Правна питања и одговори

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

Половином августа школе у Србији отварају врата за оне ученике који иду на поправни. Испити почињу 20. августа, али наставници који су ђаке „оборили“ на поправне имају законску обавезу да организују припремну наставу или консултације и раније.

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.

Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

„И генерално и овде у нашој школи имамо утисак да се број ученика који иду на поправне испите повећава. Обично на крају школске године организујемо консултације са онима који то желе, где им сваки наставник каже шта је то битно“, истиче Бјелица.

Сваки десети средњошколац се припрема за поправне испите током лета. Ове године поправни испити биће организовани за око 20.000 ђака у Србији.

Недовољне оцене у дневницима су углавном из математике, физике и хемије, а када су у питању стручне школе, онда се тај списак продужава и за неке стручне предмете.

Разлог све већем броју ученика који иду на поправне испите, можда би требало тражити и у систему који није до краја реформисан.

У ТШ „Павле Савић“ кажу да то свакако јесте проблем, јер су наставни планови и програми застарели, али и да се школа олако схвата.

У Школској управи Нови Сад кажу да није у питању само нереформисан систем, већ и однос родитеља и деце према настави.

Управо због односа ученика, родитеља па и самог система који није до краја реформисан велики број деце бива неоцењен што представља нови проблем.

Наиме, уколико ученик није био присутан на више од 1/3 наставе процењује се да није савладао градиво и шаље се на разредни испит. Укупан број ученика који полажу поправне испите смањио се, показује статистике, али не зато што деца уче више, мишљење је многих, већ зато што се од њих тражи све мање знања.

„Критеријуми се умањују, велик је и притисак родитеља да деца добију прелазне оцене и ако се подлегне таквим утицајима проблем не решавемо, већ га само одлажемо за следећу годину“ кажу у ТШ „Павле Савић“.

РТВ

Унутрашње просторије и учионице у Основној школи “Душан Јерковић” у Банатском Карловцу овог лета ће бити обновљене, али родитељи и даље страхују за здравље деце. Иако ће унтурашњост бити уређена, главни проблем није решен, јер из зидова треба уклонити азбестне плоче. Реч је о материјалу, који је одавно избачен из грађевинарства у ЕУ.

У Вршцу потврђују да су у спољне зидове школе уграђене азбестне плоче, али да у буџету нема новца за решавање проблема. Саопшена је још непријатнија чињеница да су и школе у Владимировцу, Алибунару, Селеушу и Локвама грађене азбестним плочама.

– Школа у Банатском Карловцу је прилично стара, а зидови су оронули. Поломљено је неколико спољних изолационих плоча и у просторији има азбестних честица. Иако су унутрашњи зидови прекривени, и редовно их кречимо, нисам сигурна да нема опасности – каже Александра Лазић, директорка школе.

Данијел Кишмартон

Родитељи и наставно особље упозоравају да би објекат од таквог материјала у земљама Европске уније био затворен, али се код нас то није догодило. У више наврата су долазиле комисије, али се све свело само на посете.- Чланови покрајинске Комисије за екологију су закључили да азбест мора да се одстрани из зидова, али се после тога ништа није догодило – додаје Лазићева.

Надлежни не знају како да реше проблем, тим пре што је много школа у региону од истог материјала. Данијел Кишмартон, председник општине Алибунар, каже да су у најгорем положају деца те општине јер се у готово свим објектима налазе азбестне плоче. У Алибунару покушавају да уз помоћ фондова дођу до новца и одстране опасан материјал из школских зграда.

ВЛАДИМИР ВАШАЛИЋ

Подсећања

„Политика” је пре 85 година посветила велику пажњу боравку славног индијског песника и филозофа у југословенској престоници

Рабиндранат Тагоре и његов аутограф на фотографији објављеној у ,,Политици” 16. новембра 1926. године

Велики индијски песник ифилозоф Рабиндранат Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност 1913. године, умро је на јучерашњи дан 1941. у Калкути, граду у коме је и рођен 1861. године.

Аутор више од 1.000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2.000 песама и великог броја есеја, Тагоре је пре 85 година, на својој европској турнеји у новембру 1926. посетио Београд, о чему је ,,Политика” исцрпно извештавала неколико дана.

У разговору за наш лист, објављеном 14. новембра, Тагоре је говорио о културама истока и запада, о људској слободи, о фашизму и бољшевизму.

,,Сам покрет фашизма скрива велику опасност за суседе. Он је изграђен на повреди слободе ближих и то му је грешка која не може остати опроштена”, рекао је Тагоре, а на питање да ли ,,налази сличност између фашизма и бољшевизма”, одговорио је следеће:

,,То не бих могао још рећи јер ја не смем говорити о бољшевизму, пошто нисам видео својим очима његове последице”, објаснио је Тагоре. Изнео је и мишљење да ,,начин рада садашње руске владе одбија и немогућ је, јер поништава наше највеће добро: слободу.”

