Родитељи на тешким мукама како да одаберу адекватну школску торбу за свог малишана. Ђак првак не сме да носи више од два килограма. Ортопеди позивају на опрез.Избор ранаца никада није био већи, али је понуда добрих школских торби мања него икада.Како се почетак школске године ближи тако се еуфорија око припреме школараца повећава. Гужве у књижарама су све веће, а родитељи највећу пажњу поклањају одабиру – ранца.

– Из искуства знам да школска торба треба да има на дну пластично ојачање да дете стави ранац где жели, а горе да буде пластифициран у случају кише – каже отац двоје деце Бранко Јовановић. – Ручке треба да имају сунђерасто појачање у пределу рамена, а дужина ранца не сме да прелази доњи део леђа. Важно је и да има мачије очи како би дете видели возачи.

Највећи страх родитеља изазивају књиге, јер је познато да су уџбеници првака, не рачунајући перницу, тешке 3,5 килограма, пошто имају по осам предмета. Торбе ђака старијих разреда у просеку теже око 12 килограма!

– Ранац је увек боље решење од ташне, зато што на кичму делује симетрично и подједнако оптерећује леђа – каже ортопед примаријус др Бранко Збутега, саветник у Специјалној болници на Бањици. – Ипак, најважнија је тежина ранца, јер су данашња деца преоптерећена и не би смела та мала кичма да носи много терета. Са ранцем може да се избегне проблем сколиозе, али ако је исувише тежак дете се савија и добиће – кифозу.

Суштина проблема је да у ранцу треба да буду само најнеопходније ствари, а не да торба има тежину која није сразмерна узрасту детета који је носи. Деца у време поласка у школу имају диспропорцију између раста костију и мишића. У тој трци мишићи су увек слабији.

– О тој диспропорцији треба водити рачуна, јер ако су мишићи слаби, све силе тежине које дете носи преносе се на кичмени стуб – објашњава др Збутега. – Ранац не сме да буде тежак и деца не смеју да буду оптерећена! Сматрам да прваци не смеју да на леђима носе више од два – два и по килограма. Не заборавите да просечан мушкарац који сваког дана вежба са тегом од килограм може да постане боди-билдер!

Према препоруци ортопеда дете не би смело да носи тежину који прелази 15 одсто његове килаже. Проблем нарочито долази до изражаја код девојчица које имају око 25 килограма, а школска торба, у данима када имају све предмете, може да тежи и по десет килограма!

„ВУЧИЛИЦА“

Неки родитељи сматрају да је ранац са точкићима, популарно назван „вучилица“, који може да се вуче, најбоље решење. Дете са таквом торбом може да у њега убаци већи терет, а да га при том не носи на леђима.

– Код деце тог узраста је изузетно важно да су им док ходају, руке слободне – каже доктор Збутега.- Дакле, пре сам присталица ранца који је напуњем минималним потребама него да дете има „вучилицу“.

А. КРСМАНОВИЋ – Б. БОРИСАВЉЕВИЋ

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

Половином августа школе у Србији отварају врата за оне ученике који иду на поправни. Испити почињу 20. августа, али наставници који су ђаке „оборили“ на поправне имају законску обавезу да организују припремну наставу или консултације и раније.

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.

Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

„И генерално и овде у нашој школи имамо утисак да се број ученика који иду на поправне испите повећава. Обично на крају школске године организујемо консултације са онима који то желе, где им сваки наставник каже шта је то битно“, истиче Бјелица.

Сваки десети средњошколац се припрема за поправне испите током лета. Ове године поправни испити биће организовани за око 20.000 ђака у Србији.

Недовољне оцене у дневницима су углавном из математике, физике и хемије, а када су у питању стручне школе, онда се тај списак продужава и за неке стручне предмете.

Разлог све већем броју ученика који иду на поправне испите, можда би требало тражити и у систему који није до краја реформисан.

