Константне реформе у сектору просвете су образовање подредиле тржишним интересима. Мерама штедње и рационализацијом просветним радницима се смањују плате и истовремено намећу додатни послови који за последицу имају снижавање квалитета у образовном процесу. Висина плата и помоћи показује континуитет односа према образовању и ове и свих претходних влада у Србији.

Влада Републике Србије истрајава у замисли да је могуће избавити се из економске кризе и услове живота учинити бољим тако што ће спроводити мере штедње, реформи и рационализације. Те три магичне речи, како кажу, треба да створе добру климу за инвестиције и помогну приватном сектору да стане на ноге, док се иза њих комерцијализује јавни сектор, па и образовање. Иако јавно школовање неће бити укинуто, спровођење актуелне државне политике све више ће га подређивати тржишним интересима. То се увелико догађа у многим земљама широм света. Није потребно приватизовати образовање да би оно било подређено тржишту. То се постиже спровођењем просветних реформи у складу с неолибералном економском политиком. Грубо илустровани резултат таквог процеса јесте нова врста школе чији циљ није да образује језички, математички и уметнички писмене, који умеју да мисле критички, већ да производи резервну армију интелектуалне радне снаге, мале стручне, ограничене интелектуалне способности и квалитета, елите у научним областима неопходним за раст тржишта.
Образовање је један од сектора који је у перманентној реформи а можда и једини такав. Министар просвете каже да „образовна реформа није нешто што се почиње и што завршава“. Захваљујући таквом схватању реформе (а министар и влада понављају доминантну праксу САД и ЕУ), она је изгубила сваки докучиви смисао, изузев идеолошке службе владајућој економској политици. Она се, под диригентском палицом профита и раста, своди на мисионарску службу капиталу прерушену у просветитељско рухо. Једну од њених реалних последица приметио је и министар просвете Срђан Вербић, а то је сразмеран раст броја Вукових диплома и функционално неписмених ђака. Док дотичну појаву министар сматра противречном и главног кривца види у пољуљаном систему вредности, у стварности се ради о логичној последици непољуљаног система вредности власти који се примењује на просвету: тројство тржишта, профита и успеха којем се морају клањати сви они који их сами не могу имати. Како просветари, тако су и ђаци и студенти приморани да воде борбу за бодове, резултате и сертификате. У гунгули ове такмичарске борбе губи се садржај образовања (конкретна знања и вештине). Драстичан пораст броја Вукових диплома само је немушт покушај наставника да помогну неким ђацима на почетку њиховог пута кроз образовање, овенчаног таквим вредностима.
У Европи можемо пратити преобликовање институције школовања у нову капиталистичку школу, ако не од ранијег датума, онда од Лисабонске стратегије, којом је 2000. године постављена амбиција да у наредних десет година европско школство постане најконкурентнија економија знања на свету. Власти у Србији следе тај „тренд“ реформи без обзира на то која политичка партија предводи владајућу већину. Тржиште свакако има користи од образовања на начин на који техника (нпр. производња аутомобила) има од развоја природних наука. Али образовање није и не треба да буде „корисно“ у тржишном смислу те речи.
Следећа реч након реформе, која поседује мистичан набој и кризира са смислом, јесте рационализација. Она је у блиском сродству с речи „разум“, у чије име се смањују плате, отпуштају радници и запошљавају нови. Стручњаци за финансије јамачно поручују да су ови поступци неопходни. Изгледа да власти не виде противречност ни у таквој рационализацији, ни између таквог разума и оне „позитивне енергије“ која ће младе определити за ову земљу као место њихове будућности, раднике у јавном сектору учинити ефикаснијим, мотивисаним, комуникативнијим, а просветаре одговорним покретачима друштва. У склопу реформе и рационализације школства, ни радно оптерећење не остаје исто, већ прогресивно расте. Просветарима се као обавеза намеће доживотно стручно усавршавање и да властити рад обилато поткрепљују разним документима, као што су: формулари за припреме часова, годишњи план рада, месечни планови рада, план стручног усавршавања, наставнички портфолио, итд. Једини замисливи корисници тих докумената су просветни инспектори. За разлику од додатног писарског посла, стручно усавршавање звучи добро, али у реалности је то суморна тржишна трка која се своди на сакупљање бодова углавном учешћем на семинарима и добру тезгу за извођаче семинара. На тим семинарима, који морају имати лиценцу надлежног министарства, могу да се обрађују питања потпуно ирелевантна за образовање, на пример како написати успешну припрему за час. Главни мотив наставника за доживотно образовање које не доприноси садржински и суштински њиховом раду, системски је наметнуто и у многим случајевима морају да га плате – јесте да задрже радно место.
