Правна питања и одговори

Општина Звездара је од почетка године уложила 24 милиона динара у реновирање основних школа на тој општини, а најважнија новина је уређивање тоалета за особе са инвалидитетом у свих 12 школа.Први тоалет за особе са инвалидитетом постављен је у основној школи „Иван Горан Ковачић“. Током наредне две седмице такви тоалети биће завршени и у школама „1.300 каплара“ и „Драгојло Дудић“, наведено је у саопштењу општине Звездра.

До краја наредне школске године, свих 12 основних школа на Звездари биће, у складу са Законом, опремљене тоалетима и приступним рампама за особе са инвалидитетом.

Звездара ће тиме испунити свој план и постављени приоритет у постизању максималне безбедности, врхунске хигијене и што је могуће квалитетнијег боравка деце и запослених у школама.

Осим радова на прилагођавању објеката особама са инвалидитетом, у школама су извођени молерско-фарбарски и водо-инсталациони радови, као и преправке инфраструктуре у двориштима.

Tanjug

 

 

Родитељи на тешким мукама како да одаберу адекватну школску торбу за свог малишана. Ђак првак не сме да носи више од два килограма. Ортопеди позивају на опрез.Избор ранаца никада није био већи, али је понуда добрих школских торби мања него икада.Како се почетак школске године ближи тако се еуфорија око припреме школараца повећава. Гужве у књижарама су све веће, а родитељи највећу пажњу поклањају одабиру – ранца.

– Из искуства знам да школска торба треба да има на дну пластично ојачање да дете стави ранац где жели, а горе да буде пластифициран у случају кише – каже отац двоје деце Бранко Јовановић. – Ручке треба да имају сунђерасто појачање у пределу рамена, а дужина ранца не сме да прелази доњи део леђа. Важно је и да има мачије очи како би дете видели возачи.

Највећи страх родитеља изазивају књиге, јер је познато да су уџбеници првака, не рачунајући перницу, тешке 3,5 килограма, пошто имају по осам предмета. Торбе ђака старијих разреда у просеку теже око 12 килограма!

– Ранац је увек боље решење од ташне, зато што на кичму делује симетрично и подједнако оптерећује леђа – каже ортопед примаријус др Бранко Збутега, саветник у Специјалној болници на Бањици. – Ипак, најважнија је тежина ранца, јер су данашња деца преоптерећена и не би смела та мала кичма да носи много терета. Са ранцем може да се избегне проблем сколиозе, али ако је исувише тежак дете се савија и добиће – кифозу.

Суштина проблема је да у ранцу треба да буду само најнеопходније ствари, а не да торба има тежину која није сразмерна узрасту детета који је носи. Деца у време поласка у школу имају диспропорцију између раста костију и мишића. У тој трци мишићи су увек слабији.

– О тој диспропорцији треба водити рачуна, јер ако су мишићи слаби, све силе тежине које дете носи преносе се на кичмени стуб – објашњава др Збутега. – Ранац не сме да буде тежак и деца не смеју да буду оптерећена! Сматрам да прваци не смеју да на леђима носе више од два – два и по килограма. Не заборавите да просечан мушкарац који сваког дана вежба са тегом од килограм може да постане боди-билдер!

Према препоруци ортопеда дете не би смело да носи тежину који прелази 15 одсто његове килаже. Проблем нарочито долази до изражаја код девојчица које имају око 25 килограма, а школска торба, у данима када имају све предмете, може да тежи и по десет килограма!

 

„ВУЧИЛИЦА“

 

Неки родитељи сматрају да је ранац са точкићима, популарно назван „вучилица“, који може да се вуче, најбоље решење. Дете са таквом торбом може да у њега убаци већи терет, а да га при том не носи на леђима.

– Код деце тог узраста је изузетно важно да су им док ходају, руке слободне – каже доктор Збутега.- Дакле, пре сам присталица ранца који је напуњем минималним потребама него да дете има „вучилицу“.

