Правна питања и одговори

Сваки иоле пажљиви читалац приметио је до сада да користим штрајк и протест готово као синониме.Међутим, они то нису. Постоје различити видови протеста, а штрајком се може само назвати потпуна обустава рада. Ово се мора нагласити пошто у нашој синдикалној пракси постоји нешто што се зове „законски штрајк у образовању“ који је својствен само нашем законодавству. Наиме, то је штрајк који закон подржава, а све у циљу погоршавања квалитета наставе и којим се, нажалост, задовољавају многе колеге у Србији. Пошто је то право чудо, као “округао квадрат“ или “дрвено гвожђе“, он захтева посебну анализу. Али, пре тога да разјасним разлику између штрајка и протеста. Протест је када синдикалне организације донесу одлуку да неће радити један дан, да неће водити евиденцију о свом раду, да неће закључити оцене и одржати одељењска и наставничка већа, да ће држати час 30 минута итд. Све су то до сада упражњавани видови протеста просветних радника. Међутим, штрајком се може назвати само вишедневна обустава рада и увек је везана за радно место.

Зашто “законски штрајк“ није штрајк и какав је његов смисао и значај? Пре свега, то је штрајк у којем штрајкујем, а радим и то је право чудо! Искуства средина у Србији које годинама и месецима тако “раде“ или тако “штрајкују“ (не знам шта је боље рећи), показују да Влада и Министарство просвете то оправдавају и прижељкују. Такође, искуства средина у Србији које су по неколико седмица потпуно прекидале рад , показују да их тамо управе школа “моле“ да раде 30 минута. Шта то показује? Пре свега, очито је да је Влада свесна да је материјални положај просветних радника испод сваког нивоа. Оваквим “штрајком“ Влади се даје аргумент да каже “мало сте плаћени, мало и радите“ и ту је крај приче. Ако би школе у Србији тако “радиле“, послодавац не би ништа учинио да поправи ситуацију. У том смислу законски штрајк не значи ама баш ништа. Он може имати смисла само као етапа за оне школе и оне средине које се тек укључују у синдикалну борбу. Међутим, истрајавати у законском штрајку месецима и годинама може бити погубно за синдикате, а лицемерно према професији и ученицима.

Наиме, посебно питање у свему овоме је да ли се у школи која је у законском штрајку звони на 30 или 45 минута. Ако се звони на 45 а часови држе 30 минута, то изазива конфликтне ситуације и незадовољство код ученика који више времена проводе по ходницима и школском дворишту него у учионици. То управо своди школу на место за чување деце, а то није школа, то би била предшколска установа. С друге стране, ако се звони на 30 минута све се своди на то да се отаљава посао, испуни форма и да се иде на неки други посао од којег се може живети. Ово је погубно за српску просвету и управо су се резултати таквог вишемесечног рада показали ове године на пријемном испиту за средње школе. Овакав “рад“, тј. овакав “штрајк“ непоштен је и према ученицима и према њиховим родитељима. Све је привидно нормално, деца иду у школу, школе раде, а у ствари се сваки дан изгубе по два школаска часа, свака три дана по један дан, а ако школска година има 150 наставних дана, изгуби их се 50. Искуства из оних средина које су напустиле овај вид прореста показују да се са стратегијом “или радимо како треба, макар и џабе или не радимо уопште“ потпуно придобијају и ученици и родитељи. На крају крајева, искуства из последњег протеста у марту 2000. године, показују да је Влада реаговала на синдикалне захтеве већ другог дана по одлуци о генералном штрајку коју су донели независни синдикати.

Све ово показује да законски штрајк у нашим условима не значи ништа, а врло је погубан за само образовање. Најпаметније би било да се укине “законски штрајк“ и да се озакони право на штрајк како је то урађено у свим нормалним земљама. Од облика протеста анализу заслужују и “једнодневни штрајкови упозорења” који су до сада практиковани. Наиме, обично на нивоу школе, града или читаве Србије, позивају се запослени да један дан обуставе наставу да би се опоменуо послодавац. Међутим, овакви штрајкови су неозбиљни ако иза њих не следи нека озбиљна и дугорочна синдикална акција. Ако би се њима синдикат задовољавао , управо показује немоћ синдиката и шаље се јасна порука Влади да нема чега да се плаши, јер ће већ наредног дана све бити нормално. Разлика између протеста и штрајка не значи да ове видове изражавања незадовољства треба занемарити. Напротив, треба их упражњавати, али се не треба њима задовољавати. Треба стално имати у виду да само потпуна обустава рада може испунити синдикалне циљеве, а од свега осталог не треба много очекивати.

ГСПРС „Независност“

Право запослених да организују штрајк утврђено је међународним правом и низом конвенција Међународне организације рада (МОР), између осталих и: Конвенцијом 84. О синдикалним слободама и заштити синдикалних права 1948, Конвенцијом 98. О правима радника на организовање и колективне преговоре 1949, Конвенцијом 131. О утврђивању минималних плата 1970, … Препоруком бр. 154. МОР-а, којом се дефинишу есенцијалне службе (службе од посебног јавног интереса), Уставом Републике Србије, Законом о штрајку и колективним уговорима према којима запослени имају право на штрајк, ради заштите својих професионалних и економских интереса по основу рада“.

А) Када је штрајк организован са скраћеним часовима на 30 минута:

– минум процеса рада за васпитача је 20 часова рада недељно,

– ненаставно особље ради 1 сат краће у радном дану ( у договореном термину).

Б) Када је штрајк организован са потпуном обуставом наставе:

– васпитач у оквиру 20 часова рада недељно обавља само неопходна дежурства,

– ненаставно особље ради 2 сата краће у радном дану ( у договореном термину).

У Београду, 24.01.2011. ГСПРС „Независност“

Одбор делатности домови ученика

студената

Срђан Словић, председник

Поштовани грађани Србије морали смо да вам се обратимо на овај начин, а све у циљу подстицања вашег размишљања о садашњости и будућности образовања у Србији, јер рана која се крије тешко и споро зацељује. Ако не мислите о будућности не можете је ни имати. Неопходно је за почетак да поставимо сами себи неколико питања: Да ли ће и нас оперисати странац? Да ли ћемо и ми моћи да се лечимо у иностранству? Да ли ћемо и ми нашу децу да школујемо и запошљавамо ван ове земље. Ако знамо одговор негативан на сва ова питања, поставља се додатно питање: шта нам је чинити?

Ако политичар крене да решава овај проблем будите убеђени да ће настати два нова проблема, јер је политика вештина којом се од богатих узима новац, а од сиромашних гласови под изговором да ће се штитити једни од других. Одговора има много, а само је један прави у српско образовање треба инвестирати јер је знање једини отров који у великим количинама лечи, а у малим убија. Квалитетно образовање једино спосoбно да нас извуче из економске кризе. Уколико човек своју моћ смести у главу, нико је одатле не може извући. Инвестиција у знање носи највећу добит. Квалитет се памти дуго пошто се цена заборави. Горчина због лошег квалитета образовања се осећа још дуго након што се задовољство због ниске цене заборавило. Образовање је друштвени процес… Образовање је развој … Образовање није припрема за живот, оно је живот сам. Ово сви политичари знају јер истина у политици мора чекати док некоме не постане потребна.

На политичкој сцени Србије доминира јевтин популизам који се темељи на трошењу новца пореских обвезника, новца ове државе, новца грађана Србије у циљу маркетинга своје странке и свог личног. Слично је и са образовањем у Србији, јер бесплатне уџбенике треба да имају само деца социјално угрожених, а не и богати слојеви друштва. Треба омогућити бесплатно школовање у високом образовању, под хитно увести обавезно средње образовање, инвестирати у савремена учила и посветити пажњу најбољима, јер су они покретачи и мотор развоја, економског напретка и просперитета друштва.

Поштовани Грађани Србије постоји уврежено мишљење у политичком миљеу Србије да је све скупо само је патња грађана јевтина, односно бесплатна за Владу Србије. Образовање Србије је у незавидном полижају, те чланови ГСПРС „Независност“ и просветни радници мисле пре него што постану просветни „јадници и бедници“ у правом смислу да је на делу освета лоших ђака који не читају књиге, јер не знају да постоји и већи грех од спаљивања књига, а то је њихово не читање. Вас, грађане Србије обмањују полуистинама, а најопасније је код полуистина је то што се готово увек верује погрешној половини. Образовање у Србији и запослени у просвети не желе да буду још један проблем у низу у друштву ми желимо да будемо део решења. Сигурно је једно да не можете да обавите данашњи посао јучерашњим методама, а да се ту затекнете и сутра.

Запослени у образовању могу најуспешније да одговоре свим захтевима и изазовима најсавременијих просветних-образовних процеса, али за то свој део одговорности мора да има и послодавац – држава.

Београд, 25. 01. 2011. ГСПРС «Независност»

Штрајкачки одбор ГСПРС «Независност» је на састанку одржаном 25.01.2011. године донео

ОДЛУКУ

Сви главни повереници имају обавезу да Штрајкачком одбору доставе имена директора установа који спроводе мере принуде ради спречавања и окончања штрајка чиме су прекршили Члан 15. Закона о штрајку и низ других конвенција МОР-а.

Против таквих ГСПРС «Независност» ће покренути све законом предвиђене мере.

ГСПРС «Независност»
Томислав Живановић, председник

Због најава да ће на скупу бити присутно више од 1200 учесника, а пријављено је 200 и због пријаве да ће се ићи тротоаром, што је немогуће уз обавезу да ћемо морати да омогућимо обезбеђивање скупа, окупљање које је најавио ГСПРС „Независност“ за среду, 26.01.2011. године, одлажемо до даљњег. Такође не желимо да вршимо додатни притисак на Владу у време преговора.

Проблеми везани за борбу за бољи живот и квалитетније образовање у лепшој Србији остају и даље актуелни.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