,,Политика” је 15. новембра објавила кратак извештај о јутарњем дочеку Тагоре и његове пратње на београдској железничкој станици тог дана, као и први део обимног текста Ф. Мирског под насловом ,,Индиски национализам”, чији је наставак штампан 16. новембра.

Тагоре је, иначе, одсео у скромном апартману на четвртом спрату хотела ,,Палас”, где је примио и новинаре из београдских редакција, међу њима и сарадника ,,Политике”. Он је свој интервју потписао иницијалом ,,М”, што указује да је с Тагором, највероватније, разговарао тада млади, потоњи славни новинар нашег листа Предраг Милојевић.

Домаћин великом индијском песнику и филозофу била је и југословенска секција Пен клуба, која је у ,,Српском краљу” приредила ручак за свог угледног госта. На овој свечаности поздравио га је ректор Београдског универзитета Павле Поповић, а дат је и предлог да Тагоре поред већ договореног, одржи још једно предавање, што је он и прихватио.

У вечерњим сатима 15. октобра Тагоре је прво говорио у новом здању Универзитета, а сутрадан на Коларчевом универзитету. У обе прилике се ,,окупио цео Београд”.

,,Дошао је и обичан радник, који је једва начуо за величину и вредност овога песника далеке Индије, дошао је и озбиљни учењак да своја знања о Тагору обогати и личним импресијама о њему”, јавила је ,,Политика”.

Он је говорио о прогресу и савременој цивилизацији, али је ,,најлепши део вечери” било песниково рецитовање песама на бенгалском језику, тако да је ,,и тај бенгалски језик свима слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао близак, познат и разумљив”, јавила је ,,Политика”.

Тагоре је, говорећи о тренутку тадашњег света, рекао и ово:

,,Страсти су полуделе. Дошла је жеља за експлоатацијом и све велико и лепо изгубило се. Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човека од Бога. Војници и трговци који нам данас долазе, не доносе нам идеале првих пионира, већ само страст за материјалним богаћењем. Можете ли се поносити цивилизацијом која носи страх. Савремена цивилизација одвојила је науку од духа. Наука ствара дисциплине, даје снагу, али без идеала… Све што не црпе снагу духа, није лепо, него је ружно. Снагом може да се поноси лав, тигар, слон. И кад се човек поноси снагом, он је као животиња.”

Сутрадан је Тагоре одржао предавање о значају уметности, а ,,овације песнику биле су бескрајне”, известила је ,,Политика“.

После посете Београду, славни песник и филозоф Рабиндранат Тагоре је преко Софије и Истанбула отпутовао за Индију.

——————————————————-

Птица са два гнезда

Током посете Хришћанској заједници младих људи, у њиховом друштвеном дому у Васиној улоци, где га је поздравио владика Николај Велимировић, Тагоре је рекао:

,,Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањима од осталих западних народа. За вашу љубазност ја вам не могу изразити своју захвалност. Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да дођеш! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу.”

Слободан Кљакић

Tradicionalna besplatna škola slikarstva, ikonopisa, stripa, grafike i po prvi put radionica za tradicionalnu muziku i običaje krenula je juče sa radom u Osnovnoj školi „Drinka Pavlović”, pod pokroviteljstvom Sekretarijata za sport i omladinu grada Beograda.

Za programe se, u organizaciji „Prijatelja dece Beograda”, prijavilo 150 dece uzrasta od 12 do 17 godina, istakao je koordinator projekta Alaksandar Lazović. On je podsetio da se besplatne radionice održavaju 11. godinu u nizu tokom letnjih i zimskih raspusta kada su deca u prilici da se lepo druže, nauče korisne stvari i steknu još više prijatelja.

– Posebno bih zahvalio školi „Drinka Pavlović” na gostoprimstvu, kao i Sekretarijatu za sport i omladinu grada Beograda, koji omogućava više od decenije da škole kroz kreativne programe budu aktivne tokom cele godine – ukazao je Lazović, koji je najavio da će svi radovi biti predstavljeni na izložbi, koja će tim povodom biti otvorena početkom oktobra u galeriji Vojnog muzeja na Kalemegdanu.

Koordinator škole ikonopisa i magistar slikartsva Dragan Marković naveo je da je škola koncipirana da obuhvati praktični i teološki deo, kako deca ne bi grešila oko simbolike.

