Правна питања и одговори

За сезонске послове данас се одлучује све више млалолетника, а они, као и њихове „старије колеге“, на продаји сладоледа и гардеробе, грађевини или као конобари, кувари, точиоци пива, промотери, собарице и магационери могу да зараде дневно и више од 2.000 динара.Најплаћенији је физички рад – утовар, селидбе и грађевина, као и промоције, а током летњих месеци, пре свега због годишњих одмора, у већим компанијама, банкама и бутицима често су потребне и „замене“, на месец-два.

Према подацима Инфостуда, понуда сезонских послова се није битно променила у односу на претходну годину – траже се комерцијалисти, угоститељи, радници обезбеђења, агенти, промотери, физички радници, анкетари, грађевински радници…

Такве послове махом нуде омладинске задруге и дневнице се крећу од 1.200 динара, а иако је сезона, понуда за бербу воћа и поврћа тренутно нема.

У Омладинској задрузи „Трагач“ кажу да се по сату, зависно од природе посла, може зарадити од 100 до 150 динара, да се за утоваре и селидбе дневнице крећу између 1.500 и 2.000 динара, а да промотери могу зарадити и више.

Просечна месечна плата за рад преко ОЗ „Булевар“ је, како су у тој задрузи рекли, око 25.000, а траже се анкетари, статисти, конобари, продавци сладоледа, особе за дељење рекламних летака…

Према њиховим речима, у летњим месецима компаније, када им радници оду на годишње одморе, често траже студенте и средњошколце за „замену“, а интересовање омладинаца, пре свега малолетних, за сезонске послове из године у годину расте.

У Националној служби за запошљавање нема статистичких података о понуди сезонских послова, јер они, као такви, како истичу, и не постоје, нити их Закон о раду дефинише као посебан облик радног ангажовања.

„Сезонски послови могу се ‘крити’ иза захтева послодаваца за ангажовањем радника на привремено-повременим пословима или на одређено време“, наводе у НСЗ и напомињу да плата најчешће зависи од учинка.

Кандидата заинтересованих за ту врсту посла, према њиховим речима, увек има, како старијих тако и млађих, а пре свега неквалификованих.

„Чињеница је да је у овом периоду већа тражња за занимањима угоститељске струке, као што су кувари, шанкери…, трговцима и грађевинским радницима“, показују подати НСЗ.

У НСЗ наводе да особе са инвалидитетом, у зависности од процењених способности, могу бити ангажоване на свим сезонским пословима, али да су то најчешће брање воћа и поврћа, продаја сладоледа, рад у угоститељско – хотелијерским објектима и послови на пољопривредним газдинствима.

Међутим, према подацима Инфостуда, међу пословима које су доступни и особама са инвалидитетом сезонских нема.

 

Од ове јесени у техничкој школи у Бору, након готово 10 година паузе, поново ће се образовати будући рудари и рударски техничари и то њих педесеторо.Иако је Бор већ сто година рударски град, почетком 2000-их интересовање за ово занимање почело је да опада, па је последња генерација школовање завршила 2003. године.Рударство је поново у тренду. То је показало велико интересовање свршених основаца из читаве источне Србије за упис у рударске смерове који су после паузе од готово 10 година поново уведени у средњој Техничкој школи у Бору.

Тако ће на јесен школске клупе, у 3 одељења будућих средњошколаца уписаних у три различита рударска смера, поново бити пуне. Сигуран посао и пристојна зарада у руднику, кажу Борани, сигурно су највађнији разлози што се све више младих људи уписује у школу за рударство.

Отварање рударских образовних профила у средњој техничкој школи у Бору није једини показатељ да посао у руднику постаје све привлачнији.

Иницијативу за враћање рударских образовних профила покренуло је руководство Рудника бакра Бор јер се због повећања производње јавила потреба за новим али и сколованим рударским кадровима.У РТБ-у додају да им је жеља да и деца из осталих рударских крајева Србије дођу у Бор, упишу рударство и стекну нова, савремена знања, а потом врате у своје градове, запосле и стручно наставе да воде своје кампање.

