Насловна2021-12-13T17:10:59+01:00

ОНИ КОЈИ СЕ ЗАКЛИЊУ У ПОСВЕЋЕНОСТ ОБРАЗОВНОМ СИСТЕМУ НЕ ДЕЛЕ НАШУ СУДБИНУ ЗАХТЕВИ ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА НА СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКОМ САВЕТУ Обећана једнократна финансијска помоћ Тим за школе дугује јавности податке ПРОЦЕНАТ ЗАРАЖЕНИХ УЧЕНИКА НИЈЕ ЈЕДИНИ ИНДИКАТОР IX КОНГРЕС ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ Борба за права запослених Борба за правду, протести и штрајкови
8.03. 2021.

САРИТА БРАДАШ:СРПСКО ДРУШТВО ПОЧИВА НА ЕКСПЛОАТАЦИЈИ ЖЕНСКОГ РОДА

Categories: Актуелно, Новости|

САРИТА БРАДАШ: СРПСКО ДРУШТВО ПОЧИВА НА ЕКСПЛОАТАЦИЈИ ЖЕНСКОГ РАДА
Подаци указују да епидемија више утиче на жене јер их је више међу запосленима на „првој линији“, при чему су додатно оптерећене радом у кући, бригом о деци, старима и немоћнима. И док многе државе, међународне организације и невладин сектор предузимају акције како би се спречио специфичан утицај ЦОВИД-19 кризе на права жена, наша је власт родно слепа, једнако као и раније, изјавила је психолошкиња Сарита Брадаш у разговору за портал УГС Независност.
Поводом Осмог марта, о положају жене у српском друштву разговарамо са Саритом Брадаш, истраживачицом Фондације Центар за демократију. Наша саговорница је психолошкиња и ауторка више радова у области рада, запошљавања и радних права: „Утицај епидемије ЦОВИД-19 на положај и права радница и радника у Србији“ (2020) заједно са Мариом Рељановићем и Иваном Секуловићем, „Водич за анализу ефеката јавних политика на друштво“ (2020) са Иваном Секуловићем, „Индикатори достојанственог рада у Србији“ (2019) са Мариом Рељановићем, „Политике запошљавања у Србији“ (2018), „Статистика и достојанствен рад“ (2017), „Положај жена на тржишту рада“ (2017) са Јованом Пантовић и Kсенијом Петовар…
Уочи штрајка есенцијалних радница планираног за Осми март, Транснационала незамењивих аутономних борби (ЕАСТ) објавила је манифест у којем се констатује да су жене кључне за излечење читавог света од пандемије, али да упркос томе живе и раде у бедним условима: њихов рад је потплаћен и потцењен; без посла су или су презапослене; свакодневно су суочене са мушким насиљем – код куће и на радним местима. Kакав је генерално положај жене у српском друштву?
На неповољан положај жена у Србији најчешће указују извештаји бројних међународних организација, извештаји независних институција (Повереник за заштиту равноправности и Заштитник грађана) као и бројна истраживања невладиног сектора. На посредну дискриминацију указују подаци и индикатори у свим областима које мери европски индекс родне равноправности: рад, новац, знање, време, моћ и здравље.
Жене у Србији су неравноправне у свим областима, а њихов неповољан положај највише је изражен у доменима моћи (37,3) и времена (48,7). Иако су многе земље ЕУ далеко од остварења родне равноправности, у поређењу са просеком ЕУ-28, Србија највише заостаје у доменима новца (20,4 поена), времена (17 поена) и моћи (16,2 поена).
Основни индикатори распрострањености различитих форми насиља над женама указују на то да је нешто више од петине жена од навршених 15 година доживело физичко и/или сексуално насиље било од стране партнера или других особа, психичко насиље од стране партнера искусило је 44% жена, док је сексуалном узнемиравању од навршених 15 година било изложено 42% жена, а свака десета је била жртва прогањања. Трећина жена је пријавила искуство неког облика насиља током детињства.

Патријархат очигледно и данас снажно прожима и притиска наше друштво – навике и понашање грађана али и институција. Званичници се диче савременим прописима о родној равноправности, али оно што пише у законима у свакодневном животу не функционише. Зашто?
– У ГРЕВИО извештају (Експертска група Савета Европе) у односу на процену стања у вези примене Kонвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, констатује се да су у Србији преовладавајући патријархални ставови и стереотипи у вези са улогама, одговорностима и очекиваним понашањима жена и мушкараца у друштву и породици. Истиче се неопходност повећаја напора на подизању свести о родним стереотипима, те о узроцима и последицама насиља над женама.
