Правна питања и одговори

Међународни дан писмености обележава се сутра, а подаци говоре да број неписмених људи на планети није занемарљив, има их више од 862 милиона, док је у Србији око 1,35 милиона становника «без дана школе», или са неколико разреда осмолетке. Организација УН за образовање, науку и културу (УНЕСКО) прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености 1967. године, са циљем да се истакне важност читања и писмености у животу појединца и друштва у целини.

Генерална скупштина УН је прогласила 10 година писмености за период 2003-2012, а према подацима УНЕСКО-а и других међународних организација, попут Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), од укупнг броја неписмених у свету две трећине су жене, а 113 милиона деце.

Подаци УНЕСКО-а из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.

Према подацима ОЕЦД-а, у развијеним земљама највећи број становника има средњу школску спрему (од 47 одсто у САД, до 61 одсто у Аустрији).

Образовање, односно пуна писменост одраслог становништва, и данас је у развијеним земљама једна од основних тема, јер глобализација светске економије захтева писмене раднике, односно преовлађујући је број радних места који траже добро обучену и образовану радну снагу.

У Србији је међу образованим становништвом највише оних са средњом школом, док је са високим образовањем свега 6,5 одсто грађана. Последње ПИСА истраживање показало је да су наши ученици на зачељу листе, јер показују само енциклопедијско и нефункционално знање.

До половине прошлог века концепт писмености подразумевао је елементарну аналфабетско-језичку и математичку оријентацију, а то значи основно савладавање вештина читања и писања.

Од 1964. развија се нови приступ, односно функционално описмењавање и писменост, а основу оваквог концепта чини однос између писмености и привредног развоја.

Према дефиницији Пројекта међународне писмености одраслих (ИАЛС) писменост се данас дефинисе као: прозна писменост (разумевање и коришћење информација добијених из текстова), документациона писменост (информације које се налазе у разлицитим формуларима) и квантитативна писменост (разумевање, на пример, извештаја о стању на рачуну у банци, одређивање пореза, камата и др.).

У најновијем истраживању Пројекта ИАЛС-а обухваћено је шест земаља ОЕЦД-а: САД, Канада, Немачка,Холандија,Шведска и Швајцарска.

Установљено је, на пример, да највиши ниво писмености имају Швајцарци – 35 одсто, а да за њима следе Американци са 20 одсто. По обухваћености становништва образовањем после обавезног школовања, на првом месту су САД и Јапан са 96 одсто, а следе Швајцарска са 82 одсто и Аустрија са 79 одсто.

Тањуг | 07. 09. 2010.

У Сарајеву је 05. и 06. октобра одржана конференција „Значај социјалног дијалога у сектору образовања у БиХ“. Конференција је првог дана била у Парламенту БиХ. Присутни су били министри или помоћници министара просвете кантона и Министар просвете Републике Српске. Симболика ове конференције поред теме је било место и датум одржавања. Организатори конференције су били синдикати БиХ, а покровитељ Норвешки синдикат образовања.

Покушало се указати на стварни значај социјалног дијалога у БиХ и региону кроз следеће теме:

1.      Реформска питања у сектору образовања БиХ: циљеви и достигнућа,

2.      Потребе за квалитетним социјалним дијалогом за успешну реформу у сектору образовања

3.      Тешкоће у имплементацији реформе образовања у БиХ: са посебним освртом на подручје републике Српске и Кантона Сарајево

4.      Тренутне активности на унапређењу социјалног дијалога у сектору образовања у Норвешкој и Словенији

5.      Социјални дијалог у БиХ

6.      Проблеми послодаваца у пилот школама: предлози за ефикаснији и бољи социјални дијалог

7.      Социјални дијалог у сектору образовања у БиХ: промоција и дефинисање даљих активности

8.      Резултати истраживања обављеног у пилот школама „Социјални дијалог и ефикасност рада синдиката“

Све је имало за циљ да се учесници Конференције упознају са проблемима на које наилазе синдикати у овом региону, као и да се измене искуства са земљама ЕУ. Крајњи циљ је унапређење социјалног дијалога у региону који је тек на нивоу предфазе социјалног дијалога како га схватају послодавци оличени у владама и министарствима просвете.

Имплементација механизама социјалног дијалога мора да обухвати поред преговора и укључивање грађана организованих у удружења родитеља или невладин сектор, а партнерство је пожељно да буде добровољно. Уколико у преговорима не постоји принцип добровољности онда је неопходно применити методе принуде који стоје на располагању синдикатима.

Проблеми су: нефункционисање Социоекономских савета (за које се држава сети да постоје само у периоду активности за изборе), јавна власт само консултује социоекономски савет, не постоји дијалог, одсуство механизма за контролу и имплементацију договора, не постојање стварне партиципације радника у управљању (само прва фаза), покривање законске форме коју тражи ЕУ, не постоје нормативни оквири, нема правог социјалног дијалога ни на једном нивоу.

На крају једном речју треба да заживи социјални дијалог у свим земљама Балкана, јер без њега нема економског напретка.

У циљу наставка реформи образовања Министарство просвете ће организовати више семинара, конференција и округлих столова у наредних неколико месеци. У плану је да се до нове године организују три округла стола под називом „Најновији трендови у развоју образовања“. Први је одржан 21. 09. 2010. године у Палати Србија под називом: „Образовање и обука 2010. до 2020: Утицај развоја ЕУ на креирање националне политике – искуства из две државе чланице ЕУ“. Округли сто је имао карактер међународне размене искустава са доносиоцима одлука и експертима. Скуп је отворила г-ђа Тинде Ковач – Церовић, државна секретарка и г-да Десанка Радуновић, председница националног просветног савета. Уводничари у тему су били: г-дин Антон Добарт, генерални директор, Аустријско Министарство за образовање, уметност и културу и г-ђа Лилиана Преотеаса, генерални директор, Румунско Министарство за образовање, истраживање, омладину и спорт. Округлом столу испред ГСПРС „Независност“ је присуствовао проф. др Томислав Живановић. Следећи округли столови су планирани за 16. 11. 2010. године чија ће тема бити: „Увођење стандарда образовања и стандардизација испита и њихов утицај на професионални развој наставника“, као и 14. 12. 2010. године чија ће тема бити: „Правичност и приступ образовању – статус qуо и тенденције у Европи“.

У оквиру теме образложена је примена Лисабонске стратегије у области образовања – искуство Аустрије. Приказана је шема садашњег образовања и стручних квалификација у Аустрији од предшколског до високог образовања. Циљ ЕУ и аустриског система образовања је да образовање омогући да ЕУ буде најконкурентнија и најдинамничнија светска економија утемељена на знању. Да би се то реализовало неопходни су: људски капитал, инфраструктура, унутрашње тржиште и структурни индикатори. Валоризација људских ресурса ће се остваривати кроз стваривање циљева путем запошљавања, иновација, истраживања и сл. Програм активности за остварење циљева образовања и стручног оспособљавања у Европи обухвата: Побољшање система квалитета образовања и стручног оспособљавања (који подразумева побољшање квалитета образовања за наставнике и тренере, развој вештина које су утемељене на знању, обезбеђење доступности информационих технологија, повећање броја уписаних на научне и техничке студије исл.), олакшање приступа образовању и стручном осопособљавању за све људе (што подразумева стварање окружења које доприноси учењу, радње које су неопходне да учење постаје атрактивно, подржавање активности грађанства у процесу кохезије у друштву итд.), отварање система образовања и стручног оспособљавања широј јавности (у том циљу врши се јачање повезаности са светом рада, истраживања и друштва, развој предузетничког духа, побољшање знања страних језика, повећање покретљивости и размена, јачање сарадње унутар Европе итд.)

            У циљу реализације програма чине се конкретне иницијативе које доприносе квалитету образовања које обухватају две целине: иницијатива радних група (дефинисање кључних компетенција, обука наставника, индикатор познавања језика, оквирна стратегија о мултијезичности, обезбеђење квалитета у високом образовању и европски оквир квалификација), Грађанство (акциони програм Заједница за унапређење активног европског грађанства, Програм „Грађанство за Европу“ 2007-2013., ЦОМ (2005) 116).

            Најважнији су индикатори који показују напредак у остварењу Лисабонске стратегије до 2010. године. Они се могу збирно приказати: просечна стопа особа које не прекидају школовање у ЕУ није већа од 10%, дошло је до повећања броја студената који дипломирају на математици, природним наукама и технологији за 15% уз смањење родне неравнотеже, најмање 85% грађана ЕУ старости до 22 године има завршено средње образовање, дошло је до смањења удела деце до 15 година који имају лоше резултате у функционалној писмености за 20% у односу на 2000. годину, повећан је број грађана укључених у процес учења у току живота старости од 25-64 године на 12,5%, повећана су улагања у образовање итд. Да би се стратегија реализовала неопходни су пеиодичне анализе извештаја и предузимање конкретних корака у циљу остварења постављених задатака. Анализа указује да предузете мере нису довољне за постојеће изазове и њихова тренутна брзина неће омогућити ЕУ да оствари све постављене циљеве и постане конкурентна на светском тржишту, те су и даље све лампице за упозорење упаљене. Најчешће навођени разлози за недовољан напредак су: премало кохерентних стратегија за целоживотно образовање, неуједначен и низак ниво квалитета високог образовања, недовољно квалитетно и недовољно привлачно стручно образовање и обука, низак ниво покретљивости студената и наставника у ЕУ. У циљу кориговања и напретка у овом процесу неопходно је применити следеће инструменте: усредсредити реформе и улагање на кључне области ( дефинисати националну стратегију као функцију Лисабонске стратегије, користити све ресурсе, учинити занимања наставника интересантним), учинити да доживотно учење постане реалност (повећати обухват, усмерити напоре ка угроженим групама, применити опште принципе), успоставити ЕУ утемељену на образовању у перманентним обукама (изградити оквире квалификација за ЕУ, консолидовати европски образовни простор), поставити образовање и обуку на место које заслужују (подићи профил европског програма рада, спроводити процес на делотворан начин). Кључни елементи у овом процесу су: информисање циљано и опште, кординација експерата и лица која креирају политику и доносе одлуке, усклађеност са запошљавањем, социјалном политиком, истраживањима и сл., евалуација и инструменти.

