Правна питања и одговори

Braća Sretenovići dobili i posao i kuću

KRAGUJEVAC – Posle pisanja „Blica“, nekadašnji štićenici Doma za decu bez roditeljskog staranja, Darko (23) i Marko (20) Sretenović, dobili su posao u „Niskogradnji“. Njihovi najskriveniji snovi da žive od svog rada već se ostvaruju, a ispuniće im se i želja da imaju svoj krov nad glavom. „Niskogradnja“ će pomoći da im se renovira stara ruševina na periferiji grada i pretvori u dom.

Ne smeju ni da kažu koliko su srećni: Braća Darko i Marko Sretenović

– Još uvek ne verujem da sam primio prvu pravu platu. Pre pet dana isplaćeno mi je 22.000 i eno još stoji novac na računu. Nisam ga potrošio – kaže Darko Sretenović.

„Blic“ je u aprilu ove godine pisao o dvojici braće, sa kojima se sudbina teško poigrala i koji su pored živih roditeja detinjstvo i odrastanje proveli u Domu za nezbrinutu decu. Vaspitači su im bili i otac i majka, tu su sricali prva slova, učili školu. Godine su prošle, postali su punoletni i morali su napustiti jedini dom koji su zvali svojim. Prihvatili su ih teča Toma i tetka Nada Milošević iz Vinjišta. Pored svoje dece, oni su othranili i dvadesetak izbeglica, i kako kažu moralo je biti mesta i za Darka i Marka.

– Na inicijativu gradonačelnika Veroljuba Stevanovića, primio sam dečake preko omladinske zadruge na probni rad. Nisam nikom govorio kakva im je sudbina, niko nije znao da su to deca iz Doma. Nisam želeo da ih iko sažaljeva. Nije im težak nikakav fizički rad i obojica će biti primljeni uskoro na određeno vreme, a onda i u stalni radni odnos – kaže Željko Biorac, direktor javnog preduzeća „Niskogradnja“. On kaže da su dva brata več miljenici preduzeća, a Darko će da polaže uskoro i za mašinistu.

Na periferiji Kraguejvca Darko i Marko imaju plac na kome je ruševina od nekadašnje kuće.

– Sa „Fijatovog“ gradilišta u Grošnici naše preduzeće odvozi građevinski material sa objekata koji se sada tamo ruše. Umesto da se baci, uspeli smo da odvojimo oko tri hiljade komada cigle, i to smo već namenski odvojili za kuću braće Sretenovića. Planiramo da je renoviramo i da u njoj Darko i Marko mogu da žive. Pomoći će i kolege sa posla – kaže Biorac.

– Ne smem ni da kažem koliko sam srećan. Ovo što nam se dešava liči na najlepšu bajku kakvu sam samo kao dete u Domu slušao i maštao, kaže Darko.

BLIC

Većina banaka za studentski dinarski kredit odobrava grejs period

Kako cene studija nisu srazmerne srpskom standardu, mnogima nema druge nego da se zaduže da bi školovali decu. Godina na državnom fakultetu košta od 45.000 do 240.000 dinara, dok je na na privatnim još skuplja. Banke su ponudile namenske kredite, ali cena ovakvih pozajmica iznose i do 70 odsto glavnice.

U ponudi su najčešće dinarski krediti, uz grejs period i po prosečnoj kamati od 21 odsto. Prema računici “Blica”, za kredit bez učešća, na iznos od pola miliona dinara, kamatu 22 odsto i rok otplate pet godina korisnik bi mesečno morao da izdvaja oko 13.800 dinara. Po isteku roka, banci bi bilo isplaćeno oko 828.000 dinara, dakle 328.000 dinara preko glavnice. Iako ove pozajmice, na kraju, nikako nisu jeftine, mnogima su jedini način da finasiraju studenta koji se našao ispod crte.

– Sin je upisao medicinu, ali nažalost nije na budžetu. Jedini način da mu pomogemo je da žena i ja dignemo kredit, pošto godina na medicini košta više od 1.200 evra. Bez kredita, teško da bi izgurali, iako nismo podstanari – kaže Miloš T. iz Beograda.

