Обавештавамо све чланове ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ који ће бити ангажовани на пословима око завршних испита ученика основних школа о следећем:

1. Чланом 11. ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика предвиђен је начин остваривања прековременог рада:

„На захтев послодавца запослени је дужан да ради дуже од пуног радног времена у складу са законом и то у случају:

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
– пријема и обраде докумената и података за пријемни ипит
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
– извршавања других послова када је неопходно да се у одређеном року заврши посао.
Послодавац је дужан да запосленом, пре почетка обављања прековременог рада, изда решење о разлозима и трајању прековременог рада и налог за исплату увећане плате у складу са законом.“

2. Уколико вам директор није благовремено издао Решење о разлозима и трајању прековременог рада, као и Налог за исплату увећање плате, потребно је да му се обратите писменим путем са захтевом да то учини.

3. Неопходно је да од директора установе у коју сте упућени затражите потврду у којој је прецизиран временски период вашег ангажовања.

4. Уколико директор који вас је упутио у другу установу не поступи у складу са наведним чланом 11. ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, потребно је да се обратите Школском одбору са приговорм на поступање директора.

У Београду, 14.06.2016.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

Ружица Тодић Брдарић

Весна Војводић Митровић

Шта су нам донели избори? На први поглед ништа ново. А и како да нам донесу било шта ново када је гарнитура играча поприлично застарела. Поглед на будући сазив парламента показује да се у политичкој сфери Србије у протеклих 26 година вишестраначја формирала једна ускоинтересна гарнитура професионалних политичара, која се само повремено смењује на државним функцијама. Политичка олигархија! Јер мало која опција која улази у скупштинске клупе није већ, у овом или оном облику, учествовала у власти.
Али ипак, запањујуће је колико су се све опције током кампање представљале као да нуде неки новитет. Ваљда мисле да су људи кратке памети. Већини постаје јасно да проблеме у којима се налази наше друштво не могу решити исти они људи који су их и створили. Поред силне кампање која је била присутна у јавности и позивала људе да изађу и гласају за било кога, само да гласају (јер наводно ако не гласају немају права да се буне наредне 4 године), излазност је скочила за свега пар процената у односу на 2014. годину. А управо ова мантра о гласању и немању права на критику ако се не гласа и демаскира недемократичност либералне демократије која сву политичку активност народа своди на тај један дан када се добија могућност шарања изборних листића – на којима пак нема понуђеног избора.
Рећи да је СПС-ово позивање на „традицију борбе за радничка права“ некакво залагање за интересе радника ближе је цинизму него наивности, а питање је шта је тренутно штетније. Исто важи и за Стефановићево проглашење Закона о раду „робовласничким“, те Вулиново сеирење како ДС-у легислативно уређење робовласништва није било мрско 2001. и 2005. године. Сви су у праву, премда нико нема права да буде у праву. То сви знају, чак и они сами.
Отуда је „повремено“ помињање горућих друштвених проблема у оквиру предизборне кампање било изнуђено и уопштено, мада би искреност била обаква: Драго гласачко тело, проблеми с којима се сусрећете и који вас муче, нас, право речено, не занимају. Ово би у најгорем случају тек развејала илузију како су избори служили нечему другом до утврђивању и продужења власти Српске напредне странке и њеног руковдства на челу са Вучићем, чак и с мање посланичких места него пре ових избора.
Да би се макар мало разликовала од других Санда Рашковић Ивић тек стидљиво поменула родну равноправност, претпостављајући да се то од ње, као очигледно жене, негде и очекује. Зато је СНС без много помпе обилазио сигурне куће. Зато је питање других мањинских права искључиво потпало под надлежности изборних листа националних мањина. Није се причало о правима ЛГБТ популације. Није се роморило о стању у образовању и јавном сектору уопште. Напротив, понављала се непрецизна мантра о расту животног стандарда, неаргументованом обарању наднаравног режима без аргумената, уз сентиментални прстохват реалполитичког грађанског уједињења. Ови избори нису и неће послужити увођењу промена и реформи, већ одржавању статуса кво, уз прерасподеле и продужење интересних надлежности. Јер, када шеф одељења закаже одељенски састанак како би се расправило под којим ће условима одељење пристати на даље „шамарање“, другима остаје само да припреме образ и евентуално се малко узјогуне ако им то буде допуштено. Обећања би, у овим околностима, и њима била радовања, а толико луди ипак нису.
Можда и не треба бити до краја циничан, па ваља признати да су неке опције нудиле алтернативу. Али та алтернатива се на крају свела на реторику док се партијско организовање и даље одвијало по већ устаљеном моделу у којем је одлучивање резервисано за неколицину, а изградња ширег покрета (и/или укључивање већ постојећих) који би укључио шире друштвене слојеве у политичку сферу потпуно је запостављена. Покушај деснице да постави изборе на референдумске ноге – Европа или Русија – такође је био јалов посао. И даље је питање економске алтернативе остало недотакнуто јер су се политичи програми вртели око пресипања из шупљег у празно и обрнуто – нећемо да дамо овим, већ оним инвеститорима, нећемо овај, већ онај капитал. Оно кључно питање – ко производи богатство, а ко га присваја – остало је неадресирано, а сви знају да једино жив рад ствара вишак вредности. Док се не појави опција која ће ово питање ставити у сам центар свог политичког деловања, избори остају лудост, односно понављање исте ствари уз очекивање другачијих резултата. Потребна нам је промена.
Шта сад да радимо? Програм у изборној ноћи јесте био лош, али очајавање око тога је управо оно што се од нас хоће. Пасивност, летаргија, таман док се још понешто распрода или угаси. Алтернатива се не чека, већ сви морамо учествовати у њеној изградњи, а то није лак посао, пут је дуг и по свему судећи, пречица нема.
Могућности политичког деловања се не исцрпљују у изборној трци – ово је (идеолошка) матра која се мора превазићи. Постоји читав низ активности, које се могу и морају радити ма колико понекад деловале досадно и узалудно. Ево одмах и једног предлога списка неопходних корака: изградња покрета; стварање инфраструктуре; изучавање могућности хоризонталног организовања; хоризонталног и вертикалног повезивања; промишљање модела нове економије са што мање либерализма; рад са синдикатима и аутономним радничким групама; едукација; још едукације; стварање медијског простора; укидање фискалног савета; аналитички и критички приступ постојећем моделу; самокритика; имплементирање другачијих модела производње како на макро тако и на микро нивоу; превазилажење патријахалних односа; стварање материјане базе за организацију; мењање односа према животној средини; борба за очување тековина социјалне државе – јавно финансираног и свима доступног здравства и образовања; одбрана других јавних ресурса и услуга;… Списак је дуг, има шта да се ради.

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