У ТШ „Павле Савић“ кажу да то свакако јесте проблем, јер су наставни планови и програми застарели, али и да се школа олако схвата.

У Школској управи Нови Сад кажу да није у питању само нереформисан систем, већ и однос родитеља и деце према настави.

Управо због односа ученика, родитеља па и самог система који није до краја реформисан велики број деце бива неоцењен што представља нови проблем.

Наиме, уколико ученик није био присутан на више од 1/3 наставе процењује се да није савладао градиво и шаље се на разредни испит. Укупан број ученика који полажу поправне испите смањио се, показује статистике, али не зато што деца уче више, мишљење је многих, већ зато што се од њих тражи све мање знања.

„Критеријуми се умањују, велик је и притисак родитеља да деца добију прелазне оцене и ако се подлегне таквим утицајима проблем не решавемо, већ га само одлажемо за следећу годину“ кажу у ТШ „Павле Савић“.

РТВ

Унутрашње просторије и учионице у Основној школи “Душан Јерковић” у Банатском Карловцу овог лета ће бити обновљене, али родитељи и даље страхују за здравље деце. Иако ће унтурашњост бити уређена, главни проблем није решен, јер из зидова треба уклонити азбестне плоче. Реч је о материјалу, који је одавно избачен из грађевинарства у ЕУ.

У Вршцу потврђују да су у спољне зидове школе уграђене азбестне плоче, али да у буџету нема новца за решавање проблема. Саопшена је још непријатнија чињеница да су и школе у Владимировцу, Алибунару, Селеушу и Локвама грађене азбестним плочама.

– Школа у Банатском Карловцу је прилично стара, а зидови су оронули. Поломљено је неколико спољних изолационих плоча и у просторији има азбестних честица. Иако су унутрашњи зидови прекривени, и редовно их кречимо, нисам сигурна да нема опасности – каже Александра Лазић, директорка школе.

Данијел Кишмартон

Родитељи и наставно особље упозоравају да би објекат од таквог материјала у земљама Европске уније био затворен, али се код нас то није догодило. У више наврата су долазиле комисије, али се све свело само на посете.- Чланови покрајинске Комисије за екологију су закључили да азбест мора да се одстрани из зидова, али се после тога ништа није догодило – додаје Лазићева.

Надлежни не знају како да реше проблем, тим пре што је много школа у региону од истог материјала. Данијел Кишмартон, председник општине Алибунар, каже да су у најгорем положају деца те општине јер се у готово свим објектима налазе азбестне плоче. У Алибунару покушавају да уз помоћ фондова дођу до новца и одстране опасан материјал из школских зграда.

ВЛАДИМИР ВАШАЛИЋ

Подсећања

„Политика” је пре 85 година посветила велику пажњу боравку славног индијског песника и филозофа у југословенској престоници

Рабиндранат Тагоре и његов аутограф на фотографији објављеној у ,,Политици” 16. новембра 1926. године

Велики индијски песник ифилозоф Рабиндранат Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност 1913. године, умро је на јучерашњи дан 1941. у Калкути, граду у коме је и рођен 1861. године.

Аутор више од 1.000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2.000 песама и великог броја есеја, Тагоре је пре 85 година, на својој европској турнеји у новембру 1926. посетио Београд, о чему је ,,Политика” исцрпно извештавала неколико дана.

У разговору за наш лист, објављеном 14. новембра, Тагоре је говорио о културама истока и запада, о људској слободи, о фашизму и бољшевизму.

,,Сам покрет фашизма скрива велику опасност за суседе. Он је изграђен на повреди слободе ближих и то му је грешка која не може остати опроштена”, рекао је Тагоре, а на питање да ли ,,налази сличност између фашизма и бољшевизма”, одговорио је следеће:

,,То не бих могао још рећи јер ја не смем говорити о бољшевизму, пошто нисам видео својим очима његове последице”, објаснио је Тагоре. Изнео је и мишљење да ,,начин рада садашње руске владе одбија и немогућ је, јер поништава наше највеће добро: слободу.”

