Тринаестогодишња А. М, одлична ученица седмог разреда ОШ „Лазар Саватић“ из Земуна, није заједно са својим вршњацима у јуну завршила разред. Иако је првобитно договорено да надокнади пропуштено у току наставе, због недовољног броја оцена упућена је на полагање разредног испита из свих предмета осим ликовног. – На дан доделе сведочанстава, 28. јуна, Андреи су саопштили пред целим разредом да је неоцењена и да мора да иде на полагање разредних испита. Дете се расплакало јер ни мени ни њој нико из школе није пре тога ни наговестио разредни испит, а по закону су дужни да то саопште најкасније у мају, да би се у јуну тај испит полагао – каже Андреина мајка Снежана Михаиловић.

Све је почело у јануару ове године када је њена кћерка на клизању пала и тешко повредила колено, после чега није могла месецима да хода, па самим тим ни да настави редовно да похађа часове у другом полугодишту.

– Моја Андреа је одлична ученица и веома је тешко доживела повреду ноге, одлазак на терапије и изостанак из школе. Лечила је покидане лигаменте, а како ствари стоје, трпеће трајне последице. Ипак, најтеже јој је пало то што је морала да буде одвојена од школе, јер није могла ни да устане у прво време – прича девојчицина мајка.

Како је друго полугодиште већ почело, мајка је са лекарским налазима отишла код директора ОШ „Лазар Саватић“ Илије Јовичића и замолила да Андреа због њене ситуације долази током другог полугодишта и одговара из свих предмета да не би изгубила годину.

– То ми је одобрено и моја кћерка је уредно у договорене термине долазила у школу, мада тешком муком, одговарала је за оцену и радила писмене задатке – тврди мајка Снежана, која је, како каже, у два наврата подносила здравствену документацију руководству школе. Показује нам доказ о томе, комплетну медицинску документацију и приговоре Наставничком већу. Управа договор није испоштовала на крају школске године.

Када је мајка отишла код директора Јовичића и затражила објашњење, он ју је, тврди, грубо избацио из канцеларије и припретио јој прекршајном пријавом јер није образложила изостанак детета из школе током полугодишта.

– Неколико пута сам му достављала налазе и оправдања. Из школске управе рекли су ми да Андреа мора на разредни испит и да имам рок до 1. августа да то пријавим. Сада не знам шта да радим нити коме да се обратим – каже самохрана мајка двоје деце, од којих су обоје одлични ђаци, која се жалила и инспекцији Министарства просвете, која се још није огласила иако је законски рок за то истекао још пре две седмице.

У ОШ „Лазар Саватић“ речено нам је да је у току колективни годишњи одмор и да ни директор, а ни управа неће бити ту до 22. августа. У инспекцији Министарства просвете такође су у току годишњи одмори, али нам је речено да су школе по закону дужне да организују припремну наставу за ученике које упућују на разредни испит, као и да се ти ученици о томе обавесте у току школске године како би се припремили за испит, који се обично полаже у јуну.

Професорка математике у ОШ „Лазар Саватић“ Славка Вучићевић, која је предавала овај предмет Андреи Михаиловић, каже за „Правду“ да је ова ученица током другог полугодишта радила само једну контролну вежбу из њеног предмета и да није могла на основу само тога да закључи оцену у јуну.

– Андреа је на крају првог полугодишта имала четири оцене и тада јој је закључена оцена, али је током другог полугодишта изостајала са наставе и урадила само једну контролну вежбу, али ниједан писмени задатак. Таквом ученику по закону нисам могла да закључим оцену – каже професорка Вучићевић.

Дугогодишњи професор и директор више основних и средњих школа Мирко Божовић, међутим, сматра да је неписано правило да наставнички активи и директори ученицима који због болести нису могли да похађају наставу изађу у сусрет.

– Ако је ђак оправдано изостајао са већине часова током полугодишта, онда се он упућује на полагање разредног испита, међутим, ако постоји могућност да дете ипак повремено долази у школу и одговора код професора, онда се може закључити оцена и у јуну. Наравно, све је ствар добре воље одређене школе – закључује професор Божовић.

