БЕОГРАД – Они су талентовани за математику, имају 13 и 14 година и иду у седми и осми разред основне школе. Ипак, за осамдесетак дечака и девојчица из седмог и осмог А и Б одељења Математичке гимназије у Београду никако се не може рећи да су класични основци. Самом чињеницом да последња два разреда основне школе завршавају у Математичкој гимназији ови млади људи многе збуњују чињеницом да се истовремено може бити и основац и гимназијалац.

Већ осам година у, по до сада постигнутим резултатима, најбољој средњој школи у Србији, постоје одељења седмог и осмог разреда у које иду талентовани ученици за математику и природне науке.

– Услов за упис у ова одељења је полагање пријемног теста из математике. Осим у Београду, овакав модел школовања постоји и у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу – каже директор Срђан Огњановић, који истиче да су седмаци и осмаци по понашању и учењу равноправни ђаци Математичке. Да би било омогућено да основци похађају гимназију, Скупштина Србије је пре неколико година усвојила закон по коме је то изводљиво и са правне тачке.

– Досадашња искуства са генерацијама седмака и осмака у нашој школи више су него позитивна, а задовољни су и њихови родитељи. Интересовање је велико, а постоји занимање и једног ученика српског порекла који живи у Сан Франциску да осми разред заврши код нас – каже Огњановић.

Уколико се неки основац баш и не снађе у новом окружењу и гимназијским водама, има могућност да се врати у школу из које је дошао, али директор наглашава да је то врло редак случај.

– У скоро сто одсто случајева ови ученици када заврше осми разред остају у нашој школи и настављају да похађају први разред гимназије. Полажу пријемни за средњу школу и ни по чему при упису нису привилеговани у односу на остале вршњаке који желе да упишу Математичку – каже директор Срђан Огњановић.

Да ови основци воле статус средњошколаца сведочи и разред „седмо А“ који је екипа „Правде“ посетила током часа српског језика и књижевности. Иако је било у пуном јеку закључивање оцена за крај првог полугодишта, са радошћу су пристали да поделе утиске о првим месецима проведеним у гимназији.

Катарина Петровић је шести разред завршила у Основној школи „Старина Новак“, а онда је пожелела да школовање настави међу највећим математичким талентима.

– Волим математику и одувек ми је добро ишла. Када сам саопштила другарима из дотадашњег разреда да сам уписала Математичку гимназију сви су ми честитали укључујући и разредну. Многи рођаци и пријатељи нису знали да сам уписала ову школу и када су ме питали како ми је у седмом разреду, тотално збуним свакога – кроз смех каже Катарина, која осим математике воли и књижевност, а у слободно време пише и песме.

– Волим да читам, а пишем и поезију и надам се да ћу једног дана објавити збирку – каже математичарка и песникиња Катарина.

Да уметност и математика могу и те како да иду заједно сведочи и Марко Дивјак, такође ученик седмог А разреда. Осим сјајних резултата које постиже из математике, свира и виолину као ученик Музичке школе „Мокрањац“.

– Шести разред сам завршио у Основној школи „Краљ Петар Први“ и математика ми је увек била један од омиљених предмета. Често сам и другарима у разреду помагао да савладају градиво. Када сам сазнао да седми разред могу да упишем у Математичкој гимназији одмах сам почео да се спремам за пријемни – прича Марко, који је наставио да похађа и музичку школу. Свира виолину, а осим математике и музике, активно се бави и спортом.

– Волим многе спортове. Фудбал и кошарка су само неки од њих. Није тачно да ученици Математичке гимназије само уче по цео дан и никуда не излазе или се не друже. Када се све организује нађе се времена и за учење, и за друге ствари – каже Марко.

Његова другарица Јелена Ракић чињеницу да седми разред похађа у Математичкој гимназији види као велики изазов и никада се више не би вратила у класичну основну школу.

– До пре неколико месеци ишла сам у Основну школу „Филип Вишњић“ и иако ми је тамо било лепо и волела сам другаре из разреда, ипак нисам могла да одолим изазову Математичке гимназије. Када сам положила пријемни није било срећније особе од мене. Старо друштво не могу да заборавим, али искрено не могу да замислим да се вратим у стару школу – у даху каже Јелена.

Да је у Математичкој боље него у основној школи мисли и Божидар Митровић, који је дошао из школе „Филип Филиповић“.

