Правна питања и одговори

Бивши радници „Заставе” у учионици

Понижење је осећај који боли, реч која се тешко изговара, кажу отпуштени инжењери, економисти и правници некадашње „Заставе”, који су одлуком Владе Србије проглашени технолошким вишком, пошто за њих није било места у „Фијату”

После 20 година школовања, током којег су завршили тешке факултете, и то у време када није било једноставно дипломирати, када се испити и дипломе нису куповали, отпуштени радници „Заставе“ поново су у ђачким клупама. Похађају наставу у оквиру програма дообуке и преквалификације, који је осмислила Национална служба за запошљавање, а спроводи Транзициони центар „Застава“ у сарадњи са средњим школама и факултетима у Крагујевцу.

Након 15, 20 или 25 година рада, отпуштени су истог дана, петог јануара 2011, после одлуке Владе Србије, односно Министарства економије и регионалног развоја да их, пошто за њих није било места у „Фијату“, прогласи технолошким вишком и пошаље на „биро рада“.

Понижење или не, тек они сада, уместо радних, поново носе ђачке књижице.

– Није ми проблем да учим, да научим нешто више, али чему све то. Рекреације и разоноде ради. Требало је да буде овако: од неколико хиљада радника „Заставе“, ти спадаш у групу од стотинак најобразованијих и нема места секирацији, сигурно ћеш добити посао у „Фијату“. Тако су нам, бар, причали, пре свега људи из синдиката. И пре него што смо поново сели у ђачке клупе, говорили су исто. Завршићеш обуку и наћи ћеш посао, можда код неког од „Фијатових“ коопераната, можда на неком другом месту. Слушао сам, а знао сам да то није истина. Ко данас у Србији може да добије посао, а да нема неку везу или не припада некој странци – прича за „Политику“ четрдесетшестогодишњи машински инжењер Драган Јелић, који се у „Застави“ запослио 1997.

И његова колегиница Љиљана Ђорђевић, дипломирани економиста, у 54. години остала је без посла на исти начин. Пребродила би кризу, каже, да је крагујевачка привреда на вишем нивоу, да може негде да се запосли. Али у Крагујевцу мало где да за њу има места.

– Пуних 26 година радила сам у „Застави“, поштено и вредно. Волела сам свој посао. Сада не знам шта да очекујем. Али не предајем се, ићи ћу и на десет курсева ако треба, мада знам како се у Србији долази до посла. Потребна је веза, а ја нисам члан ниједне политичке партије – каже наша саговорница.

Она је, осим енглеског, одабрала курс рачуноводства.

– Грозно се осећам. Како бих се осећала када сам поново у школи. Једино ми је било теже када ми је мајка умрла. Много ми је тешко, јер у педесетој се подвлачи црта, а ја као треба да почнем из почетка, преда мном је као живот. Ко ће да ме прими у мојим годинама и шта ће рећи „Фијатови“ кооперанти, кад ме већ „Фијат“ није примио. Све је било фарса, пре свега тестови које смо полагали за посао у „Фијату“. То није имало никаквог смисла, ни утицаја на одлуку хоћемо ли бити ангажовани или не. Грешка је наша што смо потписали да нећемо тражити резултате тестирања. Сад сам, практично, на улици, односно постала сам права домаћица, кувам, перем, пеглам, спремам ручак и гледам телевизију – јада се Љиљана, мајка два студента.

Гордана Милошевић има 52 године, дипломирани је правник, а у „Заставу“ је дошла давне 1982.

– Све су учинили да нас отерају из фабрике: политичари, руководство фирме и синдикат, сви заједно. Али није ми било жао кад сам одлазила. Хтела сам једном да се оконча агонија која је почела онда када је „Фијат“ дошао. Видела сам шта ће бити. Нисам седела скрштених руку, тражила сам посао, али све што сам могла да нађем било је то да сређујем туђе куће. Једном сам зарадила 7.000 динара и била сам срећна. Имала сам чиме да прехраним своја два сина. Пре двадесетак година, рекла сам себи да моја деца више никад неће бити гладна. Сада су поново гладна, у време демократије за коју сам се борила, шетала улицама и лупала у шерпе и лонце – прича наша саговорница.

