Правна питања и одговори

Раде Јездић: најбољи учитељ у Србији

Лето је, време распуста, а у живописним Бачевцима крај Дрине на школској згради, једној од шест у саставу матичне школе из Рогачице, увелико трају радови. Прокишњавала је, салонит стар пола века сасвим пропао, па обнављају кровну покривку. А на крову – директор школе. Главом и брадом Раде Јездић из Ужица, добитник Светосавске награде као најбољи учитељ у Србији 2009. године, однедавно директор школе у Рогачици.

Раде је, писали смо, ентузијаста каквих је мало међу просветарима. Годинама је путовао из Ужица у Алин Поток, село на Златибору где је учио децу, сваки дан скоро 90 километара у два правца у својој старој црвеној „хонди“ прелазио, па кад снегови завеју, ђаке и на леђима кроз сметове носио, а у сеоским акцијама се као градитељ истицао. Прочуло се то, Светосавска награда му је додељена, сви су причали о вредном учитељу са Златибора. Али временом је због малог броја ђака школа у Алином Потоку затворена, па је Раде, иако најбољи, остао без посла. Мучио се девет месеци, и по грађевинама као физикалац радио, само да прехрани вишечлану породицу, а онда су се надлежни сетили најбољег учитеља. На конкурсу, пролетос, изабран је за директора основне школе у Рогачици.

– Дошао сам у школу која има издвојена одељења у шест околних села Подриња и побрђа Маљена. Стање у њима углавном лоше, сваки објекат захтевао је обнову, много рада и нешто улагања, па сам брзо прионуо на посао. Мојој вољи и елану наруку је ишло то што свака од тих сеоских школа има добре домаре, способне мајсторе вештих руку, које сам одмах укључио у посао – казује Раде, који и сада свакодневно путује од Ужица до ових села, каткад и 120 километара дневно у оба правца. Његова 22 године стара „хонда“ је недавно остала поред пута, пукла јој је спона, и то јој је била последња вожња. Директор је потом на посао долазио аутостопом, јер нема редовне аутобуске линије, а сада се довози „голфом“ четврт века старим, од свог сина позајмљеним.

И кренула је деветочлана екипа у саставу директор и домари у умивање школа крај Дрине и по Маљену. Директор Раде већ се исказао у грађевинским пословима, а сви домари вични су каквом мајсторлуку: Радован из Рогачице је столар, Тале из Оклетца бравар, Ђуне из села Гвоздац зидар итд. Прво су, још у јуну, на матичној школи у Рогачици урадили фасаду, па затим у Бачевцима ступили у прекривање кровне конструкције, што ће бити готово ових дана. У међувремену, у маленом селу Јасик, где школа има само шест ђака, направили су базен пет пута четири метра, у коме су се летос купала деца из овог села. Још већи базен спремају се да праве пред зградом старе школе у Бачевцима, где ће бити направљени и станови за учитеље, као и у оближњем Оклетцу. Грејање ће реновирати у школи у селу Гвоздац, поправиће столарију у школској згради на Пашиној Равни, у матичној школи у Рогачици спремају се да од Дома културе направе школску фискултурну салу и да ограде спортско игралиште…

– Све радимо нас деветорица сами, мада нам се повремено прикључују и мештани. Што се тиче материјала, лепо сарађујемо с месним заједницама, па је тако председник МЗ Бачевци Милојко Милосављевић помогао у обезбеђењу грађе, општина Бајина Башта дала лим за кров, а ту су и поједине донације. Имао сам срећу да овде наиђем на добре људе и вредне сараднике, желим да цео крај уздигнемо и први резултати су видљиви. Ми у школама своје одрађујемо, стварамо услове, а на мештанима је да напуне школе децом. Најважније је да се овде не смањује број ђака, чак у појединим школама расте, тако да, рецимо, у Љештанском где је школа 15 година била затворена поново почиње да ради – сумира Раде Јездић.

Вредним директором, за кога ни током лета нема паузе, задовољни су и сарадници и мештани.

