Правна питања и одговори

Projekat „Udžbenici na poklon“ izazvao nedoumice kod roditelja i izdavača. Đaci su morali da dokupe radne sveske i knjige za najmanje 2.000 dinarа

PRVOG septembra je još jednom potvrđeno da je besplatno obrazovanje u našem društvu i dalje mit. U to su se uverili roditelji koji su, uz udžbenike koje su njihovoj deci poklonili Ministarstvo prosvete i grad Beograd, morali da dodaju između dve i sedam hiljada dinara. Toliko su koštale radne sveske i udžbenici za strane jezike, koji nisu bili uključeni u besplatni komplet.

 

Tako je jedna dobra ideja, u početku apsolutno prihvaćena, postala predmet rasprava, pa čak i negodovanja, naročito roditelja, kojima je u suštini trebalo najviše da pomogne.

A odmotavanje klupka sa problemima i dilemama počelo je čim su učenici seli u klupe. Da li su udžbenici poklonjeni ili pozajmljeni? Kako se dogodilo da mame i tate sada moraju da izdvoje istu količinu novca ili čak i više, nego prethodne godine, kada su sami kupovali udžbenike? Ko i na koji način određuje da je knjiga neupotrebljiva za sledeću generaciju i da roditelj mora kupiti novu? Odakle će đaci obnavljati gradivo i učiti za malu maturu, ako knjige moraju da vrate?

Gordana Knežević-Orlić, direktorka izdavačke kuće „Klet“, smatra da su roditelji obmanuti i tvrdi da deca nisu dobila besplatne udžbenike, već su oni praktično pozajmljeni od škole.

– Ako ih oštete i ispišu, roditelji će morati da plate punu cenu udžbenika – podseća Orlićeva. – Samo radne sveske od prvog do trećeg razreda su zaista poklon za učenike i ne moraju da ih vraćaju.

 

Ova izdavačka kuća je čak započela kampanju „S dobrim udžbenikom do znanja“ i pozvala roditelje da kupe knjige, da bi deca mogla da podvlače rečenice u njima.

Na spisku besplatnih knjiga našle samo osnovne – čitanka, udžbenik iz matematike, „Svet oko nas“.

-Cena kompleta koji je platila država je za đaka prvaka 2.700, a za treći razred 4.010 dinara – kaže Ivan Perić, urednik u izdavačkoj kući „Klet“ i roditelj dvoje osnovaca. – Knjige koje sam dokupio samo za treći razred platio sam 3.980 dinara.

FINSKA ZA PRIMER

KONCEPT besplatnih udžbenika već dugo se primenjuje u mnogim evropskim zemljama. U Finskoj je osim svih knjiga, đacima obezbeđena užina, a država im plaća socijalno i zdravstveno osiguranje. Njihovi učenici godinama su u samom vrhu po rezultatima na PISA testovima. A Finska je ipak – Finska.

Bojana Selaković, iz udruženja „Roditelj“, nije jedina koja se pita kako se dogodilo da je lane za ceo komplet bilo potrebno isto novca, kao ove godine samo za dokupljene knjige (radne sveske i strani jezik). Da li su knjige poskupele ili su se nastavnici „zaneli“, pa traže obimniju literaturu nego prethodne godine?

U beogradskoj OŠ „Branislav Nušić“ roditelji su morali da dokupe čak 12 knjiga za šesti razred!

Jelena Ivanović, iz Zavoda za izdavanje udžbenika kaže da je istina da su udžbenici skuplji nego pre godinu dana, ali da to nije neka drastična razlika, jer im je cena porasla za 12 odsto.

– Roditeljima je ipak lakše, jer sada daju do sedam hiljada dinara za radne sveske i strani jezik – smatra Ivanovićeva. – Da nisu dobili pomoć morali bi da izdvoje i po 10.000 dinara.

Mnogi roditelji ne znaju da li je uzimanje „besplatnih udžbenika“ obavezno ili ne. U Ministarstvu prosvete kažu da nije i da mame i tate koje ne žele, ne moraju da uzmu knjige, a oni koji ih „zaduže“ potpisaće revers.

