Правна питања и одговори

Уз подршку Министарства за дијаспору, настава српског језика први пут ће бити организована у Кувајту, Чешкој, Кини, Ирској и Аргентини, саопштило је данас то м У току је отварање нових одељења у земљама где настава већ постоји – Канади и Француској, а очекује се и оснивање одељења у Сан Дијегу, Сан Маркосу и Чикагу. Министар за дијаспору Срђан Срећковић казао је да је за ову школску годину министарство обезбедило више од 8.000 примерака уџбеника српског језика за децу у дијаспори, како би им олакшало учење матерњег језика.

Уџбеници су послати у укупно 24 државе широм света и намењени су првенствено деци која уче и усавршавају знање српског језика у импровизованим одељењима уз помоћ црквено-школских општина Српске православне цркве у Европи, Канади и Америци, додао је Срећковић.

„Један од приоритетних циљева Министарства за дијаспору је очување српског језика и ћириличног писма, па у том циљу оно подржава све облике институционалног и ванинституционалног учења српског језика, од допунских школа под окриљем Владе Србије и држава домаћина, до приватних школа и учења у организацији црквено школских општина“, истакао је Срећковић.

Он је недавно је са директором Завода за уџбенике и наставна средства Милољубом Албијанићем потписао Уговор о заједничком финансирању комплета одабраних уџбеника – буквара, читанки и граматика српског језика за децу у дијаспори, подсећа се у саопштењу.

Тањуг | 10. 10. 2010.

Разред чешће понављају дечаци, код куће готово да и не уче, а за слабе оцене криве Понављање у средњој школи чешћа је појава него у основној. Међу популацијом неуспешних ђака више је дечака него девојчица, кризни  период је у петом и шестом разреду, а међу њима је и много даровите деце. Највише поноваца има у машинској и струци обраде метала, а најмање у природно-математичкој струци. Они углавном долазе из сиромашних породица у којима је више од троје деце, а за неуспех криве пре свега – себе.

Ово су резултати најновијег истраживања, првог после 30 година међу овом популацијом ученика у нашој средини, које је недавно представљено кроз књигу „Неуспех у школској клупи” мр Душице Малинић из Института за педагошка истраживања.

– Иако подаци за период 1997–2006. годину показују да број поноваца у Србији опада, не треба заборавити да је за мање од једне деценије број ученика у основним школама смањен за више од 120.000, тако да се може рећи да број понављача ипак расте. Најмање поноваца било је школске 1998/99. године – 2.094, као последица препоруке Министарства просвете због ратних дешавања, а већ идуће године их је било четири пута више (8.531) – каже Душица Малинић.

У средњим школама, од 6.000 поноваца у школској 2004/05. години, највише их је било у машинској и електротехничкој струци, а најмање у природно-математичкој (осам).

По речима истраживача, у школи има више неуспешних ђака него што то статистика показује, јер – по мишљењу наше саговорнице – није неуспешно оно дете које има јединицу, већ оно које не искористи сопствени потенцијал.

Истраживање је обухватило поновце као и ђаке који нису никада понављали разред из 35 основних школа са подручја Београда. Утврђено је да поновци имају образованије очеве него мајке (које су углавном завршиле основну, а очеви средњу школу) и да очекивања родитеља битно утичу на ученикова постигнућа. Такође је утврђено да то да ли је породица потпуна или не, не утиче на успех у школи (у случају развода живот с мајком има позитивније ефекте на успех ученика него живот с оцем), али да зато утиче број деце у породици. Поновци су у овом истраживању најчешће долазили из породица у којима има троје и више деце, а занимљиво је и да је међу слабим ученицима највише другорођене деце (41,9 одсто).

Ученици су рекли да им највећи проблем у школи представља то што споро уче (69,9 одсто), да се тешко концентришу на учење (63,4 одсто), да не умеју да уче (тј. уче напамет) и да не поседују предзнања из већине предмета. А на питање шта би им помогло да боље уче, поновци су одговарали да би желели да им наставник више помаже на часу (89,2 одсто) а родитељи код куће (62,9 одсто) и да би им помогло да имају више поверења у себе (85,5 одсто). Занимљиво је да су и једни и други ученици рекли да би им помогло и да имају више времена код куће да уче (око 65 одсто).

– Овај последњи налаз је контрадикторан са одговорима колико у просеку у току дана посвете времена учењу и домаћим задацима код куће. Већина поноваца највише један сат дневно проведе у извршавању школских обавеза (46,8 одсто), а није занемарљив број ни оних који код куће уопште не уче или уче пола сата дневно (14 одсто) – указује саговорница, додајући да ђаци који нису понављали најчешће уче два сата дневно (39,2 одсто).

Када добију слабу оцену, поновци кажу да је то зато што нису знали одговор на питање које је наставник поставио, а већина се плаши оцењивања и страхује како ће наставник да реагује на одговор. Такође, највећи број њих сматра да на понављање разреда у великој мери утиче то колико је ученик дисциплинован на часу, чак и више него незнање, а одговорност за неуспех приписују себи, а не другима.

Др Славица Максић из истог Института указује да школски успех јесте битна одредница у животу. „Сетите се само како сте се осећали када нисте добили прву пчелицу или када сте пали испит. Успех битно утиче на веру у себе, на то колико ћемо бити храбри да ризикујемо, утиче на професионални успех, на односе које градимо с другим људима, на читав живот”, сматра др Максић.

Иако је стереотип да се иза синтагме „неуспешан ученик” обично крије ђак који је лењ, немотивисан, бунтовник, истраживања ипак показују да се ова категорија често крије и међу најкреативнијом децом и да су, на пример, свако пето дете које је било у категорији са највишим способностима наставници оценили „проблематичним”.

– Последњи догађаји намећу питање колико је на улицама Београда било оних који су припадали овој групи деце, занемарене у породичној и школској средини, а тако жељне да буду препознати, вредновани и прихваћени – пита др Нада Половина, иначе рецензент ове књиге.

Признајући да школа јесте кривац за неуспех деце иако су у истраживању ученици себе видели као узрок, Катарина Пинтар, педагог у Основној школи „14. октобар” у Баричу каже да је највећи проблем са којим се сусреће у пракси то што нема довољно литературе на ову тему, па наставници не знају како да се понашају у одређеним ситуацијама – како препознати знаке да нешто није у реду, колико дуго може да се толерише период у коме ранији одликаш одједном почне да ређа лоше оцене, шта предузети да се неуспех превазиђе…

А на питање да ли ће актуелна реформа да повећа или смањи број неуспешних, Душица Малинић одговара да је понављање разреда феномен који је преживео све реформе, који постоји у свим школским системима и да је кључ у промени начина комуникације између ученика и наставника.

Сандра Гуцијан

Око 80 одсто ромске популације у Србији функционално је неписмено, осам одсто је завршило средњу школу, а само 0,3 одсто укључено је на више и високо образовање, речено је данас на округлом столу посвећеном образовању Рома у Скупштини Војводине. Говорници су оценили да је због наведених података веома значајан пројекат „Једнаке шансе“ који се тиче укључивања Рома у образовање, као и пројекат Покрајинског секретаријата за образовање за стипендирање и рад са менторима за 350 ромских средњошколаца. 

Пројекат „Једнаке шансе у средњошколском образовању“ бави се развојем и применом модела успешне инклузије Рома у средњошколско образовање и живот заједнице, затим смањењем дискриминације и повећањем доступности квалитетног средњошколског образовања.

Пројекат се реализује у седам средњестручних и 10 основних школа у Нишу, Крагујевцу и у Новом Саду, а кроз њега наставници се едукују за стицање вештина за спровођење инклузивног програма у настави, као и за рад са ученицима и њиховим родитељима.

Пројекат „Једнаке шансе у средњошколском образовању“ подржавају Фонд за отворено друштво Србије и Дечија фондација Песталоци из Швајцарске.

Бета | 14. 10. 2010.

Међународни дан писмености обележава се сутра, а подаци говоре да број неписмених људи на планети није занемарљив, има их више од 862 милиона, док је у Србији око 1,35 милиона становника «без дана школе», или са неколико разреда осмолетке. Организација УН за образовање, науку и културу (УНЕСКО) прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености 1967. године, са циљем да се истакне важност читања и писмености у животу појединца и друштва у целини.

Генерална скупштина УН је прогласила 10 година писмености за период 2003-2012, а према подацима УНЕСКО-а и других међународних организација, попут Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), од укупнг броја неписмених у свету две трећине су жене, а 113 милиона деце.

Подаци УНЕСКО-а из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.

Према подацима ОЕЦД-а, у развијеним земљама највећи број становника има средњу школску спрему (од 47 одсто у САД, до 61 одсто у Аустрији).

Образовање, односно пуна писменост одраслог становништва, и данас је у развијеним земљама једна од основних тема, јер глобализација светске економије захтева писмене раднике, односно преовлађујући је број радних места који траже добро обучену и образовану радну снагу.

У Србији је међу образованим становништвом највише оних са средњом школом, док је са високим образовањем свега 6,5 одсто грађана. Последње ПИСА истраживање показало је да су наши ученици на зачељу листе, јер показују само енциклопедијско и нефункционално знање.

До половине прошлог века концепт писмености подразумевао је елементарну аналфабетско-језичку и математичку оријентацију, а то значи основно савладавање вештина читања и писања.

Од 1964. развија се нови приступ, односно функционално описмењавање и писменост, а основу оваквог концепта чини однос између писмености и привредног развоја.

Према дефиницији Пројекта међународне писмености одраслих (ИАЛС) писменост се данас дефинисе као: прозна писменост (разумевање и коришћење информација добијених из текстова), документациона писменост (информације које се налазе у разлицитим формуларима) и квантитативна писменост (разумевање, на пример, извештаја о стању на рачуну у банци, одређивање пореза, камата и др.).

У најновијем истраживању Пројекта ИАЛС-а обухваћено је шест земаља ОЕЦД-а: САД, Канада, Немачка,Холандија,Шведска и Швајцарска.

Установљено је, на пример, да највиши ниво писмености имају Швајцарци – 35 одсто, а да за њима следе Американци са 20 одсто. По обухваћености становништва образовањем после обавезног школовања, на првом месту су САД и Јапан са 96 одсто, а следе Швајцарска са 82 одсто и Аустрија са 79 одсто.

Тањуг | 07. 09. 2010.

У Сарајеву је 05. и 06. октобра одржана конференција „Значај социјалног дијалога у сектору образовања у БиХ“. Конференција је првог дана била у Парламенту БиХ. Присутни су били министри или помоћници министара просвете кантона и Министар просвете Републике Српске. Симболика ове конференције поред теме је било место и датум одржавања. Организатори конференције су били синдикати БиХ, а покровитељ Норвешки синдикат образовања.

Покушало се указати на стварни значај социјалног дијалога у БиХ и региону кроз следеће теме:

1.      Реформска питања у сектору образовања БиХ: циљеви и достигнућа,

2.      Потребе за квалитетним социјалним дијалогом за успешну реформу у сектору образовања

3.      Тешкоће у имплементацији реформе образовања у БиХ: са посебним освртом на подручје републике Српске и Кантона Сарајево

4.      Тренутне активности на унапређењу социјалног дијалога у сектору образовања у Норвешкој и Словенији

5.      Социјални дијалог у БиХ

6.      Проблеми послодаваца у пилот школама: предлози за ефикаснији и бољи социјални дијалог

7.      Социјални дијалог у сектору образовања у БиХ: промоција и дефинисање даљих активности

8.      Резултати истраживања обављеног у пилот школама „Социјални дијалог и ефикасност рада синдиката“

Све је имало за циљ да се учесници Конференције упознају са проблемима на које наилазе синдикати у овом региону, као и да се измене искуства са земљама ЕУ. Крајњи циљ је унапређење социјалног дијалога у региону који је тек на нивоу предфазе социјалног дијалога како га схватају послодавци оличени у владама и министарствима просвете.

Имплементација механизама социјалног дијалога мора да обухвати поред преговора и укључивање грађана организованих у удружења родитеља или невладин сектор, а партнерство је пожељно да буде добровољно. Уколико у преговорима не постоји принцип добровољности онда је неопходно применити методе принуде који стоје на располагању синдикатима.

Проблеми су: нефункционисање Социоекономских савета (за које се држава сети да постоје само у периоду активности за изборе), јавна власт само консултује социоекономски савет, не постоји дијалог, одсуство механизма за контролу и имплементацију договора, не постојање стварне партиципације радника у управљању (само прва фаза), покривање законске форме коју тражи ЕУ, не постоје нормативни оквири, нема правог социјалног дијалога ни на једном нивоу.

На крају једном речју треба да заживи социјални дијалог у свим земљама Балкана, јер без њега нема економског напретка.