НЕ ТРЕБА ГАСИТИ ШКОЛЕ
Упознати са планом мрежe школа на територији локалне самоуправе у Ковину и у складу са чланом 3.став 4. тачка 7. Уредбе Владе Републике Србије, подржавамо ставове и одлуке надлежних школских органа Наставничког већа, Савета родитеља и Школског одбора школе да ОШ “Сава Максимовић“ у Мраморку остане самостална и да не буде издвојено одељење ОШ “Десанка Максимовић“ из Ковина.
Ово је из разлога што Уредба предвиђа да школа може остати самостална иако има мање од 480 ученика, уколико на удаљености до 2 километра нема друге школе а удаљеност између ОШ “Десанка Максимовић“ у Ковину и наше школе је 24 км, а од ОШ „Паја Маргановић“ у Делиблату 11км!
Број ученика у нашим одељењима је у складу са Стручним упутством о формирању одељења и начину финансирања у основној школи, није у опадању а према информацијама којим располажемо ни у будућности се не очекује мањи упис првака од 20 по години уписа.
На описани начин се не остварују никакве уштеде већ напротив, стварају се нови трошкови и потешкоће у организовању и реализацији наставе а поставља се и питање угрожавања безбедности деце и ученика, превенција насиља, мотивација ученика за неговање и чување традиције, проблем организовања завршног испита, приредби и других активности школе а које нису узете у обзир или су занемарене приликом умрежавања (састанци Тимова, већа, актива, међусобна сарадња запослених…)
Такође истичемо да нисмо били упознати са радом радне групе локалне самоуправе пре доношења одлуке о мрежи школа из ког разлога нисмо били у могућности да дамо своје мишљење нити било какав предлог, сугестију која би била од помоћи везано за горе наведена и друга практична питања. Док се у другим општинама и не зна за умрежавање, наша општина „гаси“, сада привидно, а кроз неко време „вероватно“ и скроз пет школа. Гасећи идентитет школа, гасе и села, културу, национални идентитет, живот, као и то да дискриминишу нашу и остале школе у Ковину у односу на остале школе у добром делу Србије (неке општине и не помишљају да се умрежавају и, поред свега наведеног горе, остављају људе без посла).
Због свега подржавамо ставове школских органа и тражимо да наша школа остане самостална јер је то у најбољем интересу деце и ученика!
Повереник Синдиката Независност-
ОШ „ Сава Максимовић“ Мраморак
Драгана Пауновић
ОКРУГЛИ СТО „ЈЕДНАКА, А ДРУГАЧИЈА“
У оквиру обележавања Међународног дана жена, 8. марта, у организацији Уједињених гранских синдиката „Независност“, „Новог радио Сомбора“ и удружења „Подијум“, 7. марта у Великој сали Градске скупштине одржан је округли сто на тему „Једнака, а другачија“.
Испред града Сомбора учеснике округлог стола поздравила је Антонија Нађ Косановић, градска већница за спорт, децу и омладину и Бранислав Сворцан, помоћник градоначелнице за културу и информисање.
Учешће на овом округлом столу на тему „Једнака, а другачија“ узели су представници УГС „Независност”: Весна Војводић Митровић из Гранског синдиката просветних радника Србије ,,Независност“, Ержебет Тот Батори, председница Одбора медија ГС КУМ УГС – ПО УГС „Независност“, Мирољуб Дамјановић, председник Синдиката спорта, Тамара, руководилац Сигурне куће „Сомбор“, Јелица Половина, председница Асоцијације жена Србије – Сомбор, Снежана Пантовић, спортска новинарка „Радио Београда“, Јасминка Марић, председница Секције жена УГС „Независност“ и представнице „Кола српских сестара“.
Медијатор округлог стола био је Синиша Стричевић испред УГС „Независност“, главни и одговорни уредник „Новог радио Сомбора“.
УГС ,,Независност”
ДА СВАКИ ДАН БУДЕ МОЈ ДАН!
Ако твоја жена мора све да трпи, ја не морам!
Бројни су чинови минимализовања значаја положаја жене у друштвеном смислу будући да је рецептивно поље нашег друштва омеђено наслеђеном културном парадигмом.
Иако је технолошки напредак жени ослободио део времена и енергије, она је суочена са све већим изазовима стварности која јој намеће нове друшвене улоге. Поражавајућа је истина да лиминалност нашег социјалног контекста круни све повластице традиционалног друштва, не нудећи заузврат праксу развијеног света. У свету бизниса, новац и зарада непобедиво заузимају прво место, а социјална питања се неминовно склањају ван хоризонта јавне свести.
Али, једно је извесно: и најмање људско противљење и непристајање већ је велики чин! Крајње је време за отпор недостојном животу и обрачун са страхом који носимо у себи.
Упркос декларативним напрезањима, Србија је и даље земља у којој је знатно већи број незапослених жена него мушкараца, у којој оптика послодавца не препознаје способне жене, већ ходајуће невоље и јуришнике на неоправдана боловања, умишљене принцезе које ће, савим извесно, избегавати прековремени и рад викендом и, поврх свега, желети да имају и приватни живот! Неписано је правило: ако мушкарац и жена у Србији заједно раде, можете претпоставити ко је шеф…
Овакво егзистенцијално искуство деле многи, али се устручавају да се јавно солидаришу. Такво лицемерје, ипак, сасвим је логично, јер: увек је неупоредиво теже заступати и сведочити истину него је знати.
Не дозволимо да аксиом нашег односа према другима буде самозагледаност, властити интерес и експлоатација другог, већ своје друштвено делање саобразимо духу толеранције, солидарности и људских права!
Недопустиво је бескрајно понављање нашег искуственог обрасца – да и после успеха, као и после неуспеха – паднемо у потпуно мртвило јавне неактивности.
ГСПРС ,,Независност“
