Правна питања и одговори

Реформа образовног система Србије и улагања у образовање већа од садашњих 4,5 одсто бруто домаћег производа (БДП) неопходни су за јачање привреде.Помоћница министра за рад Радмила Букумирић-Катић каже да је проблем у структури улагања у образовање, јер „око 90 одсто новца одлази на зараде запослених у образовању, а мање у модернизацију образовања“.“Око 20 одсто младих се запошљава у сивој економији“, навела је Букумирић-Катић, додајући да је трећина младих између 17 и 24 године само са основном школом.

Млади дуже и теже него икада долазе до посла, а чак 46 одсто њих између 15 и 24 године је незапослено, каже Радмила Букумирић-Катић.“То је велики изазов и огроман проблем који се хитно мора решити, јер ће свако ко буде имао могућности да оде из земље, то и урадити“, истакла је Катић и додала да велики утицај на незапосленост младих има и сива економија.

Према њеним речима, 2010. је достигнут најнижи ниво запослености и највиша стопа незапослености у последњих неколико година.Катић је оценила да су основни проблеми који муче Србију привреда и њена структура, неуспеле и споре приватизације и људски капитал, у који се довољно не улаже.Како је казала, флексибилно образовање може да створи флексибилну радну снагу и тада је могуће створити флексибилно и ефикасно тржиште.“Неопходно је подстицати и субвенционисати развој сектора који имају будућност, а то су прерађивачки сектор, пољопривреда, услуге, комуникације“, казала је Букумирић-Катић.

Према њеним рецима, тржиште рада мора да се мења и да се поред економског створи и законски амбијент за успостављање флексибилног тржишта рада и запошљавања. „Потребна је промена структуре радне снаге са становишта знања, вештина и способности“, казала је Букумирић-Катић.

Како је истакла, реформа образовног система ће довести до раста БДП-а и стопе запослености.“Стретегија развоја Србије до 2020. дала је основне правце кретања развоја и почетна тачка је отварање нових радних места“, додала је Букумирић-Катић.Она је навела да „на прсте могу да се наброје компаније у Србији које су у последњих десет година вршиле обуку запослених“

Држава не треба да плаћа факултете, већ студенти

Директор Центра за слободно тржиште Мирослав Прокопијевић је рекао да у Србији постоје илузије да образовно тржиште може да стигне тржиште рада, наводећи да се тржиште образовања мења спорије од привреде. Како је он казао, у Србији има мало факултетски образованих, од тога половина одлази у иностранство, а добар део који остаје у земљи је незапослен. „Држава не треба да плаћа факултете, већ студенти“, навео је Прокопијевић као решење за образовни систем у Србији.

Tanjug

Двестотине доктораната и 17 ученика завршних разреда средњих школа у Србији данас је потписало уговор о стипендирању са Министарством науке и просвете.У згради ректората Универзитета у Београду, министар просвете Жарко Обрадовић уручио је уговоре неколико доктораната из различитих области.

Будућим докторантима се обратила се и Нада Драговић помоћник министра просвете и рекла да се министарство овим уговором о стуипендирању обавезује на редовно исплаћивање новчане надоканде у наредне четири године.На крају су студенти имали неколико питања за Жарка Обрадовића, а највише их је интересовало питање високих школарина на докторским студијама.Обрадовић им је обећао да ће покушати у разговору са деканима да реши овај проблем како им сав новац од стипендије не би одлазио на школарине већ на пројекте у научно истарживачком раду.

Tanjug

Професор Миленко Перовић с Филозофског факултета у Новом Саду

Професор Миленко Перовић с Филозофског факултета први је у историји Новосадског универзитета осуђен за мобинг и дискриминацију. По пресуди која је у четвртак донета у Основном суду, он ће морати да плати 470.000 динара Слободану Саџакову чији је научни рад опструисао током 2009. године, онемогућио му да напредује с позиције асистената и спречио га да брани докторску дисертацију.Саџаков је остао без посла, био је приморан да штрајкује глађу, а, како каже, свима који трпе мобинг ова пресуда враћа наду да правде, ипак, има.

