Правна питања и одговори

Izmenama zakona deca starija od 15 godina imaju pravo na poverljivost medicinskih podataka

Dete koje je napunilo 15 godina, koje je sposobno za rasuđivanje i samostalno donošenje odluka, ima pravo da na svoj zahtev obavi uvid u svoju medicinsku dokumentaciju, kao i pravo na poverljivost tih podataka. Izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju, privatnost i poverljivost ovih podataka može da bude narušena u slučaju ako je adolescentu ugrožen život ili ako je odlučivanje deteta protivno njegovom najboljem interesu, kada je roditeljski pristanak neophodan.

– U promenama zakona najviše bode oči propis da deca imaju uvid u karton. Preterivanje je da roditelji nemaju uvid u to šta im rade deca, a sa druge strane u školama traže da opravdanje donesu mame i tate – smatra dr Nevenka Dimitrijević, iz Doma zdravlja „Voždovac”.

Ovo nije jedina novina u srpskom zdravstvu koja je stupila na snagu 1. januara.

Politika

И родитељи и стручњаци сматрају да се у школи највише времена посвећује васпитним проблемима и оценама, али не и талентованим ђацима. Наставници кажу да немају довољно времена.У школама у Србији наставници највише времена посвећују васпитним проблемима, оценама и преобимном градиву. О ђацима који хоће и могу више, не говори се довољно, тврде и родитељи и стручњаци.

У београдском Центру за таленте примају само ученике седмог и осмог разреда. Марко Ступар једва је дочекао да постане седмак.

„У основној школи нема довољно тешких задатака за нас који заслужујемо да будемо овде. А овде смо добили оно што нам треба – повод да размишљамо и нешто што ће да нас заинтересује“, каже Марко Ступар из Основне школе „Никола Тесла“ у Винчи.

Стручњаци се слажу да су даровита деца запостављена и упозоравају на озбиљне последице. Уколико такав ученик није стимулисан у школи, временом може да изгуби интересовање, попусти у школи и не развије довољно радне навике.

„Када уђете у школу, већ код средњошколског нивоа можете да идентификујете значајан број ученика који имају висок интелектуални потенцијал, али ниско школско постигнуће“, истиче Ана Алтарас Димитријевић из Института за психологију.

Обавезна додатна настава

Међутим, наставници кажу да није увек изводљиво на истом часу задовољити потребе свих, и оних који одговоре већ траже у енциклопедијама и оних који још слабо читају и рачунају.

„Због тога за ове најдаровитије постоје додатни часови који сваки наставник има у свом решењу о 40-часовној радној недељи да им се посвети на један бољи и подробнији начин и припреми за такмичења“, каже Златко Грушановић, директор ОШ „Вук Караџић“.

Стручњаци нису задовољни таквим решењем.

„Чини ми се да решење није да се нуди нешто додатно ван саме наставе, већ да се оно време које ученик већ проводи у школи организује тако да ученик и нешто ново научи. Проблем је што ученик дође у школу, седи шест сати, а не научи ништа“, каже Ана Алтарас Димитријевић.

Нови закон обавезује наставнике да, у сарадњи са психолозима, израђују посебне индивидуалне планове за талентоване ђаке. На тај начин, ђаци би учили по методу који им највише одговара и који је у складу са њиховим натпросечним могућностима.

Усавршавања наставника за рад са таквом децом су почела, а велика заинтересованост, кажу стручњаци, посебно охрабрује.

РТС

Школа „Милан Петровић” у Новом Саду

Шеснаестогодишња ученица специјалне школе за Основно и средње образовање „Милан Петровић” у Новом Саду, не користи чуло говора и слабо су јој покретљиви прсти. Ипак, то је није спречило да заслужено добије титулу најбољег ученика генерације. Ова изузетна ученица са професорима комуницира искључиво путем рачунара уз помоћ прилагођене „робустне” виртуелне тастатуре која олакшава куцање текста особама са отежаном моториком шаке. Рачунар је њен прозор у свет, средство да изрази богатство свога ума и душе. Захваљујући њему, ова девојчица одговара на професорска питања, ради контролне задатке, пише домаћи, па чак и поезију.

Ученици ове јединствене школе имају музичку учионицу у којој, уз помоћ сензора, свирају одређене инструменте.

