Novosti istražuju – Kakve generacije rastu posle nedaća i kriza, od političkih do ekonomskih, u kojima stalno živimo i na kome će ostati Srbija. Omladina oštro podeljena. Jedni beže od stvarnosti u istoriju, drugi na Zapad

PROSEČAN mladi Evropljanin sa 24 godine do sada je već završio školovanje, volontira pet sati nedeljno i ima plan kako će izgledati njegov život u narednih pet godina, pokazuju poslednje analize rađene u okviru EU. Prosečan mladi žitelj Srbije star je 24 godine, završio je fakultet ili srednju školu i traži posao. Nema jasnu viziju kako će izgledati njegov život ni za dve, a kamoli za pet godina. Procenat visokoobrazovanih kod nas konstantno pada, dok u svetu raste.

Razna istraživanja u poslednje vreme pokazuju da su mladi u Srbiji apatični i demotivisani, čekaju gotova, instant rešenja, malo toga su spremni sami da pokrenu i neretko žele da odu iz zemlje.

Iznenađenje je, sudeći bar prema najnovijem Cesidovom istraživanju, da je čak 82 odsto mladih Beograđana, bez obzira na okolnosti, zadovoljno. To zadovoljstvo, međutim, opada između 25. i 30. godine, kada uzaludno pokušavaju da nađu posao.

Pod mlade u Srbiji zvanično spada generacija od 15 do 30 godina. Upravo u ovoj populaciji najveći je procenat nezaposlenih. Izrasla je u ratnim i poratnim godinama, stalno na udaru različitih tenzija, kako unutra, tako i spolja, sa propalim institucijama i nejasnim pravilima igre. Prizore rata, ubijanja i spaljenih kuća smenila je kratkotrajna petooktobarska euforija, a zatim se nastavilo ono što se može nazvati „trajna kriza“: ubistvo premijera, stalna borba za Kosovo, brojne afere bez epiloga, politički sukobi, ekonomske nedaće, sve veća nezaposlenost i siromaštvo…

Sve ovo, naravno, dominantno je oblikovalo dolazeće generacije, a ratno nasleđe i danas diktira živote mladih u Srbiji. Iako mnogi nisu bili ni rođeni u vreme sukoba, osećaj poniženosti, krivice ili nepravde neprestano ih prati, smatra psiholog Zoran Milivojević. On objašnjava da su ratna dešavanja, negativan imidž Srba i stalni politički presing iz inostranstva doprineli da se među mladima stvore dve subkulture.

– S jedne strane, imamo takozvanu patriotsku omladinu. Sva dešavanja iz prošlosti imaju veliki uticaj na njihove živote. Zbog neprestanih pritisaka na Srbiju i otimanja teritorije, nacionalni identitet im je veoma bitan, pa su spremni da opravdaju razne događaje iz poslednjiih ratova, čak i kad nisu za pravdanje – objašnjava Milivojević.

Drugu subkulturu čine takozvani „Evropljani“, koji pokušavaju da se što više distanciraju od ratnih dešavanja i negativnog imidža koji imamo u svetu. Ne zanimaju ih mnogo protekli sukobi i stalno ističu kako nemaju ništa sa događajima iz devedesetih, kada su bili mali ili nisu ni rođeni.

– Oni priznaju da su Srbi počinili zločine, ali u isto vreme poručuju „to nismo mi“. Neki svoje sunarodnike oštrije osuđuju od stranaca – ističe Milivojević. – Obe ove subkulture zapravo su mehanizam odbrane i obe su, u principu, pogrešne. Mladi su od rođenja okruženi negativnim vestima i taj pritisak su na neki način morali da kanališu.

Kao i u Srbiji, i mladi na prostoru bivše Jugoslavije žive pod velikim pritiskom ratnih dešavanja.

– I tamo postoje mladi koji žele da se distanciraju od svega, ali i oni koji postaju veći nacionalisti od svojih roditelja. Jedina razlika je što, za razliku od Srbije, u Hrvatskoj i muslimanskom delu BiH čvrsto drže do svoje istine, pa ispada da omladina ima čvršće stavove u odnosu na vršnjake u Srbiji – kaže Milivojević.

NEPOVERENjE

Prema poslednjem istraživanju sprovedenom na 27 beogradskih fakulteta, studenti najviše poverenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu i Vojsku, a čak dve trećine po završetku studija žele da odu iz Srbije. Istraživanje je pokazalo da mladi u Srbiji pokazuju veliku dozu razočaranja u ukupno stanje u zemlji, kao i izrazito nepoverenje prema ključnim državnim institucijama.

