Пише: Небојша Катић
Колико год парадоксално звучало, ковид 19 је дар с неба за западне владајуће политичке и економске структуре. Пандемија ће имати разорне економске последице, али велика економска криза је била неминовна и без ње. Почетак кризе се јасно видео још у септембру 2019. Пандемија ће сада послужити да се та чињеница сакрије, а неугодна питања гурну под тепих.
За нову кризу тако неће бити крив економски модел западних држава, који се ни за јоту није променио од Велике рецесије 2008/2009. За кризу неће бити крива брутална буџетска штедња, ни стагнација примања највећег дела запослених, нити бесрамно игнорисање страховитог раста неједнакости. Не, са системом је све у реду, али је вирус, ето, покварио идилу.
Западне државе, и све друге које се на њих угледају, имаће изговор да бар још једну деценију наставе спровођење деструктивне економске и социјалне политике. До крајњих граница ће се тестирати издржљивост слуђеног јавног мњења које ће поверовати да је смисао егзистенције само у томе да се остане жив. Није случајно да се систематски подстиче хистерија која је свет довела у стање колективне психозе у којој сваки тоталитарни експеримент може бити прихваћен без побуне.
Све велике економске кризе, од тријумфа неолиберализма осамдесетих година прошлог века до данас, имале су исти узрок – велики, комбиновани раст задужености грађана, државе и привреде. У другој половини 2019. висина глобалних дугова је достигла невероватних 350.000 милијарди долара и прешла је 320 процената глобалног бруто домаћег производа. Обе бројке су далеко изнад нивоа који је виђен 2008. и који је тада изазвао кризу страшних размера.
Систем већ деценију функционише од данас до сутра – новац се непрекидно штампа и камате се одржавају на апсурдно ниском нивоу какав није виђен у модерној историји. Стари дугови се враћају само новим задуживањем, али неодржив раст компанијских дугова почиње да урушава финансијски систем. У САД је у септембру 2019. почела озбиљна криза ликвидности и кренуло је додатно, велико штампање пара. Стручна јавност, међународне организације и глобални медији су се правили да не виде шта се догађа. А онда је дошао вирус. За разлику од претходних криза које су биле кризе тражње, ова данас је истовремено и криза тражње и криза понуде јер је велики део привреде (поготово сервисни сектор) стао. То је комбинација каква се среће само у санкцијама и ратовима.
У овом тренутку западне земље планирају да наштампају неколико хиљада милијарди долара – за почетак. Ову огромну додатну емисију новца нико неће довести у питање. Нико неће запазити како се у кризама новац волшебно појављује и да га увек има када банке и велике корпорације допадну невоља. Новца увек има довољно за наоружавање, за војне вежбе, за бруталне војне интервенције. Нема га довољно само за социјалну давања, за медицинску опрему, за плате здравствених радника, за научна истраживања и образовање. Западни системи су сјајни када треба „производити“ финансијске деривате, алате за губљење времена на друштвеним мрежама, за холивудске производе за испирање мозга. Посрћу само када треба бринути о људима – када затребају заштитне маске, респиратори, болнички капацитети, лекови, или каква друга реална добра.
Када пандемија прође и преброје се мртви, тада ће нове, овога пута економске жртве доћи на ред. Финансијским интервенцијама спасиће се велике банке и корпорације, али ће сви други доживети велики шок. Незапосленост ће нагло скочити и најтеже ће погодити најугроженије делове становништва – оне милионе који немају ни здравствену, ни социјалну заштиту, ни уштеђевину, већ имају само дугове. Жртве сиромаштава нико неће бројати, нити ће објављивати дневне билтене болесних или умрлих због сиромаштва.
Криза ће поново унесрећити мале и слабе економије. Капитал, који се већ повлачи из држава у развоју, повлачиће се још брже. Слабе економије ће бити на коленима, јер је њихов капацитет да помогну своју привреду недовољан. Нико неће ни приметити да моћне земље које хиљадама милијарди субвенционишу своје компаније, користећи пандемију као покриће, грубо нарушавају правила глобалне тржишне игре – правила која су управо они поставили.
Потом ће богате државе и ММФ понудити помоћ у виду кредита, набацујући већ задуженим земљама нову дужничку омчу. За наштампану доларску или евро „хартију“ слабе државе ће још интензивније размењивати своја реална добра – робу, имовину и ресурсе. Домаћи експерти, заљубљеници у малу државу и слободно тржиште, објашњаваће да ту нема говора о отимачини, већ да то Запад инвестира своју муком стечену штедњу. Несретне и неспособне владе ће наседати на исте старе трикове и вероваће истим саветницима. А грађани, они ће бити сретни што су „претекли“ – само нека је глава на рамену, макар стомак био и празан. Варају се оне добре душе које верују да ће нас криза нечему научити и да ће свет проћи катарзу. После пандемије свет ће бити још суровији.
(Текст је објављен на нашим мрежама уз одобрење аутора)

И током трајања наставе на даљину ученици ће добијати бројчане оцене, потврђено је Данасу у Министарству просвете, поводом недоумица шта подразумева формативно оцењивање, на које Министарство просвете упућује наставнике.