– На овом месту деца која имају моторичке сметње уз помоћ батеријских лампи покрећу инструменте и формирају прави мали оркестар. Чак и ако дете не може да држи лампу у руци ми је закачимо за одређени део одеће и оно може да свира – објашњава Мирјана Исаков, координатор за наставу у овој школи која броји око 1.200 ђака и корисника.

Ова установа поседује многобројна помагала која олакшавају социјализацију деце, па тако у центру за асистивне технологије ђаци уче уз помоћ „паметне” табле осетљиве на додир, Брајевог штампача, камере за визуелно праћење предавача за глуве и наглуве особе које читају с усана, звучне тастатуре која откуцава изговорено, програма за ишчитавање екрана…

Ова помагала школа је добила пишући пројекте, али и уз помоћ Покрајинског секретаријата за рад, запошљавање и равноправност полова, који их је повезао са Аустријском развојном агенцијом која је донирала велики број уређаја.

Ова врста технолошких помагала корисна је ученицима, али и особама са сметњама у развоју које трагају за радним местом.

– Како би се нека особа са сметњама чула вида запослила неопходно је да јој се радно место на одређен начин прилагоди, а то је могуће само уз помоћ „асистивних” технологија (које олакшавају живот људима са посебним потребама). Тако смо, у сарадњи са одређеним стручњацима дошли на идеју да оснујемо институт који би у нашој земљи развијао ову технологију. Многи од ових уређаја немају своју верзију на српском језику. Тешко су доступни на нашем тржишту, а цена им је превисока. Понекад су двоструко скупљи него у иностранству. Будући да имамо сопствене стручњаке са завидним степеном знања, већина уређаја које користимо могла би да се производи у нашој земљи и да буде прилагођена нашим корисницима – истиче наша саговорница.

Баш из тог разлога, у септембру 2011. године, основан је Биодата институт који ће се бавити развојем помагала која подижу квалитет живота особама са посебним потребама.

Информатичар Александар Арсенин, управник овог Института, истиче да ова установа тренутно окупља 70 еминентних стручњака за области електронике, роботике, информатике, психологије…

– Покушаћемо да са домаћим стручњацима, технологијом и могућностима за производњу, добијемо опрему која ће се производити у нашој земљи и самим тим ће бити до десет пута јефтинија од уређаја које данас набављамо у иностранству. Тиме ћемо омогућити доступност ове опреме појединцима, али и специјализованим школама. Такође, развијаћемо и конкретан социјални програм подршке породицама – објашњава Арсенин.

Овај пројекат ујединиће Биодата институт, Друштво информатичара Србије, новосадски Факултет техничких наука и специјалну школу „Милан Петровић”. Новоосновани институт је непрофитна организација, коју подржава Влада Србије, а биће смештен у једној од зграда школе „Милан Петровић”. Новац за конкретне пројекте удружење ће прикупљати од донатора.

Већина пројеката је већ спремна, а следеће године ће многи од њих угледати светлост дана.

Сарадници института, између осталог, тренутно раде на развоју система за слепе и слабовиде који омогућава симулацију говора у текст и обрнуто. Професори одсека за роботику развијају робота за рад са децом са церебралном парализом.

– План је да 2012. године промовишемо домаћег „Тобија”, сложен уређај који, између осталог, може да послужи особама са потпуном парализом. Уз помоћ камере овај уређај, између осталог, прати покрете мишића лица, пре свега очију и сигнализира да је до покрета дошло и шта он може да значи. Осим тога, у плану је израда домаћег Брајевог дисплеја, као и низа стимулационих склопова и интерфејса за управљање рачунарском опремом и окружењем – најављује Арсенин.

Ј. Попадић

Vaspitanje dece: I dalje traju sporenja oko novog zakona o pravima deteta

Zakonska zabrana fizičkog kažnjavanja dece, pored dobre namere da štiti dečje dostojanstvo, u javnosti izaziva brojne polemike, a pred zakonodavca postavlja nedoumice – počev od svrhe propisivanja zabrane do celishodnosti inkriminacije i sankcija za batinanje dece.

Ukoliko bi se baš svaki vaspitni udarac „po turu“ shvatio kao krivično delo, onda bi većina porodica imala kriminalca u kući, a deci bi pretilo završavanje u tuđem domu ili domu za nezbrinutu decu, upozorio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić.