,,Политика” је 15. новембра објавила кратак извештај о јутарњем дочеку Тагоре и његове пратње на београдској железничкој станици тог дана, као и први део обимног текста Ф. Мирског под насловом ,,Индиски национализам”, чији је наставак штампан 16. новембра.

Тагоре је, иначе, одсео у скромном апартману на четвртом спрату хотела ,,Палас”, где је примио и новинаре из београдских редакција, међу њима и сарадника ,,Политике”. Он је свој интервју потписао иницијалом ,,М”, што указује да је с Тагором, највероватније, разговарао тада млади, потоњи славни новинар нашег листа Предраг Милојевић.

Домаћин великом индијском песнику и филозофу била је и југословенска секција Пен клуба, која је у ,,Српском краљу” приредила ручак за свог угледног госта. На овој свечаности поздравио га је ректор Београдског универзитета Павле Поповић, а дат је и предлог да Тагоре поред већ договореног, одржи још једно предавање, што је он и прихватио.

У вечерњим сатима 15. октобра Тагоре је прво говорио у новом здању Универзитета, а сутрадан на Коларчевом универзитету. У обе прилике се ,,окупио цео Београд”.

,,Дошао је и обичан радник, који је једва начуо за величину и вредност овога песника далеке Индије, дошао је и озбиљни учењак да своја знања о Тагору обогати и личним импресијама о њему”, јавила је ,,Политика”.

Он је говорио о прогресу и савременој цивилизацији, али је ,,најлепши део вечери” било песниково рецитовање песама на бенгалском језику, тако да је ,,и тај бенгалски језик свима слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао близак, познат и разумљив”, јавила је ,,Политика”.

Тагоре је, говорећи о тренутку тадашњег света, рекао и ово:

,,Страсти су полуделе. Дошла је жеља за експлоатацијом и све велико и лепо изгубило се. Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човека од Бога. Војници и трговци који нам данас долазе, не доносе нам идеале првих пионира, већ само страст за материјалним богаћењем. Можете ли се поносити цивилизацијом која носи страх. Савремена цивилизација одвојила је науку од духа. Наука ствара дисциплине, даје снагу, али без идеала… Све што не црпе снагу духа, није лепо, него је ружно. Снагом може да се поноси лав, тигар, слон. И кад се човек поноси снагом, он је као животиња.”

Сутрадан је Тагоре одржао предавање о значају уметности, а ,,овације песнику биле су бескрајне”, известила је ,,Политика“.

После посете Београду, славни песник и филозоф Рабиндранат Тагоре је преко Софије и Истанбула отпутовао за Индију.

——————————————————-

Птица са два гнезда

Током посете Хришћанској заједници младих људи, у њиховом друштвеном дому у Васиној улоци, где га је поздравио владика Николај Велимировић, Тагоре је рекао:

,,Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањима од осталих западних народа. За вашу љубазност ја вам не могу изразити своју захвалност. Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да дођеш! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу.”

Слободан Кљакић

Tradicionalna besplatna škola slikarstva, ikonopisa, stripa, grafike i po prvi put radionica za tradicionalnu muziku i običaje krenula je juče sa radom u Osnovnoj školi „Drinka Pavlović”, pod pokroviteljstvom Sekretarijata za sport i omladinu grada Beograda.

Za programe se, u organizaciji „Prijatelja dece Beograda”, prijavilo 150 dece uzrasta od 12 do 17 godina, istakao je koordinator projekta Alaksandar Lazović. On je podsetio da se besplatne radionice održavaju 11. godinu u nizu tokom letnjih i zimskih raspusta kada su deca u prilici da se lepo druže, nauče korisne stvari i steknu još više prijatelja.

