Правна питања и одговори

Osnovnu ne završi 72 odsto romske, 23 odsto siromašne i 12 odsto seoske dece. Roditeljima čija deca ne idu u školu sledi prekršajna prijava i kazna

NI osnovna škola nije svima dostupna. Do osmog razreda ne dogura čak 72 odsto romske, 23 odsto siromašne i 12 odsto seoske dece u Srbiji – pokazali su rezultati preliminarnog istraživanja, koje je sproveo Republički zavod za statistiku i Dečiji fond Ujedinjenih nacija.

– Ovi su podaci i ranije bili poznati kao problematični, a posebno kada je reč o romskoj deci. U ovoj je populaciji karakteristično i to što devojčice napuste školu znatno ranije od dečaka svog uzrasta – objašnjava Ljubomir Pejaković, savetnik za socijalna pitanja ministra rada i socijalne politike. – Nije bolje ni među decom sa smetnjama u razvoju. Istraživanja su pokazala da čak 80 odsto ovakve dece nije uključeno ni u kakvo obrazovanje!

Pejaković podseća da je osnovna škola obavezna, ali da će opismenjavanje biti efikasnije ukoliko mere budu stuimulativne, a ne kaznene. Iz tog razloga se dečji dodatak već godinama dodeljuje samo deci koja su redovna na školskim časovima.

– Roditelji čija deca ne idu u školu jesu odgovorni i po zakonu im sledi prekršajna, odnosno novčana prijava – dodaje Pejaković. – Ali, kako da kažnjavate siromašne, ugrožene porodice, koje je upravo nemaština dovela u ovakvu situaciju?

POLA POHAĐA

Različite mere pomoći, koje se sprovede nad osetljivim grupama stanovništva, u poslednjih pet godina dovele su do nekih pomeranja. Unicefovo istraživanje je pokazalo da je prepolovljena smrtnost dece u romskim naseljima. Povećan je i obuhvat dece predškolskim obrazovanjem, ali njega i dalje pohađa samo 44 odsto.

I u Unicefu kažu da situacija nije za hvalu, ali ističu da se u poslednje vreme primećuju promene nabolje.

– Rezultati našeg istraživanja, čija se finalizacija očekuje tek u oktobru, ukazuju na napredak u oblasti obrazovanja, a poboljšanje je primetno i na nacionalnom nivou i među Romima – objašnjava Jadranka Milanović iz Unicefa. – Procenat romske dece školskog uzrasta koji trenutno pohađaju prvi razred porastao je za 25 procenata u poslednjih pet godina. Ipak, i dalje postoje dispariteti koji zahtevaju ulaganja i mere usmerene na najugroženiju decu.

VEČERNJE NOVOSTI

I dok se ne nađe efikasnija strategija za opismenjivanje „osetljivih grupa“, država je pokrenula projekat „Druga šansa“. Tako će od septembra, u 80 osnovnih škola širom Srbije, biti organizovana vanredna nastava za starije od 15 godina koji nemaju diplomu osmoletke. Samim tim će i oni dobiti priliku da za četiri, umesto osam godina, proslave svoju „malu maturu“.

Novasagrađena osnovna škola „Dragan Lukić“ na Bežanijskoj kosi u septembru će spremna dočekati prve đake, a na gradilištu je svakodnevno više od 200 radnika. Osim što je moderna i energetski efikasna, ova škola od oko 7.500 kvdarata biće poznata i po tome što će od temelja do krova biti izgrađena za samo 100 dana. Ipak, bageri će se još neko vreme zadržati u ovom kraju, jer će sa druge strane ulice početi izgradnja vrtića od oko 1.800 kvadrata.

To je juče najavio Marko Blagojević, direktor Agencije za investicije grada Beograda, prilikom obilaska gradilišta škole i na takozvanom „majstorskom doručku“, koji su za novinare organizovali autori dokumentarnog serijala „Kako raste škola“ koji se svakodnevno emituje na gradskoj televiziji „Studio B“.