Она данас похађа курсеве на Природно-математичком факултету:

– Политичари су говорили да смо нерадници, да треба да се вратимо у село, на њиву. Да, бар, имам земљу, па да имам где да се вратим. Нисмо ми нерадници, ми смо заморчићи. Није ми тешко што сам поново у ђачкој клупи, али да ли ћу када завршим све обуке постати бољи правник. Нећу. Тешко ми пада сва та обмана и преваре којима смо били изложени. Полагали смо тестове за посао у Фијату“, али то није било важно, било је важно само да ли имаш или немаш везу. Осећам страшно понижење, то ме боли и једва у себи изговарам ту реч. И где сада да се запослим. Можда ми није преостало ништа друго него да постанем избеглица из свог родног града…

Инжењер Јелић је, такође, положио све тестове у „Фијату“, али то, ипак, није било довољно да избегне одлазак на „биро рада“:

– Сад треба жена да ме издржава, а знате како је мушкарцу у Србији који је остао без посла. И при том има стамбени кредит. Молим само све оне које је „Фијат“ примио на посао да се не позивају на тестове. На стотине њих је примљено, а да нису положили тестове. Критеријум приликом запошљавања у „Фијату“ је био да нема критеријума. Али, добро, то је прошло кажем себи и мислим како ићи даље. Само куд, то још не знам…

Бране Карталовић

Izvor: B-92

Nakon talasa poskupljenja gotovo svih životnih namirnica mnogi građani su izgleda prinuđeni da pazare veknu od prethodnog dana, po duplo nižoj ceni…Bajat hleb postao je hit u Srbiji. Kriza i siromaštvo, očigledno, uzimaju sve veći danak, a odlazak u restoran za mnoge će još dugo ostati neostvaren san. Ali, ne za sve.

Postoji, naime, jedna „kafana“ u Srbiji koja je gotovo stalno puna, u kojoj je sve od hrane taze, ali su cene bajate. Radi se o restoranu u Narodnoj skupštini Srbije.

Ne zna se baš da li je najjeftiniji u zemlji, ali je izvesno da neke cene u jelovniku nisu menjane duže od dve godine. To je verovatno jedina uslužna ustanova u državi gde cene ne diktiraju ni inflacija, ni poskupljenja, ni kurs dinara. Kolaju šale da je taj restoran jeftiniji i od narodnih kuhinja. Neko će reći možda bi i trebalo, jer je i Skupština – narodna.

ODALOVIĆ: CENE ODREĐUJE VLADA

Ne želim da procenjujem kakve su cene u skupštinskom restoranu, rekao je Veljko Odalović, sekretar Skupštine Srbije. „Mi samo izdajemo prostor za restoran, a cene hrane određuje Uprava za zajedničke poslove Vlade Srbije, u čijoj ingerenciji su i zaposleni u skupštinskom restoranu i bifeu“, naveo je Odalović.

Najjeftiniji, kompletan, ručak u restoranu u Skupštini, dakle od predjela do kolača, košta samo 180 dinara. Za te pare poslanik može da pojede goveđu supu (30 dinara), musaku od krompira (95 dinara), kupus salatu (15 dinara) i kolač „interkontinentalni šnit“ (40 dinara). Identičan ručak u restoranima sa „skromnijim“ cenama u prestonici koštao bi najmanje tri puta više.

Za najskuplji ručak poslanik bi morao da izdvoji 395 dinara. U parlamentarnoj „kafani“ može i da se doručkuje. Viršle sa senfom ili španska pita su 65 dinara, a pečurke na žaru 55. Osim goveđe supe, poslanici mogu da naruče teleću srpsku čorbu, koja košta 50 dinara, ili nešto jeftiniji posni potaž od celera (35 dinara).

Ko posti, može da pojede špagete sa tunjevinom za 100 dinara. Od gotovih jela po istoj ceni u ponudi je pilav sa pilećim mesom ili svinjski ribić na kajmaku (155 dinara), juneća kapama (160 dinara), te kuvana junetina sa renom (165 dinara).

Ljubitelji roštilja kao prilog mogu da naruče jeftina variva: šargarepu, pire krompir, dinstani pirinač ili boraniju, koji koštaju svega 35 dinara. Porcija prebranca je 40 dinara, seljačkog krompira 45, a dalmatinskog variva 55 dinara.

Ko ne voli kupus, za salatu može da uzme kiseli krastavac ili cveklu po 20 dinara. Vitaminska salata je 35 dinara, dok su paradajz sa sirom ili šopska salata – 45 dinara. I na kraju – kolač. Protekle nedelje poslanici su, osim „interkontinentalnog šnita“, mogli da jedu i baklavu, za 50 dinara.

Imajući u vidu ovakve cene u skupštinskom restoranu, nije ni čudo što su mladi na „Fejsbuku“ osnovali grupu „Hoćemo i mi ovakav kafić!“, sa zahtevom da se otvori „objekat“ u kojem će i običan narod moći da se gosti po skupštinskim cenama.

Izvor: B-92

Beograd — Najmanje 100.000 radnika u Srbiji sa nestrpljenjem iščekuje da im vlada podigne minimalnu cenu rada. Kolika će ta povišica biti još nije izvesno.Međutim, sva tri tela u Socijalno-ekonomskom savetu – gde se i odlučuje o njenom budućem iznosu – imaju sasvim različite vizije.

Predstavnici poslodavaca tako ocenjuju da se sadašnja cena minimalca od 95 dinara može povećati za svega – dinar. Sindikalci računaju da bi jedina realna povišica bila ona od deset dinara, dok u Vladi kažu da je prava cena „negde na sredini“.

Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić kaže da se „o minimalnoj ceni rada se upravo raspravlja. A koliko će ona biti znaće se najkasnije do 8. aprila, kada se očekuje da članovi Socio-ekonomskog saveta napišu sporazum sa detaljnim planom izlaska iz krize. U njemu bi bio upisan i fiksni iznos minimalca“.

SRBI NA ZAČELJU

Srbija ne može da se pohvali svojim minimalcem. Sa 16.530 dinara mesečno na začelju smo liste evropskih zemalja. Od nas su lošiji Albanci i Bugari, koji rade za 123 evra, Crnogorci sa 130 evra, Bugari za 122. U rangu smo sa Rumunima. U susednoj Hrvatskoj je situacija znatno bolja. Minimalna zarada iznosi 387 evra. A u Sloveniji je još veća. Tamo je najniža cena rada 562 evra. Najbolje su plaćeni radnici u Luksemburgu. Zagarantovni iznos u ovoj zemlji je čak 1.641 evro. Prati je Irska, gde radnik zarađuje najmanje 1.462 evra, a treća je Belgija sa 1.387 evra.

Pošto će ova cena biti „zakucana“ do kraja godine, Ljajić smatra da bi trebalo da bude veća od one koju nude poslodavci, ali ne sasvim po meri sindikata. Prve naznake su da bi mogla da iznosi 100 dinara, jer je Vlada već sada spremna da „pokrije“ onu od 98 dinara. Sindikalci ocenjuju da je i ta projekcija – nepovoljna.

„Cena rada se utvrđuje na svakih šest meseci i to na osnovu privrednog rasta, inflacije i ostalih parametara“, kaže Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, i dodaje da „ako je u prošloj godini zvanična inflacija bila 10,5 odsto, onda je sasvim logično da se za bar toliko podigne i minimalac“.

Zarubica dodaje da je čak i ovakva povišica nedovoljna jer su sve cene „koje kontroliše država“ porasle između 20 i 30 odsto, a potrošačka korpa je dostigla 54.000 dinara.

„Ko može da preživi sa tih 18.270 dinara koliko bi iznosila minimalna zarada po našoj projekciji? Osnovne prehrambene namirnice su poskupele za 40 odsto, gorivo za najmanje 30, struja upravo za 15, a sve su plate bile zamrznute! Pri tom nas iz države neprestano uveravaju da bruto društveni proizvod raste. Pa zašto onda da se neki dinar ne prelije i u džepove radnika?“, kaže on

U Savezu samostalnih sindikata Srbije sumnjaju da ovakvo opiranje podizanju minimalca proizilazi iz pretpostavke da mnogi državni službenici rade ispod cene, iako se to ne očekuje. A kalkulišu i da u realnom sektoru najmanje 50 odsto radi za najmanju zakonsku satnicu.