– Posebno bih zahvalio školi „Drinka Pavlović” na gostoprimstvu, kao i Sekretarijatu za sport i omladinu grada Beograda, koji omogućava više od decenije da škole kroz kreativne programe budu aktivne tokom cele godine – ukazao je Lazović, koji je najavio da će svi radovi biti predstavljeni na izložbi, koja će tim povodom biti otvorena početkom oktobra u galeriji Vojnog muzeja na Kalemegdanu.

Koordinator škole ikonopisa i magistar slikartsva Dragan Marković naveo je da je škola koncipirana da obuhvati praktični i teološki deo, kako deca ne bi grešila oko simbolike.

– Grupa je sastavljena od učenika koji su već pohađali kurs, ali i onih koji dosad nisu imali susret sa ovim vidom umetnosti. Takođe, pre zajedničke izložbe u Vojnom muzeju, deca koja budu radila ikone biće u prilici da ih i osveštaju u crkvi „Ružica” na Kalemegdanu, a posle svega ponesu kući ili poklone nekoj dragoj osobi – istakao je Marković.

Pomoćnik sekretara za sport i omladinu grada Beograda Nemanja Radović istakao je da je veoma zadovoljan odazivom omladine i dece koja ovog raspusta pohađaju besplatne programe pod pokroviteljstvom tog sekretarijata i grada Beograda.

Prema njegovim rečima, ove godine je za osnovce i srednjoškolce ponuđeno oko 100 sportskih i 40 drugih kreativnih programa.

– Raznovrsni programi, od kojih su neki i okončani, realizovani su u saradnji sa oko 100 organizacija, ustanova i preduzeća na teritoriji svih 17 beogradskih opština. Većina sadržaja se realizuje sa 16 sportskih centara, javnim preduzećima „Ada Ciganlija” i „Hipodrom Beograd”, dok se programi za mlade, od 13 do 18 godina, takođe realizuju u svim beogradskim opštinama – naveo je Radović.

DANAS

Међународна летња Школа српског језика на Филозофком факултету угостила је и ове године око 50 људи жељних савладавања нашег језика. Полазници који су стигли из свих делова света, од Канаде до Русије, провешће у нашем граду три недеље, а уз увек тешко баратање падежима, покушаће да што више упознају и нашу културу, обичаје и навике. Са Ребеком Векселсен из Осла и Ана Маријом Лима Димитријевић из Лондона ове, задње недеље курса, може се добро попричати на српском, а и саме полазнице изненађене су колико су научиле током ове кратке, али интензивне школе.

– Прво сам студирала глуму у Ослу, али сам онда отишла на одмор у Црну Гору. За то време сам приметила како је језик који сам чула јако занимљив и да би волела да га знам. Након тога сам одлучила да научим тај језик и уписала сам Балканске студије у Ослу. Професорица у Ослу ми је пронашла стипендију за овај курс и сада сам овде. Курс је врло користан, јер коначно могу да вежбам језик. На факултету учимо више граматику, а имамо мање праксе, тако да ми је ово сада супер – рекла је Ребека.

Живећи у Норвешкој и студирајући на Балканским студијама свакодневно се суочава са питањем зашто баш тај језик, ипак људи у тој скандинавској земљи углавном студирају руски, француски, шпански или кинески.

– Не знам зашто. Понекад чак кажем да сам балканизована. То не може да се објасни, просто се заинтересујеш за то. На студијама имамо и историју и културу, поготово ми је занимљива историја. Уз то, веома ми је креативно да знам језик који мало људи зна – наставља Ребека.

Ана Марија делом је Српкиња, ипак до сада није успела да савлада српски језик, иако је покушавала раније. Учење на брзину и уз друге обавезе увек је доводило до пребацивања комуникације на лагодност енглеског језика.