Bilo je slučajeva i da su roditelji, uz dobijene udžbenike, kupovali duplikate koje će deca koristiti kod kuće i u kojima će moći da pišu. Problem je, međutim, i što škole nisu obezbedile ormariće u kojima bi stajale knjige koje ostaju u učionici.

KOMISIJA “MERI“ OŠTEĆENjA

MINISTARSTVO prosvete poslalo je dopis školama sa objašnjenjem šta se smatra oštećenom knjigom, koju će roditelji morati da plate. To je udžbenik „koji nije celovit (nedostaje deo teksta ili list) ili je obeležen na mestu koje nije predviđeno za obeležavanje ili je obeležen na mestu koje je predviđeno za obeležavanje, ali tako da nije moguće brisanje i upotreba istog udžbenika za narednu generaciju, ili je oštećen na neki drugi način tako da nije moguće učiti iz njega, odnosno nije upotrebljiv za sledeću generaciju“!? Direktor škole će formirati Komisiju od tri člana, za procenu stepena oštećenja udžbenika.

„Večernje novosti“

Visoka škola za obrazovanje vaspitača iz Aleksinca ove godine proslavlja 140 rođendan

Učenje kroz igru

Aleksinac – Ujutro na ista vrata ulaze i profesori, i studenti, i roditelji s mališanima. U dvorištu su skulpture, diplomski i magistarski radovi studenata kojima se igraju deca iz kraja. A iza škole, na vrhu brda je top, zaostao posle gašenja obližnjeg garnizona. Profesori u šali pričaju da su kolegama iz Komisije za akreditaciju, koji su nedavno obilazili školu, na odlasku rekli: – Top je okrenut ka auto-putu, pa vi vidite kakav ćete izveštaj da predate.

Šalu na stranu, ali zaposleni Visoke škole za obrazovanje vaspitača iz Aleksinca najmanje treba da strepe od nalaza Komisije za akreditaciju koja je ove godine krenula u redovnu kontrolu visokih škola po Srbiji. Imaju dovoljno kvadrata, studenata i profesora, čak i više nego što je potrebno po standardima, ove godine slave 140 godina postojanja i nisu samo po tome jedinstveni u Srbiji.

Direktor, profesor dr Stojan Obradović, pesnik je čija je specijalnost filozofija fizike. Iako se njegovih pet radova nalazi u biblioteci NASA, na prvi pogled se vidi da je reč o skromnom profesoru, starog kova, koji domaćinski raspolaže s to malo para koliko škola zaradi od studenata (školarina je jedna od najnižih u Srbiji), jer drugih prihoda nema. Odmah je stavljen crep umesto krova od lima koji je nedavna oluja odnela, škola je okrečena u nijanse plave i ljubičaste boje za šta je bio zadužen profesor likovnog, na zidovima su slike, ali i diplome i fotografije, istorijski vredna dokumenta koja svedoče o počecima obrazovanja učitelja u Srba: ukaz o premeštanju škole iz Beograda u Aleksinac 1896. godine, fotografija prve generacije Učiteljske škole tri godine kasnije, ukaz o dodeli Kraljevskog ordena Svetog Save drugog reda 1939. godine…

Obilazimo i biblioteku sa 30.000 knjiga i šest legata koju koriste profesori i s drugih fakulteta, a bibliotekarka Snežana Đorđević nam pokazuje najveće blago – originalni časopis „Karadžić“ i to sve brojeve od 1899. do 1903. godine.

Direktor nam pokazuje amfiteatar u kojem profesori drže predavanja tako što zakače bubicu na košulju, dodaje da su imali „pametnu tablu” pre Matematičke gimnazije u Beogradu i vodi nas u muzički kabinet s dvadesetak harmonika, klavirom i muzičkom tablom. Svojevremeno su imali i jednu provalu i to u toku dana – ukradena je harmonika vredna šest hiljada maraka, posle čega je pojačan video-nadzor u školi.

– Ja i s kompjutera od kuće mogu da pratim sve što se dešava u školi, koja je otvorena od osam do osam, radimo i subotom i nedeljom. Imamo oko 500, uglavnom studentkinja iz čak 47 gradova, dolaze nam čak i iz mesta koje imaju učiteljske škole i fakultete. Neki od njih su zaposleni, neki roditelji – priča dr Stojanović.