„U suprotnom ne bi bilo razloga za ovoliki otpor, a ni izdvajanja ne bi bila velika. Poslodavci pak ne žele značajnije uvećanje jer im to znači i dodatne rashode. A u realnom sektoru najmanje 50 odsto prima minimalac, pa i manje od toga“, nastavlja Zarubica.

STALNO NATEZANjE

Minimalna cena rada trebalo je da bude promenjena još 1. januara, ali će se odluka doneti tek u aprilu. Da ovo nije izuzetak pokazuju i prethodna usklađivanja. Poslednje povećanje minimalne zarade bilo je u novembru, iako mu je kalendarski rok padao još u junu. Tada je zbog blokade Socio-ekonomskog saveta cenu presekla država. Ni povećanje pre toga nije proteklo kako zakon nalaže. Iako su ga radnici iščekivali u januaru 2010. godine, dobili su ga tek u aprilu.

Da poslodavci zaista ne žele dodatna opterećenja potvrđuju i u Uniji poslodavaca i podsećaju da su, samo u prošloj godini, dobili 17 novih nameta! Novi bi im, kako ocenjuju, bili pogubni.

„Činjenica je da ljudi teško žive, ali u Srbiji je raditi postalo luksuz upravo zato što je radno mesto skupo za poslodavce i dok se neoporezivi deo zarade ne bude povećao na iznos minimalne zarade nema prostora za njeno dalje povećavanje, bez štete za sama radna mesta“, kaže Dragoljub Rajić, iz UPS.

On navodi da će se „privreda Srbije tek u drugoj polovini godine vratiti na nivo iz 2009. godine i može se očekivati da zarade počnu da se podižu tada sa realnim rastom, a ne u trenutku kada smo još na nivou ispod jeseni 2008. godine“.

Zato je je Nebojša Anatancković, predsednik UPS i član Socio-ekonomskog saveta, predložio svojim kolegama u ovom telu računicu po kojoj bi cena rada mogla da bude najviše 97 dinara.

„Zbog trenutne situacije u zemlji zarade se mogu povećati samo za razliku između godišnje inflacije. Pošto je na početku 2010. minimalni radni sat iznosio 87 dinara, a na kraju godine 95, znači da je cena rada uvećana za 9,2 odsto. Ukupna godišnja inflacija je, međutim, bila 10,3 odsto. Dakle, razlika za koju treba podići zarade zaposlenima je 1,1 odsto, što na sadašnji iznos od 95 dinara po radnom satu iznosi 1,045 dinara“, navodi on.

Radnicima, opet, preostaje samo strpljenje. Dok država ne preseče.

VEČERNJE NOVOSTI

Sve je više mladih u Srbiji koji su zainteresovani za učenje kineskog jezika, iako im je zato potrebno puno truda. Učenici moraju da uvežbaju minimum 3.000 karaktera.ŽELJA i ambicija đaka da rade kao prevodioci, u diplomatiji i da putuju po svetu. Specifičnost kineske kulture i jezika. Drevna civilizacija i moćna savremena država. Tako Ljubica Čudanov, profesorka kineskog u Karlovačkoj gimnaziji, objašnjava motive većine naših sunarodnika koji su se odlučili da pokušaju da nauče ovaj jezik.

Kineski je u Karlovce „stigao“ prošlog septembra – upisano je jedno odeljenje od 13 đaka. Do sada se izučavao u beogradskoj Filološkoj i Osmoj gimnaziji i na Filološkom fakultetu. U poslednje vreme i privatne škole stranog jezika oformile su grupe za ove kurseve.