С. Миловановић

„Правда“

Сваки десети средњошколац лето ће провести „грејући“ столицу и учећи за поправни. Иако се, према проценама наставника, број закључених јединица и понављача смањује, и даље више од 20.000 ученика средњих школа и гимназија јединице поправља у августу. За пет одсто је мање и понављача, али ни њихов број није занемарљив.

Према подацима Републичког завода за статистику, протекле године разред је понављало 3.845 од укупно 285.000 средњошколаца. Највише понављача било је у првим разредима – 1.904, а други није успело да заврши 1.246 ученика. Како прелазе у старије разреде, драстично се смањује број негативних оцена, па је трећи разред понављало 585, а четврти свега 110 матураната у целој Србији.

Неколико пута већи је број оних који у августу успеју да се „провуку“. У бољим гимназијама на поправни доспе троје или четворо ученика из сваког разреда, док је у средњим стручним школама статистика далеко лошија. У појединим машинским, пољопривредним, текстилним и сличним школама дешава се да пола одељења заврши на поправном.

ТЕШКА И ТАБЛИЦА МНОЖЕЊА

Поправни испити биће организовани у недељи од 22. до 27. августа. Милорад Антић каже да претходних година многи ученици на августовским испитима нису показивали ни минимум знања. Дешава се, додаје, да ученик другог или трећег разреда средње школе не зна таблицу множења.

– У Електротехничкој школи „Никола Тесла“ у Београду, у једном одељењу од 30 ученика, 14 их има јединицу из математике, а у другом њих 11 иде на поправни из хемије – каже Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа. – У многим школама, показује статистика, око 30 одсто ученика заврши на поправном из једног предмета. Другачије је само у четвртом разреду, где поправних готово да нема.

Управо математика, физика и хемија су „уска грла“ где ђаци најтеже пролазе. Према речима Миодрага Сокића, председника Форума београдских гимназија, број закључених јединица из осталих предмета, посебно друштвених, занемарљив је.

– Укупан број ученика који полажу поправне испите смањио се, али не зато што деца уче више, већ зато што се од њих тражи све мање знања – сматра Сокић.

Ивана Мићовић

„Вечерње новости“

KRALJEVO – Ministar prosvete Žarko Obradović rekao je juče u Kraljevu da će sve škole u ovom gradu, oštećene u zemljotresu, do 1. septembra biti spremne da prime đake.

Ministar Obradović i ministar za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković danas su obišli zgradu gimnazije u koju je smeštena i ekonomsko-trgovinska škola i na kojoj je počela sanacija građevinske konstrukcije.

Vrednost radova je 25 miliona dinara, a sredstva je, preko Vlade Srbije, poklonila „Poštanska štedionica“.

Od 13 osnovnih i srednjih škola u Kraljevu za koje su urađeni projekti sanacije radovi su počeli i u osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ za koju su sredstva obezbeđena donacijom SOS Dečje selo.

Ministar Obradović je izrazio uverenje da će, i pored kašnjenja, škole biti seizmički bezbedne da 1. septembra prime đake.

„Ministarstvo prosvete nije imalo dovoljno novca na pozicijama za osnovno i srednje obrazovanje za potrebe sanacije. Ako nemate novca, nemate osnovni uslov da krenete u postupak javne nabavke“, rekao je Obradović.

On je podsetio da sada ima dovoljno novca, zahvaljujući donacijama „Pošte Srbije“ 50 miliona dinara, „Poštanske štedionice“ od 30 miliona i iz budžeta Ministarstva prosvete 25 miliona dinara.

Ministar Obradović je rekao da u naredna dva do tri dana treba da budu okončani postupci javnih nabavki i za ostale škole.

U slučajevima kakvih je već bilo da se na tender niko ne javi, Ministarstvo će pomoći da se nađe izvođač radova, kazao je Obradović.

Na pitanje novinara kako će zgrada gimnazije biti završena do 1. septembra kada je rok za završetak radova 45 dana, Obradović je odgovorio: „Videćemo se ovde 1. septembra, pa ako radovi ne budu gotovi, izviniću se, a ako budu, onda od vas očekujem nešto slično“.

