ЗАЧАРАНИ КРУГ ШТРАЈКОВА У СРПСКОЈ ПРОСВЕТИ

Насловна/Новости/Актуелно/ЗАЧАРАНИ КРУГ ШТРАЈКОВА У СРПСКОЈ ПРОСВЕТИ

Милош Перовић
Преузето са Билтена

Упркос честим радничким акцијама, положај просветних радника остаје међу најгорима у јавном сектору у Србији. Захтеви за побољшањем истог су супротни плановима актуелне владе, чија се “развојна” стратегија састоји од демонтаже јавних служби и рушења цене рада.
Почетак сваке школске године у Србији праћен је неизвесношћу хоће ли она почети штрајком просветних радника. Тако је ближа историја Србије, од распада Југославије, заправо историја штрајкова просветних радника који од 1996. воде са државом. У извесном смислу може се рећи да је сектор просвете упориште синдикалне борбе у Србији, што је и разумљиво с обзиром да су размере транзиционе пропасти српског друштва највидљивије управо у секторима просвете и здравства. Ове године повод за штрајк просветних радника дало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја које је објавило да близу 4500 просветних радника представља технолошки вишак. Ово, међутим, према најавама из Министарства, не значи да ће сви ови људи остати без посла. За око 1200 њих који су у потпуности остали без норме часова спремљене су отпремнине, други део оних који имају 65 и више година старости биће пензионисани, док се остатак може пријавити за неко од 26.838 слободних места у просвети.
“Слободна места у просвети” заправо представљају запослени на одређено време које је закачила уредба о забрани запошљавања у јавном сектору донесена пре четири године од стране Владе Србије у склопу мера штедње ММФ-а. Комбинаториком Министарства просвете, део запослених који не испуњава услове за пензије и отпремнину заузеће места оних који су запослени на одређено време, чиме ће ови други остати без посла. Наравно, запослени на одређено време по логици ствари припадају млађем наставном кадру и извесно је да ће део ове категорије бити отеран на улицу, а то често значи и у емиграцију. Остатак запослених на одређено време наставиће да обитавају у прекарном односу чекајући почетак следеће школске године када ће можда баш њихово место заузети неко од новонасталог технолошког вишка. Шансе за тако нешто су доста високе с обзиром да ће према наводима представника репрезентативних синдиката просвете само у овој школској години бити око 800 одељења мање него прошле, што верно одсликава константан пад овдашње стопе природног прираштаја која пресудно утиче да део наставног кадра губи норму часова сваке године и тако постаје технолошки вишак.
Неолиберално такмичење
Но, ово је само врх брега незадовољства просветара. Корени проблема у односима просветара са државом налазе се у дводеценијском систематском занемаривању, па и понижавању ове професије. Ово се најдрастичније манифестује у просечној надокнади за рад просветних радника која износи 44.000 динара, што је нешто испод просечне плате у Републици Србији која износи 47.000 динара (око 390 еура). Просвета представља и најмање плаћен део јавног сектора (на пример, просек плата у полицији је 56.000, социјали 55.000 итд.). Узмемо ли у обзир чињеницу да преко 70% запослених у просвети има Високу стручну спрему (у земљи у којој свега 7% становништва припада тој образовној категорији), њихова фрустрација потпуно је разумљива.
Овакво стање, појачано мерама штедње у јавном сектору, је и покренуло најдужи штрајк у просвети који је Србија икад видела. Тражећи да због свог ионако бедног положаја буду изузети од резања 10% са постојећих зарада, просветари су у штрајку провели пуних 6 месеци (од новембра 2014. до априла 2015.) одржавајући минимум процеса рада. Током штрајка су се суочили за тврдим ставовима тадашњег министра Срђана Вербића због чега је овај и физички нападнут када је током једног од протеста покушао ноншалантно да прошета кроз окупљену масу. Но, ни то није поколебало министра, напротив. Штрајкачи су били изложени незапамћеним притисцима кроз одбијање од плате свима који су учествовали у штрајку. Овим се полако крунила масовност штрајка до момента када су просветни синдикати били приморани да га прекину, јер су људи и буквално доведени до руба физичке егзистенције. Ово је, дакако, био први и последњи мандат министра Вербића који је био бич у рукама Владе, што му није помогло да не оде са положаја при првом следећем преслагивању Вучићеве власти. С друге стране, све што су просветари добили овим штрајком била су чврста обећања Владе да ће им се једног дана повећати зараде.