Njegov broj mobilnog telefona je na sajtu škole, dostupan i studentima, i profesorima, i novinarima. Studentske radove prima i brzom poštom i odgovara u roku od 24 časa, dokazujući da se u Srbiji stvara neka nova generacija profesora koja pokazuje da je moguće uskladiti i Bolonju i tradiciju.

On svaki dan dolazi iz Prokuplja, što nije neobično, jer imaju profesore koji takođe putuju iz Beograda, Niša, Vranja, Sokobanje…

Jedan od njih je i dr Milutin Đuričković iz Zemuna, predsednik Saveta škole, pesnik s nekoliko objavljenih knjiga, koji se stara da školu ne zaobiđu poznata imena naše književnosti.

Zbog nas je nakratko prekinuo ispit. Biljana, Vladimir, Ana, Tijana, Mariana, Miljana i Aleksandra su studenti koje zatičemo ispred amfiteatra u kojem se polaže književnost za decu. Kažu da su se za ovaj poziv odlučili pre svega zbog ljubavi prema deci.

– Studije nisu dosadne, učimo sve ono što će nam kasnije zatrebati, a imamo praksu i u vrtiću koji je na nekoliko koraka odavde. Gradivo nije zahtevno, ostaje nam dosta vremena i za izlaske – pričaju budući vaspitači.

„Jedini koji se zapošljavaju jesu vaspitači“, sa osmehom kaže direktor i navodi gde sve mogu da rade po dobijanju diplome – predškolske ustanove, vrtići, privatni i državni, kao i privatno davanje časova što je sve češći slučaj, naročito s decom ministara i poznatih ličnosti.

– Dobro je da ste se setili i nas iz provincije – sa osmehom nas dočekuju u vrtiću „Lane“ koji se nalazi desno od centralnog hola škole. Dvadesetak glava se okreće ka nama i u horu se čuje „Dobar dan“. Mališane nakratko prekidamo u igri, a potom počinje ručak – riba, pire krompir i kupus. Posle toga – spavanje. Direktor nam kaže da se ovde sve uči uz igru, a cilj je da deca steknu radne i higijenske navike.

Ova škola jedina u Srbiji ima i specijalističke studije za dramsko vaspitanje, za sada sa samo 25 studenata, iako je interesovanje mnogo veće.

Domar škole Dragan Ilić pokazuje nam studentskih, ali i svojih ruku delo u dvorištu škole – fontanu, česme u obliku pečurki, drveni vozić za igru.

Ima li nešto što ne valja, pitamo „pesničko rukovodstvo“ škole, dok sa brda na čijem vrhu je škola, puca pogled na Aleksinac. „Međunarodna saradnja“, odgovara direktor, što je bila i zamerka Komisije za akreditaciju. Pošto će po izmenama zakona uskoro i visoke škole moći da školuju mastere, a što opet podrazumeva i mobilnost studenata po celom evropskom akademskom prostoru, škola će proširiti saradnju na slične ustanove u Evropskoj uniji. Ovih dana se počinje sa Slovenijom i Češkom.

Sandra Gucijan

 

Opština Aleksandrovac izdvojila je oko tri miliona dinara za rekonstrukciju montažne osnovne škole u župskom selu Dobroljupci, međutim ono što je urađeno ne odgovara planu rekonstrukcije. Unutrašnji zidovi škole koji su od azbestnih ploča nisu zamenjeni kao oni sa spoljne strane, ostala je stara drvenarija. Ministarstvo prosvete najavljuje dolazak prosvetne inspekcije.