Председник Србије Борис Тадић честитао је рударима Србије Дан рудара и оценио да сви морају бити свесни да је тај посао један од најзахтевнијих и да носи велике опасности.

“Њихов живот је такође веома тежак и на наше рударе увек морамо мислити и обезбеђивати им најбоље могуће услове рада, јер рударство има стратешки значај за Србију и представља велику развојну шансу наше землље“, истакао је председник Тадић у честитки.

Услови рада и материјални положај рудара у Србији нису задовољавајући, због чега ће ресорно министарство предузети конкретне кораке да руководиоце рударских компанија примора да улажу у побољшање положаја рудара и повећање њихове безбедности на раду, одлучено је у Београду на састанку у Министарству рударства.

Плате рудара у Србији су ниске, с обзиром на тежину и безбедносне ризике на послу и оне се крећу од 25.000 динара до 80.000 динара.

 

Б92

 

У Дечју болницу у Новом Саду у последње време стиже све више деце са повредама главе, оштећењима кичме или ломовима руку и ногу које су задобили на оронулим дечјим игралиштима, али и због непажње родитеља. Лекари кажу да дневно збрину и до десет малих пацијената са овим повредама.

Новосадски педијатри кажу да је повреда код деце одувек било и биће, али потврђују да их је у последње време много више. Као основни разлог наводе то што родитељи често остављају децу да се играју сама, без надзора, због чега дечје игре буду агресивне и завршавају неретко са тежим повредама.

Начелница Службе за заштиту деце у Дому здравља „Нови Сад“, др Милка Будаков каже да постоји неколико превентивних мера које, ако их се родитељи придржавају, могу спречити све озбиљније повреде.- Најчешће повреде када су у питању бебе су повреде у кући, као што су падови са подлоге за превијање, из кревета или колица. Врло често малу децу доносе и због опекотина које су зарадили тако што је неко од одраслих оставио врелу кафу, чај или супу надохват руке малишана или није довољно обраћао пажњу на дете док је било у близини неког грејног тела. У свим овим случајевима деца су повређена искључиво због родитељске непажње, па се одлазак у амбуланту врло лако може избећи – каже др Будаков.

Како каже, на дечјим игралиштима вреба највећа опасност, јер на њима током ноћи бораве адолесценти који уништавају клупе, клацкалице и љуљашке. Осим тога, ломе флаше, па у амбуланту често стижу деца са озбиљним посекотинама.- Родитељи би требало сваки пут да прегледају игралиште, уклоне стакло и све предмете на које дете може да падне и да се посече. Ако примете да су даске на игралишту похабане, морају да прате дете када се пење и буду близу њега ако се оклизне или пропадне, јер су најчешће повреде приликом падова са тих конструкција – каже наша саговорница.

Она истиче и да ако су у питању уганућа и ишчашења, деца долазе у дом здравља, а ако су озбиљнија оштећења, иду у Дечју болницу где има стављају лонгету или гипс.

Код дечака су бројне теже повреде главе

Врло су честе и теже повреде главе, поготово код дечака. Они се углавном повређују на часу физичке културе или на тренингу, а др Будаков каже да у тим случајевима једино они сами морају да буду обазривији. Родитељима се саветује да не шаљу децу на спорт док нису у потпуности психофизички спремни.

И. Брцан

 

Београдски универзитет је надомак увршћивања на Шангајску листу, мислим да ће се већ ове године наћи међу првих 500 у свету

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: проф. др Радивоје Митровић, државни секретар за науку

Будућност српских научника ишчитава се у Шангају. У кинеском вишемилионском метрополису се дуже од деценије разврставају сви светски универзитети. И Београдски, свакако, који умало лане да буде уврштен на „Листу 500”.

Зашто је то за нашу науку (и високо образовање) искорак без премца?

Србија је најавила да ће, после десетак и више година, до краја ове удвостручити издвајања за истраживања са 0,33 на 0,65 одсто бруто друштвеног производа. Већи део новца је из повољног зајма од Европске банке за обнову и развој.

Започето је нових 780 пројеката (2011–2014), додатно је укључено 1.715 младих истраживача (на докторским студијама). Највећи искорак начињен је у броју научних радова у водећим часописима – 3.400 прошле године и међународној сарадњи (286 пројеката). Шта све треба да се уради?

