Правна питања и одговори

Rektor Kovačević zna ZAŠTO STUDENTi odlaze iz  zemlje

Nezadovoljni – Mladi odlaze jer nemaju poverenje u državne institucije i zato što je situacija kod nas nestabilna već 20 godina, a to ukazuje da se ništa nije promenilo od vremena Slobodana MiloševićaPuno razloga za nezadovoljstvo mladih… Branko KovačevićMladi sve više odlaze iz zemlje zato što nemaju poverenje u državne institucije, što je, prema mom mišljenju, posledica nepostojanja privrede i ekonomije, kaže u intervjuu za Press rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević.

Rektor ističe i da je situacija kod nas nestabilna već 20 godina, što ukazuje na to da se održao sistem iz doba Slobodana Miloševića, a ne beži ni od toga da prizna da je za posao u Srbiji potrebno biti član političke partije.

Najnovije istraživanje stavova studenata Univerziteta u Beogradu pokazalo je da dve trećine njih posle završenih studija želi da ode iz Srbije.

Korupcija ide odozgo

Oko 56 odsto studenata nema poverenja ni u jednu instituciju, a veliki broj njih smatra da postoji korupcija na fakultetima.

– Najveća institucija je sama država, i ako ona ne valja, ne mogu ni ostale institucije da budu bolje. Prvo na vrhu mora da se sredi stanje. Korupcija ide odozgo, a ne odozdo. Da bismo iskorenili korupciju, moramo da uđemo u EU.

– Ako naši studenti mogu tako lako da nađu posao u inostranstvu, znači da su poneli diplomu iza koje stoji znanje. Tamo sigurno nema veza ni političkih stranaka. Postoji samo intervju i morate da znate da radite posao za koji se prijavljujete. S druge strane, odlazak mladih je strašna pojava. Naš problem je što nemamo sistem, privredu, ni ekonomiju. Mladim ljudima ne bi padalo na pamet da odu kada bi im se ponudila sofisticiranija zanimanja i adekvatna zarada. Naša zemlja je i politički nestabilna već 20 godina. Ceo sistem je sačuvan kakav je bio i u Miloševićevo vreme. Sve je ovo loš signal za našu decu koja bi želela da žive od svog rada, da rade posao za koji su se školovala, da mogu da stvaraju porodicu i školuju decu sutra. Oni ne traže nikakvo bogatstvo, ni profit, samo traže normalan život, zato su se i školovali, a ne da bi bili socijalni slučajevi.

Gde je rešenje?

– Obrazovanje mora da bude vezano za tržište, kako bi između kompanija, države i univerziteta postojala sprega. Država pravnim okvirom i sredstvima treba da pomogne, kompanije treba da investiraju u obrazovanje svog budućeg kadra kako bi mogle odmah sa fakulteta da ga preuzmu, a univerzitet, kao neprofitna institucija, da ponudi što kvalifikovaniji kadar. Baš zato ćemo 2. juna potpisati ugovor o strateškoj saradnji sa „Fijatom“, kako bi direktno sa naših fakulteta preuzimali mlade inženjere i stručnjake. Sličan ugovor postoji sa NIS-om, a u planu je i sa „Gaspromom“.

Većina studenata smatra i da je presudan faktor prilikom zapošljavanja veza.

– Verovatno da je to tačno. Kod nas većina ljudi radi u državnoj administraciji, a zaposlile su ih partije. Osim toga, postoji i demagoška priča, pa se očekuje od mladih da za platu od 200 evra rade 20 sati dnevno.

Zašto već godinama studenti Univerziteta u Beogradu protestuju svakog oktobra?

– Postoji više razloga. Ima tu malo politike, jer stranke vole da mešetare preko studenata i mešaju se u poslove Univerziteta. S druge strane je ekonomska priča. Više od 20 odsto studenata ima oba roditelja nezaposlena. Ima i dve kategorije studenata – oni koji ne plaćaju ništa i koji plaćaju sve, što neki smatraju da nije fer. Neki ne mogu da plaćaju školarinu ni kada je podeljena na 12 mesečnih rata. Socijalni momenat na državnim fakultetima je veoma težak i to se ponavlja svake godine.

Prošle godine su bili nejasni kriterijumi na osnovu kojih su fakulteti rangirali studente. Da li će se i ove godine ponoviti isti scenario?

– Sada će se u junu tačno propisati kako će se rangirati u oktobru, a u međuvremenu će studenti imati još četiri roka da ispune kriterijume i uslove pod kojima će polagati. Formalna odluka će biti na studentskim parlamentima i svako će znati tačno kako može da bude rangiran. Mora se doneti jedinstven kriterijum koji će se primenjivati na sve, jer ovako jeste konfuzno.

Šta je dobro urađeno u domenu obrazovanja, a šta još nije urađeno?

– Obrazovanje i nauka najdalje su otišli u pogledu evropskih integracija. Potpisana je Bolonjska deklaracija, a još 2005. godine doneli smo zakon o visokom obrazovanju po ugledu na Sloveniju, koji je EU pozitivno ocenila. Međutim, još ne studiramo godinu za godinu, nemamo zapadnu efikasnost, imamo uslovnu kategoriju prenosa ispita i imamo još 10 odsto predmeta koji predstavljaju „uska grla“, gde je prolaznost ispod 20 odsto. Sve ovo koči reformski proces. Ipak, prolaznost na fakultetima je bolja nego što je bila, a studiranje je kraće. Uveli smo i drugačiji sistem master programa, počinjemo da menjamo i doktorske studije.

Koliko se za obrazovanje izdvaja u Evropi, a koliko kod nas?

– U Evropi se izdvaja sedam odsto BDP-a, a u Srbiji 3,3. Kada se taj procenat prevede na njihov i na naš novac, razlika je mnogo veća.

Ana Vlahović

Упркос томе што су у свету дипломе државних и приватних факултета изједначене, у Србији и послодавци чешће запошљавају дипломце који су се школовали на рачун пореских обвезника. Дипломци са приватних факултета посао лакше налазе, али само уколико имају претходно искуство и добре референце.

Послодавци дају предност правницима, технолозима и информатичарима са државних високостручних установа

Да се заиста у већем проценту запошљавају дипломци са завршеним државним факултетом, потврдило је и истраживање сајта “Инфостуд”. По овом истраживању, шест месеци након дипломирања посао нађе 23 одсто оних који су завршили државни факултет, а само 16 одсто са приватних факултета. Послодавци ће ове друге пре запослити ако су у питању послови економисте, менаџера или новинара, док ће за послове који се тичу права, технологије и информатике предност дати заинтересованом са дипломом државног факултета.

У Компанији “Делта” кажу да су на конкурсима за посао квалитетније знање показали кандидати са дипломом државних факултета.

– Недостатак у њиховом образовању је то што су недовољно били упућени на практични рад па слабо имају представу о пословном окружењу и задацима који их очекују. Приватни факултети имају израженију оријентацију на практично искуство, али из неког разлога квалитет кадрова, који одатле долази и даље је слабији од оног са државних – каже Биљана Дуковић, директор Сектора за људске ресурсе у компанији “Делта”.

Напомиње да најбоље искуство имају са кандидатима који су завршили неки од солиднијих иностраних факултета.

Бранислава Гиговић

Министар просвете и науке Жарко Обрадовић изјавио је данас да је полагање пробног теста из мале матуре користило ђацима и да ће им помоћи да на званичним тестовима у јуну постигну боље резултате.Обрадовић је новинарима у Лозници рекао да су полагањем овог теста посебно задовољни ђаци, јер су без обзира како су урадили поједине задатке, могли из прве руке да се упознају са начином полагања мале матуре.Министар просвете је истакао да је значај пробног теста и у томе што ће наставници прегледом задатака, увидети које су то области на којима ђаци треба више да раде до завршног испита.

Пробни тест завршног испита из српског језика и математике, одржан је 14. маја у свим основним школама Србије.Ученици су одговарали на 20 питања из српског односно матерњег језика и решавали исто толико задатака из математике.Мала матура, која се од ове школске године уводи први пут у образовни систем Србије, полагаће се 23. и 24. јуна.

Агенције

Кнежевић Орлић: Нећу престати да се буним док ми неко не објасни с којим правом Министарство просвете крши закон који је само донело. Што се тиче профита, нећемо се више бавити издаваштвом, купићемо земљу и гајићемо краве ако је то профитабилније; Стојановић: Јасно је да се од књиге нико неће обогатити, али да има доста профита, има. Уџбеници имају једну погодност – сваке године морају да се купе и наравно да издавачи, да би остварили профит, морају сваке године да их продају.

Др Владимир Стојановић, професор Саобраћајног факултета и Гордана Кнежевић Орлић, директорка ИК „Клет”

Подела бесплатних уџбеника свим ђацима првог, другог и трећег разреда основне школе, а у Београду свим основцима, покренула је лавину незадовољства, нарочито међу родитељима, издавачима и у делу стручне јавности. Међу аргументима оних који су против овог пројекта Министарства просвете и града Београда јесу „да деца више неће моћи да пишу по уџбеницима, јер ће морати да их враћају неоштећене”, као и да је реч о „недовољно промишљеним потезима Министарства просвете, које је занемарило и став Националног просветног савета Републике Србије и прекршило закон”.

Тим поводом у нашој редакцији аргументе су укрстили Гордана Кнежевић Орлић, директорка ИК „Клет”, и др Владимир Стојановић, професор Саобраћајног факултета и аутор око 80 уџбеника из математике за основну и средњу школу, из чијих књига су учили и многи садашњи аутори уџбеника.

Политика: Због чега сте против једне у суштини племените идеје?

Кнежевић Орлић: Немамо ништа против идеје, него против начина на који се она спроводи. Проблем је што Министарство просвете крши закон који је само донело. Планирано је да се у септембру деци предају уџбеници које нико није прегледао, који нису добили никакво одобрење и то је разлог због кога је и Национални просветни савет против такве реализације пројекта. Министарство просвете захтева да се уџбеници који су добили одобрење у складу са законом раставе на делове у којима се пише и оне у којима се не пише. Треба да се раставе уџбеници који су у складу са стандардима квалитета добили позитивно мишљење комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања. Прегледао их је и Национални просветни савет, значи 40 људи који су највише образовно тело, и онда су добили одобрење министра просвете. Стварање уџбеника траје две године, процедура одобравања траје шест месеци, а онда одједном неко каже да то више не важи.

Стојановић:Тежиште проблема у ствари је проблем враћања књига. У јавности је често, врло неспретно, сервирано да су уџбеници по којима се пише „радни”, а они по којима се не пише „нерадни”. И једни и други су радни. Они по којима се пише, самим тим не могу да се врате неоштећени наредној генерацији. Највећи проблем бесплатних уџбеника односи се на оне које ће користити деца од првог до трећег разреда, и то говорим као стручњак, аутор великог броја уџбеника. Мислим да не би смело да се од ученика у прве три године школовања захтева да не пишу баш ништа по уџбеницима. Мала су то деца. Из васпитних разлога, већ од четвртог разреда треба учити децу да поштују књигу. Лично не сматрам да се више научи кад се пише по књизи. Више се постиже када ученик задатак препише у свеску. Сведоци смо да деца која само попуњавају текстове или дописују цифре нису способна да самостално формулишу реченицу. У Француској се, на пример, инсистира да се не пише по књигама.

Кнежевић Орлић: Основно питање овде је шта је стратегија Србије за 2020. годину – да ли хоћемо да имамо јефтино или квалитетно образовање. Како бисте реаговали да Вам нако каже да морате да промените уџбеник на начин с којим се не слажете? А Министарство просвете у пројекту бесплатних уџбеника пише да уџбеник мора бити раздвојен на уџбеник и радну свеску а то нигде друго не пише, ни у Закону о уџбеницима, нити у Правилнику о стандардима квалитета уџбеника који је рађен годину дана.

Стојановић: Ви хоћете да протурите идеју да су уџбеници који су раздвојени застарели.

Кнежевић Орлић: Није тачно. Закон дозвољава и једне и друге, наставници бирају…

Стојановић: Више пута сте рекли да терамо децу да уче по застарелим књигама.

Кнежевић Орлић: Данас нисам.

Стојановић: Јесте, и апсолутно се слажем да издавачи издају књиге какве хоће, а да ли имају боље или лошије ауторе то је њихова ствар.

Кнежевић Орлић: Управо тако, учитељи ће да изаберу. Уџбеник који није квалитетан, не може да има дуг живот у учионици и то је једино што треба да буде важно. Веома је важно што у нашем систему почињу да се уводе неке ствари које постоје у развијенијим системима као што су мала и велика матура, финансирање професора по броју ученика и веома ће бити важно екстерно оцењивање школа, наставника и ученика. Када радно место наставника буде зависило од тога оцене коју његови ђаци постигну на екстерном тестирању јако ће му бити важно да ли ради са квалитетним уџбеником.

Стојановић: Лепа идеја али нећемо је ми доживети на делу.

Кнежевић Орлић: Зато сам ужаснута што се не поштује закон. Уводимо потпуни аматеризам. Учитељи су одабрали уџбенике. А Министарство је наложило да се књиге раставе за месец дана, што је веома тешко – неки издавачи ће до да ураде, неки неће, неки аутори ће на то да пристану, неки неће. Не зна се како ће изгледати понуда уџбеника за први, други, трећи разред. Можда неће бити иста као што је била у јануару, фебруару, марту. Учитељ који је изабрао уџбеник за рецимо „Свет око нас” неће добити оно што је одабрао него нешто друго.

Осамдесет одсто уџбеника за први и други разред су уџбеници у којима је предвиђено да деца пишу. Требало је да се види који родитељи желе да купе деци уџбенике да држава не троши паре за то. Удружење родитеља је урадило истраживање чији резултати показују да 80 одсто родитеља деце млађих разреда каже да би радије купили деци уџбенике него што би им забрањивали да у тим књигама пишу.

Стојановић: Требало је тражити мишљење родитеља. Као аутор бих сваком детету поклонио књигу, ако жели да из ње учи а не може да је купи. Верујем да би и издавачи поклонили део књига.

Политика: Главни контрааргумент министра просвете јесте да се издавачи буне због зараде, јер им се одузима део колача. Да ли зарађујете на деци?

Кнежевић Орлић: Не, зарађујемо у области којом се бавимо. Нисмо ми непрофитна организација коју неко дотира, него привредна друштва која плаћају порезе, имају запослене којима плаћају доприносе, ауторска права… Нисмо наркодилери који зарађују на деци тако што их јуримо око школе, већ се бавимо одговорним и тешким послом где је добијање зараде дугорочан посао, а улагања су велика.

Па и пројекту бесплатних уџбеника издавачи ће се прилагодити или неће. Могу отпустити неколико запослених, ако не буду имали развој. Као директор издавачке куће сматрам да је беспотребно имати развојно одељење у земљи у којој се не поштује закон и све се мења на шест месеци. С мање трошкова а више промета можемо штампати радне свеске, разне образовне материјале и продавати их по супермаркетима. Значи, издавачи неће пропасти. Питање је шта је квалитет образовања у овој земљи и да ли се поштују закони. То је оно против чега се буним и нећу престати да се буним док ми неко не објасни с којим правом Министарство просвете крши закон који је само донело. Што се тиче профита, правићемо нешто друго, часописе, рецимо, нећемо се више бавити издаваштвом, купићемо земљу и гајићемо краве ако је то профитабилније. У привреди можемо да се преоријентишемо, отпустимо раднике, да се угасимо, не мора нико да се брине за нас. А већина издавача су заљубљеници у свој посао, углавном професори који много знају о процесу учења, образовању. У посао издаваштва се не улази да би се куповале јахте и ишло на летовања, то је врста посвећености.

Стојановић:Не бих се баш сложио.Јасно је да се од књиге нико неће обогатити, поготово не од школских, али да има доста профита, има. Уџбеници имају једну погодност – сваке године морају да се купе и наравно да издавачи, да би остварили профит, морају сваке године да продају књиге. Пројекат бесплатних уџбеника већ као идеја представља опасност за издаваче јер ће се књига купити једне године, а две се неће куповати и тиме се аутоматски смањује профит. Реално, ја не могу да натерам некога да купи оно што неће. Издавачи морају да се прилагоде Министарству, јер оно држи паре.

Кнежевић Орлић: То су паре пореских обвезника, није то дедовина господина Обрадовића. Они те паре могу да троше само у складу са законом о уџбеницима и јавним набавкама.

Ако имате радни уџбеник који треба да раздвојите на уџбеник и радну свеску, од тога је 30 одсто нешто са чим дете неће да ради, а 70 одсто је нешто што је радног карактера. Значи, ви ћете 30 одсто продати једном, па ће се користити три године, а ово ће се продавати сваке године. Просечна цена комплета уџбеника је 5.000 динара. Значи 50 евра годишње треба родитељ да да за образовање свог детета и то у три или пет рата. Дакле, да ли родитељ да даје сваке године 5.000 динара за квалитетан уџбеник или 6.000 динара месечно за приватне часове из математике, физике…

Стојановић: Не треба потезати погрешне аргументе. Никакве везе немају уџбеници с приватним часовима.

Кнежевић Орлић: Имају.

Стојановић: Немају. Деца имају приватне часове зато што не уче, а не зато што имају лоше уџбенике. Деца су размажена, лакше им је да имају приватне часове и ко од родитеља то може да плати – плаћа.

Кнежевић Орлић: Али имате Данску у којој родитељи не плаћају ни један једини час. Школа је тако организована…

Стојановић: Али то је до организације. Да ли ви знате колико у Данској долази деце по једном наставнику?

Кнежевић Орлић: Знам и ми томе треба да тежимо наредних 10 година. У образовању се не решавају ствари за месец или шест месеци, а ово су сад збрзали зато што је предизборна година и зато што неко треба да се слика 1. септембра. Питање је куда је Србија пошла. Ово није једноставан проблем.

Политика: Како предлажете да се реши?

Кнежевић Орлић: Овај пројекат морају да заврше у складу са законом: дакле, нема раздвајања уџбеника, нема преко ноћи доношења нових спискова. Дакле, да се прво вратимо у законске оквире, а онда да се ураде опсежне анализе. Овде треба да се укључе разна министарства, издавачи, удружења родитеља, савез учитеља и да се тачно зна за наредних 10 година ко, како и зашто ради.

Стојановић: Ја овде не видим велики проблем. Много је већи како научити наставнике да правилно користе књиге и да науче децу како да користе књиге. Ми не морамо да се поредимо са Ирском или Шангајем, код њих се боље организује настава и потенцира креативни рад и с књигом и без књиге, а код нас баш недостаје тај рад.

Ви инсистирате на подвлачењу, а у доброј књизи, оно што је потребно већ је подвучено или на неки начин истакнуто. Дете не може да осети шта је најважније па може да подвуче погрешно. И то није мотив, мотив је жеља родитеља да свако дете има своје књигу. Зато је потребно да се родитељи анкетирају да ли желе или не бесплатну књигу и тако ће се делом овај проблем избегнути.

Кнежевић Орлић: Мишљења су различита, део стручњака сматра да не треба детету све дати „сажвакано”, већ да му уџбеник даје смернице, али да га мотивише да сам научи. И зато је важно да постоје различити уџбеници. Ја свом детету увек донесем још један уџбеник да упореди и тако би требало и други родитељи…

Политика: Под условом да имају пара за то.

Кнежевић Орлић: Уџбеник кошта 600 динара, а кутија цигарета или пиво 170. То је ствар приоритета о чему родитељи морају да одлуче. Децу треба научити да воле књигу, а не плашити их тако што ће је доживљавати као страно тело које не смеју да пипну.

Сандра Гуцијан Миленија Симић Миладиновић

„Политика“

Из Министарства просвете и науке најављено је да ће огледни образовни профил кувар од ове школске године ући у редовну наставу. Овом одлуком коначно се усклађује школски систем са потребама тржишта рада, јер су према подацима Националне службе за запошљавање кувари међу најтраженијима.

Матурант… За Душана Толимира већ се распитују многи послодавци

У Националној служби за запошљавање истичу да је кувар једно од најтраженијих занимања, због чега на њиховој евиденцији има веома мало људи те струке. Од укупно 721.043 незапослена у Србији, на бироу је мање од 1,1 одсто кувара, односно, 7.841. Највише је оних са трогодишњим образовањем (6.014), док је кувара са вишом школом и специјализованијих знатно мање.

Седам кандидата за једно место

– Позив кувара спада у групу занимања из области угоститељства и туризма са којим се лакше долази до посла. Интересовање за куваре је велико и у погледу рада за плату, а пружа и добру шансу за започињање сопственог бизниса – објашњавају у НСЗ и напомињу да куварски занат осим сигурног запослења пружа и могућност напредовања и специјализовања у различитим областима.

– Треба напоменути да се у савременом свету пословања најчешће тражи да кандидати имају одређено радно искуство, а уколико услови рада код послодавца то изискују очекује се да буду специјализовани за одређену врсту кухиње, као што су на пример италијанска, француска и тајландска или да познају неки страни језик – кажу у НСЗ.

Ученици и њихови родитељи препознали су ритам тржишта рада и осим што су кувари тражени међу послодавцима огромна је навала и на смер кувар (трогодишњи профил) и кулинарски техничар (четворогодишњи) у средњим угоститељским школама. Како сазнајемо, прошле године се на једно место за кувара пријавило у просеку седам кандидата.

Због велике конкуренције у Угоститељско-туристичкој школи у Београду морали су да подигну праг. Уместо максимална 94 поена, колико се тражило пре четири године, данас је максимум подигнут на 100 поена, а готово нико са мање од 90 бодова није успео да „упадне“. Такође, директор ове школе је уочи почетка текуће школске године морао да се избори за још једно додатно одељење како би могао да прими бар део ученика који су желели у куваре.

– Интересовање за ову школу је доста велико, нарочито за профил „кувар“. У просеку иде по четворо ђака на једно место, мада има година када буде и много више кандидата – каже Перо Говедарица, помоћник директора школе.

Матурант смера Кулинарски техничар у Угоститељско-туристичкој школи у Београду Душан Толимир каже да се за позив кувара определио из љубави, али и зато што му је по завршетку школовања загарантован посао.

– Још у петом разреду основне школе почео сам да говорим да ћу бити кувар, тада сам спремио и своје прво јело – паприкаш. Касније сам и схватио да ћу имати сигуран посао и решио да упишем баш овај смер – каже Душан.

Душан и његов колега проглашени су најбољим кулинарским тимом Балкана ове године, а на роштиљијади у Лесковцу освојио је сребро. Захваљујући таленту који је рано показао око њега се отима неколико познатих престоничких ресторана, који му нуде посао.

Главни фрајери са 15 година

– За сада имам понуде неколико београдских ресторана, али не бих откривао о којима је реч док се не одлучим. Мислим да ћу, ипак, уписати Вишу хотелијерску школу у Кошутњаку и покушаћу да упаднем на буџет, али ако не успем, почећу да радим. Волео бих и да радим неко време у Француској, а затим да овде отворим свој ресторан. Има толико могућности, не знам за шта да се одлучим – каже Душан.

Кувари су и главни фрајери у школи, али и шире, јер их девојчице обожавају. Девојчице са свих смерова заљубљене су у куваре. Осим што могу да заводе кулинарским умећем, знају сва актуелна места за излазак у граду, а постају „звезде“ и почињу да зарађују џепарац већ са 15 година.

Професорка практичне наставе кулинарства у овој школи Милица Алексић каже да је занимање кувар сада еволуирало у веома тражено и корисно занимање.

– Кувар је данас не само особа за шпоретом већ и практичан лекар. Није случајно речено реци ми шта једеш и рећи ћу ти ко си. Кувари много раде, то занимање је отишло у ширину, јер они могу да раде као ресторански, хотелски кувари или да покрену свој ресторан. Наши ђаци имају сигуран посао након школовања, а то доказује и чињеница да их нема на евиденцији Националне службе за запошљавање. Сви могу да раде већ после завршене треће године средње школе, а након четврте имају чак и више опција, могу да наставе школовање на неколико факултета и виших школа – истиче Алексићева.

Мода… Занимања која су некада била тражена прегазиле технологија и криза

Армија фризера, козметичара и банкара без посла

Сви се сећамо колика је помама пре пет до 10 година настала за занимањима која се тичу неге лепоте, те су веома тражени били фризери и козметичари. Све девојчице, али и доста дечака, желели су у ту струку, па су се у школе за негу лепоте уписивали и вуковци. Данас се због економске кризе и све већих дажбина салони лепоте затварају једнаком брзином којом су и ницали. У Националној служби за запошљавање кажу да се слична ситуација догодила у последњих 10 година и са банкарским сектором.

– Са развојем приватног банкарског сектора расла је тражња за различитим врстама стручњака, али и за службеничким, попут банкарског службеника. А данас за њим готово да нема потребе. Ако бисмо се вратили даље у прошлост, могла би се написати цела студија о занимањима која су некад била тражена, од неких заната који су у међувремену изумрли, па до професора марксизма или одбране и заштите, дактилографа, развијача филмова и других занимања која су време или технологија прегазили. Промена технологије је фактор који утиче на то да ли ће неко брже или спорије наћи посао – наводе у НСЗ.

Са друге стране, нарасла потреба тржишта рада за појединим занимањима чак и не може да се задовољи.

– Добар пример реаговања образовања на потребе тржишта рада и попуњавања празнина је увођење новог образовног профила аутотроничара за којим се појавила тражња, али таквих профила није било на евиденцији и развијен је нови образовни профил. За пескирерима, паркетарима и кранистима није било могуће задовољити тражњу, а ни за фармацеутима са стручним испитом ни лекарима одговарајућих специјализација – онколозима и оператерима на ЦНЦ машинама – истичу у НСЗ.

Ана Влаховић