Правна питања и одговори

Од септембра, када почне примена новог закона, дисциплина у школама, која је сада драматично лоша, требало би да буде бар мало подношљивија. Ученици се жале на оцене, вичу на наставнике, и све то остаје без последица

Псовке се у појединим учионицама могу чути чешће него формуле или дефиниције. Средњошколци су у току протекле школске године, у просеку, изостали бар месец дана са часова. Сваки десети средњошколац падне на крају године на поправном.

Генерације које су надомак пунолетства, сматрају просветари, добиле су сувише права, а не поштују своје ђачке обавезе. Кривац за мањак васпитања и одговорности лежи у породици, образовном систему, држави…

Да је ученицима превише дозвољено и да је дисциплина у школама недопустиво лоша признало је и Министарство просвете самим тим што је измене Закона о основама образовања, које треба да појачају дисциплину, по хитном поступку најпре усвојила Влада, а потом и Скупштина.

– Најгора је ситуација у средњим стручним школама. Наставници су потпуно немоћни. Ђаци на часовима псују, вређају наставнике, који немају готово никакав механизам да их казне – објашњава Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа.

– Шта год да ради на часу, не можете ученика да истерате из учионице, чак ни ако је толико бучан да од њега не можете да држите час.

ТЕЛОХРАНИТЕЉИ

Испред неких основних школа у центру Београда није ретка слика да паркирани џипови и телохранитељи чекају да основцима звони за крај последњег часа. – Телохранитељи могу да чекају децу у кругу школе само ако полиција процени да је тој деци безбедност угрожена. У свим другим околностима обезбеђење може да их чека само изван круга школе – објашњава Велимир Тмушић.

С друге стране, каже Антић, ученици и родитељи могу да се позивају на дечја права и на Закон о основама образовања и да туже наставнике за сваку прекорну реч или оцену у дневнику. Његове колеге се, каже, плаше да преиспитују одговорност деце зато што их обично сачека „контратужба“ и мучан дисциплински поступак.

– Колегиница је у једној београдској гимназији добила отказ. Дете је тврдило да га је називала погрдним речима. Родитељи су се позвали на дечја права и жена је остала без посла. А када ученик на исти начин третира наставника, онда нема последица – тврди Антић. – Једноставно, ученик може да уђе на час кад хоће, да изађе кад му досади и да у учионици ради шта му падне на памет. Наставник је немоћан. Ево, против колеге из Техничке школе у Панчеву покренут је дисциплински поступак зато што није пустио у учионицу ђака који је каснио 18 минута.

Да је ауторитет школе доста угрожен, а дисциплина смањена, слаже се и Велимир Тмушић, начелник Републичке просветне инспекције. Ученици имају већа права, али ипак додаје, број пријава против наставника није много већи него претходних година.- Ученик и његови родитељи имају право да се жале на сваку добијену оцену, прво у школи, а ако се утврди да постоји за то основ, онда се обраћају и инспекцији – објашњава Тмушић. – Пре две године, рецимо, само у Београду поништено је стотину јединица закључених на крају школске године.

ОШТРИЈЕ

Неће више ђаци моћи бесконачно да беже из школе без последица. Измењени закон предвиђа да се, као некада, са 25 неоправданих ученици кажњавају, а када прикупе 15 неоправданих, биће обавештени родитељи.

Тмушић каже да се кривци не могу тражити само у школском систему, већ и у породици, јер деца највећи део времена проводе управо у кући.

– Родитељи морају да буду укључени у дешавања у школи, као и деца и наставници. Треба да буду обавештени о изостанцима и оценама – подсећа Тмушић.

Међутим, по речима Милорада Антића, родитеље неких средњошколаца тешко је наћи и дозвати на родитељске састанке.

– Зовемо их телефоном, шаљемо телеграме, али се неки од њих уопште не појављују. Као да их не интересује како се њихова деца понашају у школи – тврди Антић.

Тешке деведесете, у којима је главна била борба за опстанак, а систем вредности био сасвим поремећен, додаје Антић, оставиле су трага и на родитељима и на деци.

И. МИЋЕВИЋ

 

Михајло Станковић и Мина Стојановић

Од данас представљамо најбоље средњошколце из Врања и читавог Пчињског округа, младе људе који се не мире са провинцијском просечношћу, намерне да се остваре и успеју у животу.Ови људи, својим знањем и памећу буде наду да ипак није све изгубљено.

Михајло Станковић

 

 

ЋЕВАПИ ЗА ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

Са намером да касније упише факултет, Михајло је пре четири године уписао Гимназију јер сматра да ова школа пружа најшире образовање. На школовање на друштвено-језичком смеру данас, као бруцош београдског Правног факултета, гледа са извесном дозом сете. Годину дана био је председник Ђачког парламента, из многих области науке добио пристојно знање и стекао искуство за које се нада да ће му се исплатити. Поред обавеза и борбе за оцене, постао је активиста многих невладиних организација, очарао га је волонтерски рад, имао је прилику да се дружи са младим људима широм Европе и да путује по свету. Гимназијски дани су му били испуњени љубављу, дружењем, знањем, трачевима и – ћевапима.

