Правна питања и одговори

Novosti istražuju – Kakve generacije rastu posle nedaća i kriza, od političkih do ekonomskih, u kojima stalno živimo i na kome će ostati Srbija. Omladina oštro podeljena. Jedni beže od stvarnosti u istoriju, drugi na Zapad

PROSEČAN mladi Evropljanin sa 24 godine do sada je već završio školovanje, volontira pet sati nedeljno i ima plan kako će izgledati njegov život u narednih pet godina, pokazuju poslednje analize rađene u okviru EU. Prosečan mladi žitelj Srbije star je 24 godine, završio je fakultet ili srednju školu i traži posao. Nema jasnu viziju kako će izgledati njegov život ni za dve, a kamoli za pet godina. Procenat visokoobrazovanih kod nas konstantno pada, dok u svetu raste.

Razna istraživanja u poslednje vreme pokazuju da su mladi u Srbiji apatični i demotivisani, čekaju gotova, instant rešenja, malo toga su spremni sami da pokrenu i neretko žele da odu iz zemlje.

Iznenađenje je, sudeći bar prema najnovijem Cesidovom istraživanju, da je čak 82 odsto mladih Beograđana, bez obzira na okolnosti, zadovoljno. To zadovoljstvo, međutim, opada između 25. i 30. godine, kada uzaludno pokušavaju da nađu posao.

Pod mlade u Srbiji zvanično spada generacija od 15 do 30 godina. Upravo u ovoj populaciji najveći je procenat nezaposlenih. Izrasla je u ratnim i poratnim godinama, stalno na udaru različitih tenzija, kako unutra, tako i spolja, sa propalim institucijama i nejasnim pravilima igre. Prizore rata, ubijanja i spaljenih kuća smenila je kratkotrajna petooktobarska euforija, a zatim se nastavilo ono što se može nazvati „trajna kriza“: ubistvo premijera, stalna borba za Kosovo, brojne afere bez epiloga, politički sukobi, ekonomske nedaće, sve veća nezaposlenost i siromaštvo…

Sve ovo, naravno, dominantno je oblikovalo dolazeće generacije, a ratno nasleđe i danas diktira živote mladih u Srbiji. Iako mnogi nisu bili ni rođeni u vreme sukoba, osećaj poniženosti, krivice ili nepravde neprestano ih prati, smatra psiholog Zoran Milivojević. On objašnjava da su ratna dešavanja, negativan imidž Srba i stalni politički presing iz inostranstva doprineli da se među mladima stvore dve subkulture.

– S jedne strane, imamo takozvanu patriotsku omladinu. Sva dešavanja iz prošlosti imaju veliki uticaj na njihove živote. Zbog neprestanih pritisaka na Srbiju i otimanja teritorije, nacionalni identitet im je veoma bitan, pa su spremni da opravdaju razne događaje iz poslednjiih ratova, čak i kad nisu za pravdanje – objašnjava Milivojević.

Drugu subkulturu čine takozvani „Evropljani“, koji pokušavaju da se što više distanciraju od ratnih dešavanja i negativnog imidža koji imamo u svetu. Ne zanimaju ih mnogo protekli sukobi i stalno ističu kako nemaju ništa sa događajima iz devedesetih, kada su bili mali ili nisu ni rođeni.

– Oni priznaju da su Srbi počinili zločine, ali u isto vreme poručuju „to nismo mi“. Neki svoje sunarodnike oštrije osuđuju od stranaca – ističe Milivojević. – Obe ove subkulture zapravo su mehanizam odbrane i obe su, u principu, pogrešne. Mladi su od rođenja okruženi negativnim vestima i taj pritisak su na neki način morali da kanališu.

Kao i u Srbiji, i mladi na prostoru bivše Jugoslavije žive pod velikim pritiskom ratnih dešavanja.

– I tamo postoje mladi koji žele da se distanciraju od svega, ali i oni koji postaju veći nacionalisti od svojih roditelja. Jedina razlika je što, za razliku od Srbije, u Hrvatskoj i muslimanskom delu BiH čvrsto drže do svoje istine, pa ispada da omladina ima čvršće stavove u odnosu na vršnjake u Srbiji – kaže Milivojević.

