Од октобра ће академци морати да положе све предмете да би остали на буџету. О трошку државе школоваће се само студенти са „очишћеном“ годином.Студенти од октобра неће више моћи да „преносе“ испите и уписују наредну годину са мање од максималних 60 бодова, ако хоће да остану на буџету. Бруцоши коју су овог лета уписали факултете прва су генерација која ће морати да положи све испите да би уписала другу годину о трошку државе. Исто ће да важи и за њихове старије колеге.

Међу студентима се може чути да ће вероватно тражити да се ово правило још једном одложи, јер, како коментаришу, многи предмети још нису довољно реформисани и нереално је да све испите положе у кратком року. Кажу, градиво појединих предмета није смањено, већ су само предавања са два скраћена на један семестар. А то за академске значи исто обавеза у дупло краћем року.

Према речима Мише Живића, председника Студентске конференције универзитета Србије, студенти, бар како сада ствари стоје, не припремају за јесен штрајк налик прошлогодишњем, јер имају обећање факултета да ће се у наредну годину уписивати по истим правилима игре као и претходне.

ОПАСНОСТ

Како би одржали број буџетских студената, за које факултети од државе добијају више него од самофинансирајућих студената, постоји опасност снижавања критеријума на испитима да би што више студената остало на буџету.

– Нови услови очекују нас тек школске 2011-2012. године – објашњава Живић. – Прошле године је договорено да и академци са више од 48 бодова могу да се школују о трошку државе и надамо се да ће тако и остати.

Његов колега Милан Поповић, студент проректор, објашњава да ће се са Министарством просвете и науке још разговарати. Треба да се утврде услови под којима ће студенти који су на основу положених испита освојили између 48 и 52 поена, настављати студије о трошку државе.

А према речима проректорке за наставу Универзитета у Београду проф. др Неде Бокан, БУ ће се за бољу пролазност на испитима и већи број студената борити управо реформом наставе.

– Неки факултети су раније почели са реформама и већ имају боље резултате. Електротехнички, Архитектонски, Математички и Факултет за физичку хемију, рецимо, имају више од 30 одсто студената који дипломирају у року, што је веома добар резултат – каже проф. Бокан.

Са друге стран постоје факултети на којима поједине испите током године успе да положи мање од трећине студената.

И. М.

Док се већина младих Новосађана спрема за излазак у град, студент Мирослав К. (23) свако вече око поноћи долази до СУП-а на Булевару краља Петра I. Овај младић за новац чека у реду испред ове зграде, где људи проводе по целу ноћ како би ујутру што пре дошли на ред да предају папире за израду нових докумената.

Уз Мирослава, на редовима у Полицијском управи зарађује још неколико Новосађана. Ту је суграђанин који 20 динара наплаћује кувану кафу из термоса, као и момак који је спреман да отрчи по цигарете или донесе храну.

У зависности од типа документа за који чека и да ли је за једну особу или породицу, варира и ценовник. Мирослав К. за личну карту чекање наплаћује око 1.500 динара.

На идеју да за друге људе, за новац чека у реду, овај младић дошао је приликом израде његових докумената, јер га је једна госпођа замолила да узме број и чека и за њу. Убрзо је схватио да су људи вољни да ту услугу плате, па је дао оглас у којем је написао да услужно чека у реду, оставио свој број телефона и посао је кренуо.

– Сада баш има много посла, јер људи путују на летовања и требају им пасоши, па радим шест дана, односно ноћи у недељи – кроз смех прича овај студент Факултета техничких наука.

Он наглашава да не ради ништа незаконито и да пола сата пре него што његов клијент треба да се појави у СУП-у, позове га телефоном да дође и преда документа. Долазећи на радни задатак, Мирослав каже да иако не иде у луди провод, свако вече испред СУП-а неко се потруди да буде као на журци.

– Људи су напети, па се потуку. Ноћи су хладне, смрзнемо се, огладнимо, а да не говорим колико је тешко изгурати цело вече без одласка у тоалет. Ово је право мучење – прича Мирослав док се психички спрема да још једну ноћ проведе чучећи испред зграде СУП-а или ако му се посрећи, седећи на клупи.

– Дођем између 22 сата и поноћи, упишем се у списак и чекам. Често се запитам шта ми све ово треба, а онда се сетим да су ми родитељи пензионери, да ја студирам и да морам све трошкове сам да платим – објашњава он.