– Када сам почела с овим курсом, мислила сам да ће то бити неколико часова недељно и да ће бити врло опуштено. Међутим, сви су се заиста потрудили да научимо што више можемо и већ након неколико дана сам постала много слободнија и сигурнија у говору. Курс је заиста јако добар и просто је невероватно колико се може научити у тако кратком времену. Темељна сам и волим да знам зашто нешто што изговарам употребљавам на тај начин, тако да сам желела да кренем у школи све од почетка. Сада, после курса, мислим да ћу моћи наставити и сама да учим – каже Ана Марија.

Лондон је стециште најчуднијих етничких комбинација, тако да њена српско-бразилска тамо и није нека атракција по којој би се издвајала, а на овом курсу у ваншколсим активностима могла је да опет да упозна овдашње нације, обичаје и историју.

– Посетили смо разна места у Војводини, ишли смо на Петроварадинску тврђаву, у Суботицу, Шид, Сремске Карловце и фрушкогорске манастире, такође смо посетили Матицу српску и Бановину и врло се почаствовано осећам. Иначе, друштво је сјајно, колико год можемо идемо у град и на Штранд. Исто је и са часовима фолклора. Мислила сам да ће људе бити срамота, поготово мушки део, међутим, све је супротно томе. Људи су били врло заинтересовани за фолклор и уопште српску културу. Вероватно зато што је знатно другачије од њихове – закључила је Ана Марија.

Са Филозофког факултета кажу да је ово до сада најбоља генерација од када се 1996. године почело са овом летњом школом, а наши посетитељи у паузама између схватања фонологије и граматике српског језика, као и учења књижевности, културе и историје, понели су са собом из наше земље добре импресије и покоје коло у ногама.

А. Латас

„Дневник“

На свим универзитетима у Србији има тек нешто више од 2.200 страних студената. Највише је оних који долазе преко студентске размене, одслушају семестар, два па се врате у своју земљу. Око 700 је оних који су уписали студије у Србији и овде их завршавају, не рачунајући студенте који долазе из Босне и Црне Горе.

У пројекту “Свет у Србији” ове године биће уписано око 90 студената из несврстаних земаља, а чека се одобрење за још 190: Медицински факултет је годинама први избор странаца

Само на Београдском универзитету крајем осамдесетих година било је око 20.000 страних студената. Углавном су долазили млади са Блиског истока и из Северне Африке. Слика се данас драстично променила и на најстаријем српском универзитету студира свега око 1.700 страних студената, који највише долазе преко студентских размена. Сада преовладавају Грци, Ирачани, Либијци, Канађани, Аустралијанци, који највише уписују медицину, стоматологију, филологију.

– Кроз пројекат наше владе “Свет у Србији” ове године биће уписано око 90 студената из несврстаних земаља, а чекамо одобрење за још 190. Они у Београду најчешће студирају медицину, филологију, али их има и на техничким и друштвеним факултетима. У последње време Факултет политичких наука је постао веома интересантан страним студентима као и Факултет безбедности – каже ” проф. Бранко Ковачевић, ректор Београдског универзитета.

Земље западне Европе одавно су схватиле да страни студенти могу бити одличан извор прихода за универзитете. Један од начина да привуку странце су стипендије. Оваква пракса показала се добром, јер готово сваки страни стипендиста доведе још неколико студената из своје земље који плаћају пуну цену школарине. Тако, рецимо, Енглеска данас на својим универзитетима има око 400.000 страних студената.

Проблеми страних студената

-Компликована нострификација диплома средњих школа

-Проблеми са смештајем и исхраном јер немају права на студентске домове

-Слаба заступљеност наставе на енглеском језику за основне студије (има је само Медицински факултет)

-Застарели студијски програми по којима се учи

-Ниједан наш универзитет није међу 500 на престижној Шангајској листи

Код нас су многе ствари остале нерешене и одбијају стране студенте да се определе за школовање у Србији.