– Било ми је лепо у старој школи, ипак сам шест година провео тамо и стекао другаре. Али Математичка гимназија је нешто посебно. Планирам да после осмог разреда овде останем и надам се да ћу и ја донети неку медаљу са светских такмичења у наредним годинама и тако допринети сјајним резултатима школе – самоуверен је Божидар.

Да љубав према математици и решеност да се похађа једна од најбољих средњих школа у Србији могу да буду изузетно јаке, сведочи и пример Марка Шушњара, који свако јутро путује из Панчева.

– Није ми тешко јер Панчево и није тако далеко од Београда. Мој старији брат такође иде у Математичку гимназију и он је прави средњошколац, а трудићу се да кад завршим осми разред наставим овде школовање – каже Марко.

Срећко Миловановић

Антрфиле

Задовољство је с њима радити

Да су седмаци из Математичке гимназије ученици за пример потврђује и професорка српског језика Душица Антанацковић.

– Деца су сјајна, добро васпитана, одлични ђаци и задовољство је радити с њима. Веома су се лепо уклопили у нову средину, никаквих проблема нема, а приметила сам да када су радили писмени задатак, већина веома лепо пише и има и литерарни дар – хвали своје ученике професорка Антанацковић.

Дружили бисмо се још дуго са малим математичарима, али нас је школско звоно омело. За неке је то „Звонко спасић“, али не и за ученике седмог разреда у Математичкој гимназији, који воле да уче, али и да се друже као права мала породица. И не љуте се ако их некад назову и „штреберима“ јер су свесни да градиво ове школе изискује више времена проведеног над књигом него у „обичним“ основним школама. Ипак, за разлику од својих вршњака, они са поносом могу да кажу да су већ постали и гимназијалци и да осете како то гордо звучи.

БЕОГРАД – Исплата јубиларних награда је обавеза сваке локалне самоуправе и свако ће морати да из своје касе одвоји средства за то. Захваљујући законима који су усвојени у Скупштини и већим средствима за локалне самоуправе, створен је и правни оквир за исплату јубиларних награда – каже у интервјуу за „Правду“ министар просвете и науке Жарко Обрадовић.

– Током ове године неколико пута смо обавештавали локалне самоуправе да обезбеде за ове намене средства у буџету, а да се, уколико имају проблема, обрате Министарству финансија. Али, неки градоначелници и председници општина пренебрегли су ту чињеницу. Они та средства вероватно користе за друге намене и очекују да им држава пребаци додатна средства. Ако је могао Београд то да уради, онда нема разлога да то не учине и друге локалне самоуправе.

Да ли сте задовољни средствима из буџета издвојеним за просвету за 2012. годину?

– Нисам задовољан. Уколико желимо квалитетније образовање у будућности, морамо да будемо спремни да издвојимо више новца. У науци сва средства одлазе на финансирање институција, пројеката, набавку опреме. У просвети 95 одсто средстава одлази на личне дохотке, док само пет одсто одлази на усавршавање наставника, квалитетније образовање, награде, посебне програме за талентоване ученике. Чињеница је да плате нису касниле у протекле четири године, да нисмо били предмет рестрикције Међународног монетарног фонда, једино смо незадољни тиме што не можемо свима да помогнемо.

На шта конкретно мислите?

– Образовање је такво да, када нешто радите данас, резултати се могу видети тек за четири или пет година. Практично, са завршетком мандата имаћемо 25 потпуно нових школа, око 850 пројеката које смо завршили од 2008. године, за које је из буџета издвојено 2,86 милијарди динара. Отворили смо пет државних високошколских установа, повећали смо број студената, финансирамо мастер студије и први пут докторске студије. У пројекту бесплатних уџбеника, 228.000 ђака првог, другог и трећег разреда на коришћење је добило више од два милиона књига. Смањили смо функционалну неписменост са 51 на 32 одсто, што се сматра првим показатељем да се систем креће напред.

Замерају вам да не водите довољно рачуна о талентима.

– Заборавља се, при том, да ми плаћамо трошкове припреме, професоре које им дају часове, посебне програме за младе таленте, да додељујемо награде и понекад трошкове за такмичења. Не увек, јер од разних удружења очекујемо да нам кажу која су то такмичења у току године најзначајнија, како бисмо за њих обезбедили новац.