Psiholog Aleksandra Janković podseća na to da se Srbima konstantno nameće osećaj kolektivne krivice, dok se zločini prema nama nipodaštavaju ili negiraju.

– Deo mladih počeo je patriotizam da doživljava kao nešto negativno. Mnogi podležu propagandi i prihvataju osude koje nam i ne pripadaju – konstatuje Jankovićeva.

Nasuprot njoj, direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević tvrdi da među omladinom u Srbiji postoji poplava lažnih patriota, okupljenih oko organizacija koje zagovaraju fašističke ideje. Glavnog krivca vidi u školi.

– Pogledajte udžbenike istorije i videćete da je u nekima od njih nacionalizam jedino mleko koje đaci dobijaju. Uostalom, u mnogim komunističkim zemljama smatralo se da je najbolja reakcija na komunizam upravo nacionalizam – kaže Dimitrijević, i dodaje da se takvi pokreti hrane frustracijama i nedostatkom perspektive. – Ti ljudi mrze Zapad, ali bi prvom prilikom tamo otišli da nešto zarade. Taj paradoks je donekle lako razumeti u moru nezadovoljstva, kada imate toliko žrtava tranzicije.

Istraživanje ovog centra od pre pola godine pokazalo je da čak 86 odsto mladih priznaje da ih istorija ne zanima i da je ne poznaju. A takvima je, zaključuju autori, najlakše manipulisati.

Na kome onda ostaje Srbija i šta se može očekivati od novih generacija – kuda će je odvesti?

– Ostaje na generaciji koja je odrasla u haotičnom i nesređenom društvu u kojem su propale sve institucije. Sazreli su u siromaštvu. Jedan deo hoće da pobegne iz toga odlaskom u svet, dok drugi, pošto im se ne nudi budućnost, beže u prošlost – kaže Anđelka Milić, profesor na katedri za sociologiju beogradskog Filozofskog fakulteta.

SVAKI ŠESTI ČLAN PARTIJE IAKO su ranije mladi u Srbiji većinom bili nezainteresovani za političko angažovanje, a o političarima imali izrazito negativno mišljenje, poslednjih godina mnogi upravo preko partijske knjižice vide šansu za posao i redovnu platu. Stranačko angažovanje shvataju kao bolju „preporuku“ od desetki u indeksu. Više od 80 odsto mladih veruje da je partijska knjižica najlakši način da se dođe do posla. Znatno manji broj stranačko angažovanih u politiku ulazi iz ubeđenja.

Od oko milion i po mladih u Srbiji, procenjuje se da je stranački angažovano njih preko 250.000, odnosno svaki šesti.

Dodaje da je sreća što se jedno društvo nikad ne oslanja samo na mlade, ali ako se problem ne reši i ako se ne osposobe generacije koje će povući napred, društvo će stagnirati. Životarenje može da traje decenijama, pa će Srbija postajati sve neprivlačnija ne samo za, recimo, strane investitore ili Evropu, već i za sopstvene žitelje. Takva društva, zaključuje, pre ili kasnije odlaze u – zaborav!

NAJČEŠĆE GLUVARE

ČAK 44 odsto mladih Beograđana, prema Cesid-ovom istraživanju, vreme najčešće provodi u druženju i izlascima, a samo jedan odsto ima neki hobi, ide u pozorište ili bioskope. Tek nešto više, tri odsto, vreme koristi za sopstveni napredak i obrazovanje.

Oko 55 odsto je navelo da je putovalo iz zemlje. Pošto podaci MUP pokazuju da je taj procenat daleko manji, pretpostavlja se da ih je bilo sramota da priznaju da ne putuju nigde. Osam odsto je otvoreno reklo da nigde ne želi da putuje.

OD NOLETA DO ARKANA

NAJVEĆI uzor mladima je Novak Đoković, za koga se opredelilo 40 odsto ispitanika. Skoro 28 odsto je glasalo za Nikolu Teslu, a 20 odsto za Zorana Đinđića. Sveštenici su uzor za 15 odsto mladih, a isti procenat se opredelio za Vladimira Putina.

S druge strane, 11 odsto obožava haške optuženike Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kao i Željka Ražnatovića – Arkana. Istraživanje je obavljeno lane, na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina.

Večernje novosti

Predsednik opštine Medveđa Slobodan Drašković je rekao da će morati da se napravi nova školska zgrada za decu, koja su u njoj pohađala nastavu od prvog do četvrtog razreda. Drašković je najavio da će opština pomoći taj projekat.