– Свака част директору Раду, али он нам сломи леђа. Цело лето пропадосмо радећи, додуше, и он с нама, али није нам жао. Школе обнављамо, на радост нашу и деце. Прави човек дошао је на право место, где је потребна рука директора домаћина – говори главни домар у школи Радован Радовановић. А међу мештанима Бачеваца по подршци Јездићу истиче се локални кафеџија Душан Обрадовић, који вели да је Раде урадио овде више за пола године него претходних 14 директора школе у минулих 20 година.

Бранко Пејовић

„Политика“

Општина Звездара је од почетка године уложила 24 милиона динара у реновирање основних школа на тој општини, а најважнија новина је уређивање тоалета за особе са инвалидитетом у свих 12 школа.Први тоалет за особе са инвалидитетом постављен је у основној школи „Иван Горан Ковачић“. Током наредне две седмице такви тоалети биће завршени и у школама „1.300 каплара“ и „Драгојло Дудић“, наведено је у саопштењу општине Звездра.

До краја наредне школске године, свих 12 основних школа на Звездари биће, у складу са Законом, опремљене тоалетима и приступним рампама за особе са инвалидитетом.

Звездара ће тиме испунити свој план и постављени приоритет у постизању максималне безбедности, врхунске хигијене и што је могуће квалитетнијег боравка деце и запослених у школама.

Осим радова на прилагођавању објеката особама са инвалидитетом, у школама су извођени молерско-фарбарски и водо-инсталациони радови, као и преправке инфраструктуре у двориштима.

Tanjug

Родитељи на тешким мукама како да одаберу адекватну школску торбу за свог малишана. Ђак првак не сме да носи више од два килограма. Ортопеди позивају на опрез.Избор ранаца никада није био већи, али је понуда добрих школских торби мања него икада.Како се почетак школске године ближи тако се еуфорија око припреме школараца повећава. Гужве у књижарама су све веће, а родитељи највећу пажњу поклањају одабиру – ранца.

– Из искуства знам да школска торба треба да има на дну пластично ојачање да дете стави ранац где жели, а горе да буде пластифициран у случају кише – каже отац двоје деце Бранко Јовановић. – Ручке треба да имају сунђерасто појачање у пределу рамена, а дужина ранца не сме да прелази доњи део леђа. Важно је и да има мачије очи како би дете видели возачи.

Највећи страх родитеља изазивају књиге, јер је познато да су уџбеници првака, не рачунајући перницу, тешке 3,5 килограма, пошто имају по осам предмета. Торбе ђака старијих разреда у просеку теже око 12 килограма!

– Ранац је увек боље решење од ташне, зато што на кичму делује симетрично и подједнако оптерећује леђа – каже ортопед примаријус др Бранко Збутега, саветник у Специјалној болници на Бањици. – Ипак, најважнија је тежина ранца, јер су данашња деца преоптерећена и не би смела та мала кичма да носи много терета. Са ранцем може да се избегне проблем сколиозе, али ако је исувише тежак дете се савија и добиће – кифозу.

Суштина проблема је да у ранцу треба да буду само најнеопходније ствари, а не да торба има тежину која није сразмерна узрасту детета који је носи. Деца у време поласка у школу имају диспропорцију између раста костију и мишића. У тој трци мишићи су увек слабији.

– О тој диспропорцији треба водити рачуна, јер ако су мишићи слаби, све силе тежине које дете носи преносе се на кичмени стуб – објашњава др Збутега. – Ранац не сме да буде тежак и деца не смеју да буду оптерећена! Сматрам да прваци не смеју да на леђима носе више од два – два и по килограма. Не заборавите да просечан мушкарац који сваког дана вежба са тегом од килограм може да постане боди-билдер!

Према препоруци ортопеда дете не би смело да носи тежину који прелази 15 одсто његове килаже. Проблем нарочито долази до изражаја код девојчица које имају око 25 килограма, а школска торба, у данима када имају све предмете, може да тежи и по десет килограма!

