МАШИНА-производња друштвене критике
Милош Јанковић

Прилика да основци током школских часова програмирају роботе звучи као јако добра идеја. Ипак, када такво знање постаје доступно посредством приватних компанија потребно је сагледати ширу слику овог наизглед безопасног развоја школства. Какве су последице уплива приватног интереса у систем јавног школовања и техницизирања знања?
Почетком године, као део пројекта Битка за знање ‒ КОДиграње, Фонд Б92 покренуо је акцију набавке 200 робота за четрдесет основних школа. Гостујући на телевизији Б92, Небојша Глишић, координатор акције, објаснио је да се роботи уводе „као наставно средство које ће деци помоћи да науче мало више о кодирању, роботици и програмирању“, а све то кроз игру и забаву. Поред самог учења, деца ће имати прилику и да се међусобно надмећу, а најбоље и најиновативније „програмере“ очекују награде.
Речит је и сам ток разговора између представника Фондације и водитеља. Гост емисије представља акцију и кокетира с гледаоцима користећи термине као што су „савремена опрема“, „напредна технологија“, „занимљива и корисна наставна средства“. Предлаже да се досадни Wорд замени игром кодирања робота, јер игра подстиче децу да се међусобно такмиче и развијају програмерску иновативност. Након тога, водитељ, уместо подробног преиспитивања, питања своди на она о потешкоћама имплементације дотичног „пројекта“ у школе због неопходности додатне опреме у виду рачунара. Одговор не захтева превише напетости. Довољно је кратко позивање на акцију министарства у којој је свим школама обезбеђен потребан број рачунара, и стиче се дојам да су потенцијални проблеми разматрани, а решења већ пронађена.
Шта се заправо збило у тих неколико минута медијске представе? Изложена је идеја, новинар је под плаштом „објективног“ новинарства „проницљиво“ указао на могуће потешкоће, које су убрзо отклоњене, док су читав низ питања о пожељности дечјег надметања и техничког знања (образовања?) остала ван приче ‒ далеко од јавности. Динамику разговора потпуно су обликовали чисто технички елементи. А тиме су скрајнути важни проблеми, с којима је дотична донаторска акција посредно повезана. Тако се техничко знање и конкуренција неприметно уписују у ДНК образовних политика и јавног мњења. Зарад мало веће објективности, осврнимо се на та скрајнута питања.
У чему је проблем с приватним донацијама?
Први проблем можемо описати као проблем техничког знања, чије смо доминације на свим нивоима образовног система данас сведоци. У књизи „Идеологија и курикулум“1, Мајкл Епл тврди да савремена корпоративна економија, како би ефикасно функционисала, захтева максимизацију техничког знања високог нивоа, а не његову дистрибуцију широкој популацији. Будући да се владајућа образовна политика равна према корпоративним (приватним) интересима, они постају меродавни како за врсту знања којем се даје приоритет, тако и за принципе финансирања образовних установа. Због тога се техничко знање крунише титулом знања високог статуса, што се образлаже „чињеницом“ да је техничко знање идеолошки неутрално, јасног садржаја и стабилне структуре, да се може јасно предавати и једноставно тестирати. Последично, завршни тестови на нижим образовним нивоима почивају управо на знању које је организовано као техничко (математика, граматика и слично, дакле без интерпретације, расуђивања, ставова). На основу њих ученици се рангирају и прави се одабир „добрих“ и „лоших“.
На тај начин се затвара логички круг. Знање које доноси профит (техничко знање) карактерише се као знање високог статуса. Методе и принципи који важе у оквирима техничког знања (пре свега једноставно тестирање) постављају се као обавезујући. Настава у основним и средњим школама затим се организује на начин који ће ученицима омогућити да што боље одговоре на захтеве тестова како би касније уписали жељене факултете, а ученици који се оваквом раду најбоље прилагоде у највећем броју случајева изабраће управо оне техничке. Дакле, долазимо до ситуације у којој образовни систем путем техничког знања обавља сјајан посао за велике приватне корпорације у њиховој трци за профитом.
Други проблем с овом акцијом је потенцирање такмичења и награђивања, то јест конкуренције у учионици. Наглашавање конкуренције је, с једне стране, нераскидиво повезано с образовном политиком одабира најспособнијих ђака. С друге стране, оно уједно потискује друге принципе и вредности које би ђаци могли да усвајају у школи. На пример, могли бисмо да развијамо учионицу у којем је селекционо-такмичарски однос замењен сарадњом. Замислимо учионицу као модел заједнице са свим њеним тензијама, противречностима и поделама. Разговори о начину на који та заједница функционише, о односима који се унутар ње јављају, о њеној структури и основама на којима почива знатно се разликују од разговора у оквирима постојећег модела школе. Овако организовано знање као крајњу инстанцу не би имало тест, већ став, и наглашавало би развој критичког мишљења, интелектуалне праксе која се брише техницизирањем знања.
За илустрацију трећег проблема послужимо се примером из иностранства. Сиромашне школе широм Сједињених Америчких Држава имају могућност да као донацију добију аудио-визуелну опрему и сателитску антену која прима само Канал један. У замену за тај приватни филантропски гест школе се обавезују да ће деведесет посто ученика гледати програм деведесет посто времена проведеног у школи. Канал један је комерцијални канал који емитује програм конципиран као десет минута вести и два минута реклама.
Многе школе су због своје катастрофалне финансијске ситуације принуђене да прихвате ову понуду, која дословно значи продају ученика оглашивачима. Иако је наведени пример доста радикалнији од нашег примера донирања робота, могу се повући извесне паралеле. Смањење новчаних улагања у области образовања заједнички су проблем Србије и САД, који отвара велики простор за приватне донације, а давање приоритета интересима компанија-доброчинитеља цена је коју плаћа друштво. У случају Србије, где је велика већина школа још увек у склопу јавног сектора, приватне донације су идеална шминка којом се прекривају знаци урушавања школског система под теретом мера штедњи.
Која то нас гази чизма?
Разговор о образовању већ дуже време упорно бежи од политике. Као што је већ речено, објективност и неутралност постижу се нормализацијом техничког језика. Уколико покушамо да изађемо из тог лавиринта, бићемо означени као идеолошки индоктринатори. У случају да прихватимо постојећа правила образовне дебате, осуђени смо да останемо у зацртаним границама квазиаполитичног приступа теми, што не омогућава дискусију о суштинским проблемима образовања.
Пред нама је тежак задатак да јавни простор отворимо за нека друга питања. Иако делује као излизана фраза левих аутора, разговор о идеалној друштвеној формацији неизбежан је уколико желимо да исправно проценимо добронамерност одређених промена у образовању и сагледамо њихове последице.

