Правна питања и одговори

29.12.2016. г. у Министарству просвете, науке и технолошког развоја одржан је састанак Централне групе за праћење радног ангажовања запослених у установама образовања и васпитања последњи у овој календарској години.

Презентовани су подаци приказани у табели:

Централна група за праћење радног ангажовања запослених у установама образовања и васпитања је разматрала могућност примене члана 6. ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика и није заузела јединствен став. Представник СРПС-а, Слободан Брајковић, није ставио потпис ни на једну препоруку која се односила на поступање установа по члану 6. ПКУ-а тврдећи да није у складу са Законом о основама система образовања и васпитања и што би у случају тужби довело до неоправданих судских трошкова.
Желим да нагласим да ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ као потписник важећег ПКУ-а не одустаје од примене члана 6. посебно у случајевима „укрупњавања норми“ запосленима који раде у више установа.
Подсећам све чланове ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ и запослене на упутство министра М. Шарчевића од 24.08.2016. године и чињеницу да запослени може бити преузет по члану 6. ПКУ-а ако постоји сагласност свих заинтересованих страна. Истичем и мишљење Комисије за тумачење одредаба ПКУ-а од 17.12.2015. године које гласи: „Чланом 6. став 2. ПКУ-а прописано је да запослени може бити преузет из других установа на неодређено време, највише у проценту у којем је засновао радни однос. Наставник у радном односу на неодређено време, са пуном нормом часова може да буде преузет из једне школе у другу на радно место које је упражњено и за које испуњава услове под условом да је упражњено радно место пријављено надлежној школској управи, да се на листи технолошких вишкова не налазе лица која би могла бити преузета на то радно место, као и да постоји сагласност установа између којих се врши преузимање и наставника који се преузима“.

Ружица Тодић Брдарић

Дубоко дирнути и замишљени над судбином интелектуалца посвећеног обликовању будућности друштва, суочавамо се са питањем чему се још може надати просветни радник у судару са институцијама система. У околностима у којима лични ентузијазам и оригиналност узмичу пред захтевима ефикасности, у којима властито постигнуће не меримо слободом, већ прилагодљивошћу, остаје нам да сведочимо како се судбина интелектуалца на овим просторима није суштински мењала стотинама година.
Препознајући у једном животу парадигму свих наших могућих невоља, желимо да искажемо своју солидарност и посвећеност идеји слободе. Слободе у којој човек живи не само од свога рада, већ и од своје неукаљане и неотуђиве части. У којој се никакав облак видљиве и невидљиве неправде не може наднети над његов живот и избрисати једно аутентично егзистенцијално искуство. А може ли се појединац сачувати од свих могућих злоупотреба закона, лишен ваљаног законског механизма одбране?
Зато позивамо све колеге који су у прилици да у среду, 21.12. у 13.00 часова дођу на протест који организује Форум београдских гимназија и подрже идеју поклапања права и правде, идеју слободе која је мера свих наших подухвата.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

Злостављање као невидљив елемент листе четрдесеточасовне радне недеље

КРОШЕ КАО ВАСПИТНА МЕРА

Јавност без снажне реакције на физички напад на просветног радника

Сећате ли се оне песмице Чика Јове Змаја о шест слепих људи који су са различитих страна опипавали слона у намери да га опишу као властито искуство? Не? Е, онда сте се кроз школовање провукли као онај Нушићев весели прота што није знао пети падеж именице пас или нисте будно пазили када је наставник предавао. Није у програму? Какво је то оправдање за просветне раднике, који треба да се неуморно усавршавају у корелацији, анимацији, едукацији и начине од вас људе боље и умније него што би то пошло за руком онима који су заслужни за ваше постојање? Дакле, слон. Чика-Јовини слепи јунаци опипаше слона, један спреда, други отпозади, трећи му дохвати ногу, четврти додирну велики труп… Тако се слон у њиховој уобразиљи појави вијугав као змија, ситан као прутић, ваљкаст као стабло или огроман и раван попут зида… Нико их не могаше убедити да је искуство које су сведочили само делић слагалице коју нису видели… Слично је и са српским школством: сагледано из различитих углова, појављује се у уобразиљи родитеља, ученика, надзорника, министарских чиновника, па и самих просветних радника – извитоперено до непрепознатљивости. Коначно, и у јавном дискурсу многе аксиомске истине о нашем образовном систему настале су као резултат затварања очију и замишљања разних лепих ствари… За родитеље, неретко је школа место на којем би њихов подмладак требало да буде чуван, пажен, (пре)васпитан, образован и оспособљен за све изазове предстојећег живота. Укратко: ресетован. За такво катарктичко прочишћење или ућеривање памети у главу, разуме се, нису довољни само родитељска очекивања и наставнички ентузијазам, већ и сагласност поменутог подмлатка. Јер, признаћете, за младе душе много се лакше лепе ријалити истине од научних истина, шунд и кич од уметничких вредности, лепоте борилачких вештина од вештина предвиђених школским планом и програмом… И тада се просветни радници у уобразиљи својих ученика појављују као добровољци на којима се могу испробати сва достигнућа савладана у животној школи. Један такав пример корелације животних и школских вештина десио се недавно у младеновачкој техничкој школи, када је ученик, систематизујући властита кик-боксерска постигнућа и способности, ударио професорку насред часа. Зли језици би у томе видели елементе злостављања на радном месту, укидање уставом загарантованог права на достојанствен рад, али не заваравајте се. Постојећа законска регулатива, дакле Закон о основама система образовања и васпитања, као и Протокол о заштити деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања, не препознају угроженост просветних радника као невидљив али значајан чинилац листе четрдесеточасовне радне недеље. Поменута вест није узбуркала јавност, чак ни просветну, а и што би? Од просветних радника се очекује самокритика и непресушна посвећеност обликовању лепше и боље будућности, па у то име није згорег поднети ни коју традиционалну васпитну меру. Кроше, аперкат, ћушка, шамар… Мало ли је опробаних метода и техника? О вербалном насиљу над просветним радницима, чини се излишно и говорити… А тек ће се прочути да је за све крив Тим за превенцију насиља, који је требало обредно-магијским техникама на време да препозна и спречи насилничко понашање ученика. Пардон, кик-боксера. За њих ће бити премија ако прођу некажњено, а млада нада борилачког спорта биће премештена у неку другу техничку школу… И тако, опет испочетка. Каравани ће да пролазе, просветним радницима остаје да… рецимо, реже. Али само као у стиховима Мајаковског:
Ако хоћете, од меса бесан ћу да режим
– и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете, бићу беспрекорно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!
Једно је ипак извесно: просветни радници ће за читаву јавност бити невидљиви и ефемерни, попут облака у панталонама, све док проблеме нашег образовног система будемо затворених очију опипавали из свог малог ушушканог ћошка. Баш као они Чика-Јовини јунаци…

др Весна Војводић Митровић,
чланица Гранског синдиката просветних радника Србије ,,Независност“