Многе школе обавестиле су ученике да ће током трајања ванредног стања оцењивање бити описно, што је у супротности са захтевом просветне власти, јер формативно оцењивање не значи да нема бројчаних оцена већ да се напредовање ученика континуирано прати и бележи.

„Постоји много форми и алата погодних за формативно процењивање рада ученика. То подразумева задатке као што су на пример, есеји, развој постера, коришћење електронске поште, виртуелни групни рад, Скајп или Вибер интервјуи, пауер поинт презентације, истраживачки задаци, играње улога у виртуелној учионици, ученички портфолио, сачињавање индивидуалних планова каријерног развоја и слично. Током учења на даљину наставници могу ученицима прослеђивати тестове и контролне преко друштвених мрежа, електронском поштом или путем платформе, а урађене радове ученици могу на исти начин враћати да их наставници прегледају и евентуално оцене“, наводи се у упутству Министарства, али се нигде не помиње како обезбедити да формативно оцењивање буде објективно.

– Ако је Министарство желело да се бележи све што ученици раде то има логике, али не видим разлог зашто би се у овој ситуацији тражили есеји, експерименти и пауер-поинт презентације. Најважније је да се одржи континуитет наставе да деца не схвате да је ово пауза до наредне школске године. Министарство треба да пусти наставнике да се навикну на ову ситуацију. Они најбоље знају како да оцењују, а свакодневним захтевима који стижу у школе се беспотребно диже тензија – каже за Данас Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника.

Да се препоручени начини оцењивања итекако разликује од праксе сведоче бројни позиви родитеља нашој редакцији, којима није јасно како ће се обезбедити контрола када се домаћи задаци, писмени и контролни увелико раде у заједничким вибер групама ђака.

– Чим је наставница математике „окачила“ задатке на сајту школе, у вибер групи моје ћерке прво питање је било да ли је то за оцену, а онда су деца почела да врше притисак на ђаке који имају петице да свима раде задатке. Поделили су се тако да неки пишу одговоре за српски, други да треба да раде математику, физику и хемију, а они који не желе оптужени су да нису солидарни – преноси нам искуство мајка ученице седмог разреда.

Пракса показује да су од увођења наставе на даљину на изради домаћих задатака упослене целе породице, приватне часове су заменили онлајн приватни наставници који решавају задатке уместо ђака, па се многи наставници на друштвеним мрежама питају да ли неко заиста мисли да је могуће објективно оцењивање док други констатују да ће оцењивати – родитеље. Има и оних који на време упозоравају да се после свега може десити да се родитељи жале на оцене ако оне не буду изведене на основу чврстих показатеља.

Весна Војводић Митровић, професорка српског језика и књижевности и чланица ГСПРС „Независност“, каже за Данас да наставници морају имати много већи број података од два, три домаћа задатка и једну, две презентације да би ученику дали реалну бројчану оцену.

Она каже да је током викенда добила гомилу урађених домаћих задатака, од којих је 80 одсто било идентично, од почетног слова до последње тачке, што јој је „апсолутна потврда да један домаћи задатак не може да буде основа за било какву врсту оцене“.

– Тражићу од својих ученика додатна појашњења, допуне, да их мотивишем да се бар мало активирају, да не буде све урађено копи-пејст методом. Питање оцењивања се не решава на дневном нивоу, то треба да буде скуп различитих активности које наставници морају да прате појединачно за сваког ученика, а за то је потребно време. Била би неправда да најбољи ђаци буду оштећени и да врло брзо изгубе мотивацију и схвате да је њихов труд бесмислен, ако оцењивање буде схваћено на баналан начин – каже Војводић Митровић.

На наш коментар да је огроман број наставника оцењивао ученике пред тромесечје и полугодиште усменим испитивањем или преко контролних и писмених задатака, наша саговорница каже да ће се сви који буду наставили да раде као да су у школским условима врло брзо суочити са немогућношћу објективног оцењивања јер ће добијати идентичне одговоре.

Поручује да просветна власт треба да смањи притисак на просветне раднике, да би они могли да покажу своју мотивисаност и креативност да осмисле различите начине праћења ученика како би на крају могла да се изведе оцена која ће у датим околностима бити најобјективнија.

Лист „Данас“, В. А.