Одлазак талената на Олимпијаду у Дурбану био је неизвестан до полетања, а родитељи су платили карте за путовање?

– Удружења – организатори путовања често нам касно достављају план такмичења, па зато нека средства плаћају они из својих извора или родитељи ових ђака, што ми накнадно рефундирамо. Нормално је да су родитељи плаћали трошкове путовања за своју децу, јер желе да се она покажу и постигну резултате. Нажалост, ми не можемо да сва такмичења платимо, јер једноставно немамо толико новца.

Талентовани математичар Теодор фон Бург најавио је да напушта Србију због лошег односа државе према талентованој деци?

– Поставља се питање шта Теодор очекује од државе, јер је он од Министарства омладине и спорта добио укупно око милион динара, а само му је Београд исплатио 800.000 динара. Такође, добитник је Светосавске награде и вредног златника, као и стипендија од многобројних донатора и предузећа. Теодор, наравно, уколико жели, може отићи у иностранство, како би више научио и своје знање усавршавао, али немојте да ми будемо оправдање за његов одлазак.

Протеклу годину обележио је пораст вршњачког насиља. Какви су учинци нове СОС линије?

– Од 8. децембра, када је отворена СОС линија, било је 411 позива, који су се односили на насиље, док се 100 позива односило на питања лоше материјалне ситуације и друге теме. Ђаци су се највише жалили на вербално насиље, а било је и случајева да се родитељи понашају непримерено. Замерки има и на оцењивање градива, окупљање и понашање деце у школи и вређање на националној основи или због материјалног стања.

Каква су ваша очекивања од предстојеће изборне године?

– Очекујем бољи резултат него на претходним изборима и да ћемо са истим коалиционим партнерима, или евентуално нешто измењеним, формирати владу. Наравно, грађани ће оценити на изборима вредност сваке партије и дати суд о њиховом раду. Можда нам је потребно мало више спремности да чујемо једни друге, да се договарамо, јер, када бисмо постигли договор о важним државним стварима, онда би, чини ми се, свима било лакше.

Милица Бјелановић

Prvo polugodište za đake u Srbiji završilo se u petak, a osnovci i srednjoškolci u školske klupe treba da se vrate 16. januara.- Đaci će se prvo odmarati za vreme novogodišnjih praznika, a zatim od 4. janura zvanično počinje zimski raspust.

Nakon zimskog raspusta osnovce i srednjoškolce očekuje prolećni odmor koji će trajati do 9. do 16. aprila.

Školska 2011/12. za učenike osmog razreda završava se 25. maja2012, odnosno 8. juna za djake od prvog do sedmog razreda.

Maturanti gimanzija raspuštaju se 18. maja, a maturanti srednjih stručnih škola 25. maja, dok ostali srednjoškolci na letnji raspust odlaze 15. juna.

Požarevac – Marija Vujić (41), profesor informatike u Požarevačkoj gimnaziji posle uspešne operacije u Italiji tumora karličnih kostiju i ugradnje živih kostiju donora iz banke kostiju, vraća se na radno mesto. Njena operacija u Bolonji koštala je 15.000 evra a otišla je zahvaljujući pomoći učenika kojima je ona razredni starešina. Oni su animirali profesore, mnoge firme i grad Požarevac i sakupili novac za njeno izlečenje.

Razrednoj su odneli bombone, sokove i tortu : učenici III/3

– Svima sam neizmerno zahvalna a posebno ortopedu Nikoli Fabriju koji me je operisao i čije sam stope ljubila posle operacije. U bolnici sam provela pet dana i desetak dana ostala u Bolonji a onda sam se u oktobru vratila u Požarevac. Na kontroli u Bolonji bila sam u novembru i tada mi je rečeno da sve ide po planu, da nove kosti lepo srašćavaju i da obnavljanja tumora nema. Štake sam ostavila, sada normalno hodam a nova kontrola očekuje me u martu iduće godine – priča vesela profesorka Marija koja sa nestrpljenjem očekuje susret sa đacima u drugom polugodištu.

Marija je pre neko veče prvi put od odlaska na operaciju posetila Gimnaziju. Susret je bio dirljiv, a nisu izostale i suze radosnice. Danijela Žukovski direktor Gimnazije kaže da je za kolektiv pojavljivanje Marije bilo iznenađenje.