NEPOVERENjE

Prema poslednjem istraživanju sprovedenom na 27 beogradskih fakulteta, studenti najviše poverenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu i Vojsku, a čak dve trećine po završetku studija žele da odu iz Srbije. Istraživanje je pokazalo da mladi u Srbiji pokazuju veliku dozu razočaranja u ukupno stanje u zemlji, kao i izrazito nepoverenje prema ključnim državnim institucijama.

Psiholog Aleksandra Janković podseća na to da se Srbima konstantno nameće osećaj kolektivne krivice, dok se zločini prema nama nipodaštavaju ili negiraju.

– Deo mladih počeo je patriotizam da doživljava kao nešto negativno. Mnogi podležu propagandi i prihvataju osude koje nam i ne pripadaju – konstatuje Jankovićeva.

Nasuprot njoj, direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević tvrdi da među omladinom u Srbiji postoji poplava lažnih patriota, okupljenih oko organizacija koje zagovaraju fašističke ideje. Glavnog krivca vidi u školi.

– Pogledajte udžbenike istorije i videćete da je u nekima od njih nacionalizam jedino mleko koje đaci dobijaju. Uostalom, u mnogim komunističkim zemljama smatralo se da je najbolja reakcija na komunizam upravo nacionalizam – kaže Dimitrijević, i dodaje da se takvi pokreti hrane frustracijama i nedostatkom perspektive. – Ti ljudi mrze Zapad, ali bi prvom prilikom tamo otišli da nešto zarade. Taj paradoks je donekle lako razumeti u moru nezadovoljstva, kada imate toliko žrtava tranzicije.

Istraživanje ovog centra od pre pola godine pokazalo je da čak 86 odsto mladih priznaje da ih istorija ne zanima i da je ne poznaju. A takvima je, zaključuju autori, najlakše manipulisati.

Na kome onda ostaje Srbija i šta se može očekivati od novih generacija – kuda će je odvesti?

– Ostaje na generaciji koja je odrasla u haotičnom i nesređenom društvu u kojem su propale sve institucije. Sazreli su u siromaštvu. Jedan deo hoće da pobegne iz toga odlaskom u svet, dok drugi, pošto im se ne nudi budućnost, beže u prošlost – kaže Anđelka Milić, profesor na katedri za sociologiju beogradskog Filozofskog fakulteta.

SVAKI ŠESTI ČLAN PARTIJE IAKO su ranije mladi u Srbiji većinom bili nezainteresovani za političko angažovanje, a o političarima imali izrazito negativno mišljenje, poslednjih godina mnogi upravo preko partijske knjižice vide šansu za posao i redovnu platu. Stranačko angažovanje shvataju kao bolju „preporuku“ od desetki u indeksu. Više od 80 odsto mladih veruje da je partijska knjižica najlakši način da se dođe do posla. Znatno manji broj stranačko angažovanih u politiku ulazi iz ubeđenja.

Od oko milion i po mladih u Srbiji, procenjuje se da je stranački angažovano njih preko 250.000, odnosno svaki šesti.

Dodaje da je sreća što se jedno društvo nikad ne oslanja samo na mlade, ali ako se problem ne reši i ako se ne osposobe generacije koje će povući napred, društvo će stagnirati. Životarenje može da traje decenijama, pa će Srbija postajati sve neprivlačnija ne samo za, recimo, strane investitore ili Evropu, već i za sopstvene žitelje. Takva društva, zaključuje, pre ili kasnije odlaze u – zaborav!

NAJČEŠĆE GLUVARE

ČAK 44 odsto mladih Beograđana, prema Cesid-ovom istraživanju, vreme najčešće provodi u druženju i izlascima, a samo jedan odsto ima neki hobi, ide u pozorište ili bioskope. Tek nešto više, tri odsto, vreme koristi za sopstveni napredak i obrazovanje.