Саговорник „Политике”, проф. др Радивоје Митровић, државни секретар Министарства просвете у науке, одскора поново руководи мрежом од 11.500 истраживача, као и у првим месецима после петооктобарских промена, тада у звању министра.

Да ли је Београдски универзитет надомак увршћења на чувену Шангајску листу?

Да, Београдски универзитет је надомак увршћивања на Шангајску листу, мислим да ће се већ ове године наћи међу првих 500 у свету. Да су научници навели и БУ, као своју адресу, већ ове године био би на том списку. Договорили смо се с надлежнима да се ова административна грешка отклони. Све је започело чланком у „Политици” из 2005.

Зашто је толико важно да ма која високошколска установа из Србије тамо доспе? Има ли отпора том подухвату?

Веома је важно, из простог разлога, што сврставање на билу коју међународну листу, од којих је Шангајска најпрестижнија, и те како битно за опредељивање будућих студената. Показатељи изврсности установа и појединаца, какви постоје у свету, морају бити уведени у наше истраживање и образовање.

То је згодна прилика да се вишеструко повећа збир научних радова у часописима на списку Научних цитата (SCI) и број техничких решења. Има ли отпора? Отвореног нема, али се он испољава кроз неразумевање. Такмичење одређује место и углед сваког универзитета, факултета, института или појединца.

Очекује ли се да убудуће на сличан начин овде буду оцењивани сви универзитети?

Свакако. Министарство просвете и науке предложиће Конференцији универзитета да се у Србији уведе овакво оцењивање и разврставање, то се увелико припрема. Нешто слично као у спорту: имате и домаћа и међународна надметања. Упоређивање у науци, образовању и култури је од суштинске важности, уколико желимо да одржимо корак са светом.

Може ли се рећи да су високо образовање и наука, најзад, под једним кровом?

Ми смо данас организовани, условно речено, у две велике целине. Једна је предуниверзитетско образовање, а друга високо образовање и наука. Имамо и два национална савета – за високо образовање и за науку и технолошки развој. Ускоро ћемо претрести докторске студије, вредновање резултата научноистраживачког рада, разврставање научних часописа и скупова и тако редом. Мудрим одлукама направићемо помаке којима ће бити задовољни порески обвезници.

А шта је с трећим листом тролиста – технологијом?

Технолошки развој је деценијама један од стубова Министарства науке, сада просвете и науке. За протеклих пет година прихваћено је 93 домаћа и 27 међународних патената и 2.943 техничка решења, али привреда није у стању да уводи нове технологије.

Морамо, пре свега, мењати високо образовање школујући, на академским и струковним студијама, људе оспособљене да запосле себе и друге, са знањем и вештинама, да прате светске токове и да готове резултате из института и с факултета брзо претачу у производњу, а то значи у економски раст земље.

Због чега се више не подстичу истраживања чији су плодови применљиви у привреди?

Законом је предвиђен Фонд за иновационе делатности у који ће се ових седмица улити доста новца, да бисмо подстакли иновативност великих, средњих и малих предузећа по светским мерилима. У Србији данас постоји уважавајућа технолошка база коју чине шест иновационих, 23 истраживачкоразвојна и 54 развојнопроизводна центра, два научнотехнолошка парка, три пословнотехнолошка инкубатора и Центар за пренос технологије Универзитета у Београду.

Већ годинама подстичемо предузетништво у високим технологијама: лане се надметало 1.014 такмичара са 284 иновације. Што се тиче патената, знатно заостајемо за већином развијених европских земаља. У 2010. пријављено је 300 патената, од којих само 18 из истраживања.

У каквом су стању наука и високо образовање? Колико се одмакло у остварењу лане усвојене стратегије?

Стање у високом образовању је, у просеку, задовољавајуће. Држава треба да прати савремене токове организовања управе, и то Министарство просвете и науке чини. У протекле три године усвојено је неколико нових закона и стотинак подзаконских аката. Чак ни савршени закони не могу одменити развојне стратегије универзитета и факултета, који морају да препознају шта се у свету дешава у образовању, науци и технологији и да се томе прилагоде.