– Svi smo verovali da će ona uspešno da savlada tešku bolest i ponovo se vrati u naš kolektiv. Svi smo zbog toga srećni a naročito učenici njenog odeljenja III/3 koji su do sada promenili nekoliko odeljenskih razrednih starešina, – kaže direktorka Žukovski.

Marija Vujić (desno) s koleginicom

Njen povratak u školu sa nestrpljenjem očekuju učenici III/3 kojima je ona razredni starešinaa a po povratku sa operacije oni su je prvi posetili u njenoj kući.

– Kada sam izašla sa štakama videla sam sve svoje učenike, njih 33, i svako je držao u ruci crveni balon u obliku srca. Doneli su i sokove i veliku tortu, koju su same umesile devojčice, na kojoj je pisalo “Voli vas vaše III/3.” Iako sam imala bolove stisla sam zube i sa njima ostala čitav sat i tu održala jedan razredni čas, – kroz suze priča srećna profesorka.

Učenica Dragana Grujić kaže da su po saznanju o kojoj se bolesti radi bili tužni ali da ih je profesorka bodrila i govorila da će sve biti u redu.

– U njenom odsustvu imali smo dve zamene razrednog starešine ali nas niko nije razumeo kao ona. Ona je sa nama umela da rešava sve probleme, da nam daje pametne savet i usmerava nas, ukratko to je razredna koju bi poželeo svaki učenik, hvali je učenica Dragana.

Zaposleni u Požarevačkoj gimnaziji

Operacija i lečenje u Bolonji koštali su više od 15.000 evra. Toliki novac Marija sama nije mogla da obezbedi i zato je svima koji su joj pomogli poslala pisma zahvalnosti sa specifikacijom troškova. Posle toga bilo je i onih firmi koje su ponudile novu pomoć.

– Sada sam na pozitivnoj nuli i mislim da ću od svoje profesorske plate moći normalno da živim. Na kontrole odlazim redovno i uvek se prijatno iznenadim kada vidim kakvu oni pažnju i brigu posvećuju pacijentu. Lekar Nikola Fabri, koji me je operisao, sve pacijente obilazi pre i posle podne a nekada dolazi i u večernjim satima. On mi je dao broj svog telefona i mejl adresu i sa njim sam stalno u kontaktu i obaveštavam ga kako se oporavljam a on mi daje savete. Zahvaljujući tome ja nepuna tri meseca posle operacije hodam i svima sam im neizmerno zahvalna, ističe Marija.

BLIC

ПРЕУЗМИ ОРИГИНАЛ

ПРЕУЗМИ ОРИГИНАЛ

ПРЕУЗМИ ОРИГИНАЛ

ПРЕУЗМИ ОРИГИНАЛ

ПРЕУЗМИ ОРИГИНАЛ

Две рате ученичких кредита и стипендија које додељује Министарство просвете и науке биће исплаћене данас, рекао је јуче помоћник министра просвете Зоран Трнинић.

Према његовим речима, ученицима ће бити исплаћена септембарска и октобарска рата.

Висина месечног износа на чеку је 3.900 динара, што значи да ће ученици моћи да подигну 7.800 динара, навео је Трнинић.

Jelena M: Sin mi je rekao da u odeljenju to redovno rade – onesvešćuju jedni druge pritiskom na određenu tačku na vratu, ne bi li u par sekundi nesvesnog stanja doživeli „fleševe“ – Kristina Radović: Jedno dete stoji, raširenih ruku, a drugo ga iz sve snage pesnicom udari iznad stomaka…

Da li je beogradske srednjoškolce poslednjih meseci obuzela nimalo bezazlena „manija“, koja može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema – pritiskom na akupunkturne tačke na vratu ili grudima, jedni druge onesvešćuju, ne bi li u tom stanju doživeli „fleševe“, a nakon povratka svesti – euforiju?

Na neobičnu „zabavu tinejdžera“ ukazala nam je čitateljka Jelena M., kojoj je iskustva o tome preneo njen šesnaestogodišnji sin.

