Правна питања и одговори

Mnoge škole su uz interna dežurstva i školskog policajca angažovale i privatno obezbeđenje

Incidenti među učenicima najčešće se dešavaju posle završetka nastave u smeni, pored škole ili u dvorištu kada nema starijih u blizini. Većina učenika su nemi posmatrači nasilja, tek mali broj njih obrati se nastavnicima ili drugom osoblju za pomoć.

Ovo su samo neki od zaključaka iz nedavno objavljene knjige predavača Kriminalističko-policijske akademije (KPA) mr Svetlane Ristović „Stop nasilju u školama – uloga privatne bezbednosti”, u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i izdavačke kuće „Hesperija edu”.

– Aktuelno je novo shvatanjesistema bezbednosti u kojem važno mesto pripada sektoru privatne bezbednosti. Ovaj sektor nije i ne sme biti konkurencija državi, odnosno policiji i javnoj bezbednosti. Složena bezbednosna situacija u svim sferama društva nalaže njihovu saradnju i prožimanje. Svedoci smo trenda da je sve više onih, uključujući i države, koji koriste usluge privatnog sektora bezbednosti – kaže mr Ristović.

U tome ni škole nisu izuzetak. Mnoge obrazovne ustanove nastojeći da suzbiju vršnjačko nasilje, narkomaniju i da reše druge bezbednosne izazove, uz interna nastavnička i učenička dežurstva i školskog policajca koji obilazi škole, angažovale su i privatno obezbeđenje. Mr Ristović, radeći na knjizi, sprovela je anketu među pripadnicima obezbeđenja koji čuvaju više škola u Beogradu.

– Oni kao najčešći uslov i uzrok nasilničkog ponašanja u školi prepoznaju probleme u porodicama učenika, ali ističu i uticaj objekata u blizini škola kao što su kafići, prodavnice alkoholnih pića ili kladionice – objašnjava mr Ristović.

Verbalno nasilje je veoma prisutno, iako se ono često potcenjuje jer nema scena i posledica kao prilikom, na primer, tuča, ali i ono nanosi bol, patnju i poniženje. Najučestaliji vid nasilničkog ponašanja među učenicima je siledžijsko ponašanje.

– Oblici ispoljavanja nasilja u školama, njegova učestalost, mesto i vreme izvršenja, zahtevaju uključivanje odraslih u većoj meri – roditelja, nastavnika, policije i privatnog obezbeđenja tamo gde ono postoji, strogo i dosledno sankcionisanje nasilnika, a naročito razvijanje veštine nenasilne komunikacije. Postoje različiti programi prevencije nasilničkog ponašanja u školi, između ostalih i oni na kojima se uči kontrola besa a namenjeni su učenicima sklonim nasilju – kaže mr Ristović.

Ona ističe da svaka škola treba da se suprotstavlja nasilju na način koji odgovara okolnostima u kojima radi, ali nikako samostalno već u saradnji sa državnim institucijama. Škola mora preventivnim radom da predupredi pojavu nasilja među učenicima i istovremeno da utiče na njihovo pozitivno socijalno ponašanje. Zanimljiv je podatak da čak 44 odsto anketiranih smatra da su nosioci nasilničkog ponašanja u školama bivši učenici i učenici drugih škola.

– Može se konstatovati da između razreda postoje razlike u pogledu učestalosti nasilja. Stariji razredi, u osnovnim školama sedmi i osmi a u srednjim treći i četvrti, pokazuju manje sklonosti ka nasilnom ponašanju od nekoliko godina mlađih đaka. To se može objasniti manjom psihičkom zrelošću učenika mlađih razreda, ali ta činjenica daje nadu se na njih može blagovremeno vaspitno uticati – objašnjava mr Ristović.

