Правна питања и одговори

На позив Министра просвете проф. Др Жарка Обрадовића 26.01.2011. године у 16 часова у Влади Републике Србије одржани су разговори представника репрезентативних синдиката у образовању Србије (Гранског синдиката просветних радника Србије „Независност“, Уније синдиката просветних радника Србије, Синдиката образовања Србије и Синдиката радника у просвети Србије) и Премијера Владе Републике Србије, Министра просвете и Министарке финансија.

Састанак је трајао два сата. Синдикати су изнели своје захтеве. На једној страни Синдикат образовања Србије са нешто блажим захтевима који су тешки 4,3 милијарде динара на годишњем нивоу (за плате јубиларне награде и отпремнине). На другој страни Уједињена три синидаката (Грански синдикат просветних радника Србије „Независност“, Унија синдиката просветних радника Србије и Синдикат радника у просвети Србије) су захтевали кориговање коефицијената у образовању (8 милијарди: у априлу повећање од 9% и у септембру 8% поред онога што је Влада већ понудила према Закону о буџету), јубиларне награде (око милијарду), отпремнине (око 300 милиона) и за инвестиције у образовању око (10.7 милијарди).

Када је погледао захтеве Премијер је рекао да ће, уколико се захтеви синиката испуне, бити нарушена макроекономска стабилност и политика Владе Републике Србије, и имајући све у виду предложио је да тек у априлу можемо кренути у разговоре у вези побољшања материјалног положаја запослених у просвети. Синдикати то сматрају „продајом магле“ јер не постоји никаква гаранција за побољшање маретијалног положаја запослених. Такав предлог синдикати би могли да прихвате само под условом да је за претходне две године урађено нивелисање плата у образовању за ниво инфлације. Премијер оупште није схватио озбиљност припрема за штрајк које су спроведене у синдикатима у циљу побољшања материјалног положаја.

Благо речено понуда је једнака ништа. Према томе штрајк се наставља!

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

Ова власт као и већина власти на овим просторима се понаша «социјално одговорно», јер прича једно, а ради друго, те је образовање по просечној плати довела на најнижи ниво плата запослених у образовању у земљама у окружењу, као и нижи ниво од просечних плата у јавим предузећима која су изразити губиташи, а истовремено деле добит у истим предузећима. Да ли је потребно поменути образовну и квалификациону структуру запослених у просвети и поредити је са структуром у већини јавних предузећа.

Претходни разговори око плата у образовању су били јануара 2009. године, потписани протокол није испоштован. Министре ко је крив? Септембар месец 2010. године је био врућ за Владу, те је са Премијером уговорен састанак, после кога се све десило по систему «празних обећања», јер иза тога стиже протокол у коме нема ничег од договореног, који је посебно понизио просветне раднике. ГСПРС „Независност“ је у више наврата предлагао да се ускладе плате запослених у образовању са осталим буџетским корисницима пре замрзавања у току октобра 2010. године, о шта су се ресорна министарства оглушила. Циљ нам је био да се најмање плаћеним категоријама обезбеди гарантована минимална зарада, а да се са тим усагласе коефицијенти и задржи раније достигнути однос, што би се дефинисало Протоколом и Уредбом. Непосредно после оваквог игнорантског односа Владе у првој половини новембра је затражено хитно потписивање Протокола и у супротном запрећено штрајком, јер се није поштовао члан 18. ПКУ (у коме се говори о обавези потписивања Протокола до 15. новембра). Крајем новембра је по трећи пут упућен захтев за доношење Уредбе за предшколско образовање. Нико и никада није удостоио синдикате и почео преговоре са њима. Након оваквог оглушивања и игнорисања ГСПРС „Независност“ није ништа друго остало до организовања и вођења штрајка у нади да ће осионој Влади и ресорним министрима показати да у Србији постоје и просветни радници. Или, политичари имају за циљ да их обликују у просјаке и јаднике? Да ли је на делу покушај освете лоших ђака? Они мисле да могу да обаве данашњи посао јучерашњим методама, а да се ту затекну и сутра. Ми смо спремни да им опростимо, јер греше из страха да не погреше.

Главни одбор ГСПРС «Независност» је донео одлуку о ступању у штрајк и о томе обавестио Владу, ресорна министарства, начелнике школских управа и директоре школа. У «законски» штрајк ступили смо 24. 01. 2011. године, са почетком прве смене у школама, а даље организовање и вођење штрајка координирамо са другим репрезентативним синдикатима до потпуне обуставе наставе које се планира од 28. 01. 2011. године и трајаће до остварења захтева. Успех је увек дете смелости!

Обавештени 27.12.2010. Влада, ресорна министарства, начелници школски управа, директори и медији, одмах сутрадан уследио је позив за преговоре. Медјутим, ресорна министарства су потом «ћутала» све до 21.01.2011. године, те су на тај начин прекршили Закон о штрајку и Закон о раду који се односе на обавезу преговарања страна у спору пре почетка и за време трајања штрајка.

Да побољшања материјалног положаја запослених у образовању неће бити говоре и други чланови Закона о буџету: чланом 13. се продужава мораторијум на финансијски део Општег колективног уговора и суспендује могућност исплате свих врста награда предвиђених Посебним колективним уговором, осим јубиларних награда које су стечене у 2011. години, те је на тај начин још једном Влада прибегла дискриминацији запослених, а све у циљу поделе и прављења раздора у бићу просветара и покушаја рушења ИНСТИТУЦИЈЕ СИНДИКАТА. Чланом 8. Закона о буџету Влада је дефинитивно утврдила повећање плата у следећој години и на тај начин елиминисала синдикате и потпуно угасила социјалних дијалог који је и пре тога једва тињао.

Према овим поступцима и «уважавању» од стране Владе може се закључити да је следећи корак гашење образовања и угроженост нашег опстанка. Да ли ћемо им то дозволити? Из тих разлога ГСПРС „Независност“ уместо да свим члановима и просветним радницима у образовању пожели срећан Савиндан, присиљен је да вас, после свега, обавести да је све спремно за потпуну обуставу рада. Позивамо све запослене у просвети да се беспоштедно боре за своја права и остварење својих интереса који су угрожени од стране бахатог понашања социјално неодговорне Владе до потпуног остварења захтева. Блато може драгуљ упрљати, али га не може претворити у блато…1 Сада су на истом послу три синдиката, једина уметност у овом је: придружи се да би боље живео!

Процените и сами ко говори истину и ко се на овим просторима дрзнуо да се игра са образовањем да га угрожава, потцењује, уцењује, понижава и доведе до штрајка. Морамо схватити да под лошим кровом трпи цела зграда.

Београд, 26. 01. 2011.

ГСПРС «Независност»

проф др Томислав Живановић, председник

Сваки иоле пажљиви читалац приметио је до сада да користим штрајк и протест готово као синониме.Међутим, они то нису. Постоје различити видови протеста, а штрајком се може само назвати потпуна обустава рада. Ово се мора нагласити пошто у нашој синдикалној пракси постоји нешто што се зове „законски штрајк у образовању“ који је својствен само нашем законодавству. Наиме, то је штрајк који закон подржава, а све у циљу погоршавања квалитета наставе и којим се, нажалост, задовољавају многе колеге у Србији. Пошто је то право чудо, као “округао квадрат“ или “дрвено гвожђе“, он захтева посебну анализу. Али, пре тога да разјасним разлику између штрајка и протеста. Протест је када синдикалне организације донесу одлуку да неће радити један дан, да неће водити евиденцију о свом раду, да неће закључити оцене и одржати одељењска и наставничка већа, да ће држати час 30 минута итд. Све су то до сада упражњавани видови протеста просветних радника. Међутим, штрајком се може назвати само вишедневна обустава рада и увек је везана за радно место.

Зашто “законски штрајк“ није штрајк и какав је његов смисао и значај? Пре свега, то је штрајк у којем штрајкујем, а радим и то је право чудо! Искуства средина у Србији које годинама и месецима тако “раде“ или тако “штрајкују“ (не знам шта је боље рећи), показују да Влада и Министарство просвете то оправдавају и прижељкују. Такође, искуства средина у Србији које су по неколико седмица потпуно прекидале рад , показују да их тамо управе школа “моле“ да раде 30 минута. Шта то показује? Пре свега, очито је да је Влада свесна да је материјални положај просветних радника испод сваког нивоа. Оваквим “штрајком“ Влади се даје аргумент да каже “мало сте плаћени, мало и радите“ и ту је крај приче. Ако би школе у Србији тако “радиле“, послодавац не би ништа учинио да поправи ситуацију. У том смислу законски штрајк не значи ама баш ништа. Он може имати смисла само као етапа за оне школе и оне средине које се тек укључују у синдикалну борбу. Међутим, истрајавати у законском штрајку месецима и годинама може бити погубно за синдикате, а лицемерно према професији и ученицима.

Наиме, посебно питање у свему овоме је да ли се у школи која је у законском штрајку звони на 30 или 45 минута. Ако се звони на 45 а часови држе 30 минута, то изазива конфликтне ситуације и незадовољство код ученика који више времена проводе по ходницима и школском дворишту него у учионици. То управо своди школу на место за чување деце, а то није школа, то би била предшколска установа. С друге стране, ако се звони на 30 минута све се своди на то да се отаљава посао, испуни форма и да се иде на неки други посао од којег се може живети. Ово је погубно за српску просвету и управо су се резултати таквог вишемесечног рада показали ове године на пријемном испиту за средње школе. Овакав “рад“, тј. овакав “штрајк“ непоштен је и према ученицима и према њиховим родитељима. Све је привидно нормално, деца иду у школу, школе раде, а у ствари се сваки дан изгубе по два школаска часа, свака три дана по један дан, а ако школска година има 150 наставних дана, изгуби их се 50. Искуства из оних средина које су напустиле овај вид прореста показују да се са стратегијом “или радимо како треба, макар и џабе или не радимо уопште“ потпуно придобијају и ученици и родитељи. На крају крајева, искуства из последњег протеста у марту 2000. године, показују да је Влада реаговала на синдикалне захтеве већ другог дана по одлуци о генералном штрајку коју су донели независни синдикати.

Све ово показује да законски штрајк у нашим условима не значи ништа, а врло је погубан за само образовање. Најпаметније би било да се укине “законски штрајк“ и да се озакони право на штрајк како је то урађено у свим нормалним земљама. Од облика протеста анализу заслужују и “једнодневни штрајкови упозорења” који су до сада практиковани. Наиме, обично на нивоу школе, града или читаве Србије, позивају се запослени да један дан обуставе наставу да би се опоменуо послодавац. Међутим, овакви штрајкови су неозбиљни ако иза њих не следи нека озбиљна и дугорочна синдикална акција. Ако би се њима синдикат задовољавао , управо показује немоћ синдиката и шаље се јасна порука Влади да нема чега да се плаши, јер ће већ наредног дана све бити нормално. Разлика између протеста и штрајка не значи да ове видове изражавања незадовољства треба занемарити. Напротив, треба их упражњавати, али се не треба њима задовољавати. Треба стално имати у виду да само потпуна обустава рада може испунити синдикалне циљеве, а од свега осталог не треба много очекивати.

ГСПРС „Независност“