– Đaci u školi izučavaju standardni jezik naroda Han, na zapadu poznat kao mandarinski – priča profesorka Čudanov. – Savladavanje izgovora i pisanja traje duže i može se usavršiti uz puno vežbe i rada. Zbog toga mnogi govore da ga je teško ili nemoguće naučiti, a Kinezi smatraju strance koji govore kineski pametnim ljudima.

ČETIRI TONA KOD učenja kineskog najteži deo predstavlja pisanje karaktera i izgovor – objašnjava profesorka Čudanov.- Imaju četiri tona koja se različito izgovaraju i bitna su za smisao reči. Takođe, postoje i osnovni potezi pri pisanju karaktera, kao i pravila pisanja koja se uče u samom startu – prvo ide vodoravan potez pa uspravan, ili sleva na desno.

To potvrđuje i lektor Fang Juen, koji je završio trening u Konfučijevom institutu u Pekingu i došao u Srbiju da obučava karlovačke đake.

– Učenici su veoma motivisani, vredni i zainteresovani i zadovoljni smo dosadašnjim napretkom – priča Fang Juen. – Cilj nam je da im pružimo dobru osnovu za studiranje kineskog jezika ukoliko se za to odluče, odnosno da ih opismenimo. Da bismo to postigli potrebno je da nauče minimum 3.000 karaktera. Osim govornog i pisanog jezika, u okviru programa izučava se i kineska civilizacija – istorija, osnovne odlike dinastija… Trudimo se da im damo širu sliku o savremenoj Kini, kao i o njenoj prošlosti.

Lektor napominje da je u početnom nivou učenja kineskog lakše progovoriti nego naučiti pisanje karaktera, jer ako bi se skupili drevni i savremeni ima ih 60.000 do 70.000. Uporedite to sa našom azbukom od 30 slova…

Prva generacija učenika koji su davne 1994. godine upisali Filološku gimnaziju u Beogradu bili su prava atrakcija, dok su danas svi saglasni da je kineski, zbog privrednog uspona ove zemlje, jedan od jezika budućnosti.

ZAPOŠLJAVANJE NA evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje prijavljeno je 29 profesora kineskog, a od toga njih 12 je bez radnog iskustva. U prva dva meseca sa biroa se zaposlilo troje diplomaca. Sem poslova u školama, oni mogu raditi i u multinacionalnim kompanijama, predstavništvima stranih preduzeća, ali i u domaćim firmama koje sarađuju sa privrednicima iz Kine i koji ove ljude angažuju na poslovima prevodilaca ili inokorespondenata.

– Mi smo lideri na Balkanu, jer smo prvi počeli. Nikada nismo imali problema da napravimo grupu, jer interesovanje je veliko – priča Duško Babić, direktor Filološke gimnazije. – Naši đaci najčešće nastave studije, a mnoge sam prethodnih godina sretao u Kini. Uglavnom odu tamo, rade kao profesori, otvore svoje firme. Snalaze se kao i svi drugi. Mnogi dolaze u školu i pitaju da li mogu ovde da rade. Da je naša privreda „zdravija“ bilo bi dovoljno posla za sve, ali kada je ovakva niko joj nije potreban, pa ni mladi ljudi koji znaju jezike.

Kina, međutim, veoma vodi računa o strancima koji uče kineski. Zahvaljujući pomoći i saradnji kineske ambasade i centrale Konfučijevog instituta u Pekingu, naši đaci su dobili udžbenike, rečnike, digitalne senzorske panoe sa slikama… Profesori iz Srbije bili su lane i na seminaru na kojem su učestvovali predavači iz 15 zemalja. Cilj treninga je bio upoznavanje sa načinima i metodama podučavanja kineskog jezika i promocija nastavnog materijala.

Valja reći da je uvođenje stranog jezika u školama često je posledica međudržavnih sporazuma, na osnovu kojih, ako mi osnujemo neko odeljenje u našim školama, onda se i u toj državi, sa kojom se sklapa ugovor, izučava srpski jezik – kažu u Ministarstvu prosvete i nauke. – Tako na univerzitetu u Pekingu postoji katedra za srpski jezik, gde predaje naš lektor. Sa njim rade asistenti, Kinezi koji su diplomirali srpski jezik.