– Bila sam frapirana kada sam čula. Naime, jedan dečak, koji je u odeljenju sa mojim sinom onesvestio se nasred časa. Profesorka se, naravno, uplašila i pozvala hitnu pomoć. Roditelji su bili uznemireni, kao i ja, ali me je moj sin „umirio“ rečima – ma nije mu ništa, to mu je namerno izazvao dečak koji sedi iza njega. Bila sam zbunjena, a onda je usledilo, za njega, potpuno obično obrazloženje – priča Jelena, koja insistira na anonimnosti, jer napominje da bi saznanje da je priču prenela medijima zauvek narušilo odnos poverenja između nje i sina: „Rekao mi je da oni to u odeljenju redovno rade. Onesvešćuju jedni druge pritiskom na određenu tačku na vratu, ne bi li u par sekundi nesvesnog stanja doživeli fleševe i videli filmove koji kao da traju „čitavu večnost“. Njegove reči. Buđenje je prožeto stanjem euforije, a neki su toliko oduševljeni postignutim osećajem da rade to i „po nekoliko puta dnevno“.

Kada je pitala svog sina da li je nekada učestvovao u tome, on je prvo negirao ističući da je samo posmatrao.

– Ipak, na kraju mi je priznao da je učestvovao u jednoj takvoj „akciji“. I to letos, u po bela dana, u jednom beogradskom parku. Sa dvadesetak drugova iz osnovne, koji sada pohađaju različite srednje škole. To mi je dokaz da se takve stvari ne dešavaju samo u školi koju moj sin sada pohađa, već da je pojava rasprostranjena među srednjoškolcima u Beogradu, a možda i šire – navodi Jelena.

Nakon prvobitnog šoka i neverice, usledile su optužbe i objašnjenja da je to potencijalno krivično delo i da svašta može da se desi i onesvešćenom i onom koji onesvešćuje.

– Njegov odgovor je bio – ne pijem, ne pušim, ne drogiram se… Zašto tolika frka? Kada sam mu objasnila da ta „igra“ nije nimalo bezazlena, čini mi se da je razumeo. Nadam se. Imam potrebu da ispričam ovo zbog drugih roditelja, koji i ne znaju kakve aktivnosti upražnjavaju njihova deca – zaključuje Jelena.

Školski psiholozi koje smo kontaktirali nisu upoznati sa ovom pojavom, ali stručnjaci specijalizovani, između ostalog, i za stanje nesvesnog, kažu da je tako nešto i te kako moguće.

Opet, Kristina Radović, specijalista za kraniosakralnu terapiju i myofascial release tehnike, objašnjava za Danas da je takođe čula o ovakvim slučajevima od sopstvene dece.

– Međutim, reč je, kako oni kažu, o tehnici – izbijanja vazduha. Kako su objasnili, jedno dete stoji, raširenih ruku, a drugo ga iz sve snage pesnicom udari iznad stomaka, u predeo gde se spajaju rebra kako bi mu izbio vazduh iz pluća… Po prirodi stvari, ostankom bez vazduha dolazi do smanjene koncentracije kiseonika u krvi, zatim dolazi do nesvestice i svega sličnog. U zavisnosti od jačine udarca – postiže se jači „fleš“. Nakon par minuta dete se vraća u svoje prvobitno stanje i postiže „euforiju“ zbog kratke nesvestice i sl. Reč je, dakle, o surovoj i izuzetno opasnoj „igri“ među decom! O posledicama ne želim ni da govorim – kaže sagovornica Danasa.

Dodaje, sa druge strane, da u tehnici MFR ne postoji pritisak ni na jednu tačku na telu.

– Dakle ne postoje tačke i ne postoje pritisci. Reč je o dodiru koji nije jači od pet grama, a izvodi se punim dlanovima – objašnjava Radović.

Neki stručnjaci sa kojima smo razgovarali kažu da nisu čuli da je ova pojava raširena među srednjoškolcima, ali naglašavaju da stanjem svesti treba da barataju isključivo stručnjaci i da u svakom drugom slučaju posledice „igranja“ mogu biti kobne.

Vesna Marinković Mičić, specijalista za anesteziju, reanimaciju i akupunkturu, kaže za Danas da postoje opasne metode uvođenja u stanje bez svesti dodirom ruke, ali da srednjoškolci ne bi smeli da se igraju takvim stvarima.