Мрежа научноистраживачких организација састоји се од 80 института и 116 факултета, са око 11.500 истраживача. У обнављање лабораторија и уређење простора уложили смо 22 милиона, а још 50 милиона за набавку најсавременије истраживачке опреме. Толико новца се деценијама није улило у домаћу науку и високо образовање.

Је ли Србија у научнотехнолошком погледу испред или иза суседних земаља?

Минулих година су начињени велики искораци, смањен је јаз у збиру објављених радова, пре свега у односу на Словенију и Хрватску. Уосталом, синтагма „Србија, научна звезда у успону” то поткрепљује (Томсон–Ројтерсова листа је лане објавила да Србија има највећи раст цитираности у 11 од 22 области)!

Наведена постигнућа охрабрују, с обзиром да је Србија у прошлој деценији имала најмањи проценат за науку и истраживање (0,30 одсто БДП). Изузетак је средина деведесетих када су издвајања достигла један посто! У 2011. очекујемо повећање на 0,65 процената, а то значи више радова, техничких решења и патената. У нови циклус (2011–2014) укључено је више истраживача (11.500, од којих је 1.714 младих, око хиљаду научника из иностранства, око 300 стипендиста Министарства, преко 300 спољних сарадника и приличан број високошколаца на докторским студијама).

Циљ је да се достигне стопа привредног раста од седам и више постотака.

Зашто је сарадња с нашим научницима у расејању готово занемарљива?

Знајући какве научне величине имамо у расејању, мислим да их врло мало користимо. Ово је прилика да позовем САНУ, а још више универзитете и факултете да их укључе као предаваче на докторским студијама. Отворимо широм врата нашим научницима који су се доказали у свету! То је огромно и неискоришћено благо Србије.

Најдаровитији одлазе из земље одмах после средње школе. Може ли да се успори „одлив мозгова”?

Чаробног штапића нема, али постоји низ мера за стварање услова да они остану. Један је квалитетна опрема, други су лична примања која, за наше прилике треба да буду задовољавајућа, трећи је стамбено збрињавање младих истраживача и отварање домова у којима ће боравити када из мањих места дођу на неколико седмица или месеци у Београд, Крагујевац, Нови Сад или Ниш. Србија већ има неколико школа за надарене.

Откуда толика несразмера у цитирању (и објављивању) радова између природних, биотехнолошких и техничких, на једној, и друштвено-хуманистичких наука, на другој страни?

Број објављених радова у друштвено-хуманистичким наукама је мањи, а још више цитираност. Предузимамо кораке да највредније штампамо на енглеском и другим језицима. Наш интерес је да важне налазе из археологије, економије, права, историографије, уметности итд. представимо свету.

Како наградити најуспешније, превасходно за међународно призната достигнућа? Коме одговара својеврсна уравниловка?

Доста тога је урађено, истраживачи су разврстани у шест група по објављеним и цитираним радовима и технолошким решењима. Установили смо стручно тело чији је задатак да постојећи начин награђивања унапреди да бисмо побољшали услове за стваралаштво. Уравниловке, можда, има, али смо се договорили да је искоренимо оцењивањем сваке године: ко не испуни захтеве, неће добијати новац из буџета!

Који су то главни циљеви Стратегије образовања у припреми?

Настојимо да сагледамо кључне токове светске привреде, науке и технологије и да, на основу тога, одредимо место Србије у међународној подели рада до 2020. Колики треба да буде бруто домаћи производ по становнику, како да га достигнемо, које гране привреде и технологије да подстичемо, у које области друштвеног живота више да улажемо итд. Србија не сме више да буде само произвођач сировина (пшеница, кукуруз, малина…), она мора да понуди лепезу високотехнолошки обрађених производа. За килограм малина, рецимо, плаћа се евро-два, а за свакојаке сосове од 15 до 25! Иста начела и мерила уводићемо у целој пољопривреди и другим привредним гранама.

Сматрате ли да се научна достигнућа, пре свега домаћа, у довољној мери популаришу?