 

А. КРСМАНОВИЋ – Б. БОРИСАВЉЕВИЋ

 

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

Половином августа школе у Србији отварају врата за оне ученике који иду на поправни. Испити почињу 20. августа, али наставници који су ђаке „оборили“ на поправне имају законску обавезу да организују припремну наставу или консултације и раније.

Број ученика који уче током лета није занемарљив, кажу у школској управи Нови Сад, разлози су разни, а један би могао да буде и образовни систем Сбије који још није реформисан.

Данијела Бјелица, професорка у школи „Павле Савић“ каже да су допунску наставу за оне који слабије уче држали током целе године, али да је посећеност била веома мала.

„И генерално и овде у нашој школи имамо утисак да се број ученика који иду на поправне испите повећава. Обично на крају школске године организујемо консултације са онима који то желе, где им сваки наставник каже шта је то битно“, истиче Бјелица.

Сваки десети средњошколац се припрема за поправне испите током лета. Ове године поправни испити биће организовани за око 20.000 ђака у Србији.

Недовољне оцене у дневницима су углавном из математике, физике и хемије, а када су у питању стручне школе, онда се тај списак продужава и за неке стручне предмете.

Разлог све већем броју ученика који иду на поправне испите, можда би требало тражити и у систему који није до краја реформисан.

У ТШ „Павле Савић“ кажу да то свакако јесте проблем, јер су наставни планови и програми застарели, али и да се школа олако схвата.

У Школској управи Нови Сад кажу да није у питању само нереформисан систем, већ и однос родитеља и деце према настави.

Управо због односа ученика, родитеља па и самог система који није до краја реформисан велики број деце бива неоцењен што представља нови проблем.

Наиме, уколико ученик није био присутан на више од 1/3 наставе процењује се да није савладао градиво и шаље се на разредни испит. Укупан број ученика који полажу поправне испите смањио се, показује статистике, али не зато што деца уче више, мишљење је многих, већ зато што се од њих тражи све мање знања.

„Критеријуми се умањују, велик је и притисак родитеља да деца добију прелазне оцене и ако се подлегне таквим утицајима проблем не решавемо, већ га само одлажемо за следећу годину“ кажу у ТШ „Павле Савић“.

РТВ

 

Унутрашње просторије и учионице у Основној школи “Душан Јерковић” у Банатском Карловцу овог лета ће бити обновљене, али родитељи и даље страхују за здравље деце. Иако ће унтурашњост бити уређена, главни проблем није решен, јер из зидова треба уклонити азбестне плоче. Реч је о материјалу, који је одавно избачен из грађевинарства у ЕУ.

У Вршцу потврђују да су у спољне зидове школе уграђене азбестне плоче, али да у буџету нема новца за решавање проблема. Саопшена је још непријатнија чињеница да су и школе у Владимировцу, Алибунару, Селеушу и Локвама грађене азбестним плочама.

– Школа у Банатском Карловцу је прилично стара, а зидови су оронули. Поломљено је неколико спољних изолационих плоча и у просторији има азбестних честица. Иако су унутрашњи зидови прекривени, и редовно их кречимо, нисам сигурна да нема опасности – каже Александра Лазић, директорка школе.

Данијел Кишмартон

 

Родитељи и наставно особље упозоравају да би објекат од таквог материјала у земљама Европске уније био затворен, али се код нас то није догодило. У више наврата су долазиле комисије, али се све свело само на посете.- Чланови покрајинске Комисије за екологију су закључили да азбест мора да се одстрани из зидова, али се после тога ништа није догодило – додаје Лазићева.

Надлежни не знају како да реше проблем, тим пре што је много школа у региону од истог материјала. Данијел Кишмартон, председник општине Алибунар, каже да су у најгорем положају деца те општине јер се у готово свим објектима налазе азбестне плоче. У Алибунару покушавају да уз помоћ фондова дођу до новца и одстране опасан материјал из школских зграда.

 

ВЛАДИМИР ВАШАЛИЋ

 

Подсећања

„Политика” је пре 85 година посветила велику пажњу боравку славног индијског песника и филозофа у југословенској престоници

Рабиндранат Тагоре и његов аутограф на фотографији објављеној у ,,Политици” 16. новембра 1926. године

Велики индијски песник ифилозоф Рабиндранат Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност 1913. године, умро је на јучерашњи дан 1941. у Калкути, граду у коме је и рођен 1861. године.