Namenski kredit se odobrava u iznosima do miliona dinara, isključivo uz uverenje fakulteta o visini školarine i ne može se koristiti u druge svrhe. Visoki iznosi rezervisani su za privatne fakultete i studije u inostranstvu, a neke banke dozvoljavaju da se tim sredstvima finansiraju i udžbenici ili pojedini kursevi.

BLIC

Press otkriva… šta rade nekadašnji srpski moćnici (35)

Ljiljana Čolić, doktor filologije, poznatija kao bivša ministarka prosvete i sporta koja je htela da izbaci teoriju Čarlsa Darvina iz udžbenika, ali i po svojim religioznim stavovima i rečenici: „Od stupanja na dužnost svako veče molim se Svetom Savi da me prosvetno umudri“, ovih dana boravi u jednom crnogorskom manastiru, a inače se posvetila profesorskoj profesiji

Ljiljana Čolić

– Ljiljana je otišla u manastir u Crnoj Gori i vratiće se tek krajem avgusta – rekao nam je ljubazno njen otac koji se javio na telefon, pošto smo mu objasnili da želimo da saznamo gde je bivša ministarka i šta danas radi.

– Ona i dalje radi kao redovni profesor na Filološkom fakultetu. To je radila i pre nego što je postala ministar, a dok je obavljala tu funkciju nije ni prekidala rad na fakultetu – rekao nam je on.

Udarila i na engleski

Bivša ministarka je više puta isticala da je ponosna na to što njeni studenti nisu izgubili nijedan čas, niti ju je iko menjao na predavanjima, i pored svih obaveza koje je imala u Vladi Vojislava Koštunice. Ljiljana Čolić bila je član Glavnog odbora DSS od njegovog osnivanja i jedan je od osnivača stranke. Na mesto ministra došla je 2004. godine, nasledivši Gašu Kneževića. Iako je imala mandat od samo šest meseci, u kratkom roku uspela je pokušala puno toga da uradi i promeni.

 

Posmenjivala je direktore škola po Srbiji, predlagala je da se učenje engleskog jezika prebaci u fakultativne predmete i pomeri za kasnije razrede, da se obuka za rad na kompjuterima obustavi u osnovnim školama zbog straha od kompjuterskog zračenja i uvela je predmet Zdravstveno vaspitanje, što je u javnosti izazvalo podsmeh. Htela je i da veronauku uvede od prvog razreda kao obavezan predmet.

Ali, svakako, ono što joj najviše prebacuju je pokušaj izbacivanje Darvinove teorije evolucije iz udžbenika za osmi razred u školama u Srbiji. Posle toga deo javnosti ju je „masakrirao“ pa je ona rešila da se povuče sa mesta ministra.

Ipak, posle ostavke koju je podnela u septembru 2004. godine, govorila je da je duboko uverena da je, ne samo što se tiče biologije nego i drugih njenih osporavanih odluka bila u pravu i da je samo pogrešila što je prihvatila ponuđenu ostavku. I da ne bi popustila pod pritiskom javnosti da je samo o njoj bila reč. A javnost je bila podeljena, neki su je podržavali, neki osuđivali, a mediji su je žestoko napadali.

– Ostavku sam podnela silom prilika, jer sam smatrala da nemam pravo da otežavam rad predsedniku svoje stranke i predsedniku vlade koji mi je i poverio mandat ministra prosvete i sporta. Onog trenutka kada sam shvatila da smo samo na neki način on i ja na jednoj strani, a svi ostali na drugoj, povukla sam se – rekla je Ljiljana Čolić.

Ljiljana Čolić govori turski, arapski, engleski i služi se francuskim, a predaje na predmetima Osmanski jezik i Osmanska diplomatika sa paleografijom, za koji je napisala prvi udžbenik u Srbiji i u bivšoj Jugoslaviji.