Не. Деценијама смо преносили шта кажу министри и политичари, веома мало шта поручују научници. Недовољно смо представљали научна истраживања, најумније и највредније појединце у овој земљи – од професора универзитета до васпитача у вртићима. У образовању и истраживању треба да се дичимо људима који су створили запажена дела, као што се, на пример, поносимо Новаком Ђоковићем у спорту. Недавно чух једног апсолвента како пита: А ко је био Никола Тесла?

Станко Стојиљковић

 

„Политика“

 

Univerzitet u Beogradu i SANU imaju najveća očekivanja od Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju. Oko 70 zadužbina potražuje Univerzitet, a SANU devet zgrada u Beogradu i jednu u Šidu

Hotel“Balkan“<br/> Foto: A. STANKOVIĆ

UNIVERZITET u Beogradu nekada je bio među tri najbogatija u Evropi. Nacionalizacijom je ostao bez imovine procenjene na oko milijardu dolara. Ukoliko sadašnji Nacrt zakona o restituciji bude usvojen, ovoj najvišoj obrazovnoj instituciji bile bi vraćene zgrade koje su im zaveštali brojni zadužbinari.

 

Po broju zahteva o restituciji Univerzitet je na drugom mestu, odmah iza Srpske pravoslavne crkve. Upravo zato ova institucija nestrpljivo očekuje usvajanje zakona.

– Još 2006. godine podneli smo Direkciji za imovinu 90 zahteva za povraćaj imovine i dokumentaciju koja potvrđuje da polažemo prava na tu imovinu – objašnjava za „Novosti“ Jasmina Kabadaja, rukovodilac sektora za imovinu i zadužbine BU. – Obratili smo im se po dva osnova. Prvi je za imovinu koja je zaveštana Univerzitetu, poput recimo Kapetan Mišinog zdanja. Druga vrsta su zadužbine i fondovi, koje su nam date na upravljanje, i koje treba da ostvaruju prihode za dobrobit studenata, profesora ili napretka obrazovanja.

 

Zadužbine koje bi trebalo da budu vraćene Univerzitetu imaju različite ciljeve – da se stipendiraju najbolji studenti, pomaže siromašnim i bolesnim akademcima, ulaže u istraživanja… Već sada se iz nekih vraćenih zadužbina svake godine deli 200 stipendija.

Univerzitetu pripada više od 70 zadužbina, a većina je na lokacijama u centru Beograda. Najveći donator je Kapetan Miša, a najveći zadužbinar Luka Ćelović, koji je ostavio zgrade u ulicama Kraljevića Marka 1, Gavrila Principa 14, na uglu Karađorđeve i Zagrebačke, dve dvorišne zgrade u Karađorđevoj, zgradu u Zagrebačkoj, od broja 3 do broja 9, i na uglu Gavrila Principa 16. Pre Drugog svetskog rata ove zgrade činile su skoro polovinu ukupne vrednosti univerzitetskih zaveštanja.

Univerzitetu pripadaju i zgrade u Vlajkovićevoj 1, na Kosančićevom vencu 16, u Ulici kralja Aleksandra 26 i 82, Kralja Milana 56, na Terazijama 39, u Svetogorskoj 12, Gospodar Jovanovoj 4, Sinđelićevoj 26, Dobračinoj 20, u Ulici kneza Miloša 34, Dositejevoj 19, Skadarskoj 3 i 5, Pančićevoj 11, Požarevačkoj 11, na Andrićevom vencu 12, u Gospodar Jevremovoj 55, Resavskoj 9, Ruzveltovoj 20, u Ulici kralja Milana 56, Dalmatinskoj 95.

Univerzitet, kao i ostali raniji vlasnici, očekuje povraćaj imovine u naturi. Ali, uz pojedine nepokretnosti dobiće i zaštićene stanare i zakupce

– Kod mnogih zgrada situacija je komplikovana – slaže se Kabadaja. – Neke su srušene i na njihovom mestu nikle su nove. U tom slučaju mogle bi da budu nadoknađene obveznicama. Videćemo kakva će da budu rešenja za privatizovane zgrade.

