Правна питања и одговори

„Техноарт Београд“

Полагање пријемних испита тренутно је највећа брига даровитих основаца намерених да образовање наставе у средњим школама и средњошколским одељењима за таленте. Знањем и обдареношћу које овог викенда покажу могу завредети место у првом разреду музичких школа и балетске – где на рангирање кандидата неће утицати бодови с мале матуре и у београдској Математичкој гимназији, математичким одељењима у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Краљеву, Ваљеву и Зрењанину, као и у филолошким гимназијама и двојезичним одељењима неспецијализованих гимназија. Два дела тродневног пријемног завршили су потенцијални прваци атрактивних уметничких заната, полагали су цртање и сликање а данас ће вајање.

Домаћин таквог пријемног у престоници је „Техноарт Београд”, школа за машинство и уметничке занате, где на проверу знања излазе и будући ђаци Школе за дизајн и Техничке школе „Дрво арт”. У њима је укупно 184 места предвиђено за најмлађу генерацију средњошколаца у смеровима гравер, јувелир, грнчар, калиграф, стилски кројач, конзерватор културних добара, техничар дизајна графике, амбалаже, текстила, ентеријера и индустријских производа, ликовни техничар и дрворезбар.

Од пријављених ученика на пријемни није изашло двоје, а њих 253 јуче је сликало за штафелајима и борило се четкицама за неко од 100 места у дизајнерској, 63 у „Техноарту” и 21 у дрвној школи. Родитељи су их чекали испред школе, ломећи прсте, цупкајући, шетајући од школског здања до школске ограде и назад, не марећи што испит траје три сата…

– Пре него што су ушли били су насмејани, опуштени, као да немају трему. У ствари родитељи више паниче – коментарисала је Сузана Ценић, чекајући сина да изађе са пријемног.

– Жели да упише смер графички техничар за амбалажу у Школи за дизајн. Спремао се интензивно осам месеци. Било је то веома напорно и психички и физички и финансијски а надамо се да ће се исплатити – говорила је Сузана још једној забринутој мами Јасмини Станојловић која је чекала да чује ћеркине прве утиске са сликања.

– Чекала бих и десет сати само да све буде у реду. Ћерка још није одлучила који ће смер да упише једино је сигурна да ће бити уметнички. Припремала се од фебруара. Пажњу је усмерила на пријемни, да га уради најбоље што може, а ако то буде довољно за упис лако ће одабрати одсек – казала је Јасмина.

У разговор се укључио Светомир Стојановић, тата дечака који је полагао пријемни.

– Од четврте године слика, осам изложби је иза њега и неколико престижних награда. Свакодневно ради уз помоћ професора, управо је наручио платно површине шест квадратних метара да слика сеобу Срба – није сумњао отац да ће дечак положити проверу умећа.

А како је јуче изгледало у учионици на пријемном наш репортер није смео да забележи фотоапаратом што је претходних година у „Техноарту” било дозвољено, чак и пожељно – ради промоције смерова. Овога пута забрану су нагласили представници Школске управе Београда који су у канцеларији директора школе проверавали ваљаност спровођења пријемног кад је наша екипа стигла.

Забрана фотографисања није важила за осмаке који су пријемни полагали у Математичкој гимназији. Тамо смо затекли др Бојана Ристића, начелника Одељења за средње стручно, опште, уметничко образовање и васпитање и образовање одраслих у Министарству просвете и науке. Проверавао је регуларности спровођења теста у Математичкој где репортера нико није спречио да слика ђаке нити је такво прекидање ученика у раду инспекција забележила као неправилност.

– Оцењивање уметничког дела није исто што и оцењивање теста математике. Није згодно улазити у учионице док траје испит за уметнике и тако се избегавају евентуалне жалбе на ометање ученика у раду. Улажењем се прекида устаљен начин полагања што може да буде основа за обарање оцене рада и разлог да се кандидати жале на процедуру а онда бисмо имали проблем – образложио је Ристић.

Миленија Симић-Миладиновић

Предшколац из Рубрибрезе код Лајковца изненадио све, помогавши неписменој Милени Живковић. По узору на васпитачице, показивао косе и праве, слова…Кад је неписмена Милена Живковић из Рубрибрезе код Лајковца, која је загазила у девету деценију, изненада почела наглас да чита ћирилични превод телевизијске серије, њени укућани били су запрепашћени. Међутим, још веће изненађење уследило је кад су сазнали да је Милену да пише и чита научио њен праунук – седмогодишњи предшколац Лука!