-Правни факултет у Београду одабрао сам јер волим да учим. Не желим да сада говорим о даљим плановима, али ћу вам поновити свој животни мото: „Шампион се постаје када изађеш на терен онда када је најтеже и победиш!“

 

Мина Стојановић

 

ФАРМАЦИЈА И КОЗМЕТИКА

Ова успешна гимназијалка је још један добар хемичар који је залутао на друштвено-језичком смеру. Каже да се определила за Гимназију зато што пружа изузетне могућности за стицање најпотпунијег општег образовања, и изгледа да се то исплатило. Носилац је Вукове дипломе, прва је на Биос Олимпијади у Санкт-Петерсбургу. То јој је и донело Светосавску награду града Врања за „изузетне резултате у васпитно-образовном раду у школи“. Желећи да помаже људима, постала је редовни студент Фармацеутског факултета у Београду и нада се да ће најбоље што може усавршити ову, како каже, хуману науку.

-У будућности планирам да се посветим истраживачким радом у области фармацеутске и козметичке индустрије – каже Мина.

Усред борбе за оцене и спремања за разна такмичења, успела је да остане стални члан Школе анимираног филма, где је такође врло успешна. Њен ауторски филм „Победа“ је побрао многа признања. Дружење у паузи између учења, „радна разонода“, смех и сузе као редовни пратиоци су оно главно што је обележило њене гимназијске дане.

Животни мото: „Будите срећни због малих ствари, оне дају великој срећи прилику да вам се тихо искраде!“

 

Сања ПЕТРОВ

 

„Врањске“

 

РТВ

Камп за децу из сиромашнијих породица, ромску децу, као и децу која имају потешкоће у развоју, организован је на Петроварадинској ади, поред Дунава, како би имала могућност да део школског распуста проведу у природи дружећи се и учествујући креативним радионицама.

 

 

Redakciju MONDA posetio je matematički genije i stipendista Telekoma Srbija Teodor von Burg.

Teodor obožava mačke, čak i one velike

Najuspešniji mladi matematičar iz Srbije Teodor von Burg je završio treći razred matematičke gimnazije i letnji raspust koristi da bi se dobro upoznao sa fakultetima, čiji bi sledeće jeseni mogao da postane student.Ameriku kao opciju je odbacio, a u najužem izboru su Engleska, Švajcarska i Nemačka. Oksford i Kembridž bi bili ponosni da imaju takvog đaka – osvajača zlatne medalje na Međunarodnoj matematičkoj 2010. i 2009. godine, kao i brojnih drugih priznanja.

Stipendista Telekoma Srbije, momak koji se uvek u matematici takmičio sa starijima od sebe, a sa brojevima se upoznao još kada mu je bilo tri godine, žleo bi da se u budućnosti bavi naučnim radom, ali o tome precizno još ne razmišlja.

O tome, ali i mnogim drugim stvarima, smo pričali sa njim, kad je posetio našu redakciju. Pogledajte.

Teodor se dosta dobro pokazao na predavanjima Telekomovih inženjera u Matematičkoj gimnaziji na temu razvoja mobilnih aplikacija i već ima neke sjajne ideje o androidima i upravljanju robotima. Ispričao nam je da je dobro prolazio i na takmičenjima iz informatike, ali da je uvek davao prednost matematici.

U školi ima sve petice, pada je, kada smo ga u šali pitali da li prepisuje od drugara, priznao da prepisuje biologiju. Ipak, i iz nje ima najvišu ocenu. Kaže da mu je cilj da za što kraće vreme savlada gradivo iz ostalih predmeta kako bi više mogao da se posveti matematici.

„Ljudi koji me poznaju kažu da ne odajem utisak štrebera. Bavim se i drugim stvarima“, priča Teodor von Burg i ističe da se bavi tekvondoom, voli da čita i obožava mačke, a za kućnog ljubimca ima mačku plemenitog porekla.

 

(MONDO)

 

Треба ли дете да зна да чита, пише и рачуна – питају се многи родитељи чији ће малишани први пут на јесен сести у школске клупе. Важније од тога је да нису уплашена и а знају како да се у школи понашају, кажу стручњаци.Даница Марковић, седмогодишња девојчица, ових дана ужива у летењим занимацијама. Каже да највише воли када тата дође са посла и одведе је на базен. На јесен ће Даница кренути у школу и томе се радује као и већина њених вршњака. Мама Катарина, међутим, није баш тако оптимистична.