Ministarstvo prosvete najavljuje dolazak prosvetne inspekcije: Škola u Dobroljupcima

– Detaljni projekat rekonstrukcije škole sačinili su građevinski stručnjaci SO Aleksandrovac. Vrednost radova koje je izvela aleksandrovačka firma „Građing“, a čiji je finansijer opština Aleksandrovac, iznosi 2.907.554,50 dinara – kaže Mirjana Micanović, sekretar matične OŠ „Ivo Lola Ribar“ u Aleksandrovcu

U planu rekonstrukcije škole navedene su sve faze izvedenih radova i cena koštanja. Tako su na školi u Dobroljubcima veličine 540 kvadrata izvršeni sledeći radovi: zamena krova od lasonitnih ploča i pokrivanje pocinkovanim limom od aluminijuma, postavljanje podova učionica od laminata, skidanje azbestnih ploča sa spoljnih zidova škole i njihovo odvoženje na deponiju, te na njihovo mesto postavljanje gipsanih ploča sa izolacijom od stiropora i izradom fasade…

„Blic“ je od građevinskih inženjera SO Aleksandrovac tražio objašnjenje zašto projektom rekonstrukcije pomenute škole nisu predvideli zamenu azbestnih ploča na unutrašnjim zidovima montažne škole u Dobroljubcima, ali su oni odbili da daju bilo kakvu izjavu.

Pomoćnik Ministra prosvete Zoran Trnanić rekao je da je obavešten o renoviranju škole u Dobroljubcima, koju pohađa 48 đaka od prvog do osmog razreda.

– Opštine imaju obavezu da održavaju objekte škola na svojoj teritoriji. Dobro je to što je opština Aleksandrovca opredelila sredsta za rekonstrukciju ove škole izgrađene pre 31 godinu. Međutim, nije dobro što čelnici opštine nisu kompletno sredili školu, jer nisu zamenili unutrašnje zidove od azbestnih ploča – kaže pomoćnik Ministra Zoran Trnanić i dodaje da u celoj ovoj priči ima mesta za prosvetnu inspekciju

Slično misle i roditelji dobroljubačkih osnovaca.

– Zašto ne kažu da su zbog nedostatka para uradili ove godine deo poslova, te da će dogodine izmeniti unutrašnje zidove, dotrajale prozore na školi i drugo – kažu roditelji dobroljubačkih osnovaca.

BLIC

Српска дијаспора у наредном периоду може да очекује „појачање“ сачињено од незадовољних Новосађана, који последњих месеци буквално окупирају агенције које нуде посао у иностранству.Разочарани стањем у друштву, посао „напољу“ све чешће траже и студенти, који знање стечено у факултетским клупама користе као визу за излазак из Србије

Петар Драгићевић, власник новосадске агенције за запошљавање „Агава“, каже да је „можда рано причати о повратку деведесетих, али да је интересовање од почетка године свакако веће него што је то било раније“.

Пријављују се и старији

– Затрпани смо пријавама, тражи се место више на конкурс за све профиле. Највише младих нижих квалификација иде у угоститеље, вариоце и возаче, а добар део клијената се интересује и за послове бејбиситера и медицинске сестре – прича Драгићевић, и додаје да му на врата често покуцају и старији суграђани.

– Више нема правила, преко границе би и старије генерације, све чешће пријаве доносе старији од 35 година – истиче Драгићевић.

Како сазнајемо, све више муштерија имају и мање агенције, које „на црно“ нуде сезонске послове у Италији и Грчкој, а они којима се укаже прилика чине све да тромесечни ангажман претворе у стални. Приватни превозник Драган И., који организује туре за печалбаре, каже да се ситуација знатно променила у последњих годину и по.

Не требају нам стручњаци повратници?!

У последњих неколико година, стручњаци српског порекла који су високо позиционирани у европским научним круговима изразили су жељу да се врате у Нови Сад и својим искуствима допринесу раду факултета и универзитета. Ипак, како је потврдила Неда Мимица-Ђукић, декан Природно-математичког факултета, повратка еминентних кадрова нема због „компликованих административних и бирократских процедура“.

– Већ годинама сарађујем са агенцијама које, уз надокнаду и проценат, обезбеђују сезонски посао на црно у Грчкој и Италији. Прво, у последњих 18 месеци све је више младих у тим турама, које су раније биле резервисане за суграђане средњих година. Такође, до јула 2010. године смо имали две или три туре месечно, а сада исто толико имамо на недељном нивоу! – прича овај приватни превозник.

Мењам индекс за визу

Жеља да напусте Србију све је присутнија и код високообразованих кадрова, а последњи трендови на Новосадском универзитету показују да је парола из ере деведесетих „Мењам индекс за визу“ поново актуелна. Александра Гак из маркетиншке службе Факултета техничких наука каже да је „пораст потражње посла у иностранству код студената све већи у последње време“.