Чекајући испуњење обећања, просветари су дочекали и нову премијерку Ану Брнабић, али и новог министра Младена Шарчевића са новим идејама за побољшање положаја просветара. Осим што су детектовали горе поменуте вишкове и изложили планове за њихово скраћивање, министар и премијерка су изашли са идејом о платним разредима. Увођењем платних разреда у јавном сектору, зараде би се разрезивале по оствареном учинку запослених. По речима премијерке, управо би просветари требали да инсистирају на овоме јер је сада 80.000 запослених у овом сектору једна “аморфна маса” на коју се свако повећање или смањење зараде подједнако односи. Требало би, дакле, сасвим у складу са основним идеолошким начелом владе на чијем је челу, увести компетицију и такмичење међу просветарима. Разултати такмичења убудуће би им одређивали материјални положај. Међутим, у овом тренутку су пропозиције такмичења доста нејасне. Сходно томе, представници четири репрезентативна синдиката просвете подржавају увођење платних разреда, али и захтевају врло прецизан правилник којим би се одређивао учинак наставника.
Према новим штрајковима
Оно што је сасвим извесно јесте да је основна идеја Владе са увођењем платних разреда заправо прерасподела истоветне суме новца која се и до сада издвајала за јавни сектор, у овом конкретном случају за просвету. Дакако, платни разреди би имали и дугорочну сврху разбијања досадашњег релативног јединства просветних радника у наступу према држави, јер ће се њиховим увођењем створити неколико слојева запослених у структури просвете. То је она замка у коју просветари својевољно упадају, исцрпљени дугогодишњим бруталним односом државе према њима. Неизвесност положаја просветних радника ће, сасвим извесно, бити појачана и Нацртом закона о запосленима у јавним службама. Овим актом се припрема сет мера којима ће се још више смањити радна права запосленима и ојачати послодавац, али и учврстити такмичарски дух као основна идеолошки лајтмотив Вучићеве владавине. Један од захтева просветних синдиката у најављеним штрајковима који ће обележити почетак нове школске године биће и изузимање сектора просвете из најављеног акта.
Логика налаже да овај захтев просветних синдиката има шансу да буде усвојен од стране Владе, јер је овај акт усмерен првенствено на дисциплиновање других делова јавног сектора, пре свега здравства. Но, имајући у виду досадашњу бруталну праксу Владе према просветним радницима, али и доследност режима у спровођењу мера штедње, морамо бити скептични поводом уважавања овог њиховог захтева. Гледајући синдикалну борбу српских просветара на ширем плану, јасно је из досадашњег искуства да просвета сама за себе не може да се избори са понижавајућим односом државе према њој. Исто важи и за појединачне синдикалне борбе сваког другог дела јавног сектора, али и индустрије, била она у приватном или државном власништву. Јасно је да само координисана борба понижених делова српског друштва може довести до некаквих конкретних резултата, јер је досадашња пракса коју је карактерисало одсуство солидарности међу радницима у штрајку показала да не води нигде. Да места за тако нешто свакако има, показало је пролеће и лето за нама које су обележили масовни штрајкови у садашњим и некадашњим привредним гигантима. Оно што се, пак, показује основном препреком за јединствен наступ српског радништва према послодавцима јесте управо досадашњи начин синдикалног организовања.

2017-09-11T10:27:07+00:00 11.09. 2017.|Актуелно, Новости|