            На бази напред наведеног је креиран стратешки оквир до 2020. године који има за циљ да: учини доживотно учење бољим, покретљивим и реалним, побољша квалитет и ефикасност, унапреди равноправност и повећа активност грађанства, унапреди иновативност и креативност уз укључење предузетништва.

            На крају пожељно је поставити питање, а где смо то ми, када је образовање препознатљиво само по издвајању најнижег процента Бруто националног дохотка у Европи, када се непрекидно већ трећу годину за редом обезвређује рад просветних радника, када Влада нема стратегију ни економског развоја па тим ни стратегију образовања у Србији, када се број деце непрекидно смањује, а просечна старост запослених у образовању непрекидно повећава, када се не реализују обавезни семинари за стручно образовање и усавршавање запослених у образовању….. где је крај у набрајању? Потребно је поставити питање Влади Републике Србије, зар у Европску Унију треба да уђемо „слепи код очију“. Планови не успевају због недостатка циљева! Када не знате у коју луку пловите, нема ветра који је добар за вас, јер на путу за велико не треба се спотицати о ситне ствари.

Београд, 22. 09. 2010.                                                      ГСПРС „Независност“

                                                                     проф. др Томислав Живановић, председник

У Новом Саду су 11.09.2010. године одржани избори ПО Војводина.Чланови ПО Војводине су на својој Изборној скупштини констатовали да би ради стварања добре основе за рад у будућности било корисно да се чланови подсете Принципа и правила синдикалног организовања и деловања:

јединствена и кохерентна политика деловања оличеног у

јединственој платформи деловања, која је

јасно операционализована (да би се циљеви лакше реализовали), а то значи

да је платформа деловања прагмазична и усмерена или на побољшање животног стандарда радника или на очување стандарда на приближно истом нивоу (посебно у време кризе) и да је

платформа деловања утемељена, на јасно дефинисаним приоритетима од којих нема одступања, као и

секундарним циљевима око којих се може преговарати, а из тога произилази да је

 платформа или стратегија деловања заснована на конструктивном приступу, а све то наводи на закључак да је

платформа деловања усмерена на постизање резултата јер само на тај начин синдикат стиче своју друштвену препознатљивост али се и легитимише пред својим чланством (постизање практичних резултата је важно и због тога што се управо постигнутим синдикат потврђује као зрела организација и пред потенцијалним новим чланством, док насупрот томе синдикат који не постиже реултат има слабу легитимациону основу), међутим,

легитимитет синдиката зависи и од чланства, а посебно руководства које морају да сачувају «људи на месту» – чврсти, доследни, принципијелни и морални, те је због свега тога потребно

истовремено са радом на стварању квалитетне платформе деловања радити и на унутршњој структуралној и функционалној реконструкцији самог синдиката, те међусиндикалном повезивању, које је могуће

остварити једино под условом да се пође од сличности ( пре свега у погледу циљева) и додирних тачака, а не разлика, као и да се поставе јасни принципи и правила у том погледу.

Разлог на подсећање на ове изворне принципе и правила деловања треба да буде покушај да ГСПРС «Независност» допринесе демократизацији друштва у ком живимо.

Познато је да је демократија «најраспрострањенији мит», а у нашем друштву он се креће у правцу у којем формални параметри односе превагу према садржајним опредељењима. На сцени је квазипартиципација у којем нам је дозвољено да износимо конструктивна решења проблема, а надлежни ураде супротно. Проблем је здружености центара политичке и друштвене моћи.

Баш због тренутка у ком живимо непходно је да и УГС «Независност» схвати неопходност реформи у виљу очувања организације. У противном «најраспрострањенији мит» ће се претворити у «ускоинтережџијски мит».

                                                                                            ГСПРС «Независност»

                                                                                                 ПО Војводине

                                                                                          Нада Јокић, председница