Последњи догађаји који су проблем вршњачког насиља у школама поставили у епицентар медијског интересовања представљају важно упозорење да се о овом друштвеном феномену мора промишњати из различитих перспектива. Медијска глад за информацијама, нажалост, занемарује те перспективе и цео догађај своди на ниво конкретног и појединачног.
Изузетно је значајно поново актуелизовати питање статуса просветних радника као службених лица, нарочито када се има на уму да у неким земљама региона просветни радници већ имају тај статус, што им даје бољу позицију да се носе са проблемима вршњачког насиља.
Поступање законодавца, који се додворава деци и родитељима доносећи прописе који објективно у наставно-васпитном процесу иду на руку агресивним уценицима и родитељима – чини представнике власти саучесницима у оваквим догађањима.
Почетна добра идеја о школским полицајцима у међувремену је доживела фијаско смањењем броја полицајаца. Сведоци смо да је тако једна потребна и корисна превентивна мера претворена у формализам. Може ли збиља један полицајац ефикасно да прати понашање деце у више школа истовремено?
Посебну одговорност за вршњачко насиље треба да сноси наша друштвена, медијска и политичка елита, јер као модел понашања промовише: вулгарност, агресивност, суровост и свирепост. Реч је о ауторитету заснованом искључиво на галами и сили. Општи примитивизам који се подстиче и гаји јасно дају пример деци шта је за њихову друштвену афирмацију корисно, а шта штетно. Али, не само деци! Тај модел, тако упакован, перципирају и њихови родитељи, као и друштво у целини… Када најодговорнији и најпроминентнији престану да се понашају манијачки, то ће изазвати снажне ефекте на вршњачко насиље. Нажалост, класичан пример недопустивог понашања је управо највиша политичка установа Србије – скупштина.
Желим да нагласим: од просветних радника нико не може да очекује да ускачу у тучу разјарених пубертетлија. Ми нисмо полицијаци, нити смо вреће за набијање разјарених слуђених пубертетлија и све агресивнијх родитеља, који су нове прописе у школству схватили као могућност да се иживљавају на школском особљу.
Победу над вршњачким насиљем не можемо извојевати тако да држава својим потезима објективно иде на руку насилницима.
У Београду, 09.11.2017. Дарко Радуловић,
члан ГО ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ
