Поштоване колеге,
Искрено подржавајући ваше настојање да се од потпуног урушавања сачувају бар назнаке достојанства, части и угледа просветних радника, указујемо на следеће.
Сваки чин насиља у нашим школама мора нас подсетити на оно што смо као друштво заборавили: да образовни систем нису ни зграде, ни учионице, клупе, ни рачунари, већ, пре свега, људи. Са тим ће се, не сумњамо, али само декларативно, сложити сви – и влада и МП, и директори школа, родитељи… Истина се, међутим, показује на сасвим другом месту: наш положај и достојанство не занимају центре моћи ове државе. Пропустити толико прилика и мандата у МП и не учинити суштински НИШТА за наставнике – заиста је велико умеће. Невероватан таленат.
Преплављени мноштвом реформи, законских и подзаконских аката и неподношљивом динамиком њиховог непрестаног преобликовања, наставницима не остаје ништа друго до питање: Је ли на видику и ,,реформа” која ће се темељити на дубоком неповерењу према онима који управљају нашим просветним системом?
Сва настојања да однегујемо генерације у духу демократских вредности, у школама чији је циљ стварање друштва у коме се слободно размишља, падају у воду пред чињеницом потпуног урушавања друштвеног угледа наставника. Обезвређен је значај просветног радника, не уважавају се професионалне и етичке вредности нашег рада, а понижавајући материјални статус одвраћа све који су себе икада видели као део образовног система.
Подизање друштвеног статуса професије наставника није дневнополитички процес, већ захтева уважавање етичког компаса, који смо, као друштво, занемарили. А то, пре свега, значи поштовање угледа, части и достојанства људи који чине просвету.
ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ
Весна Војводић Митровић