– Iako nije jednostavno izvesti takav poduhvat, niti sam čula za takav slučaj među omladinom, mogućnost za tako nešto postoji. Danas se na internetu svašta može pronaći, mada se ovakve tehnike uglavnom prenose „sa kolena na koleno“. Od doktora specijalista sigurno nisu naučili tako nešto, ali mnogi vrhunski stručnjaci kung fua i drugih borilačkih veština znaju da udarcem ili pritiskom na određenu tačku onesposobe protivnika. I to ne uče svakog na časovima, već samo nekog posebno nadarenog učenika. Možda je baš jedan takav svoje znanje preneo mlađem bratu, koji je to pokazao svojim prijateljima, i tako je to krenulo – kaže doktorka Mičić.

Ona upozorava da je „igrarija“ dece, koja nisu svesna mogućih posledica, i te kako opasna i da javnost, pre svega roditelji i učenici, treba sa time da budu upoznati.

– Uvesti nekog u besvesno stanje nije nimalo bezazleno. Da zanemarimo ono poput pada i udarca u glavu, u stanju bez svesti dolazi do poremećaja disanja, mogućnosti gušenja, poremećaja otkucaja rada srca i vraćanja sadržaja iz želuca u ždrelo, što takođe može dovesti do gušenja. Ukoliko se neko namerno, pritiskom na određenu tačku uvodi u besvesno stanje, dolazi do momentalnog srčanog zastoja i do prekida dotoka kiseonika, koji ako traju duže, dovode do trajnih posledica na srcu i mozgu. Da ne pričamo šta sve može da se desi ako dete ima srčanu manu ili je epileptičar – ukazuje Mičić.

Ona dodaje da je namerno oduzimanje svesti drugim osobama krivično delo i da prema zakonu to može da radi samo anesteziolog, i to iz medicinskog razloga.

Danas

Dimitrijević: Sve se može zloupotrebiti

Dragan Dimitrijević, viši fizioterapeut i poznavalac tehnike fascije (opuštanja mišičnog omotača dodirima po lobanji i kičmenom stubu), kaže za Danas da je uvođenje u besvesno stanje opasno i da to treba da rade samo stručnjaci. On dodaje da mu nije poznato ni da se neko tehnikom fascije može uvesti u besvesno stanje.

– Tretirana osoba fascijom ima osecaj blaženstva, lakoće i opuštenosti. Ali, sve vreme tretmana je svesna, a posle njega se oseća rasterećeno. Jedan od ciljeva fascije je osvestiti traume i stresove koje smo potisnuli i na taj način se osloboditi stega koje potisnuta memorija izazva na telu. Naravno, naučena znanja se mogu zloupotrebiti, ali to važi za svaku tehniku. Pogotovo za ovakve tehnike jer se ovde radi tretman na fizičkom nivou, sa mentalnim fokusom na određenu strukturu i određeni terapeutski cilj – ukazuje Dimitrijević, dodajući da su programi fascije odobreni od strane Ministarstva zdravlja, uz podršku Društva fizioterapeuta Srbije.

Фонд за младе таленте Србије доделио 414 плакета добитницима стипендије „Доситеј“ који студије настављају у иностранству. Стипендије у износу од 578.000 динара, омогућавају школовање на престижним светским и европским универзитетима.

Добитницима стипендије „Доситеј“, који студије настављају у иностранству у школској 2011. односно 2012. години, Фонд за младе таленте Србије доделио је 414 плакета

Студенти су добили стипендије за школовање на престижним светским и европским универзитетима у износу од 578.000 динара, за једну школску годину и према уговору су у обавези да најмање пет година по завршетку студија раде у Србији.

Министарка омладине и спорта Снежана Самарџић Марковић симболично је на свечаности у Палати Србије уручила плакете најбољим стипендистима: Габријели Величковић, Јелени Савић, Стефану Влајковићу и Милошу Кнежевићу.

Министарка је након доделе плакета рекла да је циљ да млади стекну драгоцено знање и искуство на најбољим светским универзитетима, а да се онда врате у Србију и граде своју будућност.

„Желимо да пружимо подршку младима из Србије да свој таленат и стечено знање улажу у развој и напредак своје земље, као што је и сам Доситеј Обрадовић чинио“, рекла је министарка.

Снежана Самарџић Марковић поручила је младима да се упорност, рад и учење у Србији, ипак, исплате и вреднују.

Фонд за младе таленте наградио је или стипендирао више од 6.400 младих, средњошколаца и студената, а за те намене издвојио је више од 1,6 милијарди динара.

РТС