Такве мере и поступци се оправдавају, између осталог, и прокламованом жељом да се достигне надалеко чувен, безмало митски фински модел школовања. Али можемо бити сигурни да наметање стручног усавршавања, папиролошких послова који наставницима искључиво одузимају време, пооштравање просветне инспекције и дељење отказа неће поспешити квалитет наставе, мотивацију ни учинак наставника, и сасвим сигурно неће донети опремљеност ни структуру школа каква је у Финској. Ипак, замисливо је да ће неколико тона наставних планова, припрема и портфолија на државном нивоу убедити неке спољне посматраче и евалуаторе у успешност спровођења реформи. Изгледа да је приоритет у образовном раду, по Министарству просвете, темељно планирање и подробно евалуирање наставе, док оно између – а то је сав рад с ученицима, извођење наставе, као и реална припрема и реално усавршавање просветних радника – шта је с оним између?
Министар просвете Срђан Вербић каже: „Ако се решимо неких непотребних ствари, повежемо кључне елементе у систему и подржимо добре иницијативе које долазе од самих наставника, то ће бити више него довољно за један мандат.“ Док је став просветних власти да највећи део новца којим располажу одлази на плате просветних радника и да је због тога немогуће поправити квалитет образовања, информације о политици потрошње Министарства просвете, које су доступне захваљујући синдикатима, наводе на другачији закључак: новац се не улаже у оно што би заиста и трајно подизало квалитет образовања.
Министарство шросвете је само у периоду од 2009 2012. потрошило 103 милиона еура на суфинансирање пројеката. Део пројектних обавеза морали су да спроводе радници у просвети без новчане надокнаде за додатни рад, а резултати тих пројеката су у великој мери нејасни, непостојани, понајмање усмерени на побољшање материјалних услова за рад у школама и на изградњу нових школа. С новцем који је Министарство просвете протеклих неколико година потрошило из буџета, европских фондова, донација и кредита Светске банке и Европске инвестиционе банке „било је могуће изградити 50 школа… или опремити савременим наставним средствима преко 500 школа пружају како анализе буџета Министарства просвете, тако и предлоге у вези с реформама засноване на непосредним искуствима наставника, али за које надлежна власт традиционално нема слуха.
Речи рационализација, штедња и реформа користе се као да се већ самим њиховим изговарањем ближимо спасењу, а спровођење политике која је иза тих речи као да је једини, нужан и потпуно логичан поступак властима на располагању. Међутим, довољно је само мало загребати по површини, па назрети њихову мањкавост и проблематичну идеолошку улогу.
Реформе образовања се могу оценити успешним само ако доведу до унапређења квалитета образовања. Неке од могућих мере за унапређење квалитета образовања у основним и средњим школама су: побољшање стручности наставника, побољшање опремљености школа. увођење стандардних националних годишњих тестова за оцену квалитета школа и објављивање њихових резултата, увођење система награда и казни за школе у зависности од нивоа квалитета образовања, повећање флексибилности програма како би се структура образовања ускладила са захтевима тржишта и у перспективи је неопходно увести обавезно средње образовање.
Изјава председника Владе Србије Александра Вучића да ће 2016. бити година реформи у сфери образовања и уздржан став челника Министарства просвете, поново је отворила питања да ли је премијер амбициознији од „свог“ министра просвете Срђана Вербића или је Вучић склон великим обећањима без покрића. На питање какве се то промене спремају идуће године, министар Вербић је кратко одговорио да „реформа образовања није нешто што се мења тачно одређених датума већ она траје стално“. Сигуран сам да је премијер мислио да у следећој години буде више улагања у секторе образовања и науке – тумачи Вербић премијерове речи. Ми трентно знамо и видимо какве су то реформе, смањење плата, одсуство платних разреда и држање просвете у запећку и на нивоу од пре неколико деценија. Благо речено наставља се започета импровизација свегеукупне реформе.
Очигледно је Вучић заборавио да је влада у којој је он био потпредседник, а Ивица Дачић премијер, 2012. године усвојила Стратегију развоја образовања у Србији до 2020, а ова влада акционе планове за реализацију те стратегије. Шта је то него реформа? Никакве друге реформе не може бити. Нажалост, још увек се ништа не ради на примени решења из Стратегије.