Oko 55 odsto je navelo da je putovalo iz zemlje. Pošto podaci MUP pokazuju da je taj procenat daleko manji, pretpostavlja se da ih je bilo sramota da priznaju da ne putuju nigde. Osam odsto je otvoreno reklo da nigde ne želi da putuje.

OD NOLETA DO ARKANA

NAJVEĆI uzor mladima je Novak Đoković, za koga se opredelilo 40 odsto ispitanika. Skoro 28 odsto je glasalo za Nikolu Teslu, a 20 odsto za Zorana Đinđića. Sveštenici su uzor za 15 odsto mladih, a isti procenat se opredelio za Vladimira Putina.

S druge strane, 11 odsto obožava haške optuženike Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kao i Željka Ražnatovića – Arkana. Istraživanje je obavljeno lane, na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina.

Večernje novosti

Predsednik opštine Medveđa Slobodan Drašković je rekao da će morati da se napravi nova školska zgrada za decu, koja su u njoj pohađala nastavu od prvog do četvrtog razreda. Drašković je najavio da će opština pomoći taj projekat.

Од септембра, када почне примена новог закона, дисциплина у школама, која је сада драматично лоша, требало би да буде бар мало подношљивија. Ученици се жале на оцене, вичу на наставнике, и све то остаје без последица

Псовке се у појединим учионицама могу чути чешће него формуле или дефиниције. Средњошколци су у току протекле школске године, у просеку, изостали бар месец дана са часова. Сваки десети средњошколац падне на крају године на поправном.

Генерације које су надомак пунолетства, сматрају просветари, добиле су сувише права, а не поштују своје ђачке обавезе. Кривац за мањак васпитања и одговорности лежи у породици, образовном систему, држави…

Да је ученицима превише дозвољено и да је дисциплина у школама недопустиво лоша признало је и Министарство просвете самим тим што је измене Закона о основама образовања, које треба да појачају дисциплину, по хитном поступку најпре усвојила Влада, а потом и Скупштина.

– Најгора је ситуација у средњим стручним школама. Наставници су потпуно немоћни. Ђаци на часовима псују, вређају наставнике, који немају готово никакав механизам да их казне – објашњава Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа.

– Шта год да ради на часу, не можете ученика да истерате из учионице, чак ни ако је толико бучан да од њега не можете да држите час.

ТЕЛОХРАНИТЕЉИ

Испред неких основних школа у центру Београда није ретка слика да паркирани џипови и телохранитељи чекају да основцима звони за крај последњег часа. – Телохранитељи могу да чекају децу у кругу школе само ако полиција процени да је тој деци безбедност угрожена. У свим другим околностима обезбеђење може да их чека само изван круга школе – објашњава Велимир Тмушић.

С друге стране, каже Антић, ученици и родитељи могу да се позивају на дечја права и на Закон о основама образовања и да туже наставнике за сваку прекорну реч или оцену у дневнику. Његове колеге се, каже, плаше да преиспитују одговорност деце зато што их обично сачека „контратужба“ и мучан дисциплински поступак.

– Колегиница је у једној београдској гимназији добила отказ. Дете је тврдило да га је називала погрдним речима. Родитељи су се позвали на дечја права и жена је остала без посла. А када ученик на исти начин третира наставника, онда нема последица – тврди Антић. – Једноставно, ученик може да уђе на час кад хоће, да изађе кад му досади и да у учионици ради шта му падне на памет. Наставник је немоћан. Ево, против колеге из Техничке школе у Панчеву покренут је дисциплински поступак зато што није пустио у учионицу ђака који је каснио 18 минута.

Да је ауторитет школе доста угрожен, а дисциплина смањена, слаже се и Велимир Тмушић, начелник Републичке просветне инспекције. Ученици имају већа права, али ипак додаје, број пријава против наставника није много већи него претходних година.- Ученик и његови родитељи имају право да се жале на сваку добијену оцену, прво у школи, а ако се утврди да постоји за то основ, онда се обраћају и инспекцији – објашњава Тмушић. – Пре две године, рецимо, само у Београду поништено је стотину јединица закључених на крају школске године.