– Студенти који дођу да студирају у Србији морали су да нострификују дипломе средњих школа, што је до сада био компликован поступак и чекало се веома дуго. Осим тога, само Медицински факултетет у Београду има основне студије на енглеском језику, остали немају. И то је разлог зашто се странци не опредељују на наше факултете, јер неће нико да изгуби шест месеци или годину дана у учењу српског језика – објашњава проф. Миодраг Поповић, декан Електротехничког факултета (ЕТФ). Он каже да, ако се изузму бивше југословенске републике, свега неколико странаца студира на ЕТФ-у.

Посебан проблем страним студентима представља смештај и исхрана у нашој земљи. Они немају права да конкуришу за дом, тако да су буквално препуштени сами себи. Изнајмљују станове који су у Београду веома скупи. Пре тридесет година и то је било другачије решено. Млади из иностранства углавном су долазили по међудржавним уговорима, тако да су и они имали право на смештај у студентским домовима и исхрану у мензама.

– Осамдесетих година Грци су масовно долазили на студије код нас, јер су имали мало универзитета и тешко је било уписати се на студије. И студирање у Србији било је јефтиније. Данас се та слика променила. Осим тога, искуство је показало да је препорука најбоља реклама, тако су страни студенти раније углавном доводили једни друге. Направљен је прекид деведесетих година због ратова и санкција тако да је сада тешко вратити се на старе стазе – додаје проф. Поповић.

Страни студенти највише уписују медицину, стоматологију и филологију

И Кирјакос Спанопулос је тако дошао на студије медицине. Студирање у Србији је, како каже, породична традиција. Прво је дошла његова сестра на дефектологију, брат од тетке на медицину и то је био један од основних мотива због којих се и он уписао на Медицински факултет у Београду.

– Долазио сам код њих у посету и заљубио се у Београд. Размишљао сам – Енглеска или Србија и одлучио се за Србију. И не кајем се. Ово су најлепше године мог живота. У Грчкој је тада тешко било уписати факултет, а и школовање овде било је јефтиније. Данас се слика променила, на грчким универзитетима олакшан је упис, а и криза је утицала да све мање студената долазе у Србију на студије – прича Спанопулос који је у априлу дипломирао на Медицинском факултету, а у септембру га чека нострификација дипломе у Грчкој. Конкурисао је, каже, и за докторске студије у Холандији и Немачкој и сада чека одговор. Планира да се бави науком, а велика љубав су му генетика и молекуларна биологија.

– Тек кад завршим нострификацију дипломе могу да стажирам у Грчкој и да тражим специјализацију. Размишљао сам и о стажирању у Србији, међутим овде се то не плаћа, тако да би родитељи и даље морали да ме издржавају, а време је да се осамосталим – објашњава Спанопулос.

Шангајска листа

Ниједан универзитет у Србији није међу 500 на престижној Шангајској листи универзитета. Највише се очекивало од Београдског универзитета, али он ни ове године није успео да уђе међу 500 најбољих. Од бивших југословенских република једино је Љубљански универзитет успео прошле године да уђе на листу, а ове године чак да поправи позицију за двадесетак места.

Медицински факултет у Београду понудио је страним студентима две могућности, да предавања слушају на српском, али и на енглеском језику. Наставу на енглеском језику тренутно прати 150 студената и за њих је школарина 7.000 долара. Гордана Теофиловски Парапид, руководилац наставе на енглеском језику, каже да осим грчких студената највише има деце наших исељеника друге и треће генерације из Канаде, Америке, Аустралије, Шведске, Норвешке, Данске, Кипра, Малте, који се након завршеног факултета враћају у земљу из које долазе. Ретко ко од њих остаје у Србији да ради.

На Новосадском универзитету број страних студената је занемарљив, уколико се не рачунају студенти бивших југословенских република. Они кажу да се труде да доведу странце преко студентских размена.

– У последње две школске године на нашем универзитету у оквиру неколико програма размене боравило је 165 страних студената. Они су долазили на шест месеци или годину дана на размену. По истом основу са нашег универзитета отишла су 342 студента – каже Ивана Вујков, задужена за међународну сарадњу на Универзитету у Новом Саду.

