Правна питања и одговори

Učenici Osnovne škole „Veljko Dugošević” sa beogradske Zvezdare prikupili su 184.640 dinara za pomoć maloj Tijani Ognjanović. Đaci sedmog razreda Osnovne škole „Ratko Pavlović Ćićko” zajedno sa nastavnicom građanskog vaspitanja Draganom Gajić posetili su decu na Odeljenju pedijatrije prokupačke Opšte bolnice „Dr Aleksa Savić” i poklonili im igračke.

Gimnazijalci u Ćupriji su prikupili više od 50.000 dinara za njihovu sugrađanku Taru Milovanović, koja ima samo pet i po godina i boluje od celebralne paralize.

Ovo su samo neki primeri humanosti naših đaka i studenta koji bez mnogo medijske pompe, prikupljaju pomoć i šalju tamo gde je ona najpotrebnija. Da li smo mi kao društvo postali humaniji ili je ta pomoć u vreme društvenih mreža vidljivija nego ranije i koliko se humanosti đaci uče u školi?

Danica Murganić, sekretar Crvenog krsta u Rakovici, kaže da su škole osnovni saradnik u njihovim aktivnostima i da se trude da probude svest kod đaka da treba da se pomogne i kako da se pomogne.

– Kada pravimo listu najugroženijih, najbolji izbor informacija su naši saradnici u školama, učitelji i nastavnici, tako da se pomoć šalje gde je najpotrebnija – kaže Murganić.

Ona ističe da se deca od malih nogu uče da se ne ogluše o pozive za pomoć i da jednog dana budu društveno odgovorni građani.

– Đaci prikupljaju polovnu garderobu, neki donose sa roditeljima direktno kod nas, neki organizovano preko škola, a u septembru sve škole prikupljaju školski pribor, a mi raspoređujemo gde je najpotrebniji – kaže Murganić i dodaje da je slična situacija u manje-više svim opštinskim organizacijama Crvenog krsta.

Deca se tako od najranijeg uzrasta uče dobrovoljnom davalaštvu krivi, svake godine se organizuje i Trka za srećnije detinjstvo u kojoj učestvuju svi osnovci, a novac ide deci iz najsiromašnijih porodica… Za ove tri godine, više od 1.000 učenika je prošlo kroz program „Promocija humanih vrednosti”, akcije koja je postala zaštitni znak CKS-a, kaže sagovornica. Kako je iskustvo pokazalo, obično đaci koji prođu kroz ovaj program, potom se uključuju i u druge aktivnosti.

– Pored redovnog gradiva, naše đake učimo i humanosti i razvijamo osećaj da je važno pomagati drugima. Novembra prošle godine prikupili smo novac i za Dečju bolnici u Novom Sadu kupili inhalator za mališane obolele od astme. U gradu ima 35 škola i kada bi svaka organizovala humanitarnu akciju, novac bi se brzo prikupio – smatra Petar Narančić, direktor novosadske Osnovne škole „Svetozar Marković Toza”.

Poslednja u nizu akcija đaka ove škole bila je prikupljanje novca za lečenje četvorogodišnje Teodore Škrivanj i Stojana Kolarova (24), bivšem đaku ove škole, kojem je hitno potrebna operacija u Francuskoj. Za samo četiri dana, prikupljeno je više od 2.000 evra. Svako od 1.450 dečaka i devojčica je priložio po jedan evro. Njihov primer, na humanitarnom koncertu u školskom dvorištu, sledili su i nastavnici, roditelji i komšije iz susednih zgrada.

Po rečima državnog sekretara za omladinu Nenada Borovčanina, istraživanja pokazuju da je dve trećine mladih u Srbiji spremno da volontira ukoliko bi im se prilika pružila. Zato je Ministarstvo omladine i sporta početkom 2010. godine pokrenulo program „Mladi su zakon” i od tada finansiralo više od 400 omladinskih volonterskih projekata koje su realizovali mladi.

