Правна питања и одговори

Дубоко дирнути и замишљени над судбином интелектуалца посвећеног обликовању будућности друштва, суочавамо се са питањем чему се још може надати просветни радник у судару са институцијама система. У околностима у којима лични ентузијазам и оригиналност узмичу пред захтевима ефикасности, у којима властито постигнуће не меримо слободом, већ прилагодљивошћу, остаје нам да сведочимо како се судбина интелектуалца на овим просторима није суштински мењала стотинама година.
Препознајући у једном животу парадигму свих наших могућих невоља, желимо да искажемо своју солидарност и посвећеност идеји слободе. Слободе у којој човек живи не само од свога рада, већ и од своје неукаљане и неотуђиве части. У којој се никакав облак видљиве и невидљиве неправде не може наднети над његов живот и избрисати једно аутентично егзистенцијално искуство. А може ли се појединац сачувати од свих могућих злоупотреба закона, лишен ваљаног законског механизма одбране?
Зато позивамо све колеге који су у прилици да у среду, 21.12. у 13.00 часова дођу на протест који организује Форум београдских гимназија и подрже идеју поклапања права и правде, идеју слободе која је мера свих наших подухвата.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

Злостављање као невидљив елемент листе четрдесеточасовне радне недеље

КРОШЕ КАО ВАСПИТНА МЕРА

Јавност без снажне реакције на физички напад на просветног радника

Сећате ли се оне песмице Чика Јове Змаја о шест слепих људи који су са различитих страна опипавали слона у намери да га опишу као властито искуство? Не? Е, онда сте се кроз школовање провукли као онај Нушићев весели прота што није знао пети падеж именице пас или нисте будно пазили када је наставник предавао. Није у програму? Какво је то оправдање за просветне раднике, који треба да се неуморно усавршавају у корелацији, анимацији, едукацији и начине од вас људе боље и умније него што би то пошло за руком онима који су заслужни за ваше постојање? Дакле, слон. Чика-Јовини слепи јунаци опипаше слона, један спреда, други отпозади, трећи му дохвати ногу, четврти додирну велики труп… Тако се слон у њиховој уобразиљи појави вијугав као змија, ситан као прутић, ваљкаст као стабло или огроман и раван попут зида… Нико их не могаше убедити да је искуство које су сведочили само делић слагалице коју нису видели… Слично је и са српским школством: сагледано из различитих углова, појављује се у уобразиљи родитеља, ученика, надзорника, министарских чиновника, па и самих просветних радника – извитоперено до непрепознатљивости. Коначно, и у јавном дискурсу многе аксиомске истине о нашем образовном систему настале су као резултат затварања очију и замишљања разних лепих ствари… За родитеље, неретко је школа место на којем би њихов подмладак требало да буде чуван, пажен, (пре)васпитан, образован и оспособљен за све изазове предстојећег живота. Укратко: ресетован. За такво катарктичко прочишћење или ућеривање памети у главу, разуме се, нису довољни само родитељска очекивања и наставнички ентузијазам, већ и сагласност поменутог подмлатка. Јер, признаћете, за младе душе много се лакше лепе ријалити истине од научних истина, шунд и кич од уметничких вредности, лепоте борилачких вештина од вештина предвиђених школским планом и програмом… И тада се просветни радници у уобразиљи својих ученика појављују као добровољци на којима се могу испробати сва достигнућа савладана у животној школи. Један такав пример корелације животних и школских вештина десио се недавно у младеновачкој техничкој школи, када је ученик, систематизујући властита кик-боксерска постигнућа и способности, ударио професорку насред часа. Зли језици би у томе видели елементе злостављања на радном месту, укидање уставом загарантованог права на достојанствен рад, али не заваравајте се. Постојећа законска регулатива, дакле Закон о основама система образовања и васпитања, као и Протокол о заштити деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања, не препознају угроженост просветних радника као невидљив али значајан чинилац листе четрдесеточасовне радне недеље. Поменута вест није узбуркала јавност, чак ни просветну, а и што би? Од просветних радника се очекује самокритика и непресушна посвећеност обликовању лепше и боље будућности, па у то име није згорег поднети ни коју традиционалну васпитну меру. Кроше, аперкат, ћушка, шамар… Мало ли је опробаних метода и техника? О вербалном насиљу над просветним радницима, чини се излишно и говорити… А тек ће се прочути да је за све крив Тим за превенцију насиља, који је требало обредно-магијским техникама на време да препозна и спречи насилничко понашање ученика. Пардон, кик-боксера. За њих ће бити премија ако прођу некажњено, а млада нада борилачког спорта биће премештена у неку другу техничку школу… И тако, опет испочетка. Каравани ће да пролазе, просветним радницима остаје да… рецимо, реже. Али само као у стиховима Мајаковског:
Ако хоћете, од меса бесан ћу да режим
– и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете, бићу беспрекорно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!
Једно је ипак извесно: просветни радници ће за читаву јавност бити невидљиви и ефемерни, попут облака у панталонама, све док проблеме нашег образовног система будемо затворених очију опипавали из свог малог ушушканог ћошка. Баш као они Чика-Јовини јунаци…

др Весна Војводић Митровић,
чланица Гранског синдиката просветних радника Србије ,,Независност“

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ изражава жаљење (али не и изненађење) због физичког насиља над колегиницом у Техничкој школи Младеновац.

Годинама указујемо на неопходност хитне измене постојећих прописа из области образовања, посебно Заокона о основама система образовања и васпитања, Правилника о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, Правилника о оцењивању у школама, и сл.
За родитеље је школа место где су њихова деца пажена, чувана, образована и васпитавана, а за наствнике све чешће место злостављања.
О вербалном насиљу над запосленима у образовним установама више нико и не говори, а под велом „мотивације“ и „индивидуализације наставе“ очекује се да сви ученици имају жељени успех. Када се то не постигне не чуди „нова васпитна мера“ у виду ћушке, шамара, повлачења за уши и сл. коју спроводе родитељи и ученици, јер ентузијазам и посвећеност послу наставника нису довољни.
Остаје да се запитамо: да ли ћемо за јавност као просветни радници и даље бити невидљиви, али одговорни за све (па и за сопствену безбедност) или ћемо јединствени снажно исказати бунт и немирење са позицијом у друштву? Да ли је право на образовање изнад права на рад и људско достојанство?
Док нам законску просветну регулативу буду обликовали они који нису одржали ни један час или су их држали у претходном веку и инсистирали искључиво на правима ученика, а не и на одговорности њихових родитеља, немогућа је лепша и пристојнија будућност друштва.
Укључимо се у израду нових законских прописа!

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ
ШУ БЕОГРАД