За Универзитет у Нишу определила су се 63 страна студента. Махом долазе из Грчке – 29, затим из Македоније – шест, али их има и из Бугарске, Јордана, Аустралије, Украјине, Либије, Ирака, Немачке, Италије. Уписују углавном медицину, али и Грађевински и Учитељски факултет. Крагујевачки универзитет скоро да нема страних студената.

– Студенти углавном долазе на размену и то највише на Медицински и Филолошко-уметнички факултет. На Филолошки углавном долазе они који студирају славистику у Пољској, Бугарској, Румунији. Веома мало је оних који уписују и завршавају факултете у Крагујевцу – речено нам је у ректорату.

Упоредне цене школарине

У Србији су школарине за странце од 1.000 до 3.000 евра. Изузетак су Филолошки факултет где страни студенти морају да издвоје 6.000 евра и Медицински где их настава на енглеском годишње кошта 7.000 долара.

У Хрватској су школарине за странце од 800 до 2.500 евра, у Босни од 700 до 1.500 евра, док су у Словенији, у Марибору, између 1.200 и 2.500 евра.

Студенти који долазе из земаља изван ЕУ на Кембриџу морају да издвоје од 12.721 евра годишње за студирање права, језика, политичких наука или филозофије до 16.759 евра за уметничке факултете. За студије, рецимо, медицине потребно је издвојити 31.000 евра.

За студирање на Оксфорду потребно је годишње 14.500 евра за друштвене науке, 16.600 за природне и 30.300 за медицину.

Студирање на америчком Харварду кошта око 40.000 долара. Овај универзитет је крајем прошле године године проглашен за најбољи на свету.

Све више младих иде у Бугарску на студије

На факултетима у Бугарској уписаће се ове године 80 средњошколаца из Босилеграда и Димитровграда и других крајева Србије, саопштио је Културно-информативни центар (КИЦ) из Босилеграда. Председник КИЦ Иван Николов каже да је за све кандидате услов да су бугарске народности и да положе пријемни испит из бугарског језика и бугарске историје.

– Свим средњошколцима који положе пријемни испит, а потом упишу неки од факултета, бугарска влада обезбеђује бесплатно студирање, студентске домове и стипендије у износу до 100 евра – рекао је Николов и додаје да из године у годину расте интересовање матураната из Босилеграда и Димитровграда за упис на факултете у Софији, Пернику, Ћустендилу и другим бугарским универзитетским центрима.

Славица Тувић, Бранислава Гиговић

Група ентузијаста из Сивца и Црвенке у удружењу „Дадин зелени салаш“ организовала је за децу са сметњама у развоју приказ обичаја и послова који се ретко могу видети, а који су део војвођанске прошлости.

РТВ

За сезонске послове данас се одлучује све више млалолетника, а они, као и њихове „старије колеге“, на продаји сладоледа и гардеробе, грађевини или као конобари, кувари, точиоци пива, промотери, собарице и магационери могу да зараде дневно и више од 2.000 динара.Најплаћенији је физички рад – утовар, селидбе и грађевина, као и промоције, а током летњих месеци, пре свега због годишњих одмора, у већим компанијама, банкама и бутицима често су потребне и „замене“, на месец-два.

Према подацима Инфостуда, понуда сезонских послова се није битно променила у односу на претходну годину – траже се комерцијалисти, угоститељи, радници обезбеђења, агенти, промотери, физички радници, анкетари, грађевински радници…

Такве послове махом нуде омладинске задруге и дневнице се крећу од 1.200 динара, а иако је сезона, понуда за бербу воћа и поврћа тренутно нема.

У Омладинској задрузи „Трагач“ кажу да се по сату, зависно од природе посла, може зарадити од 100 до 150 динара, да се за утоваре и селидбе дневнице крећу између 1.500 и 2.000 динара, а да промотери могу зарадити и више.