Од септембра, када почне примена новог закона, дисциплина у школама, која је сада драматично лоша, требало би да буде бар мало подношљивија. Ученици се жале на оцене, вичу на наставнике, и све то остаје без последица

Псовке се у појединим учионицама могу чути чешће него формуле или дефиниције. Средњошколци су у току протекле школске године, у просеку, изостали бар месец дана са часова. Сваки десети средњошколац падне на крају године на поправном.

Генерације које су надомак пунолетства, сматрају просветари, добиле су сувише права, а не поштују своје ђачке обавезе. Кривац за мањак васпитања и одговорности лежи у породици, образовном систему, држави…

Да је ученицима превише дозвољено и да је дисциплина у школама недопустиво лоша признало је и Министарство просвете самим тим што је измене Закона о основама образовања, које треба да појачају дисциплину, по хитном поступку најпре усвојила Влада, а потом и Скупштина.

– Најгора је ситуација у средњим стручним школама. Наставници су потпуно немоћни. Ђаци на часовима псују, вређају наставнике, који немају готово никакав механизам да их казне – објашњава Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа.

– Шта год да ради на часу, не можете ученика да истерате из учионице, чак ни ако је толико бучан да од њега не можете да држите час.

ТЕЛОХРАНИТЕЉИ

Испред неких основних школа у центру Београда није ретка слика да паркирани џипови и телохранитељи чекају да основцима звони за крај последњег часа. – Телохранитељи могу да чекају децу у кругу школе само ако полиција процени да је тој деци безбедност угрожена. У свим другим околностима обезбеђење може да их чека само изван круга школе – објашњава Велимир Тмушић.

С друге стране, каже Антић, ученици и родитељи могу да се позивају на дечја права и на Закон о основама образовања и да туже наставнике за сваку прекорну реч или оцену у дневнику. Његове колеге се, каже, плаше да преиспитују одговорност деце зато што их обично сачека „контратужба“ и мучан дисциплински поступак.

– Колегиница је у једној београдској гимназији добила отказ. Дете је тврдило да га је називала погрдним речима. Родитељи су се позвали на дечја права и жена је остала без посла. А када ученик на исти начин третира наставника, онда нема последица – тврди Антић. – Једноставно, ученик може да уђе на час кад хоће, да изађе кад му досади и да у учионици ради шта му падне на памет. Наставник је немоћан. Ево, против колеге из Техничке школе у Панчеву покренут је дисциплински поступак зато што није пустио у учионицу ђака који је каснио 18 минута.

Да је ауторитет школе доста угрожен, а дисциплина смањена, слаже се и Велимир Тмушић, начелник Републичке просветне инспекције. Ученици имају већа права, али ипак додаје, број пријава против наставника није много већи него претходних година.- Ученик и његови родитељи имају право да се жале на сваку добијену оцену, прво у школи, а ако се утврди да постоји за то основ, онда се обраћају и инспекцији – објашњава Тмушић. – Пре две године, рецимо, само у Београду поништено је стотину јединица закључених на крају школске године.

ОШТРИЈЕ

Неће више ђаци моћи бесконачно да беже из школе без последица. Измењени закон предвиђа да се, као некада, са 25 неоправданих ученици кажњавају, а када прикупе 15 неоправданих, биће обавештени родитељи.

Тмушић каже да се кривци не могу тражити само у школском систему, већ и у породици, јер деца највећи део времена проводе управо у кући.

– Родитељи морају да буду укључени у дешавања у школи, као и деца и наставници. Треба да буду обавештени о изостанцима и оценама – подсећа Тмушић.

Међутим, по речима Милорада Антића, родитеље неких средњошколаца тешко је наћи и дозвати на родитељске састанке.

– Зовемо их телефоном, шаљемо телеграме, али се неки од њих уопште не појављују. Као да их не интересује како се њихова деца понашају у школи – тврди Антић.

Тешке деведесете, у којима је главна била борба за опстанак, а систем вредности био сасвим поремећен, додаје Антић, оставиле су трага и на родитељима и на деци.

И. МИЋЕВИЋ

Михајло Станковић и Мина Стојановић

Од данас представљамо најбоље средњошколце из Врања и читавог Пчињског округа, младе људе који се не мире са провинцијском просечношћу, намерне да се остваре и успеју у животу.Ови људи, својим знањем и памећу буде наду да ипак није све изгубљено.