– Grupa je sastavljena od učenika koji su već pohađali kurs, ali i onih koji dosad nisu imali susret sa ovim vidom umetnosti. Takođe, pre zajedničke izložbe u Vojnom muzeju, deca koja budu radila ikone biće u prilici da ih i osveštaju u crkvi „Ružica” na Kalemegdanu, a posle svega ponesu kući ili poklone nekoj dragoj osobi – istakao je Marković.

Pomoćnik sekretara za sport i omladinu grada Beograda Nemanja Radović istakao je da je veoma zadovoljan odazivom omladine i dece koja ovog raspusta pohađaju besplatne programe pod pokroviteljstvom tog sekretarijata i grada Beograda.

Prema njegovim rečima, ove godine je za osnovce i srednjoškolce ponuđeno oko 100 sportskih i 40 drugih kreativnih programa.

– Raznovrsni programi, od kojih su neki i okončani, realizovani su u saradnji sa oko 100 organizacija, ustanova i preduzeća na teritoriji svih 17 beogradskih opština. Većina sadržaja se realizuje sa 16 sportskih centara, javnim preduzećima „Ada Ciganlija” i „Hipodrom Beograd”, dok se programi za mlade, od 13 do 18 godina, takođe realizuju u svim beogradskim opštinama – naveo je Radović.

DANAS

Међународна летња Школа српског језика на Филозофком факултету угостила је и ове године око 50 људи жељних савладавања нашег језика. Полазници који су стигли из свих делова света, од Канаде до Русије, провешће у нашем граду три недеље, а уз увек тешко баратање падежима, покушаће да што више упознају и нашу културу, обичаје и навике. Са Ребеком Векселсен из Осла и Ана Маријом Лима Димитријевић из Лондона ове, задње недеље курса, може се добро попричати на српском, а и саме полазнице изненађене су колико су научиле током ове кратке, али интензивне школе.

– Прво сам студирала глуму у Ослу, али сам онда отишла на одмор у Црну Гору. За то време сам приметила како је језик који сам чула јако занимљив и да би волела да га знам. Након тога сам одлучила да научим тај језик и уписала сам Балканске студије у Ослу. Професорица у Ослу ми је пронашла стипендију за овај курс и сада сам овде. Курс је врло користан, јер коначно могу да вежбам језик. На факултету учимо више граматику, а имамо мање праксе, тако да ми је ово сада супер – рекла је Ребека.

Живећи у Норвешкој и студирајући на Балканским студијама свакодневно се суочава са питањем зашто баш тај језик, ипак људи у тој скандинавској земљи углавном студирају руски, француски, шпански или кинески.

– Не знам зашто. Понекад чак кажем да сам балканизована. То не може да се објасни, просто се заинтересујеш за то. На студијама имамо и историју и културу, поготово ми је занимљива историја. Уз то, веома ми је креативно да знам језик који мало људи зна – наставља Ребека.

Ана Марија делом је Српкиња, ипак до сада није успела да савлада српски језик, иако је покушавала раније. Учење на брзину и уз друге обавезе увек је доводило до пребацивања комуникације на лагодност енглеског језика.

– Када сам почела с овим курсом, мислила сам да ће то бити неколико часова недељно и да ће бити врло опуштено. Међутим, сви су се заиста потрудили да научимо што више можемо и већ након неколико дана сам постала много слободнија и сигурнија у говору. Курс је заиста јако добар и просто је невероватно колико се може научити у тако кратком времену. Темељна сам и волим да знам зашто нешто што изговарам употребљавам на тај начин, тако да сам желела да кренем у школи све од почетка. Сада, после курса, мислим да ћу моћи наставити и сама да учим – каже Ана Марија.

Лондон је стециште најчуднијих етничких комбинација, тако да њена српско-бразилска тамо и није нека атракција по којој би се издвајала, а на овом курсу у ваншколсим активностима могла је да опет да упозна овдашње нације, обичаје и историју.

– Посетили смо разна места у Војводини, ишли смо на Петроварадинску тврђаву, у Суботицу, Шид, Сремске Карловце и фрушкогорске манастире, такође смо посетили Матицу српску и Бановину и врло се почаствовано осећам. Иначе, друштво је сјајно, колико год можемо идемо у град и на Штранд. Исто је и са часовима фолклора. Мислила сам да ће људе бити срамота, поготово мушки део, међутим, све је супротно томе. Људи су били врло заинтересовани за фолклор и уопште српску културу. Вероватно зато што је знатно другачије од њихове – закључила је Ана Марија.

Са Филозофког факултета кажу да је ово до сада најбоља генерација од када се 1996. године почело са овом летњом школом, а наши посетитељи у паузама између схватања фонологије и граматике српског језика, као и учења књижевности, културе и историје, понели су са собом из наше земље добре импресије и покоје коло у ногама.

А. Латас

„Дневник“