Obradović je podsetio da su u ovoj fazi radi samo statička sanacija objekata, posle koje će sve škole biti seizmički bezbedne za učenike.

Pomoćnik ministra prosvete Zoran Trninić rekao je da će škole imati priliku da ostale radove finansiraju kroz kredit Evropske investicione banke.

„U septembru ili oktobru biće raspisan oglas za škole. Verujem da će iz tih sredstava moći da se završi kompletna obnova škola u Kraljevu“, rekao je Trninić.

Autor:

Agencija Tanjug

Deca iz osam država na Tari kroz igru upoznaju srpske nacionalne vrednosti.Jedna od kreativnih radionica na Tari koje pohađaju đaci iz Srbije i regiona (Foto S. Jovičić)

Tara – U improvizovanom studiju na otvorenom traje TV duel, a sagovornici su – sveti Sava i Nikola Tesla. Razgovaraju oni o Srbima nekad i sad, o zbivanjima i nevoljama, daju mudre predloge kako život poboljšati. Odmereno, bez nervoze, kako nacionalnim velikanima priliči. A kad taj TV duel završe, onda se dopisuju na „Fejsbuku”, i to glagoljicom, najstarijim pismom u Srba.

Igra je ovo, naravno, poučna za spoznaju nacionalnih vrednosti. Akteri su, u okviru programa nazvanog „Srpski kod”, deca srpske nacionalnosti iz osam država u okruženju. Gledali smo tu igru ovih dana na planini Tari, u Školi prijateljstva koju 11. put, organizuje humanitarna organizacija „Naša Srbija”. Oko 600 mališana iz Srbije i regiona, u tri grupe, boravi od 2. jula do 6. avgusta u ovoj zanimljivoj školi: prvo je održan multietnički seminar na kome su učestvovala deca osam nacionalnosti s područja Srbije, zatim je trajao „Srpski kod” sa srpskom decom iz osam okolnih država, a upravo kreće program za decu iz srpskih enklava s Kosova i Metohije, kao i za ratnu siročad.

U „Srpskom kodu” učestvovala su deca iz Temišvara, Budimpešte, Vukovara, Skadra, Ljubljane i drugih gradova. Igrom, pesmom, kvizovima spoznavali doba od dolaska Srba na ove prostore do najnovijih vremena. Ovde su naučili i kakvi su običaji, stari zanati, krsne slave, narodna jela, kako se mesi božićna česnica, slavski kolač, ko su naučnici, junaci, svetitelji… I pravu srpsku svadbu sami su organizovali: neko je bio pozivar sa buklijom, drugi je gađao jabuku, treći naređivao kao čauš, a sve u čast dvoje malih „mladenaca”.

– Vrlo su kreativni i sa mnogo entuzijazma pristupaju svemu, stiču znanje s razumevanjem, na zabavan način – kaže za „Politiku” Nataša Radulović, koordinatorka „Srpskog koda” u Školi prijateljstva.

Mladi, naravno, prihvataju ovakvo zanimljivo i opušteno sticanje znanja.

– Gluma je bila moj izbor u ovim radionicama, priredili smo jednu predstavu, stvarali i neke šašave reklame. Na „Srpskom kodu” najviše me privukla priča o doseljavanju Srba na ove prostore. Ovo znanje će mi pomoći u mom školovanju, jer mi u srpskoj gimnaziji u Temišvaru više učimo rumunsku nego srpsku istoriju – priča Aleksandra Petrov iz Rumunije.

Bojan Brajović iz Skadra kaže: „Glagoljica mi je posebno zanimljiva. Ovde je i moj brat od tetke, pa ćemo se u Albaniji dopisivati na glagoljici ”.