Pogrešila samo zbog ostavke

Ona je vrlo posvećena nauci o poveljama, odnosno veštini čitanja i tumačenja starih rukopisa. Ljiljana Čolić važi za vrlo religioznu osobu, rođena je i vaspitavana u pravoslavnoj hrišćanskoj porodici u kojoj, kako je rekla, za Darvina nije bilo mesta. Rođena je u Zemunu 1956. godine.

– Drago mi je što sam pokušala da iz nastavnog programa za osmi razred osnovne škole izbacim lekciju o čovekolikom majmunu kao pretku današnjeg čoveka. Nikada neću prihvatiti tvrdnju da mi je pradeda bio majmun. Svaka čast „tolerantnim“ osobama, kojima takve nebuloze ne smetaju. Pogrešila sam jedino utoliko što sam zbog sukoba sa javnošću, izazvanog mojim stavom prema darvinizmu, prihvatila ponuđenu ostavku na mesto ministra prosvete – rekla je Ljiljana Čolić u jednom intervjuu za Press.

O iskustvu, koje je svakako obeležilo njenu karijeru, posle ministrovanja napisala je i knjigu „Put“, pripovest jednog neuspešnog ministra, koja je objavljena 2006. godine.

 

Ana Mitić

 

Kakve su muke i radosti dece u Srbiji i koliko se razlikuju od prethodnih generacija. Mališani zanemareni i od roditelja i od društva. Sve češće zapostavljaju obrazovanje

DECA se danas bitno razlikuju od prethodnih generacija. Slabo se druže, malo kreću, usmerena su na kompjuter i mobilni, međusobno se dopisuju čak i kad su u istoj prostoriji. Sve su tromija i nespretnija. Boluju od neuroza, psihoza, raste agresija, pada prag tolerancije, nemaju pozitivne uzore. A i kad ih imaju, nemaju snage i volje, a ni radnih navika, da sebe pokrenu, kaže Slobodan Malušić, direktor OŠ „Đuro Daničić“ iz Beograda.

Što su stariji, sve manje vide izvesnost. Oni čiji roditelji imaju novca, bave se sportom ili drugom vannastavnom aktivnošću. Oni čiji nemaju, a takvih je više – gluvare.

– Izvor najvećih problema kod dece i mladih je dokolica. Imaju potrebu da se afirmišu, ako ne mogu pozitivno, uradiće to negativno – kaže Malušić. – Čak i taj mali postotak talenata gušimo, ne dajemo im podršku, guramo ih u prosečnost.

Ipak, deca u Srbiji danas su zadovoljnija uslovima u kojima odrastaju nego 2004, iako postoje oblasti u kojima su nazadovala, pokazalo je najnovije istraživanje „Kako živiš“ Republičkog zavoda za statistiku (RSZO), urađeno u saradnji sa švedskom statistikom i švedskom agencijom Sida.

Sprovedeno je u 114 škola i obuhvatilo decu između 8 i 15 godina. Dečje zadovoljstvo i poverenje poraslo je u oblastima: stanovanje, porodična ekonomija, poverenje, uslovi za slobodne aktivnosti, zdravlje i bezbednost od kriminala. Deca se osećaju sigurnije i manje su ranjiva, ali su iskazala manju spokojnost kada su u pitanju bezbednost i pravednost u školi, nastavnici i nastavna sredstva, škola uopšte i hrana.

Mlađa deca su zadovoljnija od starije, a mališani iz centralne Srbije imaju manje primedaba nego njihovi vršnjaci iz Beograda i Vojvodine.

Prema poslednjem godišnjaku RSZ, dece do 14 godina u Srbiji ima 1.184.279, što je manje nego pre deceniju, kada ih je bilo 1.282.004. Stručnjaci kažu da se svake godine upiše oko 1.000 prvaka manje u školu. Znači, sa svakom generacijom gubi se po jedna cela veća škola!

– Mnogo dece živi u siromašnim sredinama. Trećina se loše hrani, dok trećina ima šta da jede, ali osim hrane teško da može da zadovolji druge potrebe – kaže sociolog porodice, prof. dr Anđelka Milić. – Nedovoljna vaspitna briga roditelja poprimila je neuobičajeno velike razmere. Deca su napuštena i od strane roditelja i od društva.