Реформа образовања није једнократан потез, попут смањивања пензија или повећања цена струје. Реформа је процес који захтева јасно дефинисан циљ, кораке који ка њему воде и време за које се поједини корак може реализовати, као и неопходну финансијску подршку за све то. Међутим, важније од свега тога је да влада постави образовање као приоритет. То мора да се види у буџету, али и у односу који ће влада имати према просветним радницима, као и у активностима које би цело друштво усмериле ка разумевању значаја реформе и неопходности ангажовања свих ресурса. Нажалост, додаје, све што је влада радила у последње три године, укључујући и недопустиво понижавање наставника, „даје основа да се премијерова бесмислена изјава схвати као још један маркетиншки потез“.
И неколико месеци раније Вучић је изашао са амбициозном прогнозом да ће дуални систем образовања у нашој земљи почети да се примењује од 2016. или 2017. године. Случајно или не, пропуштено је да се каже да је овде реч о такозваном кооперативном образовању које има елементе дуалног система, али да се те две ствари никако не могу изједначавати. А још мање да се дуални систем може увести за тако кратак рок, јер су земље немачког говорног подручја, у којима је тај модел стручног образовања најзаступљенији, потрошиле године да би га развиле. Из ресорног министарства засад стижу само незваничне информације да ће промене у стручном образовању у наредним годинама ићи у правцу укључивања већег броја профила у модел кооперативног образовања, што је далеко од правог дуалног система образовања, какав је познат у Немачкој и Аустрији. И Вучићеве изјаве о дуалном образовању су такође импровизација. Он не прави разлику између дуалног система и појачане практичне обуке у средњим стручним школама. Реформе у школству су заузеле значајан део Вучићевог експозеа, у коме је најављивао да ће „ова влада реформисати образовни систем“, а баш за време владе у којој је био потпредседник, Србија је испала из међународног истраживања ПИСА 2015 због неажурности Вербићевих претходника.
Из свега можемо доћи до закључка да смо довољно независтни, нисмо контролисани, ми смо слободни, објективни, непристрасан, демократски, европски, патриотски, грађански… У Србији је, нажалост, увек више разума, памети и критичке свести било у опозицији него кад се дође на власт, ма ко год био у њој. Уосталом, то може бити један од узрока зашто живимо стално у причама о будућности, причамо негативно о прошлости и чинимо све само да се не суочимо са садашњошћу, што ми чинимо сада. Нећете свет гледати ружичастим наочарима, нећете прочитати нова обећања о светлој будућности… Нећете знати шта је било на Фарми, у Великом брату, Паровима, Малдивима…

Томислав Живановић, председник

Прошла је година дана од Академије под отвореним небом, па је потребно обечежити без прославе, коктела, без гламура, без помпе и музике, без специјалних ТВ емисија, без „ексклузивних фотографија“, без иједне једине најаве, без „испегланих“ фотографија и текстова o виртуелној Србије, такво је време стигло. Ниси уз „најбољу власт на свету и шире“, ниси … Зашта си?
Синдикат је организација, друштво и место, за оне који желе да сазнају и ураде нешто више и другачије од онога што се свуда пласира и сугерише, да не кажемо – чиме се испира мозак… А управо тим вестима којима нас обасипају од јутра до сутра потребна је озбиљна анализа да би ствари биле представљене онако какве оне јесу. Увек се држимо правила што не желимо себи, не чинимо другоме и свако има право да критикује и буде критикован – коментар је слободан, чињенице су светиња. Да би се радило ово што ми радимо и како радимо, мора да постоји вера у нешто што је веће од пуног стомака. Или, мислите, што и мени понекад падне на памет, да смо – мазохисти? Могуће!
Судећи на основу низа састанака представника владе и синдиката, два састанка која су представници синдиката јавних служби имали са представницима Владе, а у прошли петак и на нивоу СЕС-а и са министром Душаном Вујовићем, нема назнака када ће се и да ли ће се донети Закон о систему плата у јавном сектору, о платним разредима, а преговори су окончани. Док на једној страни представници Владе Србије тврде да држава нема решење заклињући се у Закон о буџету и буџетски оквир, део јавности указује да владине мере штедње, које подразумевају и смањење плата просветним радницима, не могу дати било какав ефекат све док се у појединим јавним предузећима и установама исплаћују енормно високе зараде које су потпуно у супротности са економском ситуацијом у којој се Србија тренутно налази. Материјални положај представља само један сегмент много сложеније ситуације у којој се у овом тренутку налази српска просвета.
