Правна питања и одговори

studenti Desetkaši ne nalaze posao u Srbiji

Dr Maja Nedović, stipendista Fonda za mlade talente, obavezala se da će raditi u Srbiji pet godina, ali nije uspela da se zaposli, pa je otišla iz Srbije.

Sa visokim prosekom i uredno položenim ispitima na Medicinskom fakultetu u Beogradu, Maja Nedović (28) lako je dospela među stipendiste Fonda za mlade talente.

Školske 2008/2009. godine bila je među hiljadu najboljih studenata završnih godina i dobila stipendiju “Dositeja”, koju dodeljuje ovaj fond.

Verovala je da će sa znanjem, diplomom i činjenicom da je stipendista Fonda za mlade talente bez muke naći posao, dobiti šansu za specijalizaciju i da će joj karijera zavisiti samo od toga koliko se bude trudila. Sve je, međutim, ispalo drugačije.

Sada živi i radi u Republici Srpskoj. Kada je dobila stipendiju, obavezala se da će tokom narednih osam godina – pet raditi u Srbiji. U suprotnom će morati da vraća novac. Posao u Srbiji nije uspela da nađe, a sve i kada bi se sad zaposlila, ne bi mogla za nepune četiri kalendarske skupi pet godina lekarskog staža. Iz Fonda je, kaže, niko ne zove i ne zna da li će joj tražiti novac nazad.

“Kada sam diplomirala, počela sam da se prijavljujem na sve konkurse koji su bili objavljeni. Iako sam živela u Beogradu, nisam mnogo birala. Osim na konkurse u glavnom gradu, javljala sam se na sve, u bilo kom gradu u Srbiji. Ali nije išlo”, kaže Nedovićeva.

Ova mlada lekarka od kada je diplomirala i položila državni ispit javlja se na sve konkurse na kojima se traže doktori opšte prakse. Više puta odbijena je u Domu zdravlja “Novi Beograd”, pa u DZ “Dr Simo Milošević”, DZ “Grocka”, Univerzitetskoj dečijoj klinici, KBC “Dr Dragiša Mišović”, Vojno-medicinskom centru, Specijalnoj bolnici “Sveti Sava”, domovima zdravlja u Ljuboviji i Kostolcu…

U međuvremenu je volontirala, položila državni ispit, neprestano pratila konkurse koje je davala Nacionalna služba za zapošljavanje. Ni tamo nikoga nije interesovalo, kaže, što je stipendista Fonda za mlade talente. Po isteku stipendije Fond se interesovao za nju i njene vršnjake koji su se našli u istoj situaciji samo toliko što su imali radionicu o tome kako da napišu radnu biografiju.

“Gde god sam se javila, bila sam odbijena. Ni studije u roku, ni prosečna ocena 9,29 nisu bili dovoljni. Oni koji su primani uvek su imali niži prosek, duže studirali, ali imali su, očigledno, nešto drugo što je potrebno za zaposlenje”, navodi Maja.

Meseci su prolazili, a za ovu devojku, jednu od hiljadu mladih talenata Srbije, posla nije bilo. Pojavio se konkurs za porodičnog lekara u Brodu, u Republici Srpskoj. Prijavila se i konačno dobila posao.

“Sad živim u Brodu, radim i imam status stranog državljanina. I dalje ne odustajem od potrage za poslom u Srbiji, ali i dalje prolaze neki drugi ljudi. Poslednje razočaranje bio mi je konkurs grada Beograda za 60 lekara. Kada sam saznala da su testiranja i razgovori sa kandidatima završeni, otišla sam u Sekretarijat za zdravstvo, gde su mi rekli da sam eliminisana zbog zdravstvenog uverenja koje sam dostavila, a koje je izdato u Brodu, kao i da nemam pravo žalbe. A na prijavi uredno piše moj broj telefona i ako sam odbijena samo zbog takve stvari mogao je neko da me pozove i zatraži uverenje iz Srbije. Tražila sam da mi vrate dokumenta sa obrazloženjem zbog čega sam odbijena, ali to do danas nije učinjeno. A moje zdravstveno uverenje je ispravno, jer se u konkursu ne navodi koja ustanova mora da ga izda”, priča Maja Nedović.

Zbog takvih primera koji se, kaže, ne dešavaju samo njoj, već mnogim njenim kolegama, mladi odlaze iz Srbije. Nadležni bi ovim problemom, dodaje, morali da se pozabave u praksi, a ne samo u strategijama.

“Sve dok postoji negativna selekcija, nepotizam i korupcija, talenti će bežati odavde. Da postoje normalni kriterijumi pri zapošljavanju, mnogi bi ostali. Sve dok je ovako, stipendije i nagrade koje nam daju služe pre svega za promociju ljudi iz vlasti. A da je moj slučaj usamljen, o njemu ne bi vredelo ni govoriti”, zaključuje ova mlada doktorka.

Odlazak visokoškolovanih stručnjaka, posebno lekara, nastavlja se iako država čini sve što je u njenoj moći da taj trend zaustavi. Ali teško je zadržati bilo koga ko ne samo što nema problema da se svojom diplomom zaposli u inostranstvu, već je za taj posao plaćen mnogo više. Uz to nije zanemarljiva ni činjenica da su i uslovi rada mnogo bolji nego u Srbiji. Kada se to zna, teško je i pored svih stipendija i nagrada koje država odvaja, naći lako i brzo rešenje za ovaj problem.