Мирослав каже да овако може да заради солидну суму која му покрива основне месечне трошкове. Такође, каже да се не плаши да ће му покретање електронског заказивања термина умањити број клијената, јер како верује, у Србији и даље много људи не користи интернет

Време брже пролази кад се спремају испити

– Мирослав К. каже да су људи који га зову у помоћ генерално неповерљиви. „Хтели би да им помогнем, а неће на пример да ми повере документа. Да би се уверили да их нећу покрасти или побећи са њиховим изводима и држављанствима, као гаранцију им дам моју личну карту или индекс”, каже Мирослав који се и за испите током летњег рока спремао испред СУП-а, па се дешавало да са „посла” трчи ујутру директно на факултет.

В. Ђурић

| Zrenjanin | Inkluzivna nastava za mališane: Zrenjanin

Zrenjanin – U 19 zrenjaninskih vrtića, koliko pripada gradskoj Predškolskoj ustanovi, ove jeseni krenuće manje dece nego prethodnih godina. Do sada je, prema dostupnim podacima, prijavljeno 2.250 mališana koji treba od 1. septembra da počnu školsku godinu. Novina je inkluzivna nastava, koja je zaživela tokom završene školske godine, tako da će određeni broj mesta u zrenjaninskim vrtićima pohađati i mališani sa smetnjama u razvoju.

– Do sada je upisano dvadeset mališana sa težim smetnjama u razvoju i rad sa njima, pokazuje naše iskustvo, iziskuje posebnog vaspitača za šta nema para ni u budžetu grada ni u državi. Oslanjamo se na bogato iskustvo naših pedagoga kako bismo mogli da izvodimo nastavni program ali je neophodno da dobijemo bar asistenta za inkluzivnu nastavu – objašnjava direktor Duško Lazić.

U zrenjaninske vrtiće upisuju se i deca koja su zbog nasilja u porodici morala da potraže zaštitu u Sigurnoj kući, a oni najčešće dolaze iz susednih opština, objašnjavaju u Predškolskoj ustanovi. I ove godine grad Zrenjanin dotiraće cene u zabavištima, tako da će se učešće roditelja u stvarnim troškovima kretati od 10 do 45 odsto, što znači da će od ekonomske cene koja iznosi 15.000 dinara roditelji koji učestvuju sa 10 odsto plaćati 1.500 dinara a oni koji učestvuju sa maksimalanim iznosom plaćaće 6.790 dinara.

Period raspusta u Predškolskoj ustanovi koristi se za obnovu vrtića gde je to potebno, pa se tako uveliko radi u vrtiću „Neven“, gde se obnavljaju učionice, zatim u vrtiću „Dečja radost“ gde se rekonstruiše objekat, u „Crvenkapi“ je završena fasada, a radovi predstoje i u vrtiću „Biberče“ gde je smeštena centralna kuhinja Predškolske ustanove.

Autor: M. Pudar

Mesečno na Mašinskom fakultetu za grejanje plaćaju 3,6 miliona dinara

Država nam danas duguje više od 100 miliona evra. Skoro sav novac koji je predviđen budžetom, troši se na profesorske plate, tako da za investicije i obnavljanje laboratorija ne ostane ništa. Nije realno da očekujemo da će nam taj novac biti vraćen, ali smatram da nije dovoljno da nam država plaća svega oko 30 odsto za materijalne troškove – kaže za „Blic“ profesor Branko Kovačević, rektor Univerziteta u Beogradu.

Dok rektor i dekani fakulteta tvrde da im država duguje novac za materijalne troškove, tačnije komunalije, u Ministarstvu prosvete i nauke kažu da sve obaveze prema državnim visokoobrazovnim ustanovama redovno ispunjavaju. Budući da ne postoji nikakav zvanični ugovor između fakulteta i resornog ministarstva, rektor Kovačević je podsetio nadležne da između ovih strana mora što pre da se potpiše jedan. Na taj način biće jasno definisano koliko novca se izdvaja za ove ustanove.

– Dug je naglo počeo da se povećava posle 2003. godine. Problem je što nam država za materijalne troškove plaća samo 25-30 odsto, a za sve ostalo fakulteti moraju sami da se snalaze. O nekim investicijama, ulaganjima u eventualno obnavljanje laboratorija nema ni govora. Iz godišnjeg budžeta 97 odsto ide za plate, a samo tri odsto za sve drugo, što ni u kom slučaju nije dovoljno – kaže prof. Kovačević.