– Svake godine se sve veći broj volonterskih grupa prijavljuje na naše konkurse što govori da su mladi sve više motivisani da se uključe u takve aktivnosti, a sve više se primećuje i doprinos sugrađana, škola, medija, privatnog sektora… – kaže Borovčanin i dodaje da su sve ove akacije promovisale solidarnost, humanost, toleranciju, razumevanje, podsticale međugeneracijsku saradnju i pokazale koliko je malo sredstava potrebno da se reše problemi sa kojima se zajednica suočava.

Jedna od tih akcija je i pobednički projekat za 2012. godinu „Humanost na delu”, neformalne omladinske grupe „Lučani u srcu”. Mladi iz ovog kraja, uglavnom srednjoškolci, organizovali su veliki humanitarni spektakl, a prikupljena sredstva poklonili devojčici oboleloj od dijabetesa.

– Nije bilo lako izgurati celu priču, na početku su nas sugrađani gledali sa nevericom, međutim kako je vreme odmicalo sve više ljudi je prepoznalo naš pozitivan duh i pridružilo nam se – pričaju Tamara Ivezić i Milan Mijailović. Kako objašnjavaju, ovom akcijom su pokrenuli lavinu, dali mladima elan da se organizuju i urade nešto za sebe i ljude oko sebe.

Organizovanje seminara za usavršavanje prosvetnih radnika postalo ozbiljan biznis. Ove školske godine održava se više od hiljadu kurseva, a učešće košta oko 3.000 dinara

Nastavnici najčešće sami plaćaju seminare

UČITELJI i nastavnici u Srbiji ove godine mogu da pohađaju čak 1.052 akreditovana seminara. Godišnje, prihod organizatora seminara, prema gruboj računici, iznosi oko 700 miliona dinara.

U svakom trenutku, negde u Srbiji, u toku su bar dva stručna nastavnička usavršavanja. Ovi časovi su obavezni, a osim nastavnika, imaju ih i vaspitači. Svaki akreditovani seminar može da se održava više puta tokom dve godine.

Tako su mnogi u obaveznom usavršavanju za nastavnike videli dobar biznis i „bacili“ se na pisanje projekata na razne teme – kako savladati stres, unaprediti primenu lutke, kako upoznati temperamente, kako pravilno govoriti… Neki od naziva aktuelnih seminara su: „Kompostiranje pomoću lekovitog bilja“, „Autoritet, ta teška strana reč“, „Agresija ili asertivnost“, „Rad u parovima u mlađim razredima“…

– Suština je da nam toliki seminari nisu unapredili obrazovni sistem i koriste samo onima koji ih drže. Nastavnici idu samo da bi skupili bodove – smatra Branislav Pavlović, predsednik Sindikata obrazovanja Srbije. – Neko od toga uzima velike pare, a Zavod za unapređenje obrazovanja, koji odobrava seminare, nije limitirao cene. Kažu da je to stvar slobodne procene, pa je raspon cena od 2.000, pa i više od 10.000 dinara za dvodnevna usavršavanja.

A samim nastavnicima, od toga što organizatori dobro zarade, veći je problem što seminare moraju sami da plaćaju.

– Škola jednostavno nema para, a mi moramo da idemo na usavršavanja – kaže Dušica Đurić, nastavnica srpskog jezika. – Dva seminara nam je platila škola, a ostale sam sama finansirala.

Isto iskustvo ima i njena koleginica Dragana Milićević, koja predaje matematiku u osnovnoj školi. Kako kaže, iako bi opštine i gradovi trebalo da plaćaju usavršavanja prosvetnim radnicima, cela škola dobije simboličnu sumu:

– Pošto je situacija takva, moralo bi ili da se ukine oduzimanje licence nastavniku koji ne uspe da skupi 120 bodova za pet godina ili da nam bar plaćaju seminare.