Пуних годину и по Лука је упорно, сваки дан, кад се врати из обданишта, прабабу Милену учио да пише и чита. Прво је морала да научи косе и праве линије, па затим слова ћирилице, штампана и писана. Сада, Лука прабабу учи латиницу, а у међувремену је уз његову помоћ савладала сабирање и одузимање.

У ВРТИЋУ ПОНОСНИ НА ЛУКУ

У по;етку нисмо поверовали Луки када је одушевљено причао да је прабабу научио да пише и чита – каже Мила Митровић, директорка Дечјег вртића „Лептирић“ у Лајковцу. – Ово је јединствен случај вероватно не само у нашем обданишту, да је предшколац успео да своје знање пренесе неком много старијем и наша установа је због тога веома поносна. Обично деца уче млађе од себе. Лука је тачно применио принцип рада од једноставног ка компликованом, кад је учење слова у питању.

– Оно што су мене у вртићу училе васпитачице, ја сам показивао баки. У почетку је било тешко, али кад је почела да пише слова, после је све било лакше – каже Лука. – Најтеже је било да научи да пише слово „ђ“. Кад слова не напише или не прочита како треба, давао сам јој јединице, па је морала све из почетка.

Милена Живковић (83) каже да је доскора знала само да се потпише. Сада, међутим, упркос лошем виду, пише и чита сва слова.

– Више сам хтела да угодим Луки, него што сам желела да под старост научим да пишем и читам. Богами, Лука је био и строг учитељ, кад не напишем слова како треба, поцепа лист, па морам све изнова – каже Милена. – Опет, кад слова напишем исправно, добијем петицу или цветић.

Лука, који је јединац, живи са оцем Владаном (38), радником „Колубара-Услуга“ у Лазаревцу, мајком Јасмином (34), дедом Драганом (62), баком Обренијом (57) и прабабом Миленом, са којом проводи највише времена. Обожава коња којег му је деда купио, а коме је наденуо име Добрица.

– Било нам је чудно што Лука код прабабе носи свеске и оловке и са њом остаје сваки дан по неколико сати у соби – каже Владан. – Тек кад је Милена почела полако наглас да чита превод са телевизе, схватили смо зашто је често тражио да му купимо нове свеске и оловке.

Б. ПУЗОВИЋ

Roditelji učenika trećeg i četvrtog razreda veoma zainteresovani, u ministarstvu kažu da nema novca za to ali pojedine škole ipak izlaze u susret potrebama dece.Koliko je vremena potrebno devetogodišnjaku bez nadzora da napravi nestašluk ili, još gore, da dovede sebe u opasnost? Da li mu je dovoljno tri-četiri sata, koliko mnogi od njih ostaju sami kod kuće, budući da posle prepodnevnih časova u školi nemaju pravo da budu u produženom boravku, a roditelji rade do 16 ili 17 časova? Produženi boravak, koji podrazumeva da đaci posle časova ostaju do 16 ili 17 sati u školi, gde sa učiteljom rade domaće zadatke, odmaraju se, učestvuju u raznim aktivnostima, po zakonu škola može, prema svojim mogućnostima, da organizuje samo za đake prvog i drugog razreda.

U Ministarstvu prosvete kažu da nema novca da se plati nastavnicima koji bi radili sa decom trećeg i četvrtog razreda u produženom boravku. S druge strane, iz nekoliko razgovora sa nadležnima iz više škola u Srbiji, saznali smo da je interesovanje roditelja za upis dece u produženi boravak veoma veliko – negde su upisani gotovo svi učenici škole.

Takav je slučaj u beogradskoj OŠ „Starina Novak” koja u produženom boravku ima sedam grupa, odnosno oko 120 đaka prvog i drugog razreda. Roditelji učenika drugog razreda su veoma zainteresovani da, dok ne završe sa poslom, povere školi svoje dete i naredne godine, ali škola nema zakonske mogućnosti da tako nešto učini. Sekretar škole, Ljiljana Živković, kaže da su roditelji potpisali peticiju u kojoj traže da se produženi boravak organizuje naredne godine i za đake trećeg razreda, uz spremnost da preuzmu troškove oko plata nastavnika. Škola je pokušala da u dogovoru sa opštinom Palilula pronađe rešenje, da se u osmoletki organizuju neki programi koje bi finansirala opština, a to bi praktično značili da đaci, umesto da budu sami kod kuće, ostaju sa svojim učiteljima dok roditelji ne dođu po njih. Ni ta ideja, za sada, nije zaživela.

