SAOPŠTENJE SINDIKATA POSLE PREGOVORA SA MINISTARSTVOM
Nakon neuspešnih pregovora sa Vladom Republike Srbije, predstavnici tri sindikata izdali su zajedničko saopštenje.
(klikni na sličicu za uvećanje)
NASTAVNIČKA PROFESIJA JE POSEBNA
Проф. др Биљана Требјешанин: О мотивацији за учење
Грам примера вреди више од килограмa убеђивања и деца много више обраћају пажњу на оно што чинимо него на оно што им говоримо да треба радити, па, ако хоћемо да развијамо другачија мотивационо релевантна уверења код ђака, морамо да водимо рачуна о моделу који нудимо. И друштво треба да покаже да му је стало до образовања
Јова је бистар дечак који иде у седми разред основне школе и, мада не воли физику, има петицу из тог предмета „јер професорка увек занимљиво предаје и изводи необичне експерименте који држе пажњу“. Опет, географију воли, али је не учи, нити нешто запамти на часу јер му је, каже, на тим предавањима „смртно досадно“. Ово је само један пример из окружења и није усамљен, јер бројна истраживања потврђују да су деца мотивисанија да уче оно што је занимљиво или ако су активности саме по себи узбудљивије, ближе игри. Показало се, такође, да им је и те како важна и цена долажења до неког резултата.
Садашње генерације деце имају све прагматичније циљеве, желе да виде смисао онога што уче, где то могу да примене и зашто то треба да знају. Ђаци све чешће у први план стављају питање „чега све ја треба да се одрекнем да бих био/била одличан/одлична у школи? Некада, ако процене да то захтева превише одрицања и труда, одустају чак и ако су свесни да им је то корисно и потребно или ипак превлада амбиција, јер им је то важно за будућу професију или упис у наредни ступањ школовања, запажа др Биљана Требјешанин, ванредни професор Учитељског факултета у Београду на предмету педагошка психологија. Она је и аутор књиге „Мотивација за учење“, а недавно је на ту тему имала предавање на Секцији психолога који раде у средњим школама широм Србије.
Новија истраживања која су усмерена на испитивање интеракције између наставника и ученика за њихову мотивацију, показују да су добар однос и комуникација са наставником веома важни, а то, уосталом, подсећа професорка Требјешанин, знамо и из свог искуства – кад смо волели наставника и имали добру комуникацију с њим, ми смо волели и знали и његов предмет и обрнуто. Ипак, поред ове димензије, постоје и чиниоци изван школе, вредности које се појављују као доминантне у ширем социјалном миљеу.
Деца виде ко данас може да буде богат и добро живи, ко представља значајну личност у нашем окружењу – да ли они који су стекли највиши ниво образовања и испољили неку своју креативност или учесници разних „сурвајвера“, „фармери“ … У тешкој су ситуацији и родитељи и наставници кад треба да убеђују своју децу и ђаке да је важно одрицати се дружења, излазака, како би учили, кад они виде другачију реалност око себе, коментарише Биљана Требјешанин.
Није баш за утеху, али тај процес глобализације делује доста раширено, тако да се слични проблеми са мотивацијом за школско учење сусрећу и у другим земљама. Постоје „општа места“, али и специфичности. Вредности које се пласирају преко медија и које су врло утицајне, свуда су исте – у било којој земљи да се укључи неки ТВ канал постоје исти садржаји и емисије, али и особености које доминирају у сваком образовању понаособ.
Саговорница „Просветног прегледа“ у неформалним разговорима често слуша притужбе учитеља и наставника о томе како је промењен однос према просветним радницима. Нема више уважавања на које су претходних деценија навикли. То делимично може да се тумачи чињеницом да је патријархални модел понашања дуго био „у моди“ и да су се сада ствари промениле, па више нема беспоговорног поштовања, али ни односа субординације између наставника и њихових ђака. Учитељи се, тако, све више жале да ђаци већ у првом основне одбијају да одмах изврше оно што се тражи од њих. Кажу „ја то знам и нећу да учим“ или им се чак обраћају без имало респекта, па се може чути и набусито гунђање типа „јеси ли ти нормална, што тако брзо пишеш?“ У школи су се променили и односи са родитељима. Интернетом кружи анегдота да су маме и тате некада после родитељског састанка показивали детету књижицу и љутито га питали „какве су ово оцене?“ А сада ту књижицу потурају под нос наставнику и њега питају за објашњење „какве су ово оцене?“
– Неусклађеност васпитних утицаја између школе, породице, ширег друштвеног окружења омета школе да несметано утичу на децу, која су све самоуверенија. Сада просто имамо паралелно „педоцентричну“ оријентацију код родитеља и тренд уважавања дечјих права. То јесте у реду, али треба развијати и права која су неодвојива од неких обавеза и одговорности. А деца и млади су данас све свеснији својих права, док одговорности не перцепирају јасно. Сведоци смо такође и драстичних иступања ученика у односу на професоре, која се гледају благонаклоно или остају несанкционисана. То онда код њих ствара уверење да стварно могу све што хоће, да су они центар света. Ствари се полако у том смеру мењају – оцењује др Требјешанин.
С друге стране, има и просветних радника који сматрају да није њихов посао да мотивишу ђаке да боље уче. Колико је то заправо раширено потврдило је и последње истраживање на ту тему, па смо често сведоци „пинг-понг“ ситуације у којој наставници кажу да су за лоше резултате криви родитељи, породица упире прстом у наставнике, а деца се налазе између чекића и наковња…
– Као неко ко се бави образовањем наставника мислим да то произлази из неког њиховог осећања некомпетентности и неосвешћености сопствених улога. Мислим да је у питању проблем недовољне припремљености предметних наставника за наставничку професију, јер знати предметну област је једно, а бити наставник и знати да помогнеш деци да то савладају на нивоу који је њима доступан и да успоставиш добар однос са њима, је друго и то је свакако део наставничких компетенција. Али, на разредну наставу у нашим школама долазе стручњаци који нису довољно припремљени за ту професију. Некако још увек пролази да кад завршиш факултет, можеш да будеш и наставник. Није довољно прихваћена идеја да је наставник посебна професија и да захтева припрему… Свакако нешто мора озбиљније да се мења и у концепцији формалног образовања код нас. Ми морамо да напустимо тај строги, академски концепт школског учења и да кренемо ка потребама корисника тих услуга које пружамо као наставници, да видимо шта ђаци осећају да им је потребно, како да им дамо знања која ће за њих бити смислена и употребљива… – тумачи др Требјешанин.
Уочи објављивања овог текста један еснафски синдикат је пре-кинуо штрајк, један се поделио за и против потпуне обуставе рада, а два и даље не одустају од штрајка у коме се налазе од прошлог петка, тражећи веће плате и бољи сталешки статус. Тако у неким школама часови трају 45 минута, у другим пола сата, понегде звоно звони два пута, најпре после 30 минута, а затим и после четврт сата, а има и ситуација да ради само по неколико професора који се могу на прсте набројати… Каква порука стиже до ђака од њихових наставника, који у просеку бар два пута годишње прете прекидом наставе или своје захтеве радикализују и на делу…?
– То што се дешава је веома важно, јер су наставници модели својим ученицима. Уколико они тако лако одустају и кажу „нема везе што се губе часови“, онда наравно да и деца то прихватају. Знате, грам примера вреди више од „килограма убеђивања“ и деца много више обрађају пажњу на оно што чинимо, него на оно што им говоримо да треба радити – тако да, ако хоћемо да развијамо другачија мотивационо релевантна уверења код ученика, морамо да водимо рачуна о моделу који им нудимо. С друге стране, и наставници имају своје потребе и друштво коме је стало до образовања мора да се потруди и да им омогући респектабилан друштевни статус – да не долазе у позицију да се боре за голу егзистенцију – сматра др Биљана Требјешанин.
Где је решење? Саговорница „Просветног прегледа“ мисли да кад се човек определи за неку професију мора да има унутрашњу мотивацију да помогне деци да науче да се боре за неке вредности и за остваривање циљева који су значајни – без обзира колико је њему лоше. – Наставници треба да се боре и за свој статус, али… неке професије просто подразумевају једну врсту посебне моралности, посебна осећања одговорности, која не зависе баш у толикој мери од спољних утицаја. Треба и наставнике у процесу образовања едуковати, формирати код њих неке професионалне ставове, који су адекватнији од постојећих. То је процес који ће вероватно споро тећи, али сви који се сада баве образовањем наставника морају да размишљају о неким озбиљнијим променама о томе шта нуде будућим наставницима.
О. Николић
АНТРФИЛЕИ:
ЗНАЦИ И ВОЉА
Умерена љутња наставника због лоше урађеног задатка може да се протумачи као знак да ученик има способности, да може боље, као и у случају кад наставник каже „Ово си урадио на брзину и ниси се потрудио да исправиш грешке и средиш текст. То ме љути јер знам да ти то можеш боље да урадиш“. Такви поступци наставника су пожељни, пошто ђак, према тумачењу професорке Требјешанин, схвата да је способан да савлада градиво, само треба мало више да се потруди… С друге стране, није добро ако наставник испољи симпатију па каже „жао ми те је због тако слабог резултата“, јер се постиже супротан ефекат, да неко није у стању да тест боље уради …
– Треба изградити свест о томе да је мотивација нешто што може да утиче, да се негује и зависи од наше ингеренције. То је важна карика у процесу образовања – поручује професорка Требјешанин.
ПОДСТИЦАЈ
У разговору са средњешколским психолозима проф. др Биљана Требјешанин је усмерила пажњу на оно што им је потребно како би идентификовали изворе проблема у мотивацији ученика, да ли се, на пример, ради о одсуству самопоуздања или уверењима? Представила им је неке програме који могу да им помогну или предупреде невоље са учењем.
– У зависности од теоријских приступа развијају се различити програми. Ако хоће брзопотезно да доведу до неких промена, они ће применити неке бихејвиористичке поступке који иду на усаглашавања нечим до чега је ученицима стало, што им је битно. Али, најпре, треба да утврде за сваког ученика шта га покреће, због чега је он спреман да се труди. Некада је потребна и сарадња са родитељима да би се обезбедио подстицај. На пример, да се предочи ученику да ће му отац дати кола за вечерње изласке, ако успешно уради писмени из математике – каже др Требјешанин, уз опаску да је то лакше са млађим узрастима док се са старијим узрастима постепено губи ауторитет.
Постоје програми за развијање самопоуздања, за другачију атрибуцију разлога успеха и неуспеха… То је за психолога релевантно. Кад би причала са наставницима, професорка Требјешанин би вероватно више говорила о неким методичким решењима, о избору садржаја, односу са ученицима као нечему на шта они могу да утичу, а мотивационо је значајно.
Извор: Просветни преглед
NIJE POSTIGNUT DOGOVOR O MINIMALNOJ CENI RADA
TANJUG 
Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić izjavio je da na današnjoj sednici Socijalno-ekonomskog saveta nije postignut dogovor o minimalnoj ceni rada, kao i da nije došlo do približavanja stavova zahteva prosvetnih i zdravstvenih radnika sa predlozima Vlade Srbije.
„Ipak, imali smo intenzivan dijalog i nadam se da ćemo kroz socijalni dijalog doći do rešenja problema zdravstvenih i prosvetnih radnika“, rekao je on.
Ljajić je nakon sednice SES-a na konferenciji za novinare objasnio da Ministarstvo finansija još uvek pravi kalkulacije o mogućnostima povećanja minimalne cene rada po radnom času, kako ne bi došlo do ugrožavanja makroekonomske stabilnosti i predviđanja u budžetu za 2011. godinu.
On je podsetio da sindikalci traže da minimalna cena rada po radnom času iznosi 105 dinara, dok su poslodavci spremni da prihvate cenu od 96 dinara.
„Dogovor je da na idućoj sednici SES donesemo odluku o minimalnoj zaradi, odnosno minimalnoj ceni rada, a ukoliko se ne postigne saglasnost, Vlada će o tome odlučiti onako kako je zakonom i predviđeno“, kazao je Ljajić.
Ministar je najavio i da će sledeće sedmice biti održana posebna sednica Socijalno-ekonomskog saveta posvećena ekonomskim i privrednim kretanjima u Srbiji za 2011. godinu, na kojoj će, kako je kazao, učestvovati najviši predstavnici Vlade Srbije, a možda i premijer Mirko Cvetković.
„Cilj nam je da uz učešće svih socijalnih partnera intenziviramo socijalni dijalog u Srbiji i nadam se da ćemo na ovaj način dati dodatni impuls socijalnom pregovaranju u Srbiji“, rekao je Ljajić ukazujući da je sednica SES-a održana posle duže pauze, pošto je sve učesnike dijaloga za sto vratila „zajednička muka“
Socijalno ekonomski savet doneo je i preporuku ministru Ljajiću da potpiše prošireno dejstvo dva granska kolektivna ugovora, za oblast građevine i građevinske industrije i za oblast poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede.
Predsednik SSSS Orbović je govoreći o štrajkovima u javnom sektoru rekao da očekuje da će sindikalci i predstavnici resornih ministarstava veoma brzo doći do rešenja sadašnjih problema, ali da to ne otklanja uzrok problema.
Prema njegovim rečima, ukoliko se na narednoj sednici ne postigne saglasnost o minimalnoj ceni rada, postavlja se pitanje da li Socijalno-ekonomski savet uopšte u budućnosti treba da raspravlja na tu temu.
Predsednik UGS „Nezavisnost“ Branislav Čanak istakao je da je rasprava o štrajkovima bila veoma uspešna dodajući da misli da štrajkova sada ne bi ni bilo, da su takve rasprave vođene u septembru ili oktobru prošle godine.
BEZ DOGOVORA O MINIMALNOJ CENI RADA
RTS
Договор око минималне цене рада, као и око прекида штрајкова у просвети и здравству, није постигнут на седници Социјално економског савета. Конфедерација слободних синдиката упозорава да је социјална правда на ниском нивоу и да нема совцијалног дијалога.
Социјално-економски савет није постигао договор око минималне цене рада као ни око прекида штрајкова у просвети и здравству, речено је после данашње седнице тог тела.
Министар рада и социјалне политике Србије Расим Љајић је рекао да је од почетка кризе у Србији, према проценама које им је саопштио Међународни монетарни фонд без посла остало око 400.000 људи, од чега 200.000 који су радили „на црно“.
Љајић је најавио да ће Савет расправљати следеће недеље о економско-социјално ситуацији, штрајковима и минималној цени рада.
Према његовим речима, није дошло до приближавања ставова око прекида штрајкова на данашњој седници на којој је присуствовао и министар образовања Жарко Обрадовић, али да је „показана спремност за социјалним дијалогом“.
Када је реч о минималној цени рада, Унија послодаваца остала при ставу да се минимална цена рада повећа са 95 на 96 динара по радном часу, док Синдикат тражи да се повећа на 105 динара, каже Љајић.
Министарство финансија, према речима министра рада, прави калкулације за колико се може повећати минимална цена рада, а да се не угрози макроекономска стабилност те да ће влада, уколико се до следеће недеље синдикати и послодавци не договоре, сама дефинисати минималну цену рада.
Председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић је рекао да уколико се не договоре нема сврхе да се тимпитањем бави Савет и да се то питање и формално пренесе у надлежност владе и додао да Министарство намерно одуговлачи са проценама.
Орбовић је рекао да послодавци, према њиховим проценама, за порезе и доприносе дугују држави око 200 милијарди динара, а на питање где влада може наћи новац за повећање плата одговорио да то није брига синдиката и да је један од начина управо у томе да наплати порезе и доприносе.
Савет је данас прихватио проширено дејство два посебна колективна уговора за запослене у области грађевине и пољопривреде, која су до сада важила само за чланове Уније послодаваца.
Истовремено, председник Конфедерације слободних синдиката Ивица Цветановић упозорио је да је социјална правда у Србији на веома ниском нивоу, да социјални дијалог не постоји, као и да Социјално-економски савет нема легитимне представнике запослених.
„Тражимо од министра рада да утврди нови Социјално-економски савет са легитимним представницима, јер овај који данас заседа не прихватамо“, рекао је Цветановић на конференцији за новинаре.
Према његовим речима, та организација тражи одговор и објашњење Министарства за рад зашто ни након годину дана од поступка утвђивања репрезентативности, синдикат није добио одговор.
Цветановић је додао да је Србија суочена са свакодневним штрајковима, првенствено због тога што није постојао дијалог о буџету за 2011. годину.
„Уколико наставе са доношењем прописа и закона мимо представника синдиката, то ће довести до социјалних сукоба“, рекао је Цветановић.
Представник Уније синдиката просветних радника Србије Миодраг Протић указао је да је буџет за просвету прошле године износио једну седмину укупног буџета, а да је ове године једну осмину, што је, према његовим речима, недовољно.
Протић је додао да ће тај синдикат сутра, након нове рунде преговора са владом, вероватно донети одлуку о даљој радикализацији штрајка.
Председник Синдиката запослених у социјалној заштити Србије Миленко Чуровић указао је да плате запослених у тој области нису повећаване од 2007. године и да велики број радника прима дохотке ниже од загарантоване зараде, која износи 17.000 динара.
Чуровић јесе нада да ће ускоро бити потписан Колективни уговор у социјалној заштити, јер, како је рекао, нови закон о социјалној заштити, који ускоро треба да буде усвојен, не може се примењивати без постојања таквог уговора.
Председник Синдиката „Телеком Србија“ Мирослав Јоксимовић рекао је да треба ставити мораторијум на продају „Телекома“, до 2013. године.
„У овом тренутку не треба продавати Телеком“, поновио је Јоксмовић.
КАДА ЈЕ УЧЕНИК СПРЕМАН УЧИТЕЉ СЕ НАЂЕ
На 41. редовну седницу Социјално-економског савета Републике Србије, поред чланова овог Савета позвани су и председници Синдикалних конфедерација које имају своје представнике у Савету.
Испред УГС «Независност» позвани су председници ГСПРС «Независност» и ГС ЗСЗ «Независност».
Саветом је председавао Министар за рад и социјалну политику Расим Љајић, а у оквиру 4. тачке «Информација о актуелним штрајковима у јавном сектору» расправљало се и о штрајку просветних и здравствених радника.
Уводну реч и хронологију преговора и захтева у образовању изнео је Министар просвете Жарко Обрадовић. Он је истакао да је задовољан непостојећим социјалним дијалогом, као и да су захтеви синдиката на почетку били нереални и енормно високи.
Примењујући реторику стару скоро 20 година, Министар је оптужио синдикате да се баве политиком, указујући на изјаве појединих председника синдиката.
У одговору на напред наведене оптужбе, председник УГС «Независност», је указао на то да се синдикати у Србији не баве политиком ни 10% у односу на синдикате у Европи, те према томе та оптужба не стоји.
Председник ГСПРС «Независност» је указао на непостојање социјалног дијалога, на не познавање процедуре преговора, јер се стално наступа са позиције «узми или остави». Указано је на осцилирање издвајања за образовање, током 20 година, где је само 1991., 1992., 1999., и 2001. године, издвојено мање него што је издвајање у овој години, а 2013. године, према Меморандуму, се планира издвајање 3,1 из БНД, што је увод за 2014. и 2015. годину када почиње плаћање по ученику.
Од синдиката је захтевано да имају одговорност према запосленима и да им објасне како то да се издвајања за просвету у укупном Буџету РС, смањују из године у годину, а истовремено се захтева све више рада од просветних радника и све бољи квалитет образовања.
Министар неће да прихвати да су школе и опрема свуда исти и да они не уче децу, него их уче просветни радници.
Министар није имао одговор на питање када ће бити усвојена Уредба Владе РС за запослене у предшколском образовању, без обзира што је председник ГСПРС «Независност» упозорио на опасност од штрајка запослених у предшколским установама у више од 30 градова Србије.
Такође није имао објашњење зашто ЈЛС школама измирују материјалне трошкове у висини од 30 до 70% и када планира да буду одблокирани рачуни у више од 100 школа у Србији.
Неопходно је рећи да је ова Влада уважила постојање социјално-економског Савета тек кад је дошло до експанзије штрајкова, те на тај начин покушава да пригуши социјални бунт који је на делу у Србији а изазван је социјално неодговорном Владом и фингирањем дијалога на свим нивоима.
Из свега се види да џаба трче, требали су кренути на време, а време је прошло пре 6 месеци.
