Правна питања и одговори

Univerzitet u Beogradu i SANU imaju najveća očekivanja od Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju. Oko 70 zadužbina potražuje Univerzitet, a SANU devet zgrada u Beogradu i jednu u Šidu

Hotel“Balkan“<br/> Foto: A. STANKOVIĆ

UNIVERZITET u Beogradu nekada je bio među tri najbogatija u Evropi. Nacionalizacijom je ostao bez imovine procenjene na oko milijardu dolara. Ukoliko sadašnji Nacrt zakona o restituciji bude usvojen, ovoj najvišoj obrazovnoj instituciji bile bi vraćene zgrade koje su im zaveštali brojni zadužbinari.

Po broju zahteva o restituciji Univerzitet je na drugom mestu, odmah iza Srpske pravoslavne crkve. Upravo zato ova institucija nestrpljivo očekuje usvajanje zakona.

– Još 2006. godine podneli smo Direkciji za imovinu 90 zahteva za povraćaj imovine i dokumentaciju koja potvrđuje da polažemo prava na tu imovinu – objašnjava za „Novosti“ Jasmina Kabadaja, rukovodilac sektora za imovinu i zadužbine BU. – Obratili smo im se po dva osnova. Prvi je za imovinu koja je zaveštana Univerzitetu, poput recimo Kapetan Mišinog zdanja. Druga vrsta su zadužbine i fondovi, koje su nam date na upravljanje, i koje treba da ostvaruju prihode za dobrobit studenata, profesora ili napretka obrazovanja.

Zadužbine koje bi trebalo da budu vraćene Univerzitetu imaju različite ciljeve – da se stipendiraju najbolji studenti, pomaže siromašnim i bolesnim akademcima, ulaže u istraživanja… Već sada se iz nekih vraćenih zadužbina svake godine deli 200 stipendija.

Univerzitetu pripada više od 70 zadužbina, a većina je na lokacijama u centru Beograda. Najveći donator je Kapetan Miša, a najveći zadužbinar Luka Ćelović, koji je ostavio zgrade u ulicama Kraljevića Marka 1, Gavrila Principa 14, na uglu Karađorđeve i Zagrebačke, dve dvorišne zgrade u Karađorđevoj, zgradu u Zagrebačkoj, od broja 3 do broja 9, i na uglu Gavrila Principa 16. Pre Drugog svetskog rata ove zgrade činile su skoro polovinu ukupne vrednosti univerzitetskih zaveštanja.

Univerzitetu pripadaju i zgrade u Vlajkovićevoj 1, na Kosančićevom vencu 16, u Ulici kralja Aleksandra 26 i 82, Kralja Milana 56, na Terazijama 39, u Svetogorskoj 12, Gospodar Jovanovoj 4, Sinđelićevoj 26, Dobračinoj 20, u Ulici kneza Miloša 34, Dositejevoj 19, Skadarskoj 3 i 5, Pančićevoj 11, Požarevačkoj 11, na Andrićevom vencu 12, u Gospodar Jevremovoj 55, Resavskoj 9, Ruzveltovoj 20, u Ulici kralja Milana 56, Dalmatinskoj 95.

Univerzitet, kao i ostali raniji vlasnici, očekuje povraćaj imovine u naturi. Ali, uz pojedine nepokretnosti dobiće i zaštićene stanare i zakupce

– Kod mnogih zgrada situacija je komplikovana – slaže se Kabadaja. – Neke su srušene i na njihovom mestu nikle su nove. U tom slučaju mogle bi da budu nadoknađene obveznicama. Videćemo kakva će da budu rešenja za privatizovane zgrade.

HOTEL “BALKAN“ MEĐU najvrednije objekte koje potražuje SANU spada zgrada Hotela „Balkan“ na Terazijama. Ona je u međuvremenu prodata, iako je pod sporom. A ovaj hotel pre rata Samuilo i Golub Janić iz Mavrova zavetovali su Akademiji sa namerom da pomognu podizanju osnovnih škola u gostivarskom kraju, na teritoriji današnje Makedonije.

Kao jednu od zgrada koje su pripadale BU, navodi Dom omladine, koji je dat sa ciljem da pomogne beogradskoj omladini.

– Sada on, manje-više, ispunjava prvobitnu svrhu, ali šta će se dogoditi ako neko odluči da ga privatizuje – pita se naša sagovornica. – Zato je važno da nam taj i drugi objekti budu vraćeni, kako bismo ispunjavali želju darodavaca. Jer, poslednja volja je svetinja. Ti ljudi, često i nepismeni, ostavljali su svoje najbliže srodnike bez imovine i zaveštavali je za opšte dobro.

U Nacrtu zakona o vraćanju imovine i obeštećenju nije navedeno da Univerzitet ima pravo na povraćaj imovine, ali zadužbina, odnosno njen pravni sledbenik – ima. Tako će kroz povraćaj imovine zadužbina, koje su i osnovane sa ciljem održavanja BU, usavršavanja, edukacije i finansiranja studenata, Univerzitet postati ekonomski nezavisniji.

Ukoliko u zgradi koja je predmet restitucije žive zaštićeni stanari, ranijem vlasniku se ta imovina vraća u naturi, ali postaje zakupodavac. Zaštićeni stanari u tom slučaju nastaviće da koriste prostor po postojećim uslovima. Ako je reč o lokalima i poslovnom prostoru, i ta državna imovina se vraća ranijem vlasniku u naturi, ali zakupac može da je koristi u periodu od dve godine. Da bi imao pravo na povraćaj imovine ili obeštećenje Univerzitet će morati još jednom da podnese zahtev sa dokazima u roku od dve godine nakon što Direkcija za restituciju uputi javni poziv.

Odmah posle Univerziteta, visoko na listi po broju zahteva je i Srpska akademija nauka i umetnosti. Ona potražuje devet zgrada u Beogradu i jednu u Šidu. Sve su im oduzete Zakonom o nacionalizaciji iz 1959. godine.

Neke od tih zgrada, iako su bile pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, porušene su i na njihovom mestu sazidane nove. I na mestu najstarije zadužbine SANU, u Gospodar Jovanovoj ulici 51, koju je 1930. godine na čuvanje poverio Tasa J. Milenković da bi pomogao izdavanje naučnih spisa, nikli su poslovni prostori i stanovi. Akademija je u predratnom Beogradu imala četiri zgrade u Knez Mihailovoj ulici. Jedna se nalazila na uglu Knez Mihailove i Čika Ljubine ulice. Zaveštali su je Magdalena i Svetozar Vidaković, sa ciljem unapređivanja matematičkih i prirodnih nauka, a na njenom mestu je danas građevina od stakla i metala.

Beogradski berberin Đorđe Micković svoju kuću u Sarajevskoj 64a poklonio je, a cilj njegove zadužbine našao je u nagrađivanju radova iz oblasti proučavanja kancera.

I na njenom mestu sada je nova višespratnica. Istu sudbinu dočekala je i Zadužbina Mike M. Radivojevića u Hadži Prodanovoj 20. Vremenu i modernim graditeljima još odoleva kuća Bose i Jovana Jovanovića, zaveštana zarad nagrađivanja dela iz književnosti. Vlasništvo SANU nekada su bile i tri zgrade na Voždovcu – Zadužbina Mare i Alekse Stanojević u Kapetana Zavišića 10, Zadužbina Ubavke St. Dimitrijević u Miklošićevoj 46 i Fond Veljka Milićevića u ulici koja nosi ime ovog književnika.

Kako većina njihovih zgrada više ne postoji, SANU će dobrim delom, ako zakon bude usvojen, morati da se zadovolji vraćanjem imovine državnim obveznicama.

Večernje novosti

JAGODINA – Predsednik UGS „Nezavisnost“ Branislav Čanak izjavio je u Jagodini da su protesti radnika i seljaka u Srbiji i blokiranje ulica i drumova samo skretanje pažnje na probleme, ali da ne rešavaju ništa.

„Odnekuda se povremeno nađu pare, ali to ne rešava problem“, rekao je Čanak, učestvujući kasno sinoć u emisiji jagodinske televizije „Palma plus“.

Na primeru radnika iz Lapova koji su blokirali međunarodnu prugu i izazvali veliku štetu za državu, „videli smo, nejedinstvo sindikata i radnika drugih preduzeća koji im se nisu pridružili, ali smo videli i to da nisu ležali ne pruzi ne bi dobili ni pare“, kazao je Čanak.

Prema njegovim rečima, situacija i položaj radnika u Srbiji imaju tendenciju pogoršavanja, pa „može biti samo gore, jer su okolnosti u kojima živimo krajnje negativne“.

Čanak je rekao da su „svi talasi privatizacije, a bilo ih je četiri“, bili drukčiji, i sve više gurali u propast privredu, pri čemu se nisu poštovali ključni elementi, a da jesu radnici i privreda ne bi doživeli ovo što su doživeli.

Neka preduzeća nisu kupovana da bi radila već radi zamljišta na kome su se nalazila, kazao je Čanak naveo da sindikati Srbije „nemaju autoritet“ jer se smatraju „uslužnim delatnostima“ koje radnicima nabavljaju polutke, krompir, luk…

„Zato imamo sečenje prstiju, zabijanje eksera u dlan u očajanju i nemoći“, rekao je Čanak i ocenio da sindikat mora da se „prestrojava“, za šta je potrebno i mnogo sredstava.

Kurir

Po broju doktorata Srbiji bi mogli da pozavide i Oksford i Kembridž. Mentor promovisao 14 doktora za 4 godine, što je previše za ceo radni vek

Doktora nauka imamo za izvoz

Doktori nauka stasavali su prethodnih godina u Srbiji u broju na kome bi nam pozavideli i Oksford i Kembridž. Čeka nas još jedan nerealno veliki talas doktora nauka, a onda će broj da bude sveden na razumnu meru, napominju u Komisiji za akreditaciju, koja je među prvima i alarmirala državu zbog ovog problema.

Prema podacima Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj, broj mesta na doktorskim studijama državnih univerziteta ove školske godine iznosio je 2.578, a, recimo, u 2009. godini zvanje doktora dobilo je 557 stručnjaka.

A na Univerzitetu u Beogradu, koji obrazuje najveći broj studenata, od osnivanja do danas doktoriralo je – 13.000 akademaca!

Akreditovane doktorske studije u Srbiji godišnje upiše oko 3.000 akademaca, objašnjava Vera Vujčić, predsednica Komisije. Od tog broja oko sedam odsto ih je na privatnim fakultetima, a 93 na državnim.

„Ovaj broj je realan i fakulteti sada poštuju odredbe novog zakona o visokom obrazovanju „, kaže Vera Vujčić. „Očekujemo još „repova“ hiperprodukcije najviših naučnih zvanja, jer je svima koji su upisali po starim programima prvobitni rok za odbranu disertacije sa 2012. godine dodatno produžen.“

A da se ne bi više ponovilo masovno deljenje doktorata, dodaje, pravila su čvrsto postavljena. Fakultet može da ima samo predviđeni broj doktoranada, koji je uslovljen brojem mentora i radova godišnje.

Ne čudi što je na evidenciji Zavoda za zapošljavanje uvek po nekoliko ljudi sa „dr“ ispred imena, kada je, recimo, samo Fakultet za menadžment u Novom Sadu, koji je kasnije isključen iz Privredne akademije, za kratko vreme „štancovao“ 150 doktorskih i magistarskih zvanja. Jedan profesor je za četiri godine promovisao 14 doktora nauka, iako je praksa da u toku čitavog radnog veka budu mentori svega deset puta. Dešavalo se i to da se na jednom privatnom fakultetu na svakih 20 dana branila po jedna disertacija. Na državnim fakultetima se promoviše nekoliko doktora godišnje.

I dok stručnjaci strahuju za kvalitet doktorskih studija na privatnim fakultetima, na državnim je najveći problem odugovlačenje, pa doktorske studije neretko traju i duže od decenije. Veliki broj upiše, a onda odustane od sticanja najvišeg naučnog zvanja.

S MEDIA

GORNJI MILANOVAC – Smeštaj dece u Dečjoj ustanovi „Sunce“ u Gornjem Milanovcu poskupeo je za 8,33 odsto, odlučili su članovi Opštinskog veća na jučerašnjoj sednici koja je bila zatvorena za javnost.

U saopštenju koje je podeljeno novinarima ističe se da će od sada roditelji za smestaj dece do pet i po godina mesečno plaćati 3.900 dinara, a za decu koja su na pripremnom predškolslkom programu u grupama cena je 2.730 dinara.

Poskupljenje je obrazloženo povećanim cenama namirnica, električne energije, sredstava za higijenu, gasa i goriva.

Autor:

Agencija BETA

Najveći broj volontera ima između 20 i 30 godina, iako su kampovi otvoreni za volontere do 65 godina

Najviše naših tinejdžera odlazi u Italiju, Nemačku, Francusku i Portugaliju

Dvadesettrogodišnja apsolventkinja pedagogije Marija Ratković kaže da joj je leto provedeno u edukativnom volonterskom kampu, u malom mađarskom mestu Agašehazu, koji se nalazi u blizini Kečkeketa, jedno od najlepših životnih iskustava. Za dve nedelje koliko je provela u kampu, Marija je decu, uzrasta od šest do petnaest godina, učila engleski i srpski jezik, naučila ih da pišu ćirilicu i pevaju srpske pesme i u saradnji sa volonterima iz Evrope organizovala im je brojne umetničke radionice.

„Moje prvo iskustvo sa volonterskim kampovima bilo je u malom mestu u Francuskoj, blizu Bordoa, gde sam zajedno sa volonterima iz celog sveta učestvovala u rekonstrukciji zidova jednog srednjevekovnog zamka koji se nalazi pod zaštitom Uneska. Tronedeljni boravak u ovom kampu, u kome sam se družila sa lokalnim stanovništvom, učila francuski jezik i stekla brojne prijatelje iz Evrope i sveta, pamtiću po tome što sam se zaljubila u svog vršnjaka iz Velike Britanije sa kojim i danas gajim jedno lepo prijateljstvo”, iskreno priča Marija koja planira da sledeće leto provede u jednom od brojnih volonterskih kampova u Grčkoj ili Turskoj.

Marija je jedna od 600 volontera iz naše zemlje koji preko Mladih istraživača Srbije deo ovog leta provode u nekom od volonterskih kampova širom planete. Tinejdžeri koji imaju skroman džeparac, a žele da vrele letnje dane provedu van granica naše zemlje, mogu da borave u volonterskom kampu koji se nalazi u blizini arheološkog lokaliteta u Grčkoj, mogu da pomažu morskim kornjačama na obali Indijskog okeana da se po polaganju jaja sigurno vrate u okean, čuvaju njihova gnezda i nakon toga u okean puste tek rođene kornjače. Oni koji imaju avanturistički duh mogu da budu deo Velškog putujućeg cirkusa i sa njim proputuju od severa Francuske do juga Velike Britanije i tako nauče žonglerske i klovnovske veštine, a ljubitelji sedme umetnosti mogu da budu deo ekipe filmskog festivala u Milanu, upoznaju se sa slavnim rediteljima i glumcima i zavire šta se dešava iza kulisa sedme umetnosti.

Kako za naš list ističe Jelena Ristić iz Mladih istraživača Srbije, ova volonterska organizacija razmenjuje volontere iz celog sveta, a najviše naših tinejdžera odlazi u evropske zemlje, pre svega u Italiju, Nemačku, Francusku i Portugaliju. U svetu postoji oko 3.000 volonterskih kampova, od kojih se oko 2.000 nalazi na starom kontinentu, a najveći broj njih su ekološki kampovi. Rad u ovim kampovima je simboličan, a volonteri nisu prava radna snaga, već odlaze u kamp da bi se upoznali sa kulturom, jezikom i prirodnim lepotama zemlje, a razmena volontera se obavlja isključivo preko organizacija.

„Mladi istraživači Srbije su član Međunarodne mreže volonterskih organizacija, preko kojih 100.000 ljudi svake godine obiđe planetu. Postoji podela na tinejdž-kampove i kampove za odrasle, a najveći broj volontera ima između 20 i 30 godina, iako su kampovi otvoreni za volontere do 65 godina. Za roditelje koji su mladi duhom i koji žele da svoju decu od malih nogu upoznaju sa različitim zemljama i kulturama, postoje porodični kampovi”, kaže Jelena Ristić.

A odgovor na pitanje koje Mladim istraživačima postavlja većina roditelja – kakva je kontrola dece u kampovima, glasi: prilično stroga. U svakom tinejdž-kampu apsolutno su zabranjeni cigarete i alkohol, a o mladima brinu profesionalni kamp-lideri, koji su posebno obučeni da rade sa tinejdžerima. Dominirajući jezik u većini volonterskih kampova je engleski, a dužina boravka u kampu obično je dve do tri nedelje. Osim participacije koja iznosi 4.200 dinara, volonteri plaćaju samo troškove puta, a hrana i smeštaj u kampu su besplatni.

S obzirom na to da je vizni zid srušen, nije potreban ceo kofer dokumenata da bi mladi prešli granicu – potrebna je samo pisana dozvola roditelja da dete može da napusti Srbiju i boravi u kampu, dodaje naša sagovornica. Ona takođe ističe da je ove godine više od 300 volontera iz Evrope i sveta boravilo u nekom od 20 volonterskih kampova u našoj zemlji. Najveće interesovanje volontera bilo je za boravak u kampu na Obedskoj bari, gde su oni radili na zaštiti ovog prirodnog dobra, a veliko interesovanje vlada i za umetnički kamp u Kosjeriću i zaštitu prirodnog dobra Zasavica, koji se nalazi blizu Sremske Mitrovice.

Katarina Đorđević