– U našem slučaju problem nije toliko finansijski, jer 31 roditelj se izjasnio da prihvata da snosi troškove produženog boravka, već zakonski. Budući da zakon ne dozvoljava otvaranje produženog boravka za učenike trećeg i četvrtog razreda, mi ne možemo s profesorom razredne nastave koji bi tu radio ni da zasnujemo ugovor. U nekim školama postoji produženi boravak za učenike trećeg i četvrtog razreda, ali, u suštini, to nije po zakonu i mogli bi lako da im zatvore ta odeljenja, ma koliko ona olakšavala roditeljima – ističe Ljiljana Živković.

Škola „Đorđe Natošević” u Novom Sadu ima više od 150 učenika u produženom boravku, a velika je potreba da se njime obuhvate i đaci trećeg i četvrtog razreda. Direktor škole, Nedeljko Đorđić, navodi da ponekad izlaze u susret roditeljima.

– Ministarstvo prosvete više ne dozvoljava da se produženi boravak organizuje i za đake trećeg i četvrtog razreda, ali i oni su još deca i teško ih je ostaviti same. Kada imamo roditelje za koje znamo da nemaju nikoga ko bi im pomogao oko čuvanja deteta, primio ponekad i učenike trećeg i četvrtog razreda – kaže Đorđić.

On objašnjava da se o ovoj temi govorilo i na aktivu direktora osnovnih škola, gde se tražilo da učenici do petog razreda budu obuhvaćeni ovim programom. Inače, u OŠ „Đorđe Natošević” za produženi boravak odvojene su četiri učionice, postoji prostor gde đaci mogu da se odmore, pogledaju crtani film, a u školskoj kuhinji priprema im se i ručak, što je i u drugim školama deo produženog boravka i, takođe, jedna od prednosti. Sa učiteljicama rade domaće zadatke, a škola se trudi da u tom periodu obave i što više svojih vannastavnih aktivnosti.

– Đaci koje zanima muzika i koji uče klavir, na primer, u dogovoru sa muzičkom školom mogu časove klavira da dobijaju i u školi, odnosno nastavnici iz muzičke škole dolaze kod nas i vežbaju sa njima dok su u produženom boravku. Sličnu saradnju želimo sledeće godine da uspostavimo i sa baletskom školom – priča Đorđić.

Mada još nemaju produženi boravak, u OŠ „Miroslav Antić” u Nišu već ima dovoljno zainteresovanih. Oni će ovaj vid nastave uvesti od sledeće godine, a već sada imaju 25 prijavljenih đaka. Inače, škola koja želi da upisuje đake u produženi boravak, mora da podnese dokumentaciju Ministarstvu prosvete i dobije odobrenje za to. Deo sredstava potrebnih za finansiranje produženog boravka može da obezbedi i lokalna samouprava. U slučaju ove niške škole, neophodne investicije biće finansirane delimično iz sredstava grada. Veliki broj učenika, oko 200 njih, ostaje na celodnevnoj nastavi u školi „Radoje Domanović” u Nišu. Oni imaju ukupno osam odeljenja đaka od prvog do četvrtog razreda, sa po 25 učenika. Jedino što roditelji plaćaju, kao i u drugim školama, jeste ishrana đaka, što je u ovom slučaju oko 4.500 dinara mesečno.

Jelena Čalija

———————————————————–

Privatni produženi boravak

Za roditelje čija mališani pohađaju škole u kojima nije organizovan produženi boravak ili su deca treći razred i starija, postoji još jedna mogućnosti: da upišu dete u privatni produženi boravak. To, doduše, košta oko tri puta više od onog u školi, otprilike oko 15.000 dinara mesečno. Đaci imaju sve aktivnosti, kao i njihovi drugari u produženom boravku u školi: rade domaće zadatke, imaju ručak, odmaraju i obavljaju različite aktivnosti, učenje engleskog jezika, na primer. Neke privatne ustanove nude roditeljima i uslugu odvođenja i dovođenja deteta iz škole.