Uostalom, samo u poslednjih nekoliko meseci, izdato je više od 200 specijalnih sertifikata koji su potrebni našim lekarima koji konkurišu za posao napolju. Iako ne idu svi koji pokažu interesovanje za pokovanje kofera, činjenica je da naše društvo to košta vrlo mnogo. Jer, za svakoga ko sa diplomom ode u svet država je već uložila bar 10.000 evra.

Izvor: B92

UŽICE -U tradicionalnoj Školi prijateljstva humanitarne organizacije „Naša Srbija“, u kojoj borave deca iz osam zemalja regiona i Srbije, posle prvog dela, multietničkog seminara, na programu je „Srpski kod“ za decu srpske nacionalnosti iz okolnih zemalja.

Deca iz Nevesinja, Ljubinja, Berkovića, Gackog, Bileće, Andrijevice, Plava, Berana i Bijelog Polja u školi, u kojoj je osnovni predmet drugarstvo a ocena iz njega najvažnija, uče i o srpskoj istoriji, jeziku, kulturi i tradiciji.

O onome što se tokom redovnog školovanja tek pomene, sada slušaju u učionicama na otvorenom, bez školskog zvona i dnevnika. Zato je to škola čiji početak svi s nestrpljenjem očekuju, a učenju se raduju,prenosi RTS.

Boško Slijepčević iz Gackog, koji je na Tari prvi put, kaže da je u Školi stekao prijatelje i naučio mnogo o običajima, Nemanjićima…

Ana Damjanović iz Bijelog Polja najviše uživa u sportskim aktivnostima, kreativnim radionicama i rekreaciji, a Anđela Dželatović iz Bileće u druženju.

„Upoznala sam mnogo prijatelja iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore“, kaže Anđela. „Nadam se da ću s njima održavati veze i da ću i dalje biti odlična u školi kako bih mogla opet da dođem.“

„Srpski kod“ je trenutno najvažniji projekat Škole prijateljsstva, kaže direktorka Gordana Gavrilović: „Deca uče o srpskoj istoriji, tradiciji, kulturi, veri – svemu onome što čini srpski identitet. Podstičemo stvaranje kulturnog i duhovnog prostora svih Srba u okruženju, pomažemo da ojača njihova veza s maticom.“

Trenutno na Tari boravi dve stotine mališana iz Republike Srpske i Crne Gore, a kroz njene učionice ovog leta proći će oko osam stotina đaka.

Autor:

Novinske agencije

Nove dve osnovne škole u Nišu spremno čekaju 1. Septembar i prve učenike. U naselju Branko Bjegović završena je zgrada isturenog odeljenja osnovne škole Ivo Andrić, a u selu Čokot, O.Š. Desanka Maksimović dobila je dve nove učionice.

Osnovci iz niškog naselja Branko Bjegović, nakon završenog četvrtog razreda, više neće morati da napuštaju svoj komšiluk zbog redovne nastave. Umesto četiri, istureno odeljenje osnovne škole Ivo Andrić u ovom naselju sada ima osam razreda, zahvaljujući novoj školskoj zgradi.

Uz OŠ Ivo Andrić, Veće grada u mrežu niških osnovnih škola uvelo je i novo istureno odeljenje Osnovne škole Desanka Maksimović u Mramoru.

RTV5

Центар за развој каријере Универзитета у Београду омогућава студентима лакше повезивање са будућим послодавцима, па су неки уз помоћ Центра нашли посао одмах после завршетка факултета.

Пре само четири године, осим Универзитета у Београду, Центар за развој каријере имало је још само 25 универзитета у Европи. Данас су саставни делови готово свих Универзитета. Циљ је повезивање привреде и образовања, обезбеђивање праксе, стипендије и послова за академце.

Студенти могу да посете потенцијалног послодавца, а пракса је могућа и у самом Центру за развој каријере.

Марко Ђуричић, студент Правног факултета, желео је да упозна рад у Ректорату. Послао је Си-Ви и мотивационо писмо и ту је већ два месеца.

„За једног будућег правника важно је да научи како да комуницира са људима на високим положајима, са послодавцима, са студентима, да научи да администрира један сајт – то су све нова искуства за мене и мислим да ће ми јако користити у будућој каријери. Уосталом, цео тим позитивно утиче на мене и више учим и више се трудим“, каже Марко.

Иако знају за Центар, академци не користе довољно његове капацитете и информације о актуелним конкурсима, праксама, стипендијама. То је, на пример, Милици Мишковић, дипломцу Економског факултета, омогућио и да нађе свој први посао.

„Могу да кажем да су две ствари заслужне. Прво та информација која ми је дошла преко Центра, а онда и те вештине које сам стекла баш у Центру учествујући на различитим едукативним догађајима“, каже Милица.

Центар организује и Сајам стипендија и сарађује са више од 300 послодаваца.

„Највише запослених у програму „Бе-Ге пракса“ је у јавном предузећу Водовод и канализација, имамо их запослених и у градској управи у различитим секторима“, каже Дејана Лазић, директор Центра за развој каријере.

Сви студенти Београдског универзитета могу током студија да користе Центар, и две године пошто дипломирају.

РТС

ПРЕУЗМИ ОРИГИНАЛ