BLIC

Гимназија у Врању у септембру ће обележити 130 година рада, али ће прослава јубилеја изостати, јер знатно касни реконструкција оронуле гимназијске зграде

Гимназија „Бора Станковић“ у Врању, најстарија образовна институција на југу Србије, у септембру ће обележити 130 година рада, али ће прослава великог јубилеја на почетку школске године изостати, јер знатно касни реконструкција оронуле гимназијске зграде.

Од првих дана нове школске године, баш у време јубилеја, ученици и наставници ове школе наставу ће организовати као подстанари у другим средњим школама у Врању.

– У складу са постигнутим договорима градских и републичких институција, средства за реконструкцију Гимназије „Бора Станковић“ Национални инвестициони план обезбедио је у марту – каже Драган Јањић, локални координатор за НИП.

Директор Гимназије Драган Илић, који је пре пола године најавио почетак радова на реконструкцији оронуле зграде Гимназије, недавно је изјавио да су „искрсли неки проблеми“ који се сада решавају и да ће „реконструкција почети када се за њу обезбеде сви потребни услови“.

Пре неколико дана Драган Јањић је локалним медијима објаснио да се касни са расписивањем тендера и избором најповољнијег извођача радова.

– Према садашњем календару, радови на реконструкцији треба да почну средином септембра – најавио је Јањић.

В. Н.

Даровити ученици у Петници

Летњи кампови у истраживачкој станици Петница, и ове године, окупили велики број даровитих средњошколаца. Како ради тродимезионални скенер, ко је био Лајош Вермеш и када су млади више волели Тита?Да ли се исплати трчати кад пада киша? Шта је то тродимензионални скенер? Како људско друштво преживљава у непознатој средини? Какав је био култ Јосипа Броза Тита у писменим задацима средњошколаца, у доба његове владавине?

На ова, али и многа друга питања и непознанице, настоје да одговоре полазници летњих кампова у Истраживачкој станици Петница код Ваљева, јединственој научној установи у југоисточној Европи. На семинарима и камповима из бројних области науке, на којима врви од знања, учествују даровити средњошколци из Србије, али и држава у окружењу.

Стеван Миличић из Јагодине, полазник летњег кампа рачунарства, осмислио је и труди се да направи тродимензионални скенер који садржи одговарајући софтвер, ласер, камеру, позадинско платно са предефинисаним маркерима и угломер. Све то, вели, омогућава прецизно скенирање из више различитих углова, чиме се добија на прецизности…

СМОТРА-КОНФЕРЕНЦИЈА

Траддиционално , научно-истраживачки радови који настану током летњих кампова у Истраживачкој станици Петница биће представљени на великој смотри-конференцији у новембру, под називом „Корак у науку“. Презентација се најпре одржава у Истраживачкој станици, а потом ће изложба радова бити пресељена у београдску Галерију науке и технике САНУ.

– Као и Стеван, учесник сам кампа рачунарства и припремам пројекат „Симулација преживљавања људског друштва у непознатој средини“ – каже Владимир Макарић из Новог Сада. – Циљ је да се компјутерски симулира понашање појединца унутар групе, са што мање једноставних правила, како би се добило карактеристично понашање групе људи на непознатом терену.

Брига за заштиту животне средине, преокупација је Миљана Ћоровића, средњошколца из Врбаса, који је развијао „методу за фотокаталитичку деградацију отпада из отпадних вода“, како се отрови не би изливали у реке, већ претварали у нетоксичне супстанце.

Београђанка Марија Гојковић, учесник летњег кампа из историје, истраживала је култ и идеологију Јосипа Броза, те проучавала на стотине писмених задатака ученика – од 1969. до 1980, када је Тито умро – упоређујући их са саставима садашњих средњошколаца. Уочила је, каже, огромне разлике у системима вредности, схватању друштвених и животних појава, али и емоцијама, односно уочила задојеност идеологијом некадашњих ђака.

Синиша Самарџић из Суботице у Петници истражује биографију суграђанина Лајоша Вермеша, који је живео од 1860. до 1945, и одушевљен је човеком напредних идеја, 1880. организатором првих летњих, а четири године касније и зимских спортских игара! Вермеш је учествовао и у пројекту повезивања Палића и Суботице електричним трамвајем…

– Бавимо се недоумицом која прати свакодневног човека: исплати ли се, ако усред пљуска на улици останете без кишобрана, трчати по киши – кажу Марио Цекић и Александар Буква, средњошколци из Новог Сада, полазници кампа физике. – Решавању ове дилеме доприноси и променљиво време у Петници, па можда, после нашег експеримента, људи више неће морати да носе кишобране!