Prema zvaničnim podacima, oko 400.000 dece prima dečji dodatak, dok 120.000 živi u potpunoj bedi – ne samo da nemaju za igračke ili školske knjige, već ni za slatkiše, sokove, voće, meso i mleko. Istraživanje Unicefa pokazalo je da im je i higijena na niskom nivou.

– Roditelji uspeju ponešto da im kupe jednom mesečno, kad dobiju socijalnu pomoć, recimo, sok. Deo hrane obezbeđuju u sopstvenim baštama. Ovoj deci uskraćena su ne samo letovanja, zimovanja i ekskurzije, već i proslave rođendana ili izlasci – kaže Gordana Matković, savetnik predsednika Srbije za socijalna pitanja.

Statistika Unicefa pokazuje i da svako deseto dete živi ispod granice siromaštva, a ako se računaju i ona koja su na samoj „crti“, procenat se penje na 20 odsto. Alarmantan je i podatak da samo 24 odsto siromašne dece koristi zdravstvene usluge.

Kako kažu u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, u najboljem položaju su deca u Vojvodini i Beogradu, a u najgorem mališani iz 105 opština u kojima je stepen razvijenosti ispod republičkog proseka.

Deca u Srbiji imaju i sve lošiji uspeh u školi, kaže Anđelka Milić:

– O tome se ne priča, ali sve veći procenat ne završava ni osnovnu školu. Nisu u pitanju samo Romi, niti deca iz seoskih sredina. Mališani odustaju jer roditelji nemaju novca za njihovo školovanje, ali i zato što, zbog borbe za goli život i opšte apatije, dižu ruke od svojih naslednika, po sistemu: „Ako hoćeš – uči, ako nećeš, šta ću ti!“

Sve je komercijalizovano i centralna vrednost je novac. Deca vide da može da se zaradi i bez škole.

Prema podacima RZS, do osmog razreda ne dogura čak 72 odsto romske dece, 23 odsto siromašne i 12 odsto seoske. Tužna je i činjenica da samo 44 odsto dece pohađa predškolske programe.

Mališani slobodno vreme provode vrlo malo baveći se sportom, a uglavnom uz televizor ili kompjuter, ako ga imaju. U malim sredinama, po rečima profesorke Milić, TV je prozor u svet. U gradovima caruju internet, društvene mreže i igrice na mobilnim telefonima.

– To se može shvatiti kao izraz beznađa u kojem deca žive. Škola sprovodi svoj program i niko se ne osvrće na neuspešne. Oni su prepušteni sebi. Deca su kolateralna šteta tranzicije. Živimo u sve apsurdnijem društvu: tehnološki napredak je sve očigledniji, a deca sve neobrazovanija i beznadežnija – zaključuje Milić.

Da takozvana „elektronska droga“ uzima maha pokazalo je i „Eunetovo“ istraživanje, po kom svako peto dete dnevno provodi po nekoliko sati u virtuelnoj stvarnosti. Najčešće uz akcione video-igrice, što, po oceni psihologa, povećava agresivne emocije i nasilničke akcije. Na ovaj način, baš kao i „besomučnim“ gledanjem TV-a, oni žele da pobegnu od stvarnosti, koja im se u suštini ne sviđa. Pobede u igricama pružaju im osećaj uspešnosti, čega su u realnosti lišeni.

I, između ostalog, eto razloga zašto su osnovci deblji i u lošijoj kondiciji nego njihovi vršnjaci pre 14 godina. Dečaci su teži 14 odsto, a devojčice 11. Ovim prvima se fizička sposobnost smanjila šest odsto, a devojčicama 12 odsto. Skoro trećina ima probleme sa kilažom, a masovno i sa deformitetom kičme i stopala. Deformitet kičme ima 12 odsto đaka, a stopala 10 odsto. Svaki peti školarac je telesno nerazvijen.