– Студентима из техничких делатности, по правилу, лакше је да нађу посао, а у последње време су се појачале међународна сарадња и могућност усавршавања на страним универзитета. Многи наши студенти одлазе на размену студената, похађају један семестар у иностранству или одлазе на мастер и докторске студије на друге европске факултете. Током тог боравка, већина покушава да пронађе посао и остане тамо, као научни сарадник или део истраживачких тимова великих фирми које сарађују са тим факултетима – каже саговорница Пресса, и додаје да и бруцоши по индексе све чешће долазе у нади да ће им управо они представљати карту за излазак из земље.

Томислав Ловрековић

 

BEOGRAD – Student, a već zagazio četrdesetu. Pri svakom pozdravu sa starim prijateljima, kad ga pitaju u šali koliko ima ispita do kraja fakulteta, on odgovara – još dva-tri. I tako celu deceniju.

Ovakvih studenata u Srbiji ima na hiljade, većina njih uveliko radi, a sagovornici „Blica“ saglasni su u oceni da onima koji žele da nastave školovanje treba pomoći, jer će se na taj način povećati procenat fakultetski obrazovanih u Srbiji, koji je svega oko šest odsto. Pomoć takozvanim večitim studentima će se sastojati u ponudi da se prebace na bolonjski program ili kroz organizovanje dodatnih kurseva.

Najčešći razlog za zamrzavanje studentskog staža jeste borba za egzistenciju. Marija Dejanović (36) je pre više od jedne decenije napustila studije treće godine geologije na Rudarsko-geološkom fakultetu. Kako kaže, morala je da se zaposli.

– Morala sam sama da se izdržavam i više finansijski nisam mogla da podnesem i plaćanje studija. Ionako ne radim u struci, pa mi diploma ovog fakulteta i ne treba. U današnje vreme važniji su veza i kontakti koje imaš nego diploma, čija je vrednost davno opala – razočarana je Marija.

Brojke – Univerzitet u Beogradu

– 12.354 apsolventa

– 2.726 studenata sa jednim ili dva ispita do diplome

– 1.191student sa tri ispita do diplome

 

Novi problem za večite studente jeste to što neće moći više da se tako nazivaju, jer će svoje ispitne obaveze morati da okončaju do 2013/2014. Oni koji to ne učine, automatski će morati da se ispišu. Ovo propisuje Zakon o visokom obrazovanju. Donedavno je rok bio 30. decembar 2012, ali je produžen za još jednu školsku godinu – za oktobar 2014.

Oni koji ne steknu diplomu do tog perioda, moći će da upišu neki drugi fakultet, ali ne iz iste oblasti. Ostavljena im je i mogućnost priznavanja ispita prilikom konkurisanja na drugi fakultet, ali neće moći da se školuju na račun poreskih obveznika.

Iako ne postoji tačan broj ovih studenata, procene su da je svaki peti akademac u Beogradu, gde ih je najviše, večiti student. Univerzitet u Beogradu je pre dve godine dobio podatke sa 15 fakulteta – 12.354 studenta imala su apsolventski staž. Od ovog broja gotovo trećina je pravnika (4.000). Ali, među večitima nisu samo apsolventi.

Ovaj broj je ranijih godina bio znatno veći, navodi prof. Branko Kovačević, rektor Univerziteta u Beogradu. On kaže da sada na oko 93.000 studenata ima oko 20 odsto večitih, a ranije ih je bilo duplo više

– Nakon uvođenja bolonjskog sistema, uspeli smo da se rasteretimo i mnogi stariji studenti su uspeli da privedu kraju školovanje. Njima svakako treba pomoći organizovanjem dodatnih kurseva – kaže rektor Kovačević i dodaje da među njima ima dosta onih koji imaju već 10 godina radnog iskustva, a diploma im je neophodna za dalju karijeru i napredovanje.

Fakulteti na čiju diplomu se dugo čeka i samim tim se i češće od nje odustaje, osim Rudarskog jesu i Pravni, Veterinarski i Poljoprivredni. Prosek studiranja na ovim fakultetima je oko osam godina. Prema procenama, Srbija je jedna od evropskih zemljama u kojima se najduže studira.