Б. ПУЗОВИЋ

Dok su mladi napuštali jedno od najbogatijih mesta boljevačke opštine, ostavljajući puste domove i školu, u njemu su ptice selice svile gnezda za svoje ptiće

Nema dece, ali ima roda: Krivi Vir Foto Z. Gligorijević

Krivi Vir – Nekada najveće i jedno od najbogatijih sela boljevačke opštine, koje je 1948. godine imalo 2.242 stanovnika, sada ima oko 300 meštana. Kako su mladi, uglavnom, otišli u okolne gradove, prosečna starost Krivoviraca je 60,2 godine. Najzanimljivije od svega je to što su se u selo doselile rode, ali dece nema, pa je četvorogodišnja škola ove godine zatvorena.

– Tijana Miletić i Aleksandra Blagojević poslednje su učenice ove škole. Inače, to je bila osmogodišnja škola do 1977. godine, kada ju je pohađalo 300 đaka. Pošto se njihov broj iz godine u godinu smanjivao, 2004. godine, na primer, bilo je samo 14 učenika i predškolaca. Nastavu su svi slušali u jednoj učionici od 15 kvadrata. Sada će i ona biti prazna, jer nema prvaka – kaže učiteljica Jadranka Topić.

Borivoje Tanić, koji je s 91 godinom najstariji muškarac u selu, dodaje da je u vreme kada je on bio đak u njegovom odeljenju bilo 40 učenika.

– A tek kako je to selo bilo bogato! Imali smo od 15.000 do 18.000 krivovirskih ovaca, poznatih žuja, a svako domaćinstvo odgajalo je od 60 do 70 brava. Živeli smo od prodaje jagnjadi, vune, mleka i čuvenog krivovirskog sira. Danas retko ko da ima i po jednu kravu, a kamoli ovce – priča Borivoje.

Njegova ćerka Gordana dodaje da je u selu iz njene generacije ostalo samo troje njih, jer su svi otišli na školovanje, a potom se i zaposlili u nekom od susednih gradova.Najstarije meštanke su Danica Milojković (97), o kojoj je „Politika” već pisala, i Ruža Milutinović (92).

– Nekada je ovo selo vrvelo od ljudi i orilo se od dečijih glasova. Sećam se i čuvene kafane u kojoj su se pravile svadbe. To je sada polusrušena kuća. U selu sada nema ničega. Što je najvažnije, nema ljudi – kaže Daničina kćerka Dragica, koja živi u Beogradu a u rodnom selu je samo tokom leta.

Pored toga što su mladi odlazili u gradove, selo je opustelo i zbog toga što je mnogo Krivoviraca umrlo. Vojislav Simonović pokazao nam je svesku u kojoj je upisivao datume umrlih.

– Od 1990. godine do danas umrlo je čak 690 ljudi. Samo u 17 kuća ima više članova, a u ostalim po jedno, najviše dvoje. Evo, u kući preko puta sve četvoro su umrli i nalazili su ih tek nekoliko dana posle smrti – s nevericom priča deda Vojislav.

– Nema dece, ali ima roda. U jednom gnezdu ima četiri, a u drugom pet ptića – kaže njegova supruga Radmila i dodaje da se posle mnogo godina nedavno porodila žena, koja se udala u selu.

Z. Gligorijević

———————————————————–

Nevernička suza

Krivovirci sa kojima smo razgovarali čude se što prelepu prirodu njihovog sela, koje se nalazi na obroncima Kučajskih planina, niko ne koristi za seoski turizam. Kroz selo protiče Crni Timok, po predanju nazvan „nevernička suza”. Na steni iznad reke 1905. godine pesnik Vojislav Ilić ubio je svoju nevernu suprugu Darinku. Njegov primer sledili su još neki meštani, a ljubavnici, čija je ljubav bila zabranjena, skakali su u reku s litice, koja je prozvana ukleta. Prema predanju, s nje se slivala krv nakon što su radikali 1883. godine podigli Timočku bunu.