U Ministarstvu za omladinu i sport kažu da su nastavni programi fizičkog loši, da trećina škola nema veliku fiskulturnu salu, a da je bazen za većinu misaona imenica (ima ga samo 12 škola, od kojih pet u Beogradu).

Posledice će, upozoravaju lekari, biti ozbiljne. Izrašće generacije koje će imati sve više problema sa visokim krvnim pritiskom, dijabetesom, kardiovaskularnim oboljenjima i kancerom – pre svega rakom dojke i debelog creva. Od potencijalno bolesne dece dobićemo – bolesnu naciju.

– Na granici smo kada društvo mora da se prene i preduzme radikalne poteze da pomogne deci, ako hoćemo zdrave i stabilne ličnosti. U suprotnom, dobićemo agresivne i neurotične pojedince, što znači i više ubistava i samoubistava – zaključuje Slobodan Malušić.

“ Večernje novosti“

Nišlije Aleksandar i Andreja završili Prirodno-matematički fakultet sa najboljim ocenama, već se okrenuli naučnom radu i nemaju nameru da napuštaju Srbiju

Aleksandar i Andreja Ilić Foto iz lične arhive

Niš – U vreme kada je mnogo mladih koji po završetku studija i sticanja fakultetskih diploma odlaze u razvijene zemlje Evrope ili u Ameriku, rođena braća Aleksandar (27) i Andreja Ilić (24) odlučni su da ostanu u Srbiji. Za ovu dvojicu mladih Nišlija s pravom se govori da su predvodnici jedne nove generacije. Tokom srednje škole i odličnog uspeha, obojica su se oprobali kroz međunarodna naučna takmičenja i bili uvek lideri i pobednici. Istim tempom nastavili su na studijama i obojica su, i pored svih mladalačkih obaveza, sa čistom desetkom završili Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Nišu

Njihovi roditelji, Slavica, sekretar Gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu, i Milovan, profesor na Fakultetu informacionih tehnologija u Beogradu, imaju se zaista čime podičiti. Njihovi sinovi, i Aleksandar i Andreja, bili su učenici i studenti generacije.

Aleksandar, koji je krajem ovog proleća odbranio naučni rad i doktorirao na niškom PMF-u, sada je na usavršavanju u Americi. U kampusu je pri Univerzitetu u San Francisku. Od kada zna za sebe takmiči se. Zlatna odličja sa nacionalnih takmičenja, zlatni, srebrni i bronzani trofeji sa balkanskih i svetskih prvenstava i olimpijada krase njegove vitrine. A oprobao se i svojim znanjem u svetske visine vinuo u matematici, fizici, informatici.

Andreja, koji takođe ne zna broj priznanja, nagrada i medalja sa međunarodnih smotri i takmičenja, apsolvent je i na jesen će braniti diplomski na PMF-u u Nišu. Nedavno se vratio iz Tajlanda sa srebrnom i bronzanom medaljom. Na Olimpijadi znanja u Tajlandu bio je vođa srpskog tima iz informatike. Pre diplomskog planirao je da izvesno vreme provede u istraživačkoj stanici u Petnici. U svoje ime i u ime brata Aleksandra, koji leto provodi u San Francisku, Andreja kaže:

– Zajedno smo brat i ja spremali takmičenja, zajedno pišemo naučne radove i rešavamo probleme u nauci. Mnogo puta smo, zbog situacije u našoj zemlji gde se teško dolazi do sredstava za putovanja i takmičenja u svetu, obezbeđivali sponzore i donatore. Iako smo imali, a i sada je mnogo poziva da nastavimo da se naučnim radom bavimo u inostranstvu. U zemljama gde su i bolji uslovi i veća sredstva za nauku, ali mi smo odlučili da ostajemo u Srbiji. U inostranstvo možemo i sigurno ćemo ići, ali samo po nova naučna i druga saznanja – rekao je za „Politiku“ Andreja Ilić.

Aleksandar je pre nego što je postao doktor nauka prethodnih nekoliko godina pripremao mnoge srpske takmičare za olimpijade matematičara. A Andreja kaže da mu je brat i najbolji „profesor“.

 

Toma Todorović