Просечна месечна плата за рад преко ОЗ „Булевар“ је, како су у тој задрузи рекли, око 25.000, а траже се анкетари, статисти, конобари, продавци сладоледа, особе за дељење рекламних летака…

Према њиховим речима, у летњим месецима компаније, када им радници оду на годишње одморе, често траже студенте и средњошколце за „замену“, а интересовање омладинаца, пре свега малолетних, за сезонске послове из године у годину расте.

У Националној служби за запошљавање нема статистичких података о понуди сезонских послова, јер они, као такви, како истичу, и не постоје, нити их Закон о раду дефинише као посебан облик радног ангажовања.

„Сезонски послови могу се ‘крити’ иза захтева послодаваца за ангажовањем радника на привремено-повременим пословима или на одређено време“, наводе у НСЗ и напомињу да плата најчешће зависи од учинка.

Кандидата заинтересованих за ту врсту посла, према њиховим речима, увек има, како старијих тако и млађих, а пре свега неквалификованих.

„Чињеница је да је у овом периоду већа тражња за занимањима угоститељске струке, као што су кувари, шанкери…, трговцима и грађевинским радницима“, показују подати НСЗ.

У НСЗ наводе да особе са инвалидитетом, у зависности од процењених способности, могу бити ангажоване на свим сезонским пословима, али да су то најчешће брање воћа и поврћа, продаја сладоледа, рад у угоститељско – хотелијерским објектима и послови на пољопривредним газдинствима.

Међутим, према подацима Инфостуда, међу пословима које су доступни и особама са инвалидитетом сезонских нема.

Од ове јесени у техничкој школи у Бору, након готово 10 година паузе, поново ће се образовати будући рудари и рударски техничари и то њих педесеторо.Иако је Бор већ сто година рударски град, почетком 2000-их интересовање за ово занимање почело је да опада, па је последња генерација школовање завршила 2003. године.Рударство је поново у тренду. То је показало велико интересовање свршених основаца из читаве источне Србије за упис у рударске смерове који су после паузе од готово 10 година поново уведени у средњој Техничкој школи у Бору.

Тако ће на јесен школске клупе, у 3 одељења будућих средњошколаца уписаних у три различита рударска смера, поново бити пуне. Сигуран посао и пристојна зарада у руднику, кажу Борани, сигурно су највађнији разлози што се све више младих људи уписује у школу за рударство.

Отварање рударских образовних профила у средњој техничкој школи у Бору није једини показатељ да посао у руднику постаје све привлачнији.

Иницијативу за враћање рударских образовних профила покренуло је руководство Рудника бакра Бор јер се због повећања производње јавила потреба за новим али и сколованим рударским кадровима.У РТБ-у додају да им је жеља да и деца из осталих рударских крајева Србије дођу у Бор, упишу рударство и стекну нова, савремена знања, а потом врате у своје градове, запосле и стручно наставе да воде своје кампање.

Председник Србије Борис Тадић честитао је рударима Србије Дан рудара и оценио да сви морају бити свесни да је тај посао један од најзахтевнијих и да носи велике опасности.

“Њихов живот је такође веома тежак и на наше рударе увек морамо мислити и обезбеђивати им најбоље могуће услове рада, јер рударство има стратешки значај за Србију и представља велику развојну шансу наше землље“, истакао је председник Тадић у честитки.

Услови рада и материјални положај рудара у Србији нису задовољавајући, због чега ће ресорно министарство предузети конкретне кораке да руководиоце рударских компанија примора да улажу у побољшање положаја рудара и повећање њихове безбедности на раду, одлучено је у Београду на састанку у Министарству рударства.

Плате рудара у Србији су ниске, с обзиром на тежину и безбедносне ризике на послу и оне се крећу од 25.000 динара до 80.000 динара.

Б92