Након суђења, које је трајало нешто више од годину дана, донета је пресуда да је Перовић, док је био на месту шефа Катедре на Одсеку за филозофију Филозофског факултета, дискриминисао Саџакова који је радио као асистент. За повреду части, угледа и права личности Перовић ће морати да плати 350.000 динара, док се још 120.000 динара односи на судске трошкове.

Професор без коментра

Професор Миленко Перовић је у петак рекао у телефонском разговору да још не зна да је пресуда за мобинг донета. Наиме, с обзиром на то да је његов адвокат у Врбасу, суд му још није доставио пресуду.- Одакле вам то, ко вам је то рекао? Свакако не желим ништа до коментаришем – рекао је Перовић.

Слободан Саџаков

– Највећи парадокс у свему јесте то што је Перовић професор етике и филозофије права и баш он је постао први на Универзитету који је осуђен за мобинг. Борио сам се за правду и нисам ни по коју цену хтео да одустанем, а мислим да ова пресуда на неки начин враћа наду оним људима који су прошли кроз оно што сам и ја доживео – каже Саџаков.Он наводи да је „због његове личне освете прошао кроз пакао“.- Иако је председник комисије др Жељко Калуђеровић аргументовао да испуњавам све услове за реизбор на место асистента, Перовић није хтео да потпише позитивно мишљење. Остао сам без посла, а поред тога, онемогућио је и пријаву мог доктората која је после без икаквих проблема прошла на Филозофском факултету у Београду, где треба и да га браним у јуну – каже Саџаков.

Он наводи да се пресуда односи на „ускраћивање радних права, дискриминацију на послу, увреде, претње СМС-ом, али и уцењивање Перовића да гласам за избацивање других колега, на шта нисам хтео да пристанем“.

Иначе, Петровић је на месту шефа Катедре за филозофију провео осам мандата, а сада ради као редовни професор. У новембру 2009. навео је да то што је Саџаков остао без посла није његова кривица, већ је отпуштен одлуком деканата због тога што није испунио све законске услове.

Динка Максимовић

Сузана Стојиљковић, магистар информатике, залива зелену салату

У размаку од свега пар метара нашли су се магистар информатике, технолошки инжењер, дипломирани економиста, неколико правника, па чак и доктор природних наука. Није реч о састанку стручњака који ће разматрати неко важно државно питање, није реч о стручном семинару, нити о скупу интелектуалне елите Србије. Они су факултетске дипломе давно „окачили о клин” и за своју егзистенцију зарађују продавајући воће, поврће, лековито биље и чајеве, козметику или јефтине фармерке на некој од београдских пијаца.

Док купци са цегерима јуре између тезги на Цветковој пијаци, продавци бришу зној са чела и помало поспани надвикују се ко ће јефтинијом понудом привући муштерије. Једна од њих је Сузана Стојиљковић (46). Из пластичне флаше са пробушеним чепом залива зелену салату како би изгледала што свежије и као са разгласа обавештава пролазнике да је килограм парадајза 90 динара. На први поглед, не разликује се нимало од осталих пољопривредника за тезгама. Међутим, Сузана зна да направи програм за једну књиговодствену агенцију, или да пише алгоритме за најкомпликованије математичке задатке. Она је магистар информатике и рачунарства, завршила је Природно-математички факултет у Београду са просеком 8,5. У својој професији никад није радила.

– Раније, није било дана да не жалим што нисам у професији добила прилику. Маштала сам о томе да радим у некој модерној фирми и да ћу се свакодневно сусретати са бројним програмерским изазовима. Сада, кад имам иза себе породицу, морам да размишљам како да се прехранимо, а једини начин за то је да искористимо пољопривредно земљиште и да зарадимо од рада. Већ 11 година радим овај посао и производим поврће, али и даље ме интересују рачунари, алгоритми, програми. Ипак, то је нека моја неостварена љубав, живот и реалност је нешто друго – каже Сузана док услужује муштерије.

Дипломирани економиста Момчило Симјоновић је радио у својој струци после факултета, али је државна фирма, као што је то са многима био случај, пропала, приватизована, а он, као и стотине радника, остао без посла. Натеран немаштином и безуспешним тражењем радног места, одлучио је да производи печурке, о којима до тада ништа није знао.- Тражио сам послове, сви су ми затварали врата, а породица је морала да преживи. Купио сам књиге, читао, учио и 1996. године сам одлучио да ризикујем и покренем производњу печурака на тавану куће. Посао сам мало развио, али није ни сад лако. Печурке треба одгајити, па доћи на пијацу, а онда се изборити са масовним производњама и ниским ценама. Али добро, најбитније је да се преживљава. Али, да ми је неко као студенту док сам проучавао економске предмете рекао да ћу се бавити пољопривредом, помислио бих да је луд – прича Момчило.

На другом крају града, на Бајлонијевој пијаци, приче готово идентичне. Дипломираних правника, економиста, физичара и хемичара, географа и професора српског језика има на претек. На последњој тезги, код рибарница, Радован Поповић продаје лековите чајеве и биље. По струци инжењер технологије, а у струци ниједан радни дан.- Већ 23 године сам на Бироу и ниједан посао ми нису понудили. Радио сам преко студентских задруга грађевиснке послове, током деведесетих продавао бензин и цигарете. Пре неколико година, игром околности, добио сам прилику да од произвођача купујем чајеве и биље и да то продајем на пијаци. Зараде има, да се преживи, али верујте да је тешко. Џаба нам свима овде факултети, причање страних језика и богате биографије. После се чудимо што нам деца одлазе из земље. Ја први своју децу нисам могао да усмерим на факултет. Како да их саветујем да уче, кад виде како сам ја прошао – разочаран је Радован.

Банкар на њиви

Драгана Трајковић (21) је на другој години Филолошког факултета у Београду и студент Више пословне школе. Њен брат, Братислав, дипломирао је банкарство. Међутим, они, као остали студенти, немају пуно времена за ноћне изласке и јутарње кафе са бруцошима. Уколико им факултети не донесу посао, продавање поврћа на пијаци им је резервна варијанта.

– Видите и сами колико је људи с факултетом на ивици егзистенције. Ми смо свако јутро на пијаци, продајемо, па по подне учимо и радимо послове на њиви. Немамо избора. Ми бисмо волели да добијемо неки посао где ћемо радити у струци, имати добру месечну зараду, али како време пролази, све нам је јасније да без тезге нема вајде од диплома – истиче Братислав, док његова сестра муштерији ставља везу першуна више, каже „кућа части”.

Борис Вуковић

Потражња за кадровима у области информационих технологија у односу на друге секторе у Србији веома је добра и они у просеку нађу посао за годину и осам месеци.Према последњим подацима, на евиденцији за запошљавање налази се 686 IT стручњака са факултетском дипломом, док се од почетка ове године запослило њих 208.

Како додају у Националној служби за запошљавање, на евиденцији појединих филијала ових кадрова нема уопште, а покретљивост радне снаге није велика и зависи у великој мери од квалитета понуде.

Декан Високе школе струковних студија за информационе технологије Валентин Кулето истиче да број IT кадрова у Србији у малом проценту задовољава потребе тржишта. Према његовим речима, скоро свакој фирми потребан је и програмер, администратор мреже или човек који води рачуна о рачунарима, а да је број кадрова који се производи недовољан.

„Међу децом и младима влада слабо интересовање за оваква занимања, вероватно зато што мисле да је тешко студирати ову област, а и стање индустрије говори као да нема довољно посла за њих. У Србији постоји око 5.500 до 6.000 места на свим факултетима и установама за неки сегмент IT области, а свега 1.500 места је заузето“, наводи Кулето.

Он додаје да се просечне почетне плате програмера крећу од 450 до 700 евра. Кулето каже да се због недостатка кадрова многе фирме одлучују да саме „праве“ IT стручњаке, тако што шаљу запослене у професионалне школе које трају краће него факултет.

С друге стране, портпарол Уније послодаваца Србије Драгољуб Рајић наводи да су процене да је у последње две године у Србији опала потражња за IT стручњацима за 18 до 37 одсто, као и да у овом тренутку кадрова из ове области има и више него што је потребно.

Извор: Danas