ОШТРИЈЕ

Неће више ђаци моћи бесконачно да беже из школе без последица. Измењени закон предвиђа да се, као некада, са 25 неоправданих ученици кажњавају, а када прикупе 15 неоправданих, биће обавештени родитељи.

Тмушић каже да се кривци не могу тражити само у школском систему, већ и у породици, јер деца највећи део времена проводе управо у кући.

– Родитељи морају да буду укључени у дешавања у школи, као и деца и наставници. Треба да буду обавештени о изостанцима и оценама – подсећа Тмушић.

Међутим, по речима Милорада Антића, родитеље неких средњошколаца тешко је наћи и дозвати на родитељске састанке.

– Зовемо их телефоном, шаљемо телеграме, али се неки од њих уопште не појављују. Као да их не интересује како се њихова деца понашају у школи – тврди Антић.

Тешке деведесете, у којима је главна била борба за опстанак, а систем вредности био сасвим поремећен, додаје Антић, оставиле су трага и на родитељима и на деци.

И. МИЋЕВИЋ

Михајло Станковић и Мина Стојановић

Од данас представљамо најбоље средњошколце из Врања и читавог Пчињског округа, младе људе који се не мире са провинцијском просечношћу, намерне да се остваре и успеју у животу.Ови људи, својим знањем и памећу буде наду да ипак није све изгубљено.

Михајло Станковић

ЋЕВАПИ ЗА ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

Са намером да касније упише факултет, Михајло је пре четири године уписао Гимназију јер сматра да ова школа пружа најшире образовање. На школовање на друштвено-језичком смеру данас, као бруцош београдског Правног факултета, гледа са извесном дозом сете. Годину дана био је председник Ђачког парламента, из многих области науке добио пристојно знање и стекао искуство за које се нада да ће му се исплатити. Поред обавеза и борбе за оцене, постао је активиста многих невладиних организација, очарао га је волонтерски рад, имао је прилику да се дружи са младим људима широм Европе и да путује по свету. Гимназијски дани су му били испуњени љубављу, дружењем, знањем, трачевима и – ћевапима.

-Правни факултет у Београду одабрао сам јер волим да учим. Не желим да сада говорим о даљим плановима, али ћу вам поновити свој животни мото: „Шампион се постаје када изађеш на терен онда када је најтеже и победиш!“

Мина Стојановић

ФАРМАЦИЈА И КОЗМЕТИКА

Ова успешна гимназијалка је још један добар хемичар који је залутао на друштвено-језичком смеру. Каже да се определила за Гимназију зато што пружа изузетне могућности за стицање најпотпунијег општег образовања, и изгледа да се то исплатило. Носилац је Вукове дипломе, прва је на Биос Олимпијади у Санкт-Петерсбургу. То јој је и донело Светосавску награду града Врања за „изузетне резултате у васпитно-образовном раду у школи“. Желећи да помаже људима, постала је редовни студент Фармацеутског факултета у Београду и нада се да ће најбоље што може усавршити ову, како каже, хуману науку.

-У будућности планирам да се посветим истраживачким радом у области фармацеутске и козметичке индустрије – каже Мина.

Усред борбе за оцене и спремања за разна такмичења, успела је да остане стални члан Школе анимираног филма, где је такође врло успешна. Њен ауторски филм „Победа“ је побрао многа признања. Дружење у паузи између учења, „радна разонода“, смех и сузе као редовни пратиоци су оно главно што је обележило њене гимназијске дане.

Животни мото: „Будите срећни због малих ствари, оне дају великој срећи прилику да вам се тихо искраде!“

Сања ПЕТРОВ

„Врањске“

РТВ

Камп за децу из сиромашнијих породица, ромску децу, као и децу која имају потешкоће у развоју, организован је на Петроварадинској ади, поред Дунава, како би имала могућност да део школског распуста проведу у природи дружећи се и учествујући креативним радионицама.