– Даница је живахно дете, што наш народ каже „не држи је место”. Због тога, али и још много чега, стрепим од њеног поласка у школу. До скоро није била нимало заинтересована за учење. Показивала сам јој слова и бројеве, али она све што не успе да схвати „из прве” аутоматски „батаљује”. Додуше, моја сестра је успела да је мало по мало научи већину слова, чак је савладала и сабирање, разуме и значење заграда, тако да ми је сада мало лакше, исповеда се мама Катарина.

Сличне бриге море већину родитеља чији ће наследници на јесен први пут сести у школску клупу. Док се деца великој промени у животу углавном радују, родитеље мучи милион питања.

Читање и рачунање није важно

Катарину Марковић понајвише, каже, забрињава што је чула да поједине учитељице ђаке не уче „слово по слово”, као што је то случај био некада када је она била првак, већ одмах првих дана школе крећу са градивом, баш као да су деца савладала читаву азбуку.

– Пријатељица која има дечака годину дана старијег од Дане испричала ми је да се његова учитељица понашала као да су деца већ завршила први разред. Њен малишан, који у школу није кренуо са „предзнањем”, имао је муке да „стигне” другове из разреда који су пре поласка у школу научили да читају и пишу. Управо зато смо последњих месеци мало „навалили” на Дану како би савладала сва слова и колико толико спремна кренула у школу, прича Катарина.

Полазак у школу заиста је значајан доживљај за ђака првака, али и читаву породицу. Дете ће напредовати у школи и лепо ће се осећати у друштву својих вршњака ако се код њега на време формира позитиван однос према школи, обавезама које га чекају, учитељици, пријатељима, док је знање читања, писања и рачунања, по речима Горана Јоксимовића, некадашњег учитеља, а сада саветника овдашње Школске управе, најмање важно.

– Већина родитеља има овакве бојазни, али је то знак неадекватног рада са родитељима док је дете још у предшколском. Тачније, знак да се недовољно ради са родитељима када је припрема за полазак у школу у питању. На жалост, на то се често не обраћа пажња ни приликом поласка детета у школу. На првом састанку са учитељима родитељи најчешће сазнају ствари од формалног значаја, као што су распоред часова, цена ужине, уместо да им се скрене пажња на метод рада, садржај онога што деца током године треба да савладају, објашњава Јоксимовић.

Исповест маме Катарине свакако је илустративан пример за Јоксимовићеву причу. Азбука се, конкретно, у већини крагујевачких школа учи много другачије него у време када су ђаци били родитељи садашњих првака.

– У питању је само метод учења који је, показало се у пракси, много ефикаснији од оног некадашњег учења „слово по слово”. Прваци се, наиме, одједном сусрећу са свим словима, а не са једним или групом слова, као што је некада био случај. На тај начин она полако усвајају значења слова према свом индивидуалном темпу. Занимљиво је, међутим, да чак и они ђаци који пред полазак у школу нису знали да читају и пишу већ у октобру, захваљујући овом методу, полако почињу да пишу мале саставе, прича наш саговорник.

Социјализованост важнија од знања

Будуће прваке, по речима нашег саговорника, родитељи би требало да припреме за школу, али то никако не значи на брзину их пошто-пото учити да читају и рачунају.

– Да ли ће дете пред полазак у први разред знати да чита и рачуна зависи од његовог индивидуалног развоја. Има деце која већ са три године показују интересовање за слова и бројеве, а и има оних код којих се то развија тек са поласком у школу. Нека, условно речено, предзнања која би деца требало да имају приликом поласка у први разред су распознавање боја и односа у природи. Најбитније је да је дете социјализовано, да зна да решава сукобе на адекватан начин и примерено реагује у одређеним ситуацијама, конкретна знања су много мање битна, каже Јоксимовић.

У учењу у предшколском узрасту, уопште, каже наш саговорник, потребно је пратити интересовања детета и подучавати га само оно за чим изрази жељу. При том, период непрекидног учења ни у предшколском узрасту, али ни у време када дете крене у први разред, не сме бити дужи од пола сата.

– Оно што маме и тате у овом тренутку треба да ураде је да разговарају са својим малишанима о дилемама везаним за школу, евентуалним страховима које имају и покажу позитиван став. Можда најефикаснија припрема је играти се школе са дететом и при том мењати улоге учитеља и ђака. На овај начин дете ће најлакше схватити шта је оно што га од септембра чека. Опремање радног кутка, куповина школског прибора, такође, требало би да буду мали празник за дете које ће и на тај начин изградити позитиван став према школи, објашњава Јоксимовић.

Претње у стилу „видећеш ти када кренеш у школу” требало би такође избацити из употребе, као и упоређивање са децом која „све много боље знају и умеју”. На овај начин будући прваци много лакше ће „прескочити” онај најтежи први корак за који многи кажу да је одлучујући.

М. ОБРЕНОВИЋ

„Крагујевачке“