 

 

Diplomirao posle više od tri decenije

 

Nakon više od tri decenije Milivoje Pantić (56) iz Prokuplja vratio se studijama i završio Mašinski fakultet u Nišu. Panta Šahista, kako ga svi Prokupčani znaju, kaže da je upornost najveća vrlina i da je on oduvek znao da će završiti fakultet. Tvrdi da mu u zrelim godinama nije bilo teško da zagreje stolicu.

– Mnogo hobija, mnogo ljubavi i da bih stigao da se bavim svime što me interesuje, zapostavio sam fakultet koji sam započeo još u prošlom veku, a evo, diplomu inženjera stekao sam tek nedavno u svojoj 55 godini – kaže naš sagovornik. Panta se priseća da su se svi njegovi drugovi iznenadili tih davnih sedamdesetih, kada je na nagovor oca posle završene srednje škole upisao mašinstvo.

– Tada je bilo vreme kada su deca slušala roditelje. I ja sam 78. bio student treće godine. Onda sam malo stao. Ali sam uvek radio na svom obrazovanju i širio znanje – ističe naš sagovornik i podseća da se dva-tri puta vraćao na fakultet, ali nikako nije stizao do kraja. A onda je rešio da se konačno oslobodi zvanja večitog studenta.

– Za 14 meseci položio sam 11 ispita. Nema nikakve filozofije, to je rad od četiri do šest sati dnevno i moja čvrsta odluka – objašnjava Panta i dodaje da mu je prijalo da se druži sa mladim kolegama, da mu godine nisu predstavljale problem ni za učenje ni za druženje. Sada razmišlja o sticanju zvanja majstora u šahu.

Najveća privatna biblioteka

Milivoje Pantić je poznat kao ljubitelj pisane reči i vlasnik možda najveće privatne biblioteke u gradu. On je stigao i do kandidata za majstorsku titulu u šahu. Izgleda da je Prokupčanima njegova šahovska igra bila najupečatljivija i odatle i nadimak, jer kako kaže Panta, nadimak je lična karta koju nam daju naši prijatelji.

V. Kostić

U Sektoru za nastavu u beogradskom Rektoratu napominju da će u narednom periodu naći rešenje za takozvana uska grla, ali i za tvrdoglave profesore.

Takvih je svojevremeno bilo i na Mašinskom fakultetu u Beogradu.

 

 

– Uvek se nađu dve-tri tvrde profesorske glave zbog kojih se knjiga stavlja u stranu. Međutim, samoinicijativno smo još pre nekoliko godina ušli u bazu podataka i pozivali studente, razgovarali s njima i davali im vetar u leđa da završe fakultet. Sada večitih imamo samo oko 40 i nadam se da će i oni ubrzo uzeti diplomu – kaže prof. Milorad Milijančević, dekan ovog fakulteta.

Okvirni broj starih studenata u Beogradu

– Matematički fakultet – 300

– Mašinski fakultet – 40

– Pravni fakultet – 4.000

– ETF – 86

– FPN – 168

*Napomena: Reč je o aktivnim studentima, koji polažu ispite, a procenjuje se da neaktivnih ima znatno više

 

Na univerzitetima u Kragujevcu, Novom Sadu i Nišu nemaju ni okvirne podatke o starim, predbolonjskim studentima. Na Univerzitetu u Nišu kažu da ih ima na gotovo svim fakultetima, ali da ih je znatno manje zbog uvođenja bolonjskog sistema. Oni koji su studirali po 15 i više godina uglavnom su u prethodne dve-tri godine uspeli da završe studije ili su ih napustili. Na ovdašnjem Mašinskom fakultetu kažu da večitih studenata više nema.

Nišlija Marko Ilić (35) ima skoro petnaestogodišnji staž studiranja na Pravnom fakultetu.

– Ostao mi je još samo jedan ispit, i stvarno me je sramota što ga do sada nisam položio. Ako uskoro ne završim studije, koje sam upisao po starom programu, prebaciće me na novi. U tom slučaju bih morao sigurno da polažem još neke ispite. Problem s mojim studiranjem nastao je jer sam nekoliko godina proveo u inostranstvu, pa sam se vratio u Niš i zaposlio se kao menadžer prodaje. Teško je uskladiti posao i studije – kaže Marko.