Михајло Станковић

ЋЕВАПИ ЗА ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

Са намером да касније упише факултет, Михајло је пре четири године уписао Гимназију јер сматра да ова школа пружа најшире образовање. На школовање на друштвено-језичком смеру данас, као бруцош београдског Правног факултета, гледа са извесном дозом сете. Годину дана био је председник Ђачког парламента, из многих области науке добио пристојно знање и стекао искуство за које се нада да ће му се исплатити. Поред обавеза и борбе за оцене, постао је активиста многих невладиних организација, очарао га је волонтерски рад, имао је прилику да се дружи са младим људима широм Европе и да путује по свету. Гимназијски дани су му били испуњени љубављу, дружењем, знањем, трачевима и – ћевапима.

-Правни факултет у Београду одабрао сам јер волим да учим. Не желим да сада говорим о даљим плановима, али ћу вам поновити свој животни мото: „Шампион се постаје када изађеш на терен онда када је најтеже и победиш!“

Мина Стојановић

ФАРМАЦИЈА И КОЗМЕТИКА

Ова успешна гимназијалка је још један добар хемичар који је залутао на друштвено-језичком смеру. Каже да се определила за Гимназију зато што пружа изузетне могућности за стицање најпотпунијег општег образовања, и изгледа да се то исплатило. Носилац је Вукове дипломе, прва је на Биос Олимпијади у Санкт-Петерсбургу. То јој је и донело Светосавску награду града Врања за „изузетне резултате у васпитно-образовном раду у школи“. Желећи да помаже људима, постала је редовни студент Фармацеутског факултета у Београду и нада се да ће најбоље што може усавршити ову, како каже, хуману науку.

-У будућности планирам да се посветим истраживачким радом у области фармацеутске и козметичке индустрије – каже Мина.

Усред борбе за оцене и спремања за разна такмичења, успела је да остане стални члан Школе анимираног филма, где је такође врло успешна. Њен ауторски филм „Победа“ је побрао многа признања. Дружење у паузи између учења, „радна разонода“, смех и сузе као редовни пратиоци су оно главно што је обележило њене гимназијске дане.

Животни мото: „Будите срећни због малих ствари, оне дају великој срећи прилику да вам се тихо искраде!“

Сања ПЕТРОВ

„Врањске“

РТВ

Камп за децу из сиромашнијих породица, ромску децу, као и децу која имају потешкоће у развоју, организован је на Петроварадинској ади, поред Дунава, како би имала могућност да део школског распуста проведу у природи дружећи се и учествујући креативним радионицама.

Redakciju MONDA posetio je matematički genije i stipendista Telekoma Srbija Teodor von Burg.

Teodor obožava mačke, čak i one velike

Najuspešniji mladi matematičar iz Srbije Teodor von Burg je završio treći razred matematičke gimnazije i letnji raspust koristi da bi se dobro upoznao sa fakultetima, čiji bi sledeće jeseni mogao da postane student.Ameriku kao opciju je odbacio, a u najužem izboru su Engleska, Švajcarska i Nemačka. Oksford i Kembridž bi bili ponosni da imaju takvog đaka – osvajača zlatne medalje na Međunarodnoj matematičkoj 2010. i 2009. godine, kao i brojnih drugih priznanja.

Stipendista Telekoma Srbije, momak koji se uvek u matematici takmičio sa starijima od sebe, a sa brojevima se upoznao još kada mu je bilo tri godine, žleo bi da se u budućnosti bavi naučnim radom, ali o tome precizno još ne razmišlja.

O tome, ali i mnogim drugim stvarima, smo pričali sa njim, kad je posetio našu redakciju. Pogledajte.

Teodor se dosta dobro pokazao na predavanjima Telekomovih inženjera u Matematičkoj gimnaziji na temu razvoja mobilnih aplikacija i već ima neke sjajne ideje o androidima i upravljanju robotima. Ispričao nam je da je dobro prolazio i na takmičenjima iz informatike, ali da je uvek davao prednost matematici.

U školi ima sve petice, pada je, kada smo ga u šali pitali da li prepisuje od drugara, priznao da prepisuje biologiju. Ipak, i iz nje ima najvišu ocenu. Kaže da mu je cilj da za što kraće vreme savlada gradivo iz ostalih predmeta kako bi više mogao da se posveti matematici.

„Ljudi koji me poznaju kažu da ne odajem utisak štrebera. Bavim se i drugim stvarima“, priča Teodor von Burg i ističe da se bavi tekvondoom, voli da čita i obožava mačke, a za kućnog ljubimca ima mačku plemenitog porekla.