POLITIKA

Novosti istražuju – Kakve generacije rastu posle nedaća i kriza, od političkih do ekonomskih, u kojima stalno živimo i na kome će ostati Srbija. Omladina oštro podeljena. Jedni beže od stvarnosti u istoriju, drugi na Zapad

PROSEČAN mladi Evropljanin sa 24 godine do sada je već završio školovanje, volontira pet sati nedeljno i ima plan kako će izgledati njegov život u narednih pet godina, pokazuju poslednje analize rađene u okviru EU. Prosečan mladi žitelj Srbije star je 24 godine, završio je fakultet ili srednju školu i traži posao. Nema jasnu viziju kako će izgledati njegov život ni za dve, a kamoli za pet godina. Procenat visokoobrazovanih kod nas konstantno pada, dok u svetu raste.

Razna istraživanja u poslednje vreme pokazuju da su mladi u Srbiji apatični i demotivisani, čekaju gotova, instant rešenja, malo toga su spremni sami da pokrenu i neretko žele da odu iz zemlje.

Iznenađenje je, sudeći bar prema najnovijem Cesidovom istraživanju, da je čak 82 odsto mladih Beograđana, bez obzira na okolnosti, zadovoljno. To zadovoljstvo, međutim, opada između 25. i 30. godine, kada uzaludno pokušavaju da nađu posao.

Pod mlade u Srbiji zvanično spada generacija od 15 do 30 godina. Upravo u ovoj populaciji najveći je procenat nezaposlenih. Izrasla je u ratnim i poratnim godinama, stalno na udaru različitih tenzija, kako unutra, tako i spolja, sa propalim institucijama i nejasnim pravilima igre. Prizore rata, ubijanja i spaljenih kuća smenila je kratkotrajna petooktobarska euforija, a zatim se nastavilo ono što se može nazvati „trajna kriza“: ubistvo premijera, stalna borba za Kosovo, brojne afere bez epiloga, politički sukobi, ekonomske nedaće, sve veća nezaposlenost i siromaštvo…

Sve ovo, naravno, dominantno je oblikovalo dolazeće generacije, a ratno nasleđe i danas diktira živote mladih u Srbiji. Iako mnogi nisu bili ni rođeni u vreme sukoba, osećaj poniženosti, krivice ili nepravde neprestano ih prati, smatra psiholog Zoran Milivojević. On objašnjava da su ratna dešavanja, negativan imidž Srba i stalni politički presing iz inostranstva doprineli da se među mladima stvore dve subkulture.

– S jedne strane, imamo takozvanu patriotsku omladinu. Sva dešavanja iz prošlosti imaju veliki uticaj na njihove živote. Zbog neprestanih pritisaka na Srbiju i otimanja teritorije, nacionalni identitet im je veoma bitan, pa su spremni da opravdaju razne događaje iz poslednjiih ratova, čak i kad nisu za pravdanje – objašnjava Milivojević.

Drugu subkulturu čine takozvani „Evropljani“, koji pokušavaju da se što više distanciraju od ratnih dešavanja i negativnog imidža koji imamo u svetu. Ne zanimaju ih mnogo protekli sukobi i stalno ističu kako nemaju ništa sa događajima iz devedesetih, kada su bili mali ili nisu ni rođeni.

– Oni priznaju da su Srbi počinili zločine, ali u isto vreme poručuju „to nismo mi“. Neki svoje sunarodnike oštrije osuđuju od stranaca – ističe Milivojević. – Obe ove subkulture zapravo su mehanizam odbrane i obe su, u principu, pogrešne. Mladi su od rođenja okruženi negativnim vestima i taj pritisak su na neki način morali da kanališu.

Kao i u Srbiji, i mladi na prostoru bivše Jugoslavije žive pod velikim pritiskom ratnih dešavanja.

– I tamo postoje mladi koji žele da se distanciraju od svega, ali i oni koji postaju veći nacionalisti od svojih roditelja. Jedina razlika je što, za razliku od Srbije, u Hrvatskoj i muslimanskom delu BiH čvrsto drže do svoje istine, pa ispada da omladina ima čvršće stavove u odnosu na vršnjake u Srbiji – kaže Milivojević.

NEPOVERENjE

Prema poslednjem istraživanju sprovedenom na 27 beogradskih fakulteta, studenti najviše poverenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu i Vojsku, a čak dve trećine po završetku studija žele da odu iz Srbije. Istraživanje je pokazalo da mladi u Srbiji pokazuju veliku dozu razočaranja u ukupno stanje u zemlji, kao i izrazito nepoverenje prema ključnim državnim institucijama.

Psiholog Aleksandra Janković podseća na to da se Srbima konstantno nameće osećaj kolektivne krivice, dok se zločini prema nama nipodaštavaju ili negiraju.

– Deo mladih počeo je patriotizam da doživljava kao nešto negativno. Mnogi podležu propagandi i prihvataju osude koje nam i ne pripadaju – konstatuje Jankovićeva.

Nasuprot njoj, direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević tvrdi da među omladinom u Srbiji postoji poplava lažnih patriota, okupljenih oko organizacija koje zagovaraju fašističke ideje. Glavnog krivca vidi u školi.

– Pogledajte udžbenike istorije i videćete da je u nekima od njih nacionalizam jedino mleko koje đaci dobijaju. Uostalom, u mnogim komunističkim zemljama smatralo se da je najbolja reakcija na komunizam upravo nacionalizam – kaže Dimitrijević, i dodaje da se takvi pokreti hrane frustracijama i nedostatkom perspektive. – Ti ljudi mrze Zapad, ali bi prvom prilikom tamo otišli da nešto zarade. Taj paradoks je donekle lako razumeti u moru nezadovoljstva, kada imate toliko žrtava tranzicije.

Istraživanje ovog centra od pre pola godine pokazalo je da čak 86 odsto mladih priznaje da ih istorija ne zanima i da je ne poznaju. A takvima je, zaključuju autori, najlakše manipulisati.

Na kome onda ostaje Srbija i šta se može očekivati od novih generacija – kuda će je odvesti?

– Ostaje na generaciji koja je odrasla u haotičnom i nesređenom društvu u kojem su propale sve institucije. Sazreli su u siromaštvu. Jedan deo hoće da pobegne iz toga odlaskom u svet, dok drugi, pošto im se ne nudi budućnost, beže u prošlost – kaže Anđelka Milić, profesor na katedri za sociologiju beogradskog Filozofskog fakulteta.

SVAKI ŠESTI ČLAN PARTIJE IAKO su ranije mladi u Srbiji većinom bili nezainteresovani za političko angažovanje, a o političarima imali izrazito negativno mišljenje, poslednjih godina mnogi upravo preko partijske knjižice vide šansu za posao i redovnu platu. Stranačko angažovanje shvataju kao bolju „preporuku“ od desetki u indeksu. Više od 80 odsto mladih veruje da je partijska knjižica najlakši način da se dođe do posla. Znatno manji broj stranačko angažovanih u politiku ulazi iz ubeđenja.

Od oko milion i po mladih u Srbiji, procenjuje se da je stranački angažovano njih preko 250.000, odnosno svaki šesti.

Dodaje da je sreća što se jedno društvo nikad ne oslanja samo na mlade, ali ako se problem ne reši i ako se ne osposobe generacije koje će povući napred, društvo će stagnirati. Životarenje može da traje decenijama, pa će Srbija postajati sve neprivlačnija ne samo za, recimo, strane investitore ili Evropu, već i za sopstvene žitelje. Takva društva, zaključuje, pre ili kasnije odlaze u – zaborav!

NAJČEŠĆE GLUVARE

ČAK 44 odsto mladih Beograđana, prema Cesid-ovom istraživanju, vreme najčešće provodi u druženju i izlascima, a samo jedan odsto ima neki hobi, ide u pozorište ili bioskope. Tek nešto više, tri odsto, vreme koristi za sopstveni napredak i obrazovanje.

Oko 55 odsto je navelo da je putovalo iz zemlje. Pošto podaci MUP pokazuju da je taj procenat daleko manji, pretpostavlja se da ih je bilo sramota da priznaju da ne putuju nigde. Osam odsto je otvoreno reklo da nigde ne želi da putuje.

OD NOLETA DO ARKANA

NAJVEĆI uzor mladima je Novak Đoković, za koga se opredelilo 40 odsto ispitanika. Skoro 28 odsto je glasalo za Nikolu Teslu, a 20 odsto za Zorana Đinđića. Sveštenici su uzor za 15 odsto mladih, a isti procenat se opredelio za Vladimira Putina.

S druge strane, 11 odsto obožava haške optuženike Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kao i Željka Ražnatovića – Arkana. Istraživanje je obavljeno lane, na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina.