A na većini usavršavanja od, recimo, 50 prijavljenih, pojavi se desetak ljudi, koji uzmu „diplome“ i za ostale prijavljene kolege.

Pavlović predlaže da se u ovu oblast uvede red, tako što će kriterijumi za odobravanje stručnih usavršavanja biti stroži, kako bi se broj seminara u ponudi sveo na stotinak, kao i da cene budu limitirane.

VEČERNJE NOVOSTI

Najviše vanrednih je na zanatima

U SREDNJIM, uglavnom stručnim školama ovog juna biće mesta za oko 3.000 vanrednih učenika. Kandidati za ova mesta su đaci programa „Druga šansa“, kojih je 1.286, oko 500 učenika škola za odrasle, kao i svi ostali koji su napustili školu posle male mature ili žele da se prekvalifikuju.

U Srbiji školu vanredno pohađa više od 10.000 učenika. Pravo da uče kod kuće, a da u školu dolaze samo na ispite i konsultacije, imaju i talentovani sportisti i učenici koji imaju zdravstvene probleme. A svi koji u srednju školu kreću sa više od 17 godina, prema zakonu, i ne mogu da budu redovni učenici.

– Postoje dva načina da neko postane vanredni učenik. Jedni su talenti ili bolesna deca, koja moraju da dobiju odobrenje Ministarstva prosvete. Za njih je vanredno školovanje besplatno – objašnjava za „Novosti“ Velimir Tmušić, načelnik Republičke prosvetne inspekcije. – Drugi su oni koji su stariji od 17 godina i koji plaćaju i upis i polaganja ispita. To su, uglavnom, ljudi koji idu na prekvalifikacije i dokvalifikacije.

Prema Tmušićevim rečima, ovih drugih je znatno više. Jer u celoj Srbiji tek nekoliko stotina vrhunskih sportista i dece sa zdravstvenim problemima želi da redovno školovanje zameni vanrednim. Najviše vanrednih je na zanatima, a obično se školama dozvoljava upis pet do deset vanrednih đaka po obrazovnom profilu.

Škola za brodarstvo, brodogradnju i hidrogradnju jedna je od najpopularnijih za vanredno školovanje. Broj vanrednih i redovnih đaka u ovoj školi približno je jednak.

– Svake godine vanredno se upiše stotinak đaka. Uglavnom je reč o ljudima koji dolaze na dokvalifikacije i prekvalifikacije, jer imamo veliki broj atraktivnih profila sa kojima mogu da pronađu dobar posao – kažu u ovoj školi.

A vanredni đaci stariji od 17 godina svaki izlazak na ispit moraju da plate bar 600 dinara. Zavisno od predmeta, da li se polaže pismeno, usmeno ili praktično, može da košta i do 2.000 dinara. Postoji i cena za upis koja zavisno od škole iznosi i do 40.000 dinara.

– Vanredna nastava dobro funkcioniše u školama, a ti učenici imaju pravo i na konsultacije, i to trećinu časova od punog fonda. Sporna je samo preniska cena od 65 dinara bruto po času konsultacija za vanredne đake, koju je Ministarstvo prosvete odredilo za nastavnike – smatra Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola.

On dodaje da bi taj cenovnik trebalo promeniti, jer je uvredljiv za prosvetare.

Večernje novosti

Na ovogodišnjoj „generalnoj probi” male mature, 11. maja, važiće dve novine: od đaka će se na testu iz srpskog jezika tražiti da vode računa i o pravopisu u svim zadacima „sa otvorenim odgovorima”, kao i da pišu ćirilicom. Kako saznajemo u Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, ovo će važiti samo na probnim testovima, ali ne i na samoj maturi u junu, čime se delimično izašlo u susret zahtevima profesora srpskog jezika i književnosti.

Na naše pitanje da li će se na „pravoj” maturi priznavati i nepismeni odgovori, ako na primer učenik napiše „desanka maksimović”, direktor Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja mr Dragan Banićević kaže da „nisu planirani zadaci koji mogu da dovedu ocenjivače testova u ovakvu vrstu nedoumice”.

On kaže da se za test iz srpskog jezika koriste zadaci različitih tipova među kojima ima najviše zatvorenih odgovora, odnosno tipa višestruki izbor.

– Zadaci „na zaokruživanje” omogućavaju visok stepen objektivnosti i zbog toga se najčešće koriste u ovakvim situacijama. Osnovni kriterijum za konstrukciju bilo kog testa jeste da li procenjena težina pojedinačnih zadataka odgovara nameni testa. Testovi za završni ispit nisu izuzetak u tom pogledu. Na testu će biti zadataka različitog nivoa težine, pri čemu će više biti zastupljeni zadaci koji omogućavaju pouzdanu selekciju to jest oni koji su umereno teški – objašnjava mr Banićević.

Podsetimo, prošle godine je najveća uzbuna nastala neposredno pred maturu zbog dela uputstva koju su nastavnici dobili, a u kojem se navodilo da se kao tačni priznaju i pravopisno neispravni odgovori ako se u tim zadacima ne proverava poznavanje pravopisnih pravila. Glas je tada prvi podigao Aktiv profesora srpskog jezika i književnosti moravičkog okruga, koji je zahtevao i da se ne tolerišu odgovori latinicom, ali je taj deo zahteva ostao u senci malog i velikog slova.

Letimičan pogled na zadatke koje naši đaci rešavaju otkrivaju još neke nelogične stvari, poput one da se reklamiraju pojedini lanci knjižara.

Banićević objašnjava da su u nekim zadacima opisane životne situacije i stoga je neophodno da se koriste imena proizvoda ili firme. „To je isključivo u funkciji zadatka i uvek nastojimo da to bude svedeno na najmanju moguću meru”, dodaje direktor zavoda.

Olivera Krupež, predsednica Aktiva profesora srpskog jezika i književnosti moravičkog okruga, kaže da je stvar mnogo ozbiljnija nego što na prvi pogled izgleda i da je završni ispit osmišljen tako da obesmisli rad na časovima srpskog jezika, jer je učenicima upućena poruka da im za prolaz na testu nije neophodno gotovo ništa od onoga što je nastavnicima dato u zadatak da ih nauče.

– Ne znamo kakvo će biti uputstvo ove godine, ono se krije do poslednjeg trenutka. Ja ću i ove godine pregledati testove, jer je to moja profesionalna obaveza – kaže Krupežova.

Nastavnici moraju da postupaju po uputstvu prosvetnih vlasti.

– Priznavala sam i nepismene odgovore i latinicu, a prošle godine je najveći problem bilo jedno pitanje zbog kojeg smo satima čekali da ga razjasne i na kraju smo priznavali bukvalno sve dečje odgovore, što pokazuje da testovi nisu promišljeno napravljeni – ističe sagovornica.

Ona kaže da na aktivu nastavnici najviše raspravljaju i o tome kako se na testu ne prepoznaju tri nivoa obrazovnih standarda, za koje kreatori testova tvrde da postoje, jer su svi zadaci na zaokruživanje. Takođe je velika zamerka profesora i što na testovima više nisu zastupljeni klasici naše književnosti – daju se neumetnički ili tekstovi stranih autora. Ona dodaje da je od petog do osmog razreda uvedeno 160 književnih dela, što se ne vidi u završnim testovima

– Deca sve manje znaju, a rezultati su sve katastrofalniji i to se gura pod tepih i prikriva besmislenim zadacima. Struktura testa za završni ispit pokazuje koliko je predmet sveden na oblast čitanja i razumevanja teksta bez ikakvih elemenata nacionalne književnosti i jezika – ukazuje ova profesorka Osnovne škole „Milica Pavlović” u Čačku.