HOTEL “BALKAN“ MEĐU najvrednije objekte koje potražuje SANU spada zgrada Hotela „Balkan“ na Terazijama. Ona je u međuvremenu prodata, iako je pod sporom. A ovaj hotel pre rata Samuilo i Golub Janić iz Mavrova zavetovali su Akademiji sa namerom da pomognu podizanju osnovnih škola u gostivarskom kraju, na teritoriji današnje Makedonije.

Kao jednu od zgrada koje su pripadale BU, navodi Dom omladine, koji je dat sa ciljem da pomogne beogradskoj omladini.

– Sada on, manje-više, ispunjava prvobitnu svrhu, ali šta će se dogoditi ako neko odluči da ga privatizuje – pita se naša sagovornica. – Zato je važno da nam taj i drugi objekti budu vraćeni, kako bismo ispunjavali želju darodavaca. Jer, poslednja volja je svetinja. Ti ljudi, često i nepismeni, ostavljali su svoje najbliže srodnike bez imovine i zaveštavali je za opšte dobro.

U Nacrtu zakona o vraćanju imovine i obeštećenju nije navedeno da Univerzitet ima pravo na povraćaj imovine, ali zadužbina, odnosno njen pravni sledbenik – ima. Tako će kroz povraćaj imovine zadužbina, koje su i osnovane sa ciljem održavanja BU, usavršavanja, edukacije i finansiranja studenata, Univerzitet postati ekonomski nezavisniji.

Ukoliko u zgradi koja je predmet restitucije žive zaštićeni stanari, ranijem vlasniku se ta imovina vraća u naturi, ali postaje zakupodavac. Zaštićeni stanari u tom slučaju nastaviće da koriste prostor po postojećim uslovima. Ako je reč o lokalima i poslovnom prostoru, i ta državna imovina se vraća ranijem vlasniku u naturi, ali zakupac može da je koristi u periodu od dve godine. Da bi imao pravo na povraćaj imovine ili obeštećenje Univerzitet će morati još jednom da podnese zahtev sa dokazima u roku od dve godine nakon što Direkcija za restituciju uputi javni poziv.

Odmah posle Univerziteta, visoko na listi po broju zahteva je i Srpska akademija nauka i umetnosti. Ona potražuje devet zgrada u Beogradu i jednu u Šidu. Sve su im oduzete Zakonom o nacionalizaciji iz 1959. godine.

Neke od tih zgrada, iako su bile pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, porušene su i na njihovom mestu sazidane nove. I na mestu najstarije zadužbine SANU, u Gospodar Jovanovoj ulici 51, koju je 1930. godine na čuvanje poverio Tasa J. Milenković da bi pomogao izdavanje naučnih spisa, nikli su poslovni prostori i stanovi. Akademija je u predratnom Beogradu imala četiri zgrade u Knez Mihailovoj ulici. Jedna se nalazila na uglu Knez Mihailove i Čika Ljubine ulice. Zaveštali su je Magdalena i Svetozar Vidaković, sa ciljem unapređivanja matematičkih i prirodnih nauka, a na njenom mestu je danas građevina od stakla i metala.

Beogradski berberin Đorđe Micković svoju kuću u Sarajevskoj 64a poklonio je, a cilj njegove zadužbine našao je u nagrađivanju radova iz oblasti proučavanja kancera.

I na njenom mestu sada je nova višespratnica. Istu sudbinu dočekala je i Zadužbina Mike M. Radivojevića u Hadži Prodanovoj 20. Vremenu i modernim graditeljima još odoleva kuća Bose i Jovana Jovanovića, zaveštana zarad nagrađivanja dela iz književnosti. Vlasništvo SANU nekada su bile i tri zgrade na Voždovcu – Zadužbina Mare i Alekse Stanojević u Kapetana Zavišića 10, Zadužbina Ubavke St. Dimitrijević u Miklošićevoj 46 i Fond Veljka Milićevića u ulici koja nosi ime ovog književnika.

Kako većina njihovih zgrada više ne postoji, SANU će dobrim delom, ako zakon bude usvojen, morati da se zadovolji vraćanjem imovine državnim obveznicama.

Večernje novosti