Zaista, glagoljica je hit ovogodišnjeg „Srpskog koda”. Učili su mališani i naučili prvo pismo kod Srba, sve one kvačice iz davnina koje im je Nataša, lingvistkinja po struci, na zabavan način objasnila. Ne samo da bi upoznali jednu prastaru nacionalnu vrednost, nego i da imaju svoj „tajni kod” na kome će se dopisivati, a kakav ne razumeju roditelji i nastavnici. Ovde su pisali i ljubavna pisma na glagoljici, da bi se kasnije pred svima čitala, s tim što se znalo kome je pismo upućeno, ali se autor nije potpisivao.

I tako, dan za danom deci brzo prolazi u „Školi prijateljstva” kojoj je, kako kaže direktorka „Naše Srbije” Mina Milićević, od presudnog značaja podrška „Banke inteze”.

– Ponosni smo na to i na svu našu decu iz zemalja regiona s kojima ovih dana delimo najlepše trenutke, podsećajući se na ono zajedničko, što ćemo uvek nositi u sebi ma gde bili: srpski identitet – kazala je Mina Milićević.

Branko Pejović

Podrška… Inicijativu naših čitalaca potpisuje sve više uglednih ličnosti

Inicijativu Pressa da se 21. oktobar, datum masakra u Kragujevcu, obeležava kao Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, potpisao je i rektor Univerziteta u Beogradu prof. dr Branko Kovačević.Srbija među prvima prepoznala zlo fašizma… Kovačević

– Šumarice su za građane Srbije simbol borbe protiv fašizma i mesto koje odslikava svu tragediju jednog rata koji je bio najveći u istoriji ljudske civilizacije. One, takođe, predstavljaju simbol patriotizma, jer su i nastavnici i ta deca koja su stradala u Šumaricama pokazali šta znači voleti svoju zemlju – rekao je Kovačević.

On kaže da je Srbija bila jedna od prvih evropskih zemalja koja je prepoznala zlo fašizma.

– Dan studenata UB obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije u Beogradu 4. aprila 1936. godine, kada je u protestu organizovanom zbog jačanja fašizma u Nemačkoj ubijen student prava Žarko Milanović – podseća Kovačević.

Gde se može potpisati

Čitaoci iz Beograda koji žele da potpišu inicijativu mogu to da učine svakog radnog dana, od 11 do 17 časova, u prostorijama redakcije, Hajduk Veljkov venac 4-6. Takođe, potpisi se mogu staviti na Đačkom trgu u Kragujevcu, kao i kod dopisnika Pressa u Čačku, Šapcu, Kraljevu, Loznici, Vranju, Ljuboviji…

Inicijativu Pressa podržala je i najstarija sportska organizacija u Srbiji – Savez „Srpski soko“.

– Niko ne može da osporava proglašenje 21. oktobra za državni praznik jer žrtve kragujevačkog oktobra to svakako zaslužuju! Kredibilitet ovog praznika će proisticati upravo iz činjenice da je narod pokrenuo inicijativu, a ne partije niti političari. Pored ostalih žrtava, tad je stradalo i stotinak članova sokolskog društva u Kragujevcu. Najstariji streljan u Šumaricama imao je 78 godina, a najmlađi samo 12 – poručuju članovi Saveza „Srpski soko“.

PRESS

У оквиру једномесечне праксе у приватној адвокатској канцеларији, најбољи     студенти треће и четврте године београдског Правног факултета обишли су преко десет институција у којима су пратили рад старијих колега, али и сарађивали на неким предметима.

Десет најбољих студената треће и четврте године Правног факултета у Београду завршили су једномесечну праксу у приватној адвокатској канцеларији. Обишли су преко десет институција у којима су, само за њих, организована предавања.

Сарађивали су и на конкретним, актуелним предметима. На жалост, у Србији је мало студената који добију прилику да се кроз практичан рад упознају са занимањем за које се школују.

Путем конкурса, организованог на Правном факлултету у Београду, изабрани будући правници директно су пратили рад старијих колега, али и сарађивали на неким предметима.

„На мене је највећи утисак оставио рад на конкретним предметима, дакле рад на оптужници и упоредо праћење тих поступака“, рекао је Марко Цветковић, студент четврте године Правног факултета.

Тодор Брајовић, студент четврте године каже да су у Специјалном пратили Шарићево суђење и да су видели како изгледа уопште суђење и шта се све ради на суђењу.

У летњој радионици студенти су потврдили свој избор будућег занимања и видели на које све ствари адвокат свакодневно мора да мисли.

„Tо није био рад у канцеларији, већ упознавање са свим областима права“, рекла је Мирјана Игњатовић, студент треће године Правног факултета.

Апсолвент на Правном факултету Софија Ковачевић каже да су посетили Саобраћајни факултет, Институт за судску медицину, где су се надлежни потрудили да објасне о чему се ради, који је њихов задатак.

Студентима је жао што је пракса завршена. Кажу да је велики пропуст то што више њихових колега нема могућност да прође кроз сличне програме. Многи прилику за то добију тек када дипломирају. Таква пракса би, кажу, што пре требало да се промени.

РТС

Za srpske srednjoškolce 52. Matematička olimpijada u Amsterdamu, u zemlji cveća Holandiji, bila je više nego uspešna.

Tim naših takmičara, u sastavu: Teodor fon Burg (zlatna medalja), Igor Spasojević i Stevan Gajević (srbrne), Rade Špegar (bronzana), Filip Živanović (pohvala), iz beogradske Matematičke gimnazije, doneo je pregršt priznanja.

Nadmetali su se u konkurenciji 564 najbolja matematičara iz celog sveta. Šesti član ekipe je Stefan Mihajlović iz Niša, učenik gimnazije „Svetozar Miletić“. Stručni štab i vođe puta bili su profesori Đorđe Krtinić i Dušan Đukić.

Tako je još jedan niz odličja dodat bogatoj riznici medalja, diploma, priznanja… na svetskim takmičenjima u matematici.

Sa svojom trećom zlatnom medaljom, naš najuspešniji takmičar, Teodor fon Burg je u samom vrhu svetske rang-liste, jer sada zauzima šesto mesto u konkurenciji od preko 14.000 kandidata iz čitavog sveta.

Tekst i foto Miki Veličković

Мада је и ове, као и претходних година остало упражњених места у средњим школама у Србији, све је више деце која након основне школе одлучују да не иду на даље школовање.Део њих остаје на селу са намером да наставе да се баве пољопривредом, има оних који успехом из основне школе и не могу нигде да се упишу, а део њих просто не жели да учи па самим тим ни да покуша да нешто изучи. Како средња школа није обавезна са напуњених 15 година деца могу да се запошљавају, али само уз пристанак родитеља. Анализе су показале да се на биро пријављују претежно деца из сиромашних породица, а главни разлог за напуштање или не полазак у средњу школу је потреба да се што пре дође до било какве зараде.

Наиме, последњих година повећан је број пријављених малолетника на бироу Нациналне службе за запошљавање. Они на евиденцију незапослених долазе одмах након основне школе или нешто касније када напуштају започето средњошколско образовање али и по завршетку трогодишњег школовања. Према подацима Националне службе за запошљавање, тренутно се на бироу налази око 1.500 малолетника, од којих је 200 петнаестогодишњих тинејџера. Незапослени стари између 17 и 19 година завршили су трогодишње или четворогодишње школе и не планирају да наставе школовање, али очекују да нађу било какав посао.

На евиднцији незапослених у Новом Саду налази се 480 малолетних особа које трагају за послом, а од почетка године газде су запослили њих 405 и то најчешће за рад на грађевини, као возаче, машинисте, куваре, фризере или келнере.

У зависности од квалификација малолетници се ангажују и на једноставним комуналним пословима као што је одржавање зеленина, пословима помоћних радника на грађевини , као трговци, да деле рекламне проспекте, флајере, продају сладолед… Малолетницима се током лета нуде сезонски послови брања воћа и поврћа где су дневнице и највеће.

И поред казни које прете газдама за непоштовање правила запошљавања малолетних, велики је број оних који ову категорију незапослених ангажују на црно, тако да се претпоставља да је број тинејџера који немају посао знатно већи од званичне евиденције. Разлог за мањи прој пријављених на бироу од стварно незапослених малолетника је и у томе што добар део њих има здравствено осигурање на неки други начин па нису принуђени да до њега долазе пријављивањем на евиденцију НСЗ што је, како се оцењује, чест разлог њиховог боравка на списку незапослених. Саветници НСЗ са незапосленим малолетницима, као и са свим другим који траже посао, склапају индивидуални план запошљавања помоћу кога се они усмеравају на одређене програме у складу са својим квалификацијама. Уколико малолетници немају завршену ни основну школу њима се нуди могућност укључивања у програм Функционалног основног образовања одраслих, које подразумева стицање базичног образовања и вештина за рад на пословима првог нивоа сложености. Поред тога НСЗ за тинејџере без дипломе организује шестомесечне обуке за преквалификацију и доквалификацију којима се повећава шанса за њихово запошљавање. До сада су незапослени обучавани за послове из области машинства, графичарства, обраде метала, монтаже делова за аутомобилску индустрију, заваривача али и за произвоњу премаза, плетача мрежа, ливца керамике, за производњу и прераду хране, као и за послове млекара и сортирање природних црева…

Љ. Малешевић

ОБРАДОВИЋ: УЛАГАЊЕ У ОБРАЗОВАЊЕ, УЛАГАЊЕ У БУДУЋНОСТ ЗЕМЉЕ

Највећи број становника Србије има завршену средњу школу, мање је оних са високим образовањем, а иако је током протеклих деценија дошло до значајног помака у образовној структури, у Србији ипак 7,7 одсто становника нема завршену ни основну школу, показали су подаци последњег пописа становништва из 2002. године.Основно образовање има 23,9 одсто становништва, особе које нису завршила основну школу чине 7,7 одсто, док више и високо образовање има 11 одсто становништва. У Србији са завршеном средњом школом живи 41,1 одсто становника.

Када је у питању повезаност удела високо образованих са економским развојем земље, министар просвете и науке Жарко Обрадовић истиче да је циљ да у Србији постоји већи број високо образованих људи како би боље повезали са представницима привредног сектора чиме би се отворила нова радна места, подстакао развој производње…

„Стратешки циљ је да се унапреди стање економије, повећа број високо образованих људи и оствари спој привреде и знања“, казао је Обрадовић.Он је подсетио да према подацима последњег пописа становништва образовна структура становништва није добра будући да у другим земљама има више становништва са високим образовањем.

Он сматра да је улагање у образовање услов напретка Србије , али да, међутим, постоје и они који не виде значај улагања јер не даје брзо резултате. Такође је подсетио да постоји велики број оних који су неписмени на почетку 21. века, те да има недовољно образованих, односно мало високо образованих у Србији.

Обрадовић је навео да су студенти београдског универзитета последњих месеци постигли добре резултате на бројним такмичењима и да је у разговору са њима приметио да желе да се више повежу са привредом.„Људи из привредог сектора су помало неповерљиви према улагању и они траже готов производ, свршеног студента, а мањи је број оних који су спремни да промовишу неку младу екипу, уложе у њих и из те екипе изабере најбоље“, закључио је министар просвете.

Истраживање писмености је први пут укључено у попис становништва далеке 1866. године, а резултати су показали изузетно низак ниво писмености у Краљевини Србији јер је те године регистровано само 4,2 одсто писменог становништва.

Према подацима пописа из 1953. године, четвртина становништва старих 10 и више година није била писмена. Велики број неписмених особа у Србији након Другог светског рата последица је ниског друштвено-економског развоја земље, показују подаци Републичког завода за статистику.

Међутим, захваљујући увођењу обавезног осмогодишњег школовања, као и организовању курсева за описмењавање одраслог становништва, учешће неписмених лица је смањено.

Тако другу половину 20. века карактерише константно смањење учешћа неписмених, а резултати пописа 2002. године указују на то да се поменути тренд наставља.

У 2002. години учешће неписмених је износило 3,45 одсто, за разлику од 1991. године у којој је учешће неписмених међу становништвом узраста 10 и више година износило 6,10 процената.

Значајне разлике у погледу заступљености неписмених лица уочене су између градских и осталих насеља.

Према резултатима пописа 2002. године учешће неписмених у градским насељима је износило 1,55, док је у осталим насељима њихово учешће износило скоро шест одсто.

У Србији постоји изразита разлика у погледу нивоа писмености између мушког и женског становништва.

Према резултатима пописа 1953. године удео неписмених жена износио је 37 одсто, а неписмених мушкараца 11,6 одсто.

Током протеклих деценија дошло је до значајног помака у образовном нивоу становништва Републике Србије па је тако смањено учешће лица без школске спреме и с непотпуном основном школом, док је учешће лица са основним, средњим, вишим и високим образовањем повећано.

Смањивање неписмености одвијало се код оба пола, али је било знатно интензивније код мушког дела популације. Тако је у 2002. години регистровано 5,7 одсто неписмених жена и 1,1 одсто неписмених мушкараца.

Забележено је да је неписменост, односно удео оних који не знају ни да читају ни да пишу најзаступљенија међу становништвом старим 65 и више година.

Од укупног броја неписмених особа у Србији 2002. године, чак 74,2 одсто је старо 65 и више година, док, с друге стране, млади узраста 15-19 година чине 1,4 одсто од укупног броја неписмених.

Значајне разлике у погледу висине учешћа неписмених забележене су и међу припадницима различитих етничких група. У 2002. години, удео неписмених Срба старих 10 и више година износи 3,35 одсто, а међу становништвом мађарске, словачке, русинске националности, проблем неписмености скоро да не постоји.

Са друге стране, међу Ромима и Власима учешће неписмених је велико. Према резултатима пописа из 2002. године, сваки пети Ром старости 10 и више година је неписмен, док је учешће неписмених Влаха 10,5 одсто.

На Међународни дан писмености, 8. септембра прошле године објављено је да у Србији има 1,3 милиона неписмених или људи који немају основну школу, а да их у свету укупно има око 862 милиона.

Подаци УНЕСКА из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.

TАЊУГ

Slična sudbina dece u prihvatilištu – napustili su ih, ili su im umrli roditelji, upali su u loše društvo ili postali žrtve nasilja i trgovine ljudima

Vreme u druženju brzo prođe Foto D. Jevremović

Aleksandar (16) iz Pančeva imao je šest godina kada ga je policija prvi put dovela u Prihvatilište i Prihvatnu stanicu Beograd. Živeo je pre toga s dedom koji nije bio u stanju da se brine o njemu i mnogo vremena provodio je sam na ulici. Zaposlenima u prihvatilištu i policiji trebalo je nedelju dana da utvrde njegov identitet. Od tada živi po domovima, a povremeno je u prihvatilištu.

– Imao sam 12 godina kada sam upao u loše društvo. Ja nisam krao, ali sam bio sa onima koji su to radili, pa su me uhapsili i podneli prijavu protiv mene, kao saučesnika. Onda su me doveli u prihvatilište, tu sam proveo neko vreme, pa sam bio vraćen u dom – priča Aleksandar.

U domu, međutim, nije mogao da se navikne na vaspitače i odatle je bežao više puta u proteklih nekoliko godina. Već četiri meseca živi u prihvatilištu i uskoro bi trebalo da se vrati u dom. Sada je siguran da više neće bežati, želi da završi školu i da izbegava nevolje. Jednog dana će, kaže, biti vaspitač i pomagaće deci koja žive u socijalnim ustanovama.

Njegova godinu dana mlađa drugarica Anastasija iz Kraljeva poslednja dva meseca boravi u prihvatilištu. U domovima za nezbrinutu decu bila je od 18. meseca života, a u prihvatilište je došla zbog problema u prilagođavanju prilikom boravka u jednom od njih. Poznaje majku i oca, ali odbija svaki kontakt s njima. Ima brata koji živi u drugom gradu i koji povremeno dolazi da je poseti.

– Upisala sam se u krojačku školu, od septembra krećem na usavršavanje, a želim da jednog dana radim kao dizajner. U prihvatilištu sam shvatila da postoje ljudi koji žele da mi pomognu, da nije sve tako crno kako je meni izgledalo. Navikla sam se na pravila i znam da ona postoje da bi meni bilo bolje. Ovde živimo kao jedna porodica. Zajedno učestvujemo u radionicama, idemo na kuglanje, u šetnje – priča Anastasija.

Život u domu je poseban ali, kako ona objašnjava, ako je dete od malih nogu u njemu, navikne se na tu sredinu. Mnogo je teže onima koji dođu sa, na primer, deset godina, jer moraju da se privikavaju na novo okruženje, upoznaju s decom i vaspitačima, pravilima, što je mnogima izuzetno teško.

Pre tri meseca iz Novog Sada u prihvatilište je stigla Mia (14). Osam godina provela je u hraniteljskoj porodici, a onda je došla u sukob s hraniteljkom i zbog toga se našla u ovoj ustanovi.

– Ovde se družimo i pričamo s vaspitačima, idemo u šetnje i igramo se, lepo se slažemo – priča Mia.

Ona je u kontaktu sa sestrom koja je dosta starija od nje, ali, zbog svojih problema, ne dolazi da je poseti.

Sudbine ovo troje dece slične su sudbinama većine mališana koji su privremeno utočište našli u prihvatilištu. Napustili su ih, ili su im umrli roditelji, upali su u loše društvo, postali su žrtve nasilja u porodici ili trgovine ljudima… Trenutno u ovom prihvatilištu ima 19 dece, iako zvanično može da primi – 16.

– Nikad ne znamo šta ćemo da zateknemo kada stignemo na posao: konkretno sada nas je čekalo još jedno dete na prijemu, drugo se razbolelo pa smo ga vodili kod lekara, dok su po treće došli policajci u civilu da ga prebace u dom. Dečak je bio četiri dana u prihvatnoj stanici i više nije mogao da ostane, ali on nije želeo da se vrati u dom u kojem živi. Dugo smo razgovarali s njim, policajci su bili strpljivi i na kraju smo uspeli da se dogovorimo – priča Ana Kalajdžić, specijalni pedagog u prihvatilištu.

Ovo je, kako ona objašnjava, jedina ustanova za prihvatanje nezbrinute dece na teritoriji Srbije, pa u nju pristižu mališani iz svih krajeva zemlje, ali i iz država u regionu. Po pravilu, u prihvatnoj stanici deca bi trebalo da ostanu između tri i sedam dana, a u prihvatilištu najduže mesec dana. Ali, u praksi to nije tako, većina mališana ostaje po tri ili četiri meseca, a jedan dečak, koji je deportovan iz Nemačke, živi ovde već godinu i po dana. Mališani ostaju duže u prihvatilištu jer nemaju kuda da odu

– Decu nam najčešće dovodi policija, stižu po odluci pravosudnih organa, tužilaštva i centra za socijalni rad. Sve češće dolaze i sami, jer prepoznaju ovo mesto kao sigurnu kuću. Pričaju s drugom decom, nađu one koji imaju slične probleme i onda pokucaju na naša vrata – kaže Ana Kalajdžić.

O deci u prihvatilištu danonoćno brinu osam vaspitača, dva socijalna radnika, rukovodilac, psiholog, medicinski tehničar i spremačica, a zaposlenima često pomažu i volonteri.

Dejana Ivanović

———————————————————–

Idu na bazen i izlete

Deca u prihvatilištu vreme najčešće provode u kreativnim radionicama, ali u ovim letnjim danima odlaze zajedno i na bazen, na izlete, u bioskop ili pozorište, kaže Milica Joković, koja 30 godina radi kao vaspitač.

– Sudbine dece su potresne, ali mnoga od njih su uspela u životu, završila školu, zaposlila se, stekla porodicu. Imali smo jednog dečaka bez roditelja koji je ovde praktično odrastao. Danas ima 25 godina, radi u jednom obdaništu, svoj je čovek, a mi smo s njim i dalje u kontaktu – kaže Milica Joković.

POLITIKA