Мало статистике

Удео запослених у јавном сектору у односу на укупан број запослених (око 26%, не рачунајући јавна предузећа), које је знатно виши него на Западу, главни је аргумент за отпуштање запослених. У најновијој анализи Фискалне стратегије (од стране Фискалног савета РС) наведено је да се на основу анализа Светске банке, процене Фискалног савета указују да је “бреме“ од 440 хиљада запослених у јавним службама могуће смањити за најмање 5%, и то пре свега у области образовања, здравства, локалне самоуправе и јавних агенција. Дакле, ради се о броју од око 22 хиљаде људи, што заиста није уштеда која би озбиљније побољшала јавне финансије Србије.
Када се број запослених у нашем јавном сектору упореди са укупном популацијом добија се сасвим другачија слика од оне која постоји у великом делу јавности. Посматрајући број запослених у укупном јавном сектору Србије без јавних предузећа као проценат укупне популације долазимо до 6,2%. Ако додамо јавна предузећа онда је то око 8%. Земље региона, попут Хрватске или Црне Горе имају око 8,5% у јавном сектору у укупном становништу (Словенија 9,5%). Велика Британија, рачунајучи и јавна предузећа, има 9,4% запослених у јавном сектору (у укупној популацији), Канада 10,7% (од тога 2,5% у здравсту), Немачка 6,2%, Пољска 9,2% итд.
У Србији у образовању ради око 140 хиљада људи, што је 1,95% укупне популације, док је европски просек 3,46%. Нпр. у Белгији је у сектору образовања запослено 3,5% укупне популације, у Мађарској 2,6%, у Пољској 3,1%, у Чешкој 2,7%, у Словенији 3,1% (еурофоунд.еуропа.еу/еиро/студиес/тн1001017с/си1001019q.хтм), у Грчкој 3% (еурофоунд.еуропа.еу/еиро/студиес/тн1001017с/гр1001019q.хтм), у Немачкој 2,9%, у Британији 4,9%, у Румунији 2,1% (еурофоунд.еуропа.еу/еиро/студиес/тн1001017с/ро1001019q.хтм). Треба имати у виду да је најважнији показатељ колико учитеља или професора земља има по становнику (посебно од 6 до 25 година, а када је у питању старосна пирамида нема много разлике међу европским земљама). Запослених у здравству (са социјалном заштитом) такође има око 161 хиљада што чини 2,24% укупне популације, док је европски просек дупло виши: 4,74%.
Индикативни су налази најновијег истраживања Светске здравствене организације (WХО). Према тој студији у Србији (као и у Црној Гори) на 10 хиљада становника долази свега 21 лекар (то је и просек земаља региона Балкана). У Албанији на 10 хиљада становника долази 12 лекара, што је најлошије у целој Европи, а следи БиХ која има 16 лекара (Албанија се налази на 86. месту од укупно 132 земље које су обухваћене истраживањем WХО). У региону југоисточне Европе, најбоље рангиране земље су Македонија и Хрватска, у којима на 10.000 становника долази 26 лекара (у Словенији 25). Куба заузима прво место, где на 10.000 становника долазе 62 лекара. У Грчкој је такође 62 лекара на 10 хиљада становника, у Белорусији 52, Аустрији 49, Грузији 48, Русији 43, Норвешкој 42, Швајцарској 41 лекар на 10 хиљада. У земљама попут Гане, Бенина, Замбије на 10 хиљада становника долази свега 1 лекар.
Ако се величина јавног сектора посматра кроз број запослених у њему у односу на укупан број становника онда је он скроман, међу најмањим у Европи. Наравно, многи ће потегнути тезу да ми не можемо да финансирамо гломазнији јавни сектор, и то је неоспорно. Друга често помињана теза је да је продуктивност радника у нашем јавном сектору ниска у поређењу са западом старог континента. Међутим, познато је да у услужних делатностима, које махом чине јавни сектор, нема драстичне разлике у продуктивности између земаља сличне културолошке матрице. Нпр. лекар опште праксе у Немачкој не може да има значајно већу продуктивност од оног у Србији, а сличан је случај са већим делом послова и у образовању. Чак и да је разлика у продуктивности значајна то би само имплицирало да је потребно запослити више људи у јавном сектору а мање их плаћати. На жалост ово друго је случај, јер су запослени у српском образовању, здравству и другим јавним службама плаћени око пет пута мање него њихове колеге на западу континента. Ни теза о томе да је једино код нас више плаћен рад у јавном секотру него у приватном апсолутно не стоји. Наиме практично све земље Запада имају исту ситуацију, јавни сектор има у просеку више зараде, али се то наравно објашњава вишим просечним квалификацијам запослених, што је и у Србији случај.
Умерена јавна потрошња Србије! Јавни сектор Србије посматрајући удео јавне потрошње у БДП-у је око европског просека. Наиме, увидом у предлог консолидованих буџетских расхода за 2013. Види се да они чине 49,5% БДП-а (2012. су чинили 52,6% БДП-а), али се реалним обрачуном домаћег БДП-а (који је по Фискалном савету и ММФ-у потцењем за око десетину) долази до цифре од 45% у 2013. (односно 47,8% у 2012).
Познер (2011; бецкер-поснер-блог.цом/2011/09/тоо-манy-говернмент-wоркерспоснер.хтмл) је истраживао везу између броја запослених у јавном сектору и нивоа ГДП-а. Пошао је од економског резона да би јавни сектор требало да буде мање ефикасан од приватног (поред осталог и због недостатка профитне инцијативе у јавном сектору, махом монополске структуре јавних агенