У јеку приче о исплати једнократне новчане помоћи запосленима у просвети, не може се отргнути утиску, да су предшколске установе широм Србије и овај пут скрајнуте на маргине дешавања.

      Ради се о двадесет и три хиљаде запослених у поменутим установама о којима се не прича у јавности, чији се проблеми, који евидентно постоје, остављају „на душу“ локалним самоуправама.

     Подсећања ради, предшколске установе припадају Министарству просвете, науке и технолошког развоја што је још једна потврда у низу, да се континуирани процес васпитно-образовног рада, са најосетљивијим групама нашег друштва, не доживљава и не рангира у круг делатности просвете. Зашто је то тако и да ли ће се неке ствари променити остаје да се види.

     Свесни смо чињенице да нисмо потписници Споразума о решавању спорних питања, али се надмо да нећемо бити заборављени овом приликом, јер су и нама плате биле замрзнуте 2008.године, јер су и нама плате умањене зарад општег економског интереса, а да смо све притиске, тешкоће и нимало популарне, али по свему судећи, неопходне одлуке Владе Републике Србије, поднели храбро и достојанствено.

     Остаје нада, да ће представници власти показати разумевање и интересовање за запослене у предшколским установама.

ВОДИЧ КРОЗ НАЦРТ ЗАКОНА О СИСТЕМУ ПЛАТА ЗАПОСЛЕНИХ У ЈАВНОМ СЕКТОРУ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ОДВЕ.

Након доношења Одлуке Штрајкачког одбора четири репрезантативна синдиката запослених у образовним установа, 16.10.2015. године о једночасовном штајку упозорења заказаном за 28.10.2015. године обавештавамо запослене о следећем:
У наведеној одлуци захтевало се од Министартсва просвете, науке и технолошког развоја да се постигне споразум о следећим питањима:

– Датуму и висини исплате једнократне помоћи запосленима у образовању

– Доношењу Закона о платама запоселних у јавним службама којим би се побољшао материјални положај запослених у образовању

Министар др Срђан Вербић је отпочео преговоре у име Владе РС, са представницима синдиката тек 26.10.2015. године, а који су интензивирани 27. и 28. 10. 2015. године у раним јутарњим сатима. Након одржаних преговора извесно је обећање да ће се исплата помоћи извршити у периоду od 20. do 30. новембра 2015. године, али је неизвестан њен износ.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ је спровео штрајк упозорења у школама и очекује конкретан договор са Председником Владе РС на састанку заказаном за понедељак 02.11.2015. године.

Од исхода разговора зависе даље активности ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

На основу анализе ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ радне верзије Закона о систему плата запослених у јавном сектору, истиче следеће

1. ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ, сматра да предложена радна верзија Закона о систему плата запослених у јавном сектору, није примерена и адекватна основа за јавну расправу, те предлежу да се повуче из процедуре.

Уколико предлагач остане при ставу да се овакав Закон донесе, предлажемо да се формира ТРИПАРТИТНА РАДНА ГРУПА, појачана независним експертима, за израду нове радне верзије која ће ићи на организовану јавну расправу.

НАЧЕЛНА ПРИМЕДБА:

Социјални партнери су изостављени у процесу припреме радне верзије Закона, а на учешће у јавној расправи “позвани“ преко сајта Владе и медија. То је неприхватљиво и супротно принципима социјалног дијалога, посебно због тога што су смо, као грански синдикат, учествовали у изради каталога радних места који су саставни део Закона.

КОНКРЕТНЕ ПРИМЕДБЕ:

1. Дефиниција јавног сектора и запослених у јавном сектору на које се овај “Закон“ односи, непотпуна је, јер није дата прецизна дефиниција “функционера“ на које се он не односи (члан 1), као и “руководећих радних места“ (члан 25) који немају право на додатак на плату;
2. Конкретна разрада одређених права препушта се посебним прописима (нпр. члан 22, 24, 26, 30, 35…), без навођења којим и када ће бити донети, као и свим спорним и важним питањима одлучује Влада;
3. Нека права су само назначена, без упућивања на начин како да се остваре (нпр. право на накнаду трошкова – чл. 31, право на отпремнину- члан 32…, односно препушта се опет неком посебном закону (члан 33);
4. Текст непримерен и неусклађен појмовно, језички и садржајно:
Изједначавање појмова “звање“ и “радно место“ (члан 10);
Непримерени изрази – нпр: “.. природни мушки и женски род лица..“ (члан 2) – шта је “неприродни“ мушки и женски род ?
Изједначавање послова који нису исти – стручни, административни и технички, односно, тзв. “генерички“ послови;
Изрази: “може“, “по правилу“, остављају могућност различитог тумачења и примене (члан 11);
Ставови истог члана контрадикторни, нпр: члан 8, став 1. – “Основица је једна и јединствена…“, а став 2. и 3. – многобројни изузеци и то, само могуће смањење, а не и повећање !!!
5. Предлози из радне верзије Закона су дискриминаторни, по више основа.
Изузимање “функционера“ од примене Закона, при чему се не зна ко тачно спада у “функционере“ (могућност манипулације и фаворизовања неких стуктура);
Одузимање права на додатак на зараду неким категоријама (руководећа места) по основама која, по Закону о раду, подразумевају увећање зарада (прековремени рад, рад ноћу, рад на дане државних празника, дежурства… – члан 25);
Критеријуми за вредновање послова нису утврђени, већ ће о сложености, компетентности, одговорности, аутономности и пословној комуникацији одлучивати Влада, кроз доношење Методологије. Како ће се та Методологија примењивати и ко ће, на основу ње, доносити одлуке. Велика могућност субјективности, манипулације и велики простор за “награђивање“ послушних, односно “кажњавање“ оних других.
6. Предложени Закон је у супротности са Законом о раду, и то:
јер нарушава принцип права на колективно преговарање и уговарање вишег нивоа права од законског минимума;
није предвиђено увећање плата по основу минулог рада;
нема регреса и “топлог оброка“, односно, њихово “укључивање“ у коефицијент (као и ноћног рада) је нелогично, јер се накнада за исхрану добија за дане проведене на раду, а коефицијент одражава “тежину“ радног места (члан 18);
вредновање резултата рада (радни учинак) се не може изразити кроз платни разред (члан 18, став 2) јер се радни (лични) учинак мери за конкретног радника у конкретном времену, а у платне разреде се разврставају радна места, а не појединци;
7. Спорно је утврђивање почетка примене и рока важења појединих чланова, у смислу непостојећих рокова за доношење свих назначених посебних прописа.

Београд, 27.10.2015. ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ
Проф. др Томислав Живановић, председник

Преговори четири репрезентативна синдиката са представницима Министарства се настављају сутра у 10 сати у Влади РС.

Оригинал можете преузети овде.

Преузми оригинал

Након одржане осме седнице Комисије за тумачење ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима учениика (15.10.2015. године) ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ је покренуо иницијативу за посредовање Републичке Агенције за мирно решавање радних спорова.
Због проблема у примени одредаба ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика и остваривања права запослених неопходно је хитно ангажовање миритеља Републичке Агенције за мирно решавање радних спорова.
Сигурни смо да ће и остали репрезентативни синдикати препознати неопходност овакве иницијативе и да ће узети учешће у најављеној акцији.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

Мало статистике

Удео запослених у јавном сектору у односу на укупан број запослених (око 26%, не рачунајући јавна предузећа), које је знатно виши него на Западу, главни је аргумент за отпуштање запослених. У најновијој анализи Фискалне стратегије (од стране Фискалног савета РС) наведено је да се на основу анализа Светске банке, процене Фискалног савета указују да је “бреме“ од 440 хиљада запослених у јавним службама могуће смањити за најмање 5%, и то пре свега у области образовања, здравства, локалне самоуправе и јавних агенција. Дакле, ради се о броју од око 22 хиљаде људи, што заиста није уштеда која би озбиљније побољшала јавне финансије Србије.
Када се број запослених у нашем јавном сектору упореди са укупном популацијом добија се сасвим другачија слика од оне која постоји у великом делу јавности. Посматрајући број запослених у укупном јавном сектору Србије без јавних предузећа као проценат укупне популације долазимо до 6,2%. Ако додамо јавна предузећа онда је то око 8%. Земље региона, попут Хрватске или Црне Горе имају око 8,5% у јавном сектору у укупном становништу (Словенија 9,5%). Велика Британија, рачунајучи и јавна предузећа, има 9,4% запослених у јавном сектору (у укупној популацији), Канада 10,7% (од тога 2,5% у здравсту), Немачка 6,2%, Пољска 9,2% итд.
У Србији у образовању ради око 140 хиљада људи, што је 1,95% укупне популације, док је европски просек 3,46%. Нпр. у Белгији је у сектору образовања запослено 3,5% укупне популације, у Мађарској 2,6%, у Пољској 3,1%, у Чешкој 2,7%, у Словенији 3,1% (еурофоунд.еуропа.еу/еиро/студиес/тн1001017с/си1001019q.хтм), у Грчкој 3% (еурофоунд.еуропа.еу/еиро/студиес/тн1001017с/гр1001019q.хтм), у Немачкој 2,9%, у Британији 4,9%, у Румунији 2,1% (еурофоунд.еуропа.еу/еиро/студиес/тн1001017с/ро1001019q.хтм). Треба имати у виду да је најважнији показатељ колико учитеља или професора земља има по становнику (посебно од 6 до 25 година, а када је у питању старосна пирамида нема много разлике међу европским земљама). Запослених у здравству (са социјалном заштитом) такође има око 161 хиљада што чини 2,24% укупне популације, док је европски просек дупло виши: 4,74%.
Индикативни су налази најновијег истраживања Светске здравствене организације (WХО). Према тој студији у Србији (као и у Црној Гори) на 10 хиљада становника долази свега 21 лекар (то је и просек земаља региона Балкана). У Албанији на 10 хиљада становника долази 12 лекара, што је најлошије у целој Европи, а следи БиХ која има 16 лекара (Албанија се налази на 86. месту од укупно 132 земље које су обухваћене истраживањем WХО). У региону југоисточне Европе, најбоље рангиране земље су Македонија и Хрватска, у којима на 10.000 становника долази 26 лекара (у Словенији 25). Куба заузима прво место, где на 10.000 становника долазе 62 лекара. У Грчкој је такође 62 лекара на 10 хиљада становника, у Белорусији 52, Аустрији 49, Грузији 48, Русији 43, Норвешкој 42, Швајцарској 41 лекар на 10 хиљада. У земљама попут Гане, Бенина, Замбије на 10 хиљада становника долази свега 1 лекар.
Ако се величина јавног сектора посматра кроз број запослених у њему у односу на укупан број становника онда је он скроман, међу најмањим у Европи. Наравно, многи ће потегнути тезу да ми не можемо да финансирамо гломазнији јавни сектор, и то је неоспорно. Друга често помињана теза је да је продуктивност радника у нашем јавном сектору ниска у поређењу са западом старог континента. Међутим, познато је да у услужних делатностима, које махом чине јавни сектор, нема драстичне разлике у продуктивности између земаља сличне културолошке матрице. Нпр. лекар опште праксе у Немачкој не може да има значајно већу продуктивност од оног у Србији, а сличан је случај са већим делом послова и у образовању. Чак и да је разлика у продуктивности значајна то би само имплицирало да је потребно запослити више људи у јавном сектору а мање их плаћати. На жалост ово друго је случај, јер су запослени у српском образовању, здравству и другим јавним службама плаћени око пет пута мање него њихове колеге на западу континента. Ни теза о томе да је једино код нас више плаћен рад у јавном секотру него у приватном апсолутно не стоји. Наиме практично све земље Запада имају исту ситуацију, јавни сектор има у просеку више зараде, али се то наравно објашњава вишим просечним квалификацијам запослених, што је и у Србији случај.
Умерена јавна потрошња Србије! Јавни сектор Србије посматрајући удео јавне потрошње у БДП-у је око европског просека. Наиме, увидом у предлог консолидованих буџетских расхода за 2013. Види се да они чине 49,5% БДП-а (2012. су чинили 52,6% БДП-а), али се реалним обрачуном домаћег БДП-а (који је по Фискалном савету и ММФ-у потцењем за око десетину) долази до цифре од 45% у 2013. (односно 47,8% у 2012).
Познер (2011; бецкер-поснер-блог.цом/2011/09/тоо-манy-говернмент-wоркерспоснер.хтмл) је истраживао везу између броја запослених у јавном сектору и нивоа ГДП-а. Пошао је од економског резона да би јавни сектор требало да буде мање ефикасан од приватног (поред осталог и због недостатка профитне инцијативе у јавном сектору, махом монополске структуре јавних агенција, као и факта да су запослени у јавном сектору гласачи). Дакле, било би за очекивати да већи број запослених у јавном сектору значи и мање ефикасну економију, те и нижи ГДП. Анализа је обухватила 27 земаља (САД, Канада, Аустралиа, Неw Зеаланд, Јапан, Таиwан, Сингапор, Израел, земље запада Европе, укључујући Пољску, Грчку и Мађарску. Удео запослених у јавном сектору (у укупној запослености) варира од 6.35% у Сингапору то 33.87% у Шведској (удео запослених у јавном сектору у укупно запосленим 2005-08. у Хрватској је износио 17,1%; низак удео запослених имала је Грчка: 8,5%, а САД умерен 16,42%). Регресиона анализа не показује никакву систематску повезаност процента запослених у јавном сектору и БДП-а по глави становника. Дакле, не постоји корелација између просперитета једне земље и броја запослених у јавном сектору.
Епилог: Из овог кратког прегледа можемо да закључимо да у сва три поменута сектора постоји мањак запослених. Резултат отпуштања, дакле, биће мање плаћени и још оптерећенији запослени у поменутим секторима, затим раст незапослености и раст незадовољства грађана функционисањем ова три система. Ова рунда отпуштања је и прилика да се актуелна власт обрачуна с политички неподобним елементима, што је улазак на мала врата морално-политичке подобности.
Иако се као мантра понавља да је удео запослених у јавном сектору превелики у односу на укупан број запослених, превиђа се кључна ствар – да је укупан број запослених мали. Уместо да се преиспитују политике које су довеле до тога да незапосленост буде велика, смањује се број радника. Примењује се позната логика – сектори и предузећа проглашавају се губиташима и теретом који мора да се одбаци. Најбољи пример можемо видети у систему здравства. Малтене истовремено се најављује отпуштање такозваних вишкова и изједначавање државних и приватних болница. Док се јавне финансије повлаче из система државног здравства, преусмеравају се у приватно здравство под изговором да је државно неефикасно. Наравно да ће бити неефикасно када му се ускраћују средства и кадар за нормалан рад.
Решења која се намећу споља не преиспитују се. Ситуација подсећа на преписивање – један лош ученик преписује од другог лошег ученика који тврди да је научио. Иако министарка није објаснила како се отпуштањима у јавном сектору отварају места у привреди, објашњење се сада већ сáмо намеће: спровођење политика које подразумевају да приватници преузимају функције које је дотад обављала држава значи да се радна места не могу отварати а да се претходно не униште сектори који су означени као расипнички. Другим речима, држава прави резове и ускраћује финансије просвети, здравству и правосуђу, а онда их означава као неефикане и нерационалне. Неолиберализација намеће као решење приватизацију. Тиме се уништава јавни сектор чија је функција да ради за јавно добро, а јача приватни сектор, који ради за профит мале групе људи. Тиме не само да се уништава јавни сектор већ се новац практично поклања приватном капиталу, а они који нису у систему подршке актуелних политичара проглашавају тајкунима. Оно што се из искуства других држава у транзицији може предвидети јесте да приватници неће отворити довољно радних места да покрију сва отпуштања (а оно мало што отворе биће недовољно плаћено), да ће укупни трошкови за грађане порасти, чиме ће многима услуге просвете и здравства бити недоступне, и да ће квалитет услуга које приватници буду пружали бити у константном паду.