У овом тренутку, Србија се налази при самом дну светске лествице урађене на основу мера за спречавање одлива мозгова. На основу тих параметара Србија се налази на 147. месту, а иза ње су само Буркина Фасо, Бурунди и Мали, што недвосмислено указује на чињеницу да најобразованији напуштају земљу, а држава годинама ништа не предузима да то спречи. Професионално и егзистенцијално безнађе су основни разлози због којих се Србија у врло кратом року може наћи у ситуацији да остане без најобразованијег слоја друштва, јер садашњи подаци указују да сваке године најмање 30.000 младих и образованих напусти земљу, чије образовање кошта пореске обвезнике више од три милијарде евра. То што се ми боримо за материјални положај у суштини је борба за бољи материјални положај свеобухватне интелигенције у Србији, будући да је просвета поред здравства један од носећих стубова на којима почива свако нормално друштво.
Према образовању власт се у Србији односи као рачуновођа. Њих искључиво интересују проценти, колоне и фискални део, а не квалитет образовања коме се у уређеним земљама посвећује огромна пажња. Дакле, да се разумемо, није основни проблем да ли ће просветним радницима неко узети или закинути неки новац, а то чине деценијама све власти и владе, већ шта после тога. Другим речима, на овај начин долазимо у опасност да најобразованији и најстручнији људи почну да напуштају просвету што ће резултовати урушавањем образовног система за чију ревитализацију ће касније бити неопходне милијарде. То је суштина проблема. а не неколико хиљада динара како многи желе да представе у јавности.
Тезе које се пласирају, како просветни радници нису свесни како живи већина грађана представљају начин размишљања неуких и необразованих. Када се суочите са чињеницом да је за скоро 40 одсто људи у Србији диплома основне школе највећи образовни домет, онда вам је јасно да манипулисање таквим људима није неки велики проблем. Другим речима, неуки и необразовани одувек су тежила да друге спусти на свој ниво, а не да се сама уздигне на виши. Нас такав начин размишљања, који се непрестано подгрева у јавност, и не погађа, јер знамо да се наша борба и захтеви засновани на крајње рационалним и моралним принципима који почивају на нечему што се зове будућност. Али, у крајњем случају, наш циљ и није да се некоме допаднемо, јер ми нисмо политичари, ми не идемо на изборе, већ смо неко ко се бори за достојанство и материјални положај просветне струке.
У Србији не постоји политичка странка и политичар који образовање не наводи као приоритет, а на другој страни Србија је на зачељу европских земља у којима се најмање улаже у просвету. Ако вас подсетим да је шест и по одсто бруто домаћег производа европски просек издвајања за просвету, а да у Србији он износи 3,2 онда вам је све јасно. Ако се има у виду да је њихов бруто домаћи производ два, три и више пута већи од нашег, произилази да земље попут, рецимо, Финске у образовање улажу десет пута више од Србије. Али, да се разумемо, када то кажем не мислим на плате просветних радника, већ на свеобухватни образовни амбијент.
Могуће га је променити када се једном појаве у овој земљи политичари који ће разумети да се улагање у образовање вишеструко враћа, и то у релативно кратком периоду. То значи да они одлуче да новац порезких обвезника усмере према образовању. Повећати издвајања за образовање, повећати контролу рада учитеља, да се тај новац не баца у бунар, повећати стандард, и ученичких и образовних институција, онда имамо шансе ићи напред. Дакле друштву није стало до образовања, што је јако чудно, јер сви су прошли кроз школу. Незамисливо је да толико подцењују један део свог живота и људе који су их довели до тога. То је незамисливо и недопустиво. Овако, већ 25 година, се боримо за статус образовања, за сада скоро безуспешно, без обзира која Влада била и који предзнак је имала, већина њихових диплома, ако их имају, су сумњивог кредибилитета, али сви су морали проћи кроз основну и средњу школу, или поред неког факултет.
Чини ми се да се питање не поставља на прави начин. Евидентно је да професори имају недопустиво мале плате и да те недопустиво мале плате, поред тога што им не омогућавају да пристојно живе, заправо говоре о томе да овој земљи није стало до образовања, које мора да буде приоритет далеко важнији од свих мегаломанских пројеката о којима се прича а који ће као донети нешто добро у будућности, јер кроз одлазак младих и образованих из Србије према процени се одлије више од три милијарде евра годишње колико кошта образовање 30.000 који годишње напусти Србију. Све је везано за свеукупно неразумевање власти колико је образовање важна категорија. Док то не успемо да променимо све друго је небитно. Многе анализе показују да је за почетак важно успоставити дигнитет образовања.

Томислав Живановић, председник

ПОСЛЕДЊА ВЕРЗИЈА  НАЦРТА ЗАКОНА О СИСТЕМУ ПЛАТА ЗАПОСЛЕНИХ У ЈАВНОМ СЕКТОРУ

Преузми оригинал