Da će sve biti spremno do početka školske godine, potvrđuje i novopostavljena direktorka škole Aleksandra Brajović Zoronjić, koja je sa stručnim saradnicima privremeno stacionirana u prostorijama Osnovne škole „Borislav Pekić“, u Ulici Danila Lekića Španca 27. To je ujedno i adresa na kojoj roditelji svakog dana od 8 do 16 časova mogu dobiti informacije o upisu dece u novu školu.

– Oko 500 učenika se izjasnilo da je zainteresovano da pređe kod nas, a već smo primili i oko 100 prvaka. Upis i testiranje dece je u toku, pravimo rasporede časova, dok ćemo kompletan nastavni kadar formirati u naredne dve nedelje, jer će pojedini nastavnici iz tri okolne škole preći kod nas – objašnjava direktorka i napominje da će nastava biti samo prepodne, kako bi deci omogućili više vannastavnih aktivnosti, poput sporta, muzike, stranih jezika, matematike i likovnih umetnosti.

Inače, ovaj objekat zauzima oko 7.500 kvadratnih metara i moći će da primi 961 učenika, a potpuno je prilagođen i osobama sa invaliditetom. Škola će imati 32 učionice, biblioteku, svečanu višenamensku salu, fiskulturnu salu, garderobu sa tuševima i WC kabinama, distributivnu kuhinju sa svim neophodnim prostorima za servisiranje, pranje i odlaganje, trpezariju sa 180 mesta za sedenje, školsko dvorište, asfaltirano igralište, atletsku stazu, teren za košarku, odbojku, rukomet i skok udalj i travnati teren za niže razrede

Dokumentarni serijal

Da su građani i više nego zainteresovani što će jedna tako velika građevina biti izgrađena za samo 100 dana, potvrđuje i Aleksandar Timofejev, direktor Televizije „Studio B“. Prema njegovim rečima, dokumentarni serijal „Kako raste škola“, autora Željka Veljkovića, izuzetno je gledan, te je za očekivanje da sličnih projekata bude i ubuduće.

DANAS

Nikola Đokić živi u Švajcarskoj i dve godine se veoma uspešno takmiči na međunarodnim nadmetanjima u matematici i informatici

Nikola Đokić sa jednim od osvojenih priznanja (Foto lična arhiva)

Sa tri godine učio je da sabira, a kada je pošao u školu, smišljao je sopstvene skraćene postupke za množenje velikih brojeva. Imao je 10 godina kada je sa roditeljima napustio rodni Beograd i Srbiju i otišao da živi u Švajcarsku, gde je nastavio da se usavršava u matematici, a kasnije je zavoleo i informatiku. Nikola Đokić danas ima 19 godina i upravo se vratio u Lucern sa Međunarodne informatičke olimpijade na Tajlandu, gde je osvojio srebrnu medalju. Srebrno odličje pripalo mu je i na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi u Amsterdamu, takođe održanoj prošlog meseca. Takmiči se, kako sam kaže, tek dve godine, a već ima punu vitrinu međunarodnih priznanja iz informatike i matematike.

– Za informatičku olimpijadu na Tajlandu intenzivno smo se pripremali nedelju dana u internatu u Davosu, a sponzori su nam omogućili da dva vikenda pred takmičenje vežbamo na njihovim kompjuterima. Pripreme iz matematike bile su organizovane u pet-šest jednodnevnih susreta, a imali smo i jedan produženi vikend u Cirihu, gde smo vežbali zadatke. Predavači su nam bili studenti, ali i profesori, i svi oni rade volonterski – kaže Nikola Đokić.