(MONDO)

Треба ли дете да зна да чита, пише и рачуна – питају се многи родитељи чији ће малишани први пут на јесен сести у школске клупе. Важније од тога је да нису уплашена и а знају како да се у школи понашају, кажу стручњаци.Даница Марковић, седмогодишња девојчица, ових дана ужива у летењим занимацијама. Каже да највише воли када тата дође са посла и одведе је на базен. На јесен ће Даница кренути у школу и томе се радује као и већина њених вршњака. Мама Катарина, међутим, није баш тако оптимистична.

– Даница је живахно дете, што наш народ каже „не држи је место”. Због тога, али и још много чега, стрепим од њеног поласка у школу. До скоро није била нимало заинтересована за учење. Показивала сам јој слова и бројеве, али она све што не успе да схвати „из прве” аутоматски „батаљује”. Додуше, моја сестра је успела да је мало по мало научи већину слова, чак је савладала и сабирање, разуме и значење заграда, тако да ми је сада мало лакше, исповеда се мама Катарина.

Сличне бриге море већину родитеља чији ће наследници на јесен први пут сести у школску клупу. Док се деца великој промени у животу углавном радују, родитеље мучи милион питања.

Читање и рачунање није важно

Катарину Марковић понајвише, каже, забрињава што је чула да поједине учитељице ђаке не уче „слово по слово”, као што је то случај био некада када је она била првак, већ одмах првих дана школе крећу са градивом, баш као да су деца савладала читаву азбуку.

– Пријатељица која има дечака годину дана старијег од Дане испричала ми је да се његова учитељица понашала као да су деца већ завршила први разред. Њен малишан, који у школу није кренуо са „предзнањем”, имао је муке да „стигне” другове из разреда који су пре поласка у школу научили да читају и пишу. Управо зато смо последњих месеци мало „навалили” на Дану како би савладала сва слова и колико толико спремна кренула у школу, прича Катарина.

Полазак у школу заиста је значајан доживљај за ђака првака, али и читаву породицу. Дете ће напредовати у школи и лепо ће се осећати у друштву својих вршњака ако се код њега на време формира позитиван однос према школи, обавезама које га чекају, учитељици, пријатељима, док је знање читања, писања и рачунања, по речима Горана Јоксимовића, некадашњег учитеља, а сада саветника овдашње Школске управе, најмање важно.

– Већина родитеља има овакве бојазни, али је то знак неадекватног рада са родитељима док је дете још у предшколском. Тачније, знак да се недовољно ради са родитељима када је припрема за полазак у школу у питању. На жалост, на то се често не обраћа пажња ни приликом поласка детета у школу. На првом састанку са учитељима родитељи најчешће сазнају ствари од формалног значаја, као што су распоред часова, цена ужине, уместо да им се скрене пажња на метод рада, садржај онога што деца током године треба да савладају, објашњава Јоксимовић.

Исповест маме Катарине свакако је илустративан пример за Јоксимовићеву причу. Азбука се, конкретно, у већини крагујевачких школа учи много другачије него у време када су ђаци били родитељи садашњих првака.

– У питању је само метод учења који је, показало се у пракси, много ефикаснији од оног некадашњег учења „слово по слово”. Прваци се, наиме, одједном сусрећу са свим словима, а не са једним или групом слова, као што је некада био случај. На тај начин она полако усвајају значења слова према свом индивидуалном темпу. Занимљиво је, међутим, да чак и они ђаци који пред полазак у школу нису знали да читају и пишу већ у октобру, захваљујући овом методу, полако почињу да пишу мале саставе, прича наш саговорник.

Социјализованост важнија од знања

Будуће прваке, по речима нашег саговорника, родитељи би требало да припреме за школу, али то никако не значи на брзину их пошто-пото учити да читају и рачунају.

– Да ли ће дете пред полазак у први разред знати да чита и рачуна зависи од његовог индивидуалног развоја. Има деце која већ са три године показују интересовање за слова и бројеве, а и има оних код којих се то развија тек са поласком у школу. Нека, условно речено, предзнања која би деца требало да имају приликом поласка у први разред су распознавање боја и односа у природи. Најбитније је да је дете социјализовано, да зна да решава сукобе на адекватан начин и примерено реагује у одређеним ситуацијама, конкретна знања су много мање битна, каже Јоксимовић.

У учењу у предшколском узрасту, уопште, каже наш саговорник, потребно је пратити интересовања детета и подучавати га само оно за чим изрази жељу. При том, период непрекидног учења ни у предшколском узрасту, али ни у време када дете крене у први разред, не сме бити дужи од пола сата.