Izričita zabrana batinanja dece zasad je bez bilo kakvih propisanih sankcija predviđena Nacrtom zakona o pravima deteta, kao i prednacrtom Građanskog zakonika Srbije.

Nadležni organi za brigu o dečjim pravima navode da obaveza zabrane fizičkog kažnjavanja deteta, pre svega, proizlazi iz obaveze Srbije preuzete ratifikovanjem Konvencije UN o pravima deteta, koja izričito predviđa da je svaka država potpisnica dužna da preduzme sve mere da zaštiti dete od svih oblika fizičkog nasilja.

Škulić smatra da se nijedna odredba Konvencije o pravima deteta ne može tako široko tumačiti kao što je to učinio naš zakonodavac.

– Nije sporno da postoje različiti roditeljski „vaspitni stilovi“. Naš narod poznaje jednu prilično nesimpatičnu poslovicu po kojoj je „batina izašla iz raja“ i, iako o tome ne postoje egzaktna istraživanja, popriličan broj roditelja u praksi postupa po toj poslovici – naveo je on.

Tanjug

Đak generacije, student sa prosekom deset, osvajač medalja na olimpijadama znanja… ne postaje se slučajno. I ne postiže se štrebanjem i bubanjem. Svakodnevnim radom, malim koracima – da. Jedno je sigurno: uspeh u školi treba tražiti u želji mlade osobe da – razume svet oko sebe!

Marija Jelić

Nema te Andersenove ili Grimove bajke koja bi tako fascinirala Mariju Jelić od “čuda matematike”. Kako to da se, u istom trenutku, u isto vreme, na dva različita kraja planete Zemlje, nalaze dve potpuno identične tačke, identične u temperaturi i u pritisku? Zar to nije čudo?! Ili “trik” sa Mebijusovom trakom koji predškolac može da izvede i razume – da nešto što je imalo dve površine, samo malim okretom ruke postaje – jedna!

– Matematiku i geometriju volim odmalena. Sećam se kako mi je majka objašnjavala ne samo kako se radi neki zadatak, već zašto – priča ova mlada devojka od 22 godine, koja završava Matematički fakultet pre roka.

A pre toga osvajala je medalje na olimpijadama, bila đak generacije u osnovnoj školi i Matematičkoj gimnaziji.

Radna nedelja devojke koja je devet puta bila državni prvak iz matematike izgleda veoma obično.

– Pre podne sam na predavanjima. Kad se vratim kući, ručam, i onda pogledam šta smo toga dana radili. Na taj način ponovim gradivo. Mnogo znači slušati predavanja. Posle dva sata učenja, obavezno izađem iz kuće. Volim da šetam, da idem sa drugaricama, sa sestrom, pa i sama. Nikad noću ne učim. Subotom pomažem majci u kućnim poslovima, a nedeljom se ceo dan odmaram – priča ova devojka koja će, najverovatnije, karijeru nastaviti na Matematičkom institutu SANU, gde želi da se bavi topologijom, granom matematike koja izučava geometrijska svojstva prostora.

Vuk Vuković

Vuk Vuković je student treće godine Hemijskog fakulteta. Osim hemijskog smera, sluša i predavanja i polaže ispite na biohemiji. Ima vremena i za muziku, polaznik je Muzičke škole “Josip Marinković”, odsek solo pevanje.

– Treba biti pažljiv na predavanjima. Mi imamo mnogo časova vežbi, i onda kad dođem kući, sređujem beleške. Tako ponovim šta smo toga dana učili – kaže ovaj mladić koji će reći da je “prosečan”, možda malo više zainteresovan za svet oko sebe od “običnih” đaka.

Sa tek napunjenom 21 godinom, on je – kao i Marija – oduševljeno zaronio u svet molekula u želji da razume kako život funkcioniše.

– Nije poenta meriti metre knjiga koje si pročitao, nego razumeti ljude, svet oko sebe – kaže Vuk Vuković, sada i saradnik Istraživačkog centra Petnica

Mebijusova traka, Borsuk-Ulamova teorema o sendviču sa šunkom ili nešto treće… šta god bilo, Marija i Vuk će dobro da pretresu i razumeju pre nego što nešto drugo sami otkriju. Takve treba da čuvamo!

Blic