Аутор више од 1.000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2.000 песама и великог броја есеја, Тагоре је пре 85 година, на својој европској турнеји у новембру 1926. посетио Београд, о чему је ,,Политика” исцрпно извештавала неколико дана.

У разговору за наш лист, објављеном 14. новембра, Тагоре је говорио о културама истока и запада, о људској слободи, о фашизму и бољшевизму.

 

,,Сам покрет фашизма скрива велику опасност за суседе. Он је изграђен на повреди слободе ближих и то му је грешка која не може остати опроштена”, рекао је Тагоре, а на питање да ли ,,налази сличност између фашизма и бољшевизма”, одговорио је следеће:

 

,,То не бих могао још рећи јер ја не смем говорити о бољшевизму, пошто нисам видео својим очима његове последице”, објаснио је Тагоре. Изнео је и мишљење да ,,начин рада садашње руске владе одбија и немогућ је, јер поништава наше највеће добро: слободу.”

 

,,Политика” је 15. новембра објавила кратак извештај о јутарњем дочеку Тагоре и његове пратње на београдској железничкој станици тог дана, као и први део обимног текста Ф. Мирског под насловом ,,Индиски национализам”, чији је наставак штампан 16. новембра.

Тагоре је, иначе, одсео у скромном апартману на четвртом спрату хотела ,,Палас”, где је примио и новинаре из београдских редакција, међу њима и сарадника ,,Политике”. Он је свој интервју потписао иницијалом ,,М”, што указује да је с Тагором, највероватније, разговарао тада млади, потоњи славни новинар нашег листа Предраг Милојевић.

Домаћин великом индијском песнику и филозофу била је и југословенска секција Пен клуба, која је у ,,Српском краљу” приредила ручак за свог угледног госта. На овој свечаности поздравио га је ректор Београдског универзитета Павле Поповић, а дат је и предлог да Тагоре поред већ договореног, одржи још једно предавање, што је он и прихватио.

У вечерњим сатима 15. октобра Тагоре је прво говорио у новом здању Универзитета, а сутрадан на Коларчевом универзитету. У обе прилике се ,,окупио цео Београд”.

,,Дошао је и обичан радник, који је једва начуо за величину и вредност овога песника далеке Индије, дошао је и озбиљни учењак да своја знања о Тагору обогати и личним импресијама о њему”, јавила је ,,Политика”.

Он је говорио о прогресу и савременој цивилизацији, али је ,,најлепши део вечери” било песниково рецитовање песама на бенгалском језику, тако да је ,,и тај бенгалски језик свима слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао близак, познат и разумљив”, јавила је ,,Политика”.

Тагоре је, говорећи о тренутку тадашњег света, рекао и ово:

,,Страсти су полуделе. Дошла је жеља за експлоатацијом и све велико и лепо изгубило се. Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човека од Бога. Војници и трговци који нам данас долазе, не доносе нам идеале првих пионира, већ само страст за материјалним богаћењем. Можете ли се поносити цивилизацијом која носи страх. Савремена цивилизација одвојила је науку од духа. Наука ствара дисциплине, даје снагу, али без идеала… Све што не црпе снагу духа, није лепо, него је ружно. Снагом може да се поноси лав, тигар, слон. И кад се човек поноси снагом, он је као животиња.”

Сутрадан је Тагоре одржао предавање о значају уметности, а ,,овације песнику биле су бескрајне”, известила је ,,Политика“.

После посете Београду, славни песник и филозоф Рабиндранат Тагоре је преко Софије и Истанбула отпутовао за Индију.

——————————————————-

Птица са два гнезда

Током посете Хришћанској заједници младих људи, у њиховом друштвеном дому у Васиној улоци, где га је поздравио владика Николај Велимировић, Тагоре је рекао:

,,Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањима од осталих западних народа. За вашу љубазност ја вам не могу изразити своју захвалност. Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да дођеш! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу.”

Слободан Кљакић