Ратификовањем међународних уговора, пре свега Kонвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена, Србија је преузела обавезу обезбеђења не само принципа равноправности мушкарца и жена у односу на правну или нормативну обавезу, већ и на осигурање практичне примене наведеног начела. Постизање стварне (де фацто) равноправности мушкараца и жена подразумева предузимање одговарајућих мера које отклањају како непосредну тако и посредну дискриминацију. Успостављање нормативног оквира, како то показује пример Србије, не значи и остваривање једнаких права жена и мушкараца у свакодневном животу о чему говоре подаци које сам изнела у одговору на Ваше прво питање.
Разлоге за неравноправан положај жена у свим областима видим у непостојању политичке воље да се спроведу мере неопходне за уклањање дискриминације и изостатак било каквих санкција за кршење закона. Наведено показују налази евалуације Акционог плана за спровођење Националне стратегије родне равноправности (напомињем да је ова стратегија истекла прошле године, а да се нигде не помиње израда нове) према којој у многим областима нису остварени очекивани резултати, док се акциони план примењује неравномерно делотворно у различитим областима приоритета, а његова реализација је само делимично успешна првенствено због недостатака свеобухватног финансијског планирања.
Други пример је слепило инспекције рада која врши контролу примене Закона о равноправности полова(да ли је послодавац усвојио прописан план мера за отклањање или ублажавање неравномерне заступљености полова, да ли је послодавац у поступку оглашавања или избора лица у поступку заснивања радног односа правио разлику у односу на пол, да ли запослени, без обзира на пол, остварује право на једнаку зараду за исти рад или рад једнаке вредности).
Упркос налазима бројних истраживања о родној дискриминацији на тржишту рада према подацима из доступних извештаја о раду Инспектората за рад, у 2015. години инспектори су обавили 3.157 надзора и донели су два решења о отклањању недостатака, у извештају за 2016. годину не постоје подаци о вршењу надзора над применом Закона о равноправности полова, у 2017. години у 2.153 надзора није утврђен ни један недостатак, у 2018. извршено је 1.721 надзора и донето 7 решења, а у 2019. обављено је 1.039 надзора и донето једно решење.
Свако, па и наше друштво великим делом почива на незамењивом раду медицинских сестара, спремачица, учитељица, продавачица, сезонских радница, плаћених и неплаћених кућних радница и неговатељица за децу, старије и болесне људе… Зашто то није евидентно и у друштвеној стварности, међу послодавцима и менаџерима, медијима, мерама државне економске и социјалне политике…?
– Наше друштво почива на експлоатацији женског рада како у приватној тако и у јавној сфери. Подсетићу на стотине аутора/ки феминистичке економије који/е од 70-их година прошлог века до данас упозоравају на то да модели раста који се заснивају на неолибералном концепту дерегулације и приватизације учвршћују неједнаке односе моћи између жена и мушкараца, репродукују родне неједнакости и експлоатишу неплаћени женски рад. Ако је то случај са развијеним капиталистичким земљама шта можемо да очекујемо у земљи на полупериферији капитализма? Kо је платио највећу цену фискалне консолидације и на чијим леђима су се (с)ломиле мере штедње? Управо на женским јер су раднице најбројније у здравству, социјалној заштити и образовању.
Нова стратегија запошљавања, једнако као и претходна, не бави се проблемом усклађености породичног и пословног живота иако је један од главних разлога неактивности жена на тржишту рада брига о деци, старима и немоћнима. Није дефинисан нити један циљ или мера који би проблем неактивности жена решили и допринели отклањању родних неједнакости у запошљавању.
Најновији подаци о разликама у зарадама мушкараца и жена показују да се у 2018. тај јаз продубио у односу на 2014. годину – зараде жена су мање од зарада мушкараца и у приватном и јавном сектору, мање су на свим образовним нивоима и у свим занимањима и у готово свим секторима делатности. Повећање броја жена у прерађивачкој индустрији није показатељ смањења родних неједнакости већ последица тога да мушкарци напуштају слабо плаћене послове мотача каблова, а жене их прихватају јер боље не могу да нађу. Kада не постоји могућност избора, особа прихвата лоше плаћен посао и лоше услове рада јер је то једини начин да омогући преживљавање својој породици.
Индекс родне равноправности у Србији у 2018. износио је 55.8 поена, што је било за 10.4 поена ниже од просека држава чланица Европске уније. Шта наша држава и друштво треба да предузму како би се тај раскорак значајније смањио?
– За почетак треба испунити обавезе које је Србија преузела у процесу приступања ЕУ у оквиру преговарачког Поглавља 23 а које се односе на усклађивање законодавства са правним тековинама ЕУ и у областима спречавања дискриминације и родне равноправности. Први кораци би се односили на усвајање закона о родној равноправности који је усклађен са међународним стандардима у области родне равноправности и израду нове стратегије родне равноправности уз обезбеђивање адекватних финансијских и људских ресурса за спровођење мера за унапређење родне равноправности.
Надаље, нужно је утврдити начин координације механизама за родну равноправност на националном нивоу те отклонити ограничења у координацији између националних и локалних механизама за родну равноправност дефинишући јасне надлежности механизама за координацију. Треба имати на уму да питање родне равноправности није ограничено само на једну јавну политику већ је потребно извршити процену учинка свих јавних политика на живот и положај мушкараца и жена на свим нивоима (националном, регионалном и локалном) што подразумева процену ефеката политика на положај жена и мушкараца у свим фазама – планирању, имплементацији, праћењу и евалуацији.
Предуслов за остварење стварне родне равноправности на који се Србија обавезала Уставом, законима и прихватањем међународних стандарда је увођење родне перспективе у све политике и на свим нивоима власти. У погледу отклањања дискриминације на тржишту рада неопходно је унапредити капацитете инспекције рада за препознавање случајева родне дискриминације и адекватно реаговање на њих.
У поменутом манифесту, помињу се феминистичка борба, протести и штрајкови у Пољској, Аргентини, Бугарској, Грузији, Аустрији, Румунији, Великој Британији, Шпанији, Италији, Немачкој и Француској. Kако објаснити то што таквих протеста до сада није било и у Србији?
– Једнако је објашњење за одсуство протеста и штрајкова жена као и за одсуство таквих акција у Србији уопште.
Kада промишљам који су разлози на нивоу појединца мени је блиско тумачење у једној од теорија из области социјалне психологије – Ајзеновој теорији планираног понашања. Према аутору, да би дошло до акције (понашања) треба да постоји намера. Намера указује на спремности и одлуку да се понашање изведе (учествује у штрајку). Тако је намера директан узрочник понашања. Даље, намера је одређена ставом према понашању у одређеној ситуацији, субјективним нормама и опаженој контроли, односно процени моћи, и ризика, да се ствари мењају. Став према штрајку (позитиван или негативан) зависиће од процене очекиваних последица тог понашања, другим речима процене да ли ћу штрајком доћи до веће плате/бољих услова рада или ћу добити отказ/бити кажњена. Субјективна норма се односи на опажање особе да већина људи које су њој важни сматра да треба или не треба да учествује у штрајку, тј. на меру у којој радник/ца осећају социјални притисак да се активно укључе у борбу за остваривање својих права штрајком. Социјални притисак не долази само од синдиката, колега/иница у предузећу, већ и од руководства („ако нећеш да радиш има ко хоће“) као и од породице/пријатеља („ћути и трпи“). Kонтрола понашања се односи на степен у којем радници/це опажају да су способни/е да остваре циљ (право) учествовањем у штрајку. На опажање контроле ће утицати процена равнотеже моћи, претходно искуство учествовања у штрајковима, средства која су на располагању („од чега ћу живети кад не будем добила плату за време штрајка?“) као и институционални оквир (заштита од отказа, премештање на слабије плаћене послове и сл.).
Мислим да је веома важно да синдикати разумеју ове процесе јер раднице/и који су у најнеповољнијем положају (слабо плаћене, раде у лошим условима, прекарно запослене, синдикално неорганизоване, једине које раде у својим породицама) имају веома мало и, управо зато, могу све да изгубе. Управо зато синдикати треба да обезбеде механизме да их заштите да не изгубе и да добију оно што им припада.
Једнако важно за објашњење неспремности за учествовање у штрајку на нивоу друштва је ниска стопа синдикализованости (нарочито у приватном сектору, микро, малим и средњим предузећима), фрагментираност синдикалне сцене и одсуство сарадње различитих синдиката. Истраживања показују да је услов за успешно организовања штрајка узајамно деловање два фактора: синдикалне организованости и групна солидарности. Синдикати имају значајан и позитиван утицај на мобилизацију радника/ца. Солидарност на радном месту подразумева стварање веза међу радницима/цама и успостављање граница између „њих“ (руководства) и „нас“ (радника/ца), што представља стварање колективног идентитета неопходног за протест. Солидарност се исказује кроз супротстављање руководству како би се одбраниле колеге. Тамо где постоји синдикална организованост и радничка солидарност четири пута је већа вероватноћа да ће радници/це учествовати у штрајку.
Истраживања показују да су жене широм света дискриминисане на тржишту рада. На пример, у САД током пандемијске кризе у 2020. мушкарци су изгубили 4,4 милиона радних места, а жене милион више. Kоји су кључни налази истраживања “Утицај епидемије ЦОВИД-19 на положај и права радница и радника у Србији” које сте реализовали прошле године заједно са Мариом Рељановићем и Иваном Секуловићем?
– Анализа је показала да се стање радних права у Србији за време ванредног стања проглашеног због епидемије ЦОВИД-19 драстично погоршало. У најтежој ситуацији су били они који су морали да наставе да раде у просторијама послодавца. Радницима/ама у установама здравствене заштите и установама социјалне заштите резиденцијалног типа директно или индиректно је уведена радна обавеза. Запослени у здравству, међу којима жене чине 76,5% од укупног броја, због недостатка заштитне опреме били су изложени огромном ризику од заразе, а синдикати су извештавали о случајевима да су поједини директори забрањивали ношење заштитне опреме. Радницама/има у социјалној заштити са смештајем (и у овој групи жене чине већину од 78%) уведена је изолација на радном месту у случају избијања заразе, а касније и принудни рад доношењем одлуке о „добровољном“ 15-дневном сменском раду.
Свима који су били у контакту са корисницима (раднице/и у продавницама, апотекама, банкама, градској чистоћи, пошти, курирским службама), као и они у фабрикама били угрожени услед непоштовања прописа о безбедности и здрављу на раду, пре свега од стране послодаваца, али и клијената. Посебан проблем са којим су се суочавали сви који су одлазили на посао био је недостатак јавног превоза.
Запослени у неформалној економији су се и пре наступања кризе изазване коронавирусом налазили у највећем ризику на тржишту рада, будући да су ангажовани на радно интензивним пословима са ниским зарадама и у условима који не гарантују безбедност и здравље на раду, као и ни остваривање права на социјално осигурање, плаћено одсуство са рада и годишњи одмор. Ова група је због забране кретања и немогућности коришћења јавног превоза међу првима остајала без посла и прихода.
У Вашем ауторском тексту “Продавачица из нашег краја” указујете на повећану неизвесност и свакодневну стрепњу и бригу радница у трговини у пандемијским околностима. Вероватно није лакше ни женама запосленим у другим, посебно услужним делатностима.
– И пре пандемије су жене на тржишту рада Србије биле у знатно неповољнијем статусу од мушкараца, што потврђују подаци о разликама у стопама запослености мушкараца и жена (12,9 процентних поена), разликама у стопама незапослености (1,5 процентних поена), и разликама у стопама неактивности (13,7 процентних поена).
Највише жена ради у сектору услуга (68,6% укупно запослених жена), а знатно мање у индустрији и грађевинарству (19,9%) и пољопривреди (11,5%). Унутар сектора услуга највећи број жена запослен је у трговини (212.000), образовању (134,700) те здравству и социјалној заштити (119.200). У секторима здравства и социјалне заштите жене чине 75% од укупно запослених, при чему је њихово учешће у занимањима медицинских сестара и техничара 81,4%, а међу лекарима их је 73%.
Жене чине и већину у занимањима тзв. нижег статуса (61%) која карактеришу лоши услови рада и ниске зараде, при чему су најзаступљеније међу продавцима и занимањима личних услуга (69%), као и међу чистачима и помоћним особљем (83%).
Наведени подаци упућују на то да је епидемија имала већи утицај на жене будући да су оне најбројније међу радницима/ама на „првој линији“, при чему су додатно оптерећене радом у кући, бригом о деци, старима и немоћнима. И док многе државе, бројне међународне организације и невладин сектор предузимају акције како би се спречио специфичан утицај ЦОВИД-19 кризе на права жена, наша је власт једнако родно слепа као и раније.
Светозар Раковић

Go to Top