Večernje novosti

Predsednik opštine Medveđa Slobodan Drašković je rekao da će morati da se napravi nova školska zgrada za decu, koja su u njoj pohađala nastavu od prvog do četvrtog razreda. Drašković je najavio da će opština pomoći taj projekat.

Од септембра, када почне примена новог закона, дисциплина у школама, која је сада драматично лоша, требало би да буде бар мало подношљивија. Ученици се жале на оцене, вичу на наставнике, и све то остаје без последица

Псовке се у појединим учионицама могу чути чешће него формуле или дефиниције. Средњошколци су у току протекле школске године, у просеку, изостали бар месец дана са часова. Сваки десети средњошколац падне на крају године на поправном.

Генерације које су надомак пунолетства, сматрају просветари, добиле су сувише права, а не поштују своје ђачке обавезе. Кривац за мањак васпитања и одговорности лежи у породици, образовном систему, држави…

Да је ученицима превише дозвољено и да је дисциплина у школама недопустиво лоша признало је и Министарство просвете самим тим што је измене Закона о основама образовања, које треба да појачају дисциплину, по хитном поступку најпре усвојила Влада, а потом и Скупштина.

– Најгора је ситуација у средњим стручним школама. Наставници су потпуно немоћни. Ђаци на часовима псују, вређају наставнике, који немају готово никакав механизам да их казне – објашњава Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа.

– Шта год да ради на часу, не можете ученика да истерате из учионице, чак ни ако је толико бучан да од њега не можете да држите час.

ТЕЛОХРАНИТЕЉИ

Испред неких основних школа у центру Београда није ретка слика да паркирани џипови и телохранитељи чекају да основцима звони за крај последњег часа. – Телохранитељи могу да чекају децу у кругу школе само ако полиција процени да је тој деци безбедност угрожена. У свим другим околностима обезбеђење може да их чека само изван круга школе – објашњава Велимир Тмушић.

С друге стране, каже Антић, ученици и родитељи могу да се позивају на дечја права и на Закон о основама образовања и да туже наставнике за сваку прекорну реч или оцену у дневнику. Његове колеге се, каже, плаше да преиспитују одговорност деце зато што их обично сачека „контратужба“ и мучан дисциплински поступак.

– Колегиница је у једној београдској гимназији добила отказ. Дете је тврдило да га је називала погрдним речима. Родитељи су се позвали на дечја права и жена је остала без посла. А када ученик на исти начин третира наставника, онда нема последица – тврди Антић. – Једноставно, ученик може да уђе на час кад хоће, да изађе кад му досади и да у учионици ради шта му падне на памет. Наставник је немоћан. Ево, против колеге из Техничке школе у Панчеву покренут је дисциплински поступак зато што није пустио у учионицу ђака који је каснио 18 минута.

Да је ауторитет школе доста угрожен, а дисциплина смањена, слаже се и Велимир Тмушић, начелник Републичке просветне инспекције. Ученици имају већа права, али ипак додаје, број пријава против наставника није много већи него претходних година.- Ученик и његови родитељи имају право да се жале на сваку добијену оцену, прво у школи, а ако се утврди да постоји за то основ, онда се обраћају и инспекцији – објашњава Тмушић. – Пре две године, рецимо, само у Београду поништено је стотину јединица закључених на крају школске године.

ОШТРИЈЕ

Неће више ђаци моћи бесконачно да беже из школе без последица. Измењени закон предвиђа да се, као некада, са 25 неоправданих ученици кажњавају, а када прикупе 15 неоправданих, биће обавештени родитељи.

Тмушић каже да се кривци не могу тражити само у школском систему, већ и у породици, јер деца највећи део времена проводе управо у кући.

– Родитељи морају да буду укључени у дешавања у школи, као и деца и наставници. Треба да буду обавештени о изостанцима и оценама – подсећа Тмушић.

Међутим, по речима Милорада Антића, родитеље неких средњошколаца тешко је наћи и дозвати на родитељске састанке.

– Зовемо их телефоном, шаљемо телеграме, али се неки од њих уопште не појављују. Као да их не интересује како се њихова деца понашају у школи – тврди Антић.

Тешке деведесете, у којима је главна била борба за опстанак, а систем вредности био сасвим поремећен, додаје Антић, оставиле су трага и на родитељима и на деци.

И. МИЋЕВИЋ