– Оно што маме и тате у овом тренутку треба да ураде је да разговарају са својим малишанима о дилемама везаним за школу, евентуалним страховима које имају и покажу позитиван став. Можда најефикаснија припрема је играти се школе са дететом и при том мењати улоге учитеља и ђака. На овај начин дете ће најлакше схватити шта је оно што га од септембра чека. Опремање радног кутка, куповина школског прибора, такође, требало би да буду мали празник за дете које ће и на тај начин изградити позитиван став према школи, објашњава Јоксимовић.

Претње у стилу „видећеш ти када кренеш у школу” требало би такође избацити из употребе, као и упоређивање са децом која „све много боље знају и умеју”. На овај начин будући прваци много лакше ће „прескочити” онај најтежи први корак за који многи кажу да је одлучујући.

М. ОБРЕНОВИЋ

„Крагујевачке“

PRESS

Stefan Živkovic… Mladi „tviteraš“ iz Zvečana Stefan Živković oduševio Srbiju, kaže da ga novinarstvo ipak uopšte ne zanima

Stefan Živković, dečak od 16 godina iz Zvečana, trenutno je najpopularniji srpski izveštač sa Kosova. On iz minuta u minut objavljuje informacije i fotografije na društvenoj mreži Tviter.Stefan je za samo nekoliko dana na Tviteru zainteresovao oko 2.500 članova da čitaju njegove vesti, a prate ga čak i srpski ministri.

Stefan je počeo da tvituje kada su se začule prve sirene za uzbunu. Od tada je non-stop u pokretu, kada god dobije neku informaciju odlazi na lice mesta da je proveri.

– Izveštaje sam slao preko mobilnog zato što sam video da je veliki broj ljudi zainteresovan. Posle sam shvatio da sam ja jedini izvor informacija sa lica mesta – počinje Stefan priču za Press.

Kaže da u početku nije bio svestan popularnosti njegovih tvitova, kao i da sve ovo ne čini zbog novca, već zbog ljudi koji ga prate, i same istine.

– Komentari su neverovatni. U početku stvarno nisam bio svestan svega ovoga. Kasnije sam shvatio da to ljudima puno znači. Ima mnogo komentara podrške. Svima zahvaljujem od srca! – kaže dečak.

Stefanov rad prati i ministar za zaštitu životne sredine Oliver Dulić, koji mu je čak ponudio i pomoć u vidu boljeg telefona sa kojeg bi radio.

– Bilo je onih koji su nudili novčanu pomoć u obliku kredita na mobilnom telefonu sa kojeg sam tvitovao, ali odbio sam većinu stvari. Sve ovo sam radio da bih ljudima koji se interesuju obezbedio sveže informacije. Ispalo je neplanirano, publicitet i sve ostalo. Svakako mi je drago da sam obavio posao kako treba – kaže Stefan.

Da je ovaj 16-godišnji dečak potpuno posvećen izveštavanju govori i to što ne veruje nikome dok se sam ne uveri, pa čak ni rođenom ocu.

„Mislio sam da se situacija smirila, ali moj otac koji je na licu mesta mi je rekao da još nije mirno. Ništa dok sam ne vidim. Kad stignem, tvitujem“, napisao je pre dva dana Stefan.

Iako se ponaša kao profesionalac, Stefan kaže da nema nameru da se bavi novinarstvom niti ovo doživljava na taj način. Trenutno je na trećoj godini gimnazije u Kosovskoj Mitrovici, a bavi se grafičkim dizajnom, fotografijom i sluša muziku.

– Nije teško kada je oko tebe društvo. Kada je situacija mirna, živimo, barem u Mitrovici i u Zvečanu slično kao i naši vršnjaci u Beogradu. Sloboda kretanja nam je ograničena, to je ono što nam nedostaje. Malo mesta za izlazak i provod… – kaže Stefan.

Veljko Miladinović

РТВ

Уз све популарније летње кампове за школарце, као начин да дете активно проведе распуст дружећи се и учећи, обично су посвећене спорту или екологији, у Србији се одржава и један рачунарски.“Компкамп“ је основала пре четири године Радослава Коњевић по жељи свог сина који је хтео да научи нешто више о компјутерима.Камп се након три успешне године из Ердевика преселио у Нови Бечеј, где је према речима организатора, идеална атмосфера за дружење и учење. У међувремену, постао је чувен па га посећују деца из читавог света, Америке, Канаде, Русије па чак из Катара.