M. Galović

———————————————————–

Epidemija elektronskog nasilja

Često se, po njenom mišljenju, zaboravljaju žrtve drugih vidova nasilja, kao što je na primer elektronsko, čije posledice mogu biti podjednako teške, a često i bolnije, nego kada je u pitanju fizičko nasilje. „Nasilje među vršnjacima prelazi na društvene mreže i poprima razmere epidemije. Pojedina deca maltretiraju, vređaju i ismevaju vršnjake, a za to imaju na raspolaganju blagodeti savremene tehnologije kao što su SMS, MMS, foto i video klipovi ili čet. Kod ove vrste nasilja nije samo teško prepoznati žrtvu, već i nasilnika koji su najčešće naizgled dobra i poslušna deca koja ne prave probleme”, kaže mr Ristović.

POLITIKA

Srbija mora da se odluči, ako hoće kvalitetno obrazovanje i nauku onda mora više da se ulaže, kaže u intervjuu za “Blic nedelje” Žarko Obradović, ministar prosvete i nauke.

Opštine ne žele da smanje broj škola: Žarko Obradović

On ističe da se od ovog Ministarstva traži nemoguća misija, jer 95 odsto budžeta godinama unatrag odlazi na plate i doprinose prosvetnih radnika, a sa preostalih pet odsto mora da se pokrije celokupan pripremni predškolski program, osnovno, srednje, visoko obrazovanje, đački i studentski standard, stipendije, krediti, investicije i oprema.

– Nisam zadovoljan budžetom za obrazovanje. On je takav da 95 odsto ide na plate, a svega pet odsto za sve ostalo. U 2011. smo imali 116,2 milijarde za prosvetu i 11 milijardi za nauku, a u 2012. za prosvetu je izdvojeno 119,5, a za nauku 11,7 milijardi. Formalno budžet za nauku i prosvetu je povećan za 3,14 odsto u odnosu na prethodnu godinu, ali to će biti dovoljno samo za ispunjavanje osnovnih funkcija koje ima Ministarstvo, i za praćenje kretanja plata u javnom sektoru onako kako je predviđeno za predstojeću godinu – ističe ministar.

Da li će zaposlenima u prosveti rasti plate u 2012?

– Plate će pratiti javnu politiku u 2012. Predstavnicima sindikata smo objasnili sve vezano za kretanje plata. Kada je reč o koeficijentima, postigli smo dogovor i predlog uredbe poslali Ministarstvu rada i socijalne politike i Ministarstvu finansija. Predlog je da se napravi gradacija u odnosu na školsku spremu, na posao koji se radi, ali i na način kako se radi, odnosno da oni koji ostvaruju rezultate budu prepoznati i nagrađeni

Nema razloga da prosvetari tuže škole

Prosvetari prete tužbama zbog jubilarnih nagrada. Šta ćete preduzeti?

– Nema razloga da prosvetari tuže škole. Lokalne samouprave imaju obavezu da isplate nagrade i one će to učiniti. Vlada je uradila sve da jubilarne nagrade za 2009, 2010. i 2011. budu isplaćene. Lokalne samouprave su na osnovu donetih zakona povećale svoje prihode i mogu te nagrade da isplate. Ukoliko postoje lokalne samouprave koje nisu povećale prihode trebalo bi da se obrate Ministarstvu finansija – kaže Obradović.

Hoće li biti smanjivan broj zaposlenih?

– Nije tačno, kao što se često navodi, da je u osnovnom i srednjem obrazovanju povećan broj zaposlenih. Dolazi do zabune jer jedan broj ljudi nema pun fond časova, pa se oni na terenu pojavljuju na nekoliko mesta. Povećao se broj zaposlenih u visokom obrazovanju, ali to je posledica procesa akreditacije. Postojala je i potreba za dodatnim kadrom na nekim fakultetima, kod nekih ta potreba i dalje postoji. Na primer, na Filološkom fakultetu u Beogradu ćemo povećati broj zaposlenih ukoliko želimo da sačuvamo katedre za kineski ili japanski jezik. Nesporno je da je u obrazovnom sistemu postoji određeni višak kadrova. Na Vladi sam već govorio da bi bilo dobro da se u 2012. povedu pregovori sa Svetskom bankom i obezbedi kredit koji bi bio namenjen samo za socijalno-ekonomski program rešavanja viška zaposlenih, koji se može pojaviti 2013-2014. kada pređemo na finansiranje po glavi učenika

 

Da li biti menjana mreža škola?

– Demografska situacija je takva da mreža škola ne prati kretanja stanovnika. Tendencija lokalnih samouprava je da se zadrži postojeće stanje, ali mora se ići na rešenja koja su opravdana. Svaka opština nastoji da dokaže razloge postojanja odeljenja van matične škole. Imamo više od 2.300 školskih objekata, a oko 1.300 škola. Postoji veliki broj odeljenja sa malim brojem đaka i ne može sve da bude racionalno. Nije cilj da ukidamo odeljenja zatvaranja radi, već samo u onim slučajevima gde ne postoje obrazovni i ekonomski razlozi za njihovo postojanje.

Hoćete li menjati upisne kvote za pojedine fakultete?

– Razmišlja se o tome. Od ljudi koji se bave pitanjem zdravstva čula se ideja da bi trebalo smanjiti broj budućih brucoša na Medicinskom fakultetu jer se na posao čeka i po nekoliko godina, i zato što se smatra da postoji velika produkcija u odnosu na naše potrebe.

Početkom drugog semestra razgovaraćemo sa upravama fakulteta. Bolje smanjiti kvote na nekim fakultetima koji imaju veliku produkciju, a povećati na master ili doktorskim studijama. Na taj način sredstva neće otići van visokog obrazovanja.

Šta je preostalo da se uradi do kraja mandata?

– Zakoni o srednjoj školi, o osnovnoj školi, o obrazovanju odraslih, izmene Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima su upućeni drugim ministarstvima na izjašnjavanje i očekujemo da će ih Vlada usvojiti posle praznika i da će po hitnoj proceduri biti upućeni u parlament. Ideja je da zakoni budu u Skupštini krajem januara, početkom februara. Takođe, Strategija obrazovanja je skoro gotova. Dogovor je da se 15. januara pojavi na sajtu ministarstva, da se nakon toga organizuje javna rasprava. Posao na njenoj izradi ide odlično i za vreme mandata ove Vlade će biti završena.

BLIC

U Mašinsko-saobraćajnoj školi u Čačku kompletan dnevnik, od upisivanja časova, izostanaka i ocena, vodi se elektronskim putem

Drago Savković (sedi) i Aleksandar Dilparić u učionici (Foto G. Otašević)

Čačak – Sve ocene učenika Mašinsko-saobraćajne škole u Čačku, s pismenih i kontrolnih zadataka i usmenih provera, ali i svi izostanci, dostupni su njihovim roditeljima putem interneta. Ocene se ažuriraju jednom sedmično i do juče, od polovine decembra kad je uspostavljen ovaj deo elektronskog dnevnika, strana sa ocenama imala je 554 posete.

– Dnevnik je zasnovan na programu koji je razvio radni tim naše škole, i jedinstven je u Srbiji. Časovi, prisustvo učenika, vrsta gradiva koje se obrađuje i ocene sa usmenih provera upisuju se direktno, na početku ili tokom časa. Mogli bismo potpuno da isključimo crveni dnevnik koji se popunjava olovkom, ali je on obavezan po zakonu – kaže za „Politiku” Aleksandar Dilparić (37), profesor informatike i pomoćnik direktora u Mašinsko-saobraćajnoj školi.

On i kolega Drago Savković (49), koji predaje mašinsku grupu predmeta, uporno su usavršavali dobre strane i otklanjali mane ovog noviteta, pa je đačkim roditeljima prošlog meseca uručen pin kod od šest brojeva i slova, svaki za sebe slučajno generisan. To je lozinka, dok je za korisničko ime uzet matični broj učenika, a svi školski podaci postavljeni su na internet adresu www.mssca.edu.rs.

– Server u školi je interni, pa ocene i druge zapise skriptovima prebacujemo na računare tamo gde hostujemo. Naime, domaćin stranice je „Drim veb hosting” koji ima dinamičke module i sve što je potrebno. Na taj način, škola je želela da izbegne mogućnost napada hakera na svoju bazu podataka, pa bi probleme eventualno mogao da ima samo domaćin sajta pošto hakeri ne mogu da priđu našem internom serveru – objašnjava Drago Savković.

Opisujući rad na dnevniku, inače, dvojica profesora smestila su odeljak o ocenama na kraj priče za novine jer se posao tako i odvijao. Sa čim su krenuli od početka?

– Postavili smo sebi zadatak da se svi podaci o času unose direktno u učionici, u realnom vremenu, a ne naknadno. Tada je pred nas iskrslo veoma važno pitanje: kako će se u elektronskim simbolima snaći kolege koje su pre penzijom – pripoveda Savković.

Sa upisivanjem časova onlajn putem počelo se 1. septembra 2010. godine, obaveza je važila za sve profesore i tada se, vele sagovornici, dogodilo nešto neočekivano. „Najrevnosniji u elektronskom upisivanju časova bili su upravo najstariji profesori”, kaže Savković – dok je za Dilparića upravo to „bilo najveće iznenađenje u celoj priči”.

Na tu novost nadovezao se niz drugih. Više nijedan profesor ni sekund nije kasnio na čas, jer bi to odmah bilo registrovano na fajlu prilikom upisivanja. Dalje, direktor škole u svakom trenu mogao je da zna šta se zbiva u kolektivu koji ima 1.060 učenika, 21 odeljenje u jednoj smeni i 25 učionica, ko od učenika ili možda profesora nije došao na nastavu. Sada nikoga ne može da iznenadi 50 neopravdanih izostanaka nekog đaka, jer se odmah može primetiti da zaobilazi školu.

– Čitave prošle godine događalo nam se da profesor na kontrolnom zadatku da 20 jedinica ali ih ne upiše, već počne da obnavlja to gradivo kako bi đake zbilja naučio. Obaveza profesora i jeste ne da deli dvojke, nego da nauči svoje učenike. A ako upišete 20 jedinica u dnevnik pitaće vas neko šta to radite, kakve ste kriterijume zauzeli – ističe Savković još jednu dobru stranu e-dnevnika.

Profesori znaju da je vođenje školske administracije elektronskim putem, takođe, ogromna pomoć u pripremi izveštaja o radu, koji se redovno podnose školskim vlastima. Dilparić, na primer, smatra da bi primenu ovog elektronskog programa trebalo proširiti:

– Naša aplikacija mogla bi da bude primenjena u školskim upravama. Da se povežu sve škole iz Okruga, na primer, i da se na jednom mestu odmah vidi koliko je đaka došlo na nastavu, šta im se predaje, kakve su im ocene i koliko koji nastavnik časova drži. Plate iz trezora idu prema broju časova koje škole prijavljuju i više ne bi moglo da se dogodi da škole prikažu i časove kojih nema. To bi bio korektan odnos i prema sebi i prema drugima.

Krajem prošle godine, Mašinsko/saobraćajna škola dobila je Decembarsku nagradu Čačka, što je najviše društveno priznanje u ovoj sredini.

Gvozden Otašević

 

Prava stvar – Prosvetni radnici u Srbiji podržavaju model kolege iz Osijeka

Prosvetni radnici u Srbiji bez rezerve podržavaju metod rada direktora OŠ „Vijenac“ iz Osijeka Stjepana Sokola, koji je ukinuo domaće zadatke, uz obrazloženje da su oni nepotrebno opterećenje za đake

Sokol, koji ovu praksu već 15 godina primenjuje na časovima, objašnjava za Press da je poenta u tome da učenici najviše posla odrade u školi i da pritom dobiju stručnu pomoć.

Samo dobrovoljno

– Vodili smo se idejom da kod njih promovišemo kulturu rada. Želeli smo da im kažemo da je njihov izbor da li će mnogo više raditi u školi ili će imati posla kod kuće. Ideja je da kod kuće samo dovrše posao koji nisu uradili u školi – ističe Sokol, i dodaje da je većina učenika prezadovoljna.

Predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta Desanka Radunović objašnjava za naš list da je ova praksa odlična i da već dugo postoji u svetu, ali da u Srbiji za sada ne postoje uslovi da se ona sprovede.

Suprotan stav: Domaći dobar za đake

Ima i onih koji misle drugačije, pa tako predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Dragan Matijević smatra da nastavnici davanjem domaćih zadataka stvaraju radne navike kod dece i da ih nikako ne bi trebalo ukinuti:

– Škola postoji ne samo da se deca uče činjenicama i dobijaju ocene, već da ih nauči odnosu prema obavezama i radu. Domaći je odnos prema profesionalnoj obavezi kojoj treba da pristupe ozbiljno. Najvažnije je da to ponesu iz škole, ostalo se može i zaboraviti. Nikada se neću odreći prava da detetu kažem da nešto uradi i kod kuće.

– Đaci su u takvim školama do 17 časova, rade u jednoj smeni, sa dovoljnim brojem nastavnika i sve završe u školi. Između časova imaju i vannastavne aktivnosti, a udžbenici mogu da ostanu u školi. Viši standard društva obezbeđuje i viši standard obrazovanja. Ali, mi trenutno nemamo finansijskih i prostornih mogućnosti da to realizujemo – kaže Radunovićeva.

Učitelj i pedagog iz beogradske OŠ „Kralj Petar Prvi“ Miroslav Marinković kaže da nikada nije zadavao mnogo domaćih zadataka, jer se kod dece tako stvara odbojnost prema školi, pogotovo kada im se oni zadaju tokom raspusta ili vikenda.

– Praksa je pokazala da je bolje u školi uraditi što više i provežbati na času. Domaći treba da bude nadgradnja i primena naučenog, da proistekne iz dečje potrebe, a ne iz prisile. Ukoliko zadamo domaći za vikend, dete to shvata kao kaznu, jer je moglo da ga iskoristi za mnogo korisnije sadržaje – ističe Marinković.

Shvataju kao kaznu

Predsednica Foruma beogradskih osnovnih škola Radmila Dodić kaže da se ovaj metod već primenjuje u nekim školama u Srbiji, gde postoji celodnevna nastava koja uključuje i produženi boravak do 17 časova.

– Ministarstvo prosvete odavno ima ideju da sve beogradske škole imaju takvu nastavu, jer u njima postoji takva mogućnost, budući da imaju manje učenika i mogu da rade u jednoj smeni – navodi ona.

 

Ana Vlahović

 

Poslednje tri godine, kako zbog ekonomske krize tako i boljih uslova u studentskim menzama, sve je više akademaca koji između pekara, restorana brze hrane i domaće kuhinje u menzama, biraju poslednje.

Pomoćnik direktora za ishranu u Studentskom centru Srđan Janković je rekao za MONDO da se u 14 menzi u Beogradu dnevno hrani od 15.000 do 20.000 studenata i da je poslednjih godina zabeležen konstantan rast.

Pravo da se hrane u menzama imaju svi studenti.

Ipak, mladići i devojke koji se školuju o trošku države ostaju privilegovani jer obroke plaćaju duplo jeftinije od onih koji sami plaćaju studije.

Akademci se dovijaju tako što pozajmljuju ili kupuju kartice kolega koji su na budžetu, ali se ne hrane u menzi.

U studentskom centru kažu da kartice, koje se koriste i za plaćanje smeštaja u studentskim domovima, ne mogu da se prodaju i pozajmljuju jer su čipovane. Međutim, student tvrde da to ne predstavlja problem i da se one i dalje „valjaju“.

Jelena Lazić, studentkinja Filozofskg fakulteta, koju smo zatekli u menzi na Obilićevom vencu, popularno nazvanoj „Tri kostura“ potvrdila je za MONDO da se kartice prodaju za 50 do 100 evra.

„Prilikom kupovine obroka na računaru izađe slika pravog vlasnika karte, ali zaposleni u kantini gotovo nikada ne prave problem“, rekla nam je Jelena.

 

U redu i po sat vremena

Ilustracija(Guliver/Getty Images)

 

Da je ovo najjeftiniji način ishrane za studente iz unutrašnjosti, ali i nekoliko hiljada beogradskih akademaca, svedoče veliki redovi u menzama gde se čeka i po sat vremena.

Najveća gužva je, kažu, u menzi Kralj Alaksandar I, poznatijem kao Lola.

„Uf, tamo je super hrana…ali su redovi neviđeni. Sjate se svi sa arhitekture, elektrotehničkog, pravnog… Ipak, vredi čekati, jer je hrana zaista ukusna“, rekao je za MONDO Marko Đurašković, student Ekonomskog fakulteta i dodao:

„Ma, gde možete jesti za te pare. Dosta mi je i pekara i restorana brze hrane.“

Osim ove menze student rado odlaze i u restoran u Studentskom gradu i domu Rifat Budžević, jer , kako su nam rekli, tamo je mnogo veći izbor hrane.

„To je zbog stranaca..zbog toga ima više vrsta mesa i variva koje nam se servira za ručak“, kaže student koga smo zatekli ispred menze „3K.“

Pomoćnik direktora za ishranu u Studentskom centru Srđan Janković rekao nam da je studentske priče o lošijoj hrani u pojedinim menzama nisu opravdane jer je meni za sve studentske restorane isti.

„Ma, to su studentske priče…Nema razloga da hrana u jednom restoranu bude manje ukusna nego u drugom. Odgovorno tvrdim da se studentska populacija najbolje hrani“, istakao je Janković.

Akademci posebno zameraju što je hrana u menzama masna, a neki, pak, tvrde da je to tako kako bi duže ostali siti.

„Ajde što je hrana ponekad neslana ili previše ljuta….to svakoj kuvarici može da se desi, ali svako jelo je prilično masno. Ovde, u „Tri kostura“ je najlošija hrana“, požalila nam se studentkinja Pravnog fakulteta Jelena Dragojlović.

Ipak, studenti menzu, najčešće, biraju zavisno od dela grada gde žive ili gde im je fakultet.

Studentkinja Ekonomskog fakulteta Milica Dražić rekla nam je da već tri godine dolazi u menzu „Tri kostura“ jer je blizu fakulteta, a ne stiže da ode kući da ruča, jer su pauze između predavajna kratke.

 

Bečka i pomfrit omiljeni već deceniju

I pored toga što hrana nije uvek baš po ukusu svih studenata,omiljeno jelo isto je već čitavu deceniju.

Kako nam je rečeno u Studentskom centru, a što je za MONDO potvrdio i upravnik menze „Tri kostura“ Dragan Dragojlović, akademci godinama unazad najradije jedu bečku šniclu i pomfrit.

„Iako im je naraspolaganju nekoliko jela za ručak, oni će uvek izabrati bečku i pomfrit. Sad je postao popularan i pohovani kačkavalj..mogli bi da ga jedu svaki dan“, kaže Dragojlović.

Osim ovog studentima omiljenog jela, za 55 dinara, koliko staje ručak budžetske, odnosno 180 dinara koliko moraju da izdvoje samofinasirajući student,svakoga dana može se birati između nekoliko vrsta variva i mesa, čorbi.

Za doručak, koji košta 31 dinar, odnosno 100 dinara, studentima se, između ostalog, nudi puter ili margarin i marmelada, šunka, sir, prženice, kornfleks, viršle, burek, pašteta.

Večera je slična ručku, pa možete pojesti pileće pečenje i pomfrit, riblje pljeskavice, bećar paprikaš, rusku salatu i viršle, girice, juneću šniclu u saftu, a staje samo 46 dinara za budžetske studente i 150 zone koji studiraju o svom trošku.

Za one studente koji se pridržavaju posta, posebno se vodi računa da se na meniju nađu i jela bez masti, ali i ona na vodi.

Možda hrana u studentskim menzama ne zadovoljava svačiji ukus, ali ono što je sigurno jeste da je ispravna i da se poštuje hasap princip, jer republička, gradska , kao i inspekcija Studentskog centra redovno kontrolišu sve što se servira.

 

(Jelena Stokić / MONDO)