Prof. dr Radivoje Mitrović, državni sekretar Ministarstva prosvete i nauke, smatra da ovakve studente ne treba terati iz obrazovnog sistema.

– Pokušavamo da nađemo pravo rešenje i za one „solunce“ koji su po starom zakonu i starom programu upisali fakultet, u međuvremenu se zaposlili, dobili dete, tako da nisu mogli da se posvete fakultetu. Ne treba da ih teramo iz sistema, već taj problem treba da rešimo u konceptu nove filozofije celoživotnog učenja – kaže Mitrović.

I dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu prof. Miodrag Popović saglasan je da treba dati šansu svima koji žele da završe fakultete.

– Postoje dve kategorije studenata koji studiraju po starom programu. Jedni se uopšte ne pojavljuju na fakultetu i mislim da su definitivno odustali i drugi koji se povremeno pojavljuju na ispitima. Mi ćemo ovoj drugoj kategoriji, ako do 2013/2014. ne završe fakultet, dati mogućnost izbora ili će da napuste fakultet ili će da se prebace na bolonjski sistem. Niko neće ostati na cedilu – zaključuje Popović i dodaje da na ovom fakultetu ima nekoliko hiljada neaktivnih studenata.

 

 

Student već 38 godina

 

Na kragujevačkom Pravnom fakultetu još je u opticaju indeks sa brojem 73-528. Njegov vlasnik je najstariji student ovog fakulteta, Momir Marić (58), apsolvent je već 30 godina. Poslednji ispit je položio u julu ove godine, i to je bilo obligaciono pravo. Kaže da ga „nije sramota što još studira, jer znanja nikada nije dosta“. Kao i svi studenti, tvrdi da će narednih dana da zagreje stolicu, i da će doći do diplome najkasnije za godinu dana.

– Fakultet sam upisao 1973. godine. Tu sam upoznao i Ljilju, prvu ljubav. U toj godini sam dao četiri ispita, i falio mi je jedan za uslov za upis za sledeću godinu. Nastavio sam da studiram, posle šest godina sam upisao četvrtu godinu. Otišao sam u vojsku, i kada sam se vratio, ponudilo se mesto u mesnoj zajednici u Dragobraći, gde sam živeo. Šta ću, krenuo sam na posao. Od fakulteta nisam odustajao, pa sam posle dve godine postao apsolvent. Život, kao život, nosi svoje. Žena, deca… Jedna koleginica mi 1988. godine predloži da stepenujem ono što sam uradio na fakultetu. Tako ja dođem do diplome pravnika, prvog stepena. S tom diplomom radim i danas, iako mi nije potrebna. Opet nisam ostavljao učenje, nego sam nastavio dalje i ići ću do kraja – priča Momir.

 

 

Sekretar Mesne zajednice Dragobraća je svestran čovek i dobar domaćin. Marića znaju svi, jer voli knjige, slika, piše pesme. Ima dva sina, koji su u vreme bombardovanja otišli u Kanadu. Stariji je prošle godine upisao koledž, ekonomiju, a mlađi će ove godine da upiše studije. Marića smo pronašli na Pravnom fakultetu. Došao je da vrati novi udžbenik iz procesnog prava, i da podigne svoj indeks. Dok sedimo u studentskom klubu, on priča sa svima. Studenti ga znaju i vole.

– Nikada nisam položio ispit preko veze. A mogao sam. Pa dvoje mojih drugara su bili dekani fakulteta. Ja imam pravilo da izađem na ispit samo ako znam. Samo sam jednom dobio „poklon ocenu“. Profesor je zakazao ispit u deset sati, a došao je u dva. Ušao u amfiteatar, i prvo naleti na mene. Kaže: „Kolega, vi ste osedeli na ovom fakultetu!”. A ja, bez dlake na jeziku, odgovorim: „Osedeo sam, gospodine profesore, čekajući vas da dođete na posao”. On mi uzme indeks i da šesticu, odmah, bez pitanja…

 

N. Radišić