Преузми

преузми

Оригинална вест на:  http://rs.n1info.com/a227699/Vesti/Vesti/Vesna-Vojvodic-za-N1.html

Весна Војводић из Синдиката просветних радника Независност потврдила је за Н1 да ће троје наставника, који штрајкују глађу испред зграде Владе Србије, у понедељак у 15 часова разговарати са представницима Министарства просвете.

Извор: Н1

„Тај састанак би требало да представља крајње разрешење и надамо се да ће то подразумевати и право и правду“, рекла је она.

Подсетимо, Живадину Дисићу, једном од троје наставника који штрајкују глађу, је позлило и он је превезен у болницу.

Министарство просвете је саопштило да је, у складу са законским овлашћењима, спремно да помогне професорима који су остали без лиценци и да нема потребе за штрајковима и притисцима.

Војводић каже да „овакви узнемирујући догађаји постају парадигма вредносног система у нашем друштву“.

„Само очајни људи су спремни на овакве мере, али је то очајање подстакнуто лошим решењима у Закону о основама система образовања и васпитања који препознаје одузимање лиценце као трајан чин, а с друге стране силне могућност несавесним директорима да се на разне начине ослободе оних чланова колектива који им не одговарају“, објашњава она.

Весна Војводић додаје да тужна статистика штрајкова у просвети, која сеже готово 20 година уназад, није ништа друго него слика какву власт има у вези са запосленима у образовању.

„Ми смо перципирани као пуки буџетски корисници и буџетски трошак који је паразитни део система. Ми нисмо виђени као неко ко представља интелектуалну елиту која може да обезбеди друштво засновано на знању“, сматра она.

Саговорница наглашава да су синдикати ресорном министру јасно дали до знања колико су незадовољни чињеницом што су били искључени из израде нацрта за читав сет закона.

Представници репрезентативних синдиката запослених у образовним установама наставили су рад у Министарству просвете, науке и технолошког развоја на Предлогу Закона о просветној инспекцији. На основу досадашњег рада просветних инспектора, изнете су многе примедбе, а истичу се следеће:
– Неблаговремено и несавесно поступање инспектора
– Недостављање записника о извршеном просветном надзору подносиоцу представке
– Неодговарајуће поступање Републичког просветног инспектора
– Изостављање мера које су сразмерне утврђеним незаконитостима
– Ускраћивање права подносиоцу представке да достави примедбу на записник
Представнице ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ Јасминка Марић и Ружица Тодић Брдарић су изнеле предлоге, а што су и остали учесници у дискусији прихватили.
Ружица Тодић Брдарић
Јасминка Марић