„ВУЧИЛИЦА“

Неки родитељи сматрају да је ранац са точкићима, популарно назван „вучилица“, који може да се вуче, најбоље решење. Дете са таквом торбом може да у њега убаци већи терет, а да га при том не носи на леђима.

– Код деце тог узраста је изузетно важно да су им док ходају, руке слободне – каже доктор Збутега.- Дакле, пре сам присталица ранца који је напуњем минималним потребама него да дете има „вучилицу“.

А. КРСМАНОВИЋ – Б. БОРИСАВЉЕВИЋ

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

Половином августа школе у Србији отварају врата за оне ученике који иду на поправни. Испити почињу 20. августа, али наставници који су ђаке „оборили“ на поправне имају законску обавезу да организују припремну наставу или консултације и раније.

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.

Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

„И генерално и овде у нашој школи имамо утисак да се број ученика који иду на поправне испите повећава. Обично на крају школске године организујемо консултације са онима који то желе, где им сваки наставник каже шта је то битно“, истиче Бјелица.

Сваки десети средњошколац се припрема за поправне испите током лета. Ове године поправни испити биће организовани за око 20.000 ђака у Србији.

Недовољне оцене у дневницима су углавном из математике, физике и хемије, а када су у питању стручне школе, онда се тај списак продужава и за неке стручне предмете.

Разлог све већем броју ученика који иду на поправне испите, можда би требало тражити и у систему који није до краја реформисан.

У ТШ „Павле Савић“ кажу да то свакако јесте проблем, јер су наставни планови и програми застарели, али и да се школа олако схвата.

У Школској управи Нови Сад кажу да није у питању само нереформисан систем, већ и однос родитеља и деце према настави.

Управо због односа ученика, родитеља па и самог система који није до краја реформисан велики број деце бива неоцењен што представља нови проблем.

Наиме, уколико ученик није био присутан на више од 1/3 наставе процењује се да није савладао градиво и шаље се на разредни испит. Укупан број ученика који полажу поправне испите смањио се, показује статистике, али не зато што деца уче више, мишљење је многих, већ зато што се од њих тражи све мање знања.

„Критеријуми се умањују, велик је и притисак родитеља да деца добију прелазне оцене и ако се подлегне таквим утицајима проблем не решавемо, већ га само одлажемо за следећу годину“ кажу у ТШ „Павле Савић“.

РТВ

Унутрашње просторије и учионице у Основној школи “Душан Јерковић” у Банатском Карловцу овог лета ће бити обновљене, али родитељи и даље страхују за здравље деце. Иако ће унтурашњост бити уређена, главни проблем није решен, јер из зидова треба уклонити азбестне плоче. Реч је о материјалу, који је одавно избачен из грађевинарства у ЕУ.

У Вршцу потврђују да су у спољне зидове школе уграђене азбестне плоче, али да у буџету нема новца за решавање проблема. Саопшена је још непријатнија чињеница да су и школе у Владимировцу, Алибунару, Селеушу и Локвама грађене азбестним плочама.

– Школа у Банатском Карловцу је прилично стара, а зидови су оронули. Поломљено је неколико спољних изолационих плоча и у просторији има азбестних честица. Иако су унутрашњи зидови прекривени, и редовно их кречимо, нисам сигурна да нема опасности – каже Александра Лазић, директорка школе.

Данијел Кишмартон

Родитељи и наставно особље упозоравају да би објекат од таквог материјала у земљама Европске уније био затворен, али се код нас то није догодило. У више наврата су долазиле комисије, али се све свело само на посете.- Чланови покрајинске Комисије за екологију су закључили да азбест мора да се одстрани из зидова, али се после тога ништа није догодило – додаје Лазићева.

Надлежни не знају како да реше проблем, тим пре што је много школа у региону од истог материјала. Данијел Кишмартон, председник општине Алибунар, каже да су у најгорем положају деца те општине јер се у готово свим објектима налазе азбестне плоче. У Алибунару покушавају да уз помоћ фондова дођу до новца и одстране опасан материјал из школских зграда.

ВЛАДИМИР ВАШАЛИЋ