Švajcarska finansijski ne pomaže takmičenja, ali sve troškove oko priprema, putovanja i boravka u zemljama gde se organizuju nadmetanja – plaćaju sponzori i zadužbine. To je, kaže Nikola, velikodušno sa njihove strane i, na neki način, takmičari baš tu pomoć doživljavaju kao nagradu. Inače, u Švajcarskoj ne postoje specijalne matematičke škole, već klasične gimnazije. U ovoj zemlji, objašnjava Nikola, đaci koji učestvuju na takmičenjima ne uzimaju ni dodatne privatne časove iz matematike, jer se smatra da je to suvišno. Takođe, Švajcarska ne daje stipendije talentovanim đacima i studentima. O pripremama, organizaciji takmičenja i putovanjima u inostranstvo na međunarodna nadmetanja brinu dve organizacije – Švajcarska informatička olimpijada i Švajcarska matematička olimpijada.

Nikola na takmičenjima učestvuje u švajcarskom timu, ali ima samo srpsko državljanstvo. Nekad je, kaže, komplikovano što pred putovanja samo njega čekaju zbog viza, kao što je nedavno bio slučaj za odlazak na Tajland, ali, iako ispunjava uslove, nema nameru da uzima švajcarsko državljanstvo. Na međunarodnim takmičenjima iz matematike i informatike često se sreće sa srpskim olimpijcima, voli da se druži sa decom iz bivših jugoslovenskih republika, a deo priprema švajcarska matematička ekipa provodi sa timom iz Slovenije.

– Ove jeseni počinjem da studiram matematiku na Saveznom politehničkom institutu, u Cirihu. Dugo sam razmišljao da li da upišem matematiku ili informatiku, na kraju sam se odlučio za matematiku, jer mi to daje više mogućnosti. Hteo bih da se bavim čistom matematikom, ali ako to bude nemoguće, moći ću da radim kao informatičar – kaže Nikola.

Pored maternjeg, srpskog jezika, koji se svakodnevno koristi u kući Đokića, Nikola tečno govori nemački i engleski, a, priznaje, malo slabije zna francuski. Ovaj doskorašnji gimnazijalac voli da čita i da radi ono što ga zanima, a u slobodno vreme igra japansku stratešku igru „Go” ili uživa u dobrim filmovima. Ne voli, kaže, da izlazi po noćnim klubovima, ali zato ne propušta koncerte na otvorenom prostoru.

Nikola je sada na zasluženom letnjem odmoru, a onda ga čeka odlazak na studije, kao i pripreme za nova takmičenja. Međutim, ništa mu nije teško. Najvažnije je, kaže, imati motivaciju, ona je uslov da se nešto uradi dobro.

– Motivacija će doći sama od sebe ako radite ono što volite, a, takođe, i ako se u tome takmičite – poručuje Nikola Đokić svojim vršnjacima.

Dejana Ivanović

Kada se govori o mobingu, najčešće se prvo pomisli na seksualno uznemiravanje ili zloupotrebu na radnom mestu. Problem mobinga je zapravo mnogo širi. Najčešće se radi o slučajevima koji uključuju pakosne, okrutne i bolne postupke kolega.

Termin mobilng još 1984. godine uveo u praksu švedski psiholog Hajnc Lejman (Heinz Leymann). Sama reč mobing potiče od engleskih reči mob – ološ i mobish – vulgaran.

Ucene, ponižavanje, špijuniranje, ismejavanje, ignorisanje, ukoliko se događaju na poslu predstavljaju psihološki teror koji se naziva mobing. To je oblik ponašanja na radnom mestu, kojim jedna osoba ili više njih periodično (najmanje šest meseci) ili permanentno psihički (moralno) zlostavlja i ponižava drugu osobu sa ciljem ugrožavanja njenog ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta, sve do eliminacije sa radnog mesta.

Nastanku mobinga na radnom mestu doprinose nedovoljno transparentna atmosfera, jaka hijerarhija, nedostaci u internom informisanju, neadekvatno ponašanje rukovodstva, nedovoljno razgraničena nadležnost i podela zadataka, nedostaci u rukovođenju personalom, potiskivanje konflikata. Veoma važan uzrok ove pojave svakako je i loša radna klima u kojoj vladaju zavist, zloba, neprijateljstvo i pritisci.

To je i uznemiravanje u svrhu ugrožavanja integriteta ličnosti žrtve, njenog profesionalnog, socijalnog, ponekad i privatnog funkcioniranja, ugleda i dostojanstva, uz stalne kritike i prigovore, kao i preteranu kontrolu.

U mobing, takođe, ubrajamo i ograničavanje mogućnosti izražavanja žrtve – kada se ona prekida u razgovoru, kao i kada se odbijaju neverbalni kontakti sa njom. Žrtvu mobinga stalno izoluju, niko joj se ne obraća, premešta se u kancelariju daleko od kolega, ne poziva se na zajedničke sastanke, neformalna druženja i slično. Pri tome se napada njena reputacija uz izmišljanje priče o žrtvi i njenom privatnom životu, ogovaranje, ismejavanje, vređanje, psovanje,…

Različite vrste mobinga

Razlikuju se dve vrste mobinga.

Uspravni mobing podrazumeva da nadređeni (mober) zlostavlja jednog podređenog radnika, ili jednog po jednog radnika, dok ne uništi celu grupu (bossing). Mnogo ređe jedna grupa radnika zlostavlja nadređenog.

Druga vrsta je horizontalni mobing koji se događa između radnika koji imaju isti položaj na hijerarhijskoj ljestvici. Mobing se javlja kao tkz. Sindrom praznog stola, kada se žrtvi, naviknutoj da radi ne daju radni zadaci ili joj se oduzimaju sredstva za rad (telefon, pc, mobitel) ili joj se daju zadaci neprilagođeni njenoj profesionalnoj kvalifikaciji. Zadaci su prejednostavni ili preteški i zahtevaju od žrtve sposobnosti koje nema. Svi ovi postupci imaju cilj da se žrtva mobinga natera da pogreši. Postoji i sindrom punog stola – žrtva se tada zatrpava zadacima, određuju se kratki rokovi, stalno joj se menjaju zadaci, prisiljena je obavljati zadatke koji narušavaju njeno zdravlje, nisu joj dopušteni godišnji odmori i slobodni dani, preti joj se fizičkim napadima, seksualno i moralno zlostavlja.

Ko su najčešće žrtve mobinga?

Žrtve mobinga su obično osobe koje se izdvajaju od ostalih načinom razmišljanja i logikom razmišljanja, najbolji ili najobrazovaniji pojedinci, koji za kolege predstavljaju opasnosti ili konkurenciju, kao i osobe koje ne žele sarađivati u prevarama. Često su to zaposleni pred penzijom, ali i mladi koji tek počnu da rade, osobe drugačije seksualne orjentacije… Mobingu su u određenom broju izloženi i oni koji nakon godina besprekornog rada traže priznanje i povećanje plate, kao i veoma kreativne osobe.

*izvor: www.bizlife.rs

Podrška mladima

Tačno 50 odabranih studenata beogradskog i novosadskog univerziteta imaće letnju praksu u kompaniji NIS- Letovanje zamenili radom!

Kompanija NIS otvorila je vrata za 50 studenata, kojima je pružila priliku da obave letnju praksu na različitim radnim pozicijama u Beogradu, Novom Sadu i Pančevu. Kao znak dobrodošlice u NIS je juče tim povodom organizovan prijem.

– Letnja studentska praksa je program koji NIS, kao društveno odgovorna kompanija, sprovodi u saradnji sa centrima za razvoj karijere novosadskog i beogradskog univerziteta. Cilj ove saradnje je razmena znanja, podrška mladim stručnjacima i unapređenje nauke i istraživanja – kažu u NIS.

Na konkurs za praksu prijavilo se više od 450 studenata.

– Selekcija je obavljena na osnovu potreba kompanije i osobina samih kandidata. Praksa će, u zavisnosti od potreba, trajati od dve nedelje do tri meseca. Po završetku programa studenti će dobiti i posebnu potvrdu s potpisom najviših predstavnika NIS, koja im može pomoći u daljem razvoju karijere – ističu u NIS.

(S. T.)