https://nezavisnost.org/ugs-nezavisnost-obelezio-medjunarodni-dan-zena/

Аnd now, something completely different

ЏАБАМЕТАР

или:

мерна јединица за узалудни рад

    Сигурно сте чули ону анегдоту у којој надобудни отац покушава да објасни свом збуњеном младунцу разлику између наизглед синонимних појмова „бесплатно“ и „џаба“. „Видиш, синко,“ рече отац задовољно се смешећи што пример за разликовање значења две лексеме проналази у властитој породици. „Твоје школовање је – бесплатно, али… ЏАБА!“

    Последњи у низу генијалних изума труста мозгова концентрисаних у Министарству просвете и Министарству државне управе и локалне самоуправе управо је – џабаметар – чудесна справа за мерење радног учинка запослених у установама образовања. Помпезно најављено у готово свим медијима који прате незаустављиви технолошки напредак нашег друштва, ово дуго очекивано решење проблема висине зарада у просветном систему још увек је доступно само малом броју п(р)освећених. Само они знају тајну мерне јединице за узалудни рад и формулу за израчунавање зараде запосленима чији радни учинак не досеже стандарде напредног друштва заснованог на ефикасном знању. Сада коначно можемо да одахнемо јер ће се одвојити жито од кукоља, ентузијасти од нерадника, а узалудни рад добити свој финансијски еквивалент. Угледни званичници Министарства (пр)освете са задовољством ће обзнанити да се у оквиру дуалног образовања отвара нови (додуше једногодишњи) смер: стручњак за очитавање џабаметра – занимање будућности, које брзо и бешумно исправља нагомилане друштвене неправде и доноси значајне уштеде у буџету. Смета Вам што нас неће процењивати бољи од нас? Као… нисмо навикли?

    Зли језици ће сигурно покушавати да науде овом пројекту из снова владајуће елите, тврдећи да је управо та управљачка елита доказ да најузалуднији рад може резултирати друштвеним успехом. Тврдиће да одговорне и значајне улоге у друштву имају баш они које су и васпитачи и наставници безуспешно покушавали да (пре)васпитају и макар елементарно образују. Малициозни критичари ће потурати приче да су за систем невидљиви његови најбољи изданци, чије су научне или уметничке потенцијале радосно прихватиле неке туђе земље. Невидљиви су и они који годинама чаме на списковима Завода за запошљавање, суочени са поразном стварношћу у којој њихов предан рад и стручност не требају никоме.

    Напетост и нестрпљење расту како се приближава тренутак разоткривања алгоритма који ће српску просвету поставити на место које јој одавно припада. Како ли ће измерити радни учинак предане васпитачице, која се у препуној групи бори да од малишана обликује будуће добре људе? Која је мерна јединица за везивање пертли, брисање носића, читање прича, разбијање страхова, загрљаје који зацељују душу и (уз све то) попуњавање административних образаца… Која је мерна јединица за љубав? Или за борбу против ветрењача?

    Како измерити посвећеност учитеља који пркоси ријалити стварности и успева да усади у своје ученике етичке вредности које ће их водити кроз живот? Колико вреди ентузијазам професора чија предавања надахну младог човека да свој професионални живот посвети једној науци, уметности или струци? А какво тек око треба да има читач џабаметра да се у овом колоплету разабере?

    Значајно је питање предвиђа ли имплементација мерног уређаја за радни учинак финансијске санкције за просветне раднике у околностима када су немоћни пред доминантним негативним утицајима породице на дете, као и вредносног система промовисаног у јавном дискурсу. Хоће ли министар лично потписати правни акт у којем је и нова биолошка врста ракун-ђак директна последица нерада запослених у образовању? Ето нама и новог поздрава за прваке:

Јесте л‘ чули, кумо,

верујте, без шале,

отвара се школа

за ракуне мале!

Питам се само колико ће уштеде у буџету изазвати Змајеви стихови:

Учили их, учили

од среде до петка,

ал‘ се нису одмакли

даље од почетка…

др Весна Војводић Митровић
ГО ГСПРС „Независност“

МАШИНА-производња друштвене критике
фото: Матија Јовановић

Министарство просвете, науке и технолошког развоја гаси Дом културе „Студентски град“.
Током јучерашњег дана на друштвеним мрежама се појавио скенирани допис које је Министарство упутило Дому културе „Студентски град“ (ДКСГ) у којем се од управног одбора ове установе захтева да донесе одлуку о припајању те установе Студентском културном центру (СКЦ). То практично значи гашење ДКСГ-а, јер би припајањем изгубили статус правног лица, те могућност да самостално доносе одлуке о сопственом функционисању.
Министарство се позива на наводну „Одлуку о спровођењу рационализације и реорганизације у систему и области образовања и васпитања“, међутим запослени ДКСГ-а и поред захтева нису добили такву одлуку на увид. Ипак, већ само помињање „рационализације“ на документу који је потписао министар Младен Шарчевић може бити довољно за сумњу да ће то водити „подизању квалитета“.
Спајање две установе са сличном делатношћу би готово сигурно водило смањивању броја радника и радница али и смањењу броја културних програма и паду квалитета културно-уметничке продукције. Надлежно министарство спроводи мере штедње и под изговором рационализације трошкова укида јавно финансирање институцијама, чиме ефективно гаси просторе кључне за производњу друштвености, као и њихов политички потенцијал.
Професорка Универзитета уметности у Београду Милена Драгићевић Шешић је за Машину прокоментарисала однос „рационализације“ и културне производње:
Показало се да рационализација у култури уствари не значи ништа. Стара је прича да вас људи на плати много коштају, међутим много више вас коштају они људи који нису на плати, које морате ангажовати хонорарно по уговору. Ви ту онда плаћате врло високе хонораре, јер плаћате њихову несигурност, прекарност, итд.
Као и све друге приче о рационализацији, гашењима и приватизацијама и ова би могла имати свој „интересантнији“ заплет. Иако за то за сада не постоје докази, као један од позадинских разлога наводи се идеја о измештању СКЦ-а из зграде у улици Краља Милана у Студентски град на Новом Београду чиме би се ослободио атрактивни пословни простор у центру града. Ако се узме у обзир то да је већ сада велики део зграде СКЦ-а окупиран комерцијалним садржајима приватних фирми страх од даље приватизације тог простора није неоснован.
Министарство свој захтев образлаже чланом 29. Закона о ученичком и студентском стандарду који се бави искључиво променама статуса, назива и седишта установе, а не и питањем припајања, односно укидања које је прописано чланом 31. истог закона. У том члану се каже да „акт о укидању доноси оснивач“, односно Влада Републике Србије.
Како сазнајемо, притисак министарства на ДКСГ одвија се у тренутку када су и в.д. директора и заменик в.д. директора и правни саветник на одмору, односно боловању. Иначе, ситуација са „в.д.“ руководством није нова, а њено потенцијално решење је спречило управо Министарство поништавањем конкурса за место директора ДКСГ-а у јануару ове године. Занимљиво је и да су директори свих других студентских културних центара (у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу) који су под ингеренцијом Министарства просвете такође у в.д. стању. По нашим сазнањима Студентски културни центар којем би ДКСГ био припојен тренутно нема оформљен ни управни одбор.
Запослени ДКСГ-а су већ покренули петицију против гашења те установе. У саопштењу којим су се обратили јавности они најављују и покретање иницијативе да се ДКСГ поново врати под надлежност Универзитета у Београду, што је био случај до 1993. године.
Професорка Драгићевић Шешић овакав захтев сматра добрим:
Мој је став да студентски културни центри у Србији треба да буду дати на управљање универзитетима. Они су основани као универзитетске организације а етатизовани су деведесетих када се све у култури етатизовало и нико у првом тренутку није ни освестио шта се дешава. Некада су то биле друштвене организације под самоуправом људи који су тамо били једна заједница.
Модел управљања какав је ДКСГ некада имао према речима професорке Драгићевић Шешић се може сматрати далеко демократичнијим и прогресивнијим него што је то сада случај.
Што се културне политике и стратегије тиче за период од ’78. до ’82, ДКСГ је имао начин управљања какав се данас у свету сматра најмодернијим. То значи да је имао свој стратешки план, годишњи план који је стављан на јавну расправу. Са студентима се дебатовало о том плану и претходним извештајима. То се данас зове партиципативна културна политика. Свака редакција у том периоду имала је свој мали савет, а то значи није само један кустос, него је било и студентата. То се звало редакција. Значи ту се на другачији начин живело и радило. Од деведесетих ова власт је то етатизовала, уништила тај дух редакцијског, партнерског рада, и последњим именовањима директора створили су атмосферу у јавности да се мало зна о раду тих установа, не кривицом запослених у тим установама, већ руководства.
У тренутку када великој већини образовних и културних установа прети с једне стране затварање или реорганизација под изговором рационализације јавног сектора, а с друге ретрадиционализација програма у виду „очувања“ културног идентитета, ДКСГ представљаа важно место борбе младих за простор другачијег културног и идеолошког промишљања.

фото: Матија Јовановић
Дом културе „Студентски град“ основан је 1971. године, а 1974. године почиње са радом у згради која је по пројекту архитекте Милана Митровића изграђена као интегрални део тада највећег студентског дома на Балкану. Као и други, поготово студентски културни центри, представља јасне визије образовне и културне политике СФРЈ, чије су намере биле испуњавање културних потреба студената Београдског универзитета. ДКСГ више од четрдесет година организује књижевне, позоришне, филмске, ликовне, музичке, едукативне и друге програме, а у оквиру њега функционишу и библиотека са читаоницом, галерије и кафе. Сем комерцијалних позоришних и филмских, улаз на све програме је бесплатан.

МАШИНА-производња друштвене критике
Милош Јанковић

Прилика да основци током школских часова програмирају роботе звучи као јако добра идеја. Ипак, када такво знање постаје доступно посредством приватних компанија потребно је сагледати ширу слику овог наизглед безопасног развоја школства. Какве су последице уплива приватног интереса у систем јавног школовања и техницизирања знања?
Почетком године, као део пројекта Битка за знање ‒ КОДиграње, Фонд Б92 покренуо је акцију набавке 200 робота за четрдесет основних школа. Гостујући на телевизији Б92, Небојша Глишић, координатор акције, објаснио је да се роботи уводе „као наставно средство које ће деци помоћи да науче мало више о кодирању, роботици и програмирању“, а све то кроз игру и забаву. Поред самог учења, деца ће имати прилику и да се међусобно надмећу, а најбоље и најиновативније „програмере“ очекују награде.
Речит је и сам ток разговора између представника Фондације и водитеља. Гост емисије представља акцију и кокетира с гледаоцима користећи термине као што су „савремена опрема“, „напредна технологија“, „занимљива и корисна наставна средства“. Предлаже да се досадни Wорд замени игром кодирања робота, јер игра подстиче децу да се међусобно такмиче и развијају програмерску иновативност. Након тога, водитељ, уместо подробног преиспитивања, питања своди на она о потешкоћама имплементације дотичног „пројекта“ у школе због неопходности додатне опреме у виду рачунара. Одговор не захтева превише напетости. Довољно је кратко позивање на акцију министарства у којој је свим школама обезбеђен потребан број рачунара, и стиче се дојам да су потенцијални проблеми разматрани, а решења већ пронађена.
Шта се заправо збило у тих неколико минута медијске представе? Изложена је идеја, новинар је под плаштом „објективног“ новинарства „проницљиво“ указао на могуће потешкоће, које су убрзо отклоњене, док су читав низ питања о пожељности дечјег надметања и техничког знања (образовања?) остала ван приче ‒ далеко од јавности. Динамику разговора потпуно су обликовали чисто технички елементи. А тиме су скрајнути важни проблеми, с којима је дотична донаторска акција посредно повезана. Тако се техничко знање и конкуренција неприметно уписују у ДНК образовних политика и јавног мњења. Зарад мало веће објективности, осврнимо се на та скрајнута питања.
У чему је проблем с приватним донацијама?
Први проблем можемо описати као проблем техничког знања, чије смо доминације на свим нивоима образовног система данас сведоци. У књизи „Идеологија и курикулум“1, Мајкл Епл тврди да савремена корпоративна економија, како би ефикасно функционисала, захтева максимизацију техничког знања високог нивоа, а не његову дистрибуцију широкој популацији. Будући да се владајућа образовна политика равна према корпоративним (приватним) интересима, они постају меродавни како за врсту знања којем се даје приоритет, тако и за принципе финансирања образовних установа. Због тога се техничко знање крунише титулом знања високог статуса, што се образлаже „чињеницом“ да је техничко знање идеолошки неутрално, јасног садржаја и стабилне структуре, да се може јасно предавати и једноставно тестирати. Последично, завршни тестови на нижим образовним нивоима почивају управо на знању које је организовано као техничко (математика, граматика и слично, дакле без интерпретације, расуђивања, ставова). На основу њих ученици се рангирају и прави се одабир „добрих“ и „лоших“.
На тај начин се затвара логички круг. Знање које доноси профит (техничко знање) карактерише се као знање високог статуса. Методе и принципи који важе у оквирима техничког знања (пре свега једноставно тестирање) постављају се као обавезујући. Настава у основним и средњим школама затим се организује на начин који ће ученицима омогућити да што боље одговоре на захтеве тестова како би касније уписали жељене факултете, а ученици који се оваквом раду најбоље прилагоде у највећем броју случајева изабраће управо оне техничке. Дакле, долазимо до ситуације у којој образовни систем путем техничког знања обавља сјајан посао за велике приватне корпорације у њиховој трци за профитом.
Други проблем с овом акцијом је потенцирање такмичења и награђивања, то јест конкуренције у учионици. Наглашавање конкуренције је, с једне стране, нераскидиво повезано с образовном политиком одабира најспособнијих ђака. С друге стране, оно уједно потискује друге принципе и вредности које би ђаци могли да усвајају у школи. На пример, могли бисмо да развијамо учионицу у којем је селекционо-такмичарски однос замењен сарадњом. Замислимо учионицу као модел заједнице са свим њеним тензијама, противречностима и поделама. Разговори о начину на који та заједница функционише, о односима који се унутар ње јављају, о њеној структури и основама на којима почива знатно се разликују од разговора у оквирима постојећег модела школе. Овако организовано знање као крајњу инстанцу не би имало тест, већ став, и наглашавало би развој критичког мишљења, интелектуалне праксе која се брише техницизирањем знања.
За илустрацију трећег проблема послужимо се примером из иностранства. Сиромашне школе широм Сједињених Америчких Држава имају могућност да као донацију добију аудио-визуелну опрему и сателитску антену која прима само Канал један. У замену за тај приватни филантропски гест школе се обавезују да ће деведесет посто ученика гледати програм деведесет посто времена проведеног у школи. Канал један је комерцијални канал који емитује програм конципиран као десет минута вести и два минута реклама.
Многе школе су због своје катастрофалне финансијске ситуације принуђене да прихвате ову понуду, која дословно значи продају ученика оглашивачима. Иако је наведени пример доста радикалнији од нашег примера донирања робота, могу се повући извесне паралеле. Смањење новчаних улагања у области образовања заједнички су проблем Србије и САД, који отвара велики простор за приватне донације, а давање приоритета интересима компанија-доброчинитеља цена је коју плаћа друштво. У случају Србије, где је велика већина школа још увек у склопу јавног сектора, приватне донације су идеална шминка којом се прекривају знаци урушавања школског система под теретом мера штедњи.
Која то нас гази чизма?
Разговор о образовању већ дуже време упорно бежи од политике. Као што је већ речено, објективност и неутралност постижу се нормализацијом техничког језика. Уколико покушамо да изађемо из тог лавиринта, бићемо означени као идеолошки индоктринатори. У случају да прихватимо постојећа правила образовне дебате, осуђени смо да останемо у зацртаним границама квазиаполитичног приступа теми, што не омогућава дискусију о суштинским проблемима образовања.
Пред нама је тежак задатак да јавни простор отворимо за нека друга питања. Иако делује као излизана фраза левих аутора, разговор о идеалној друштвеној формацији неизбежан је уколико желимо да исправно проценимо добронамерност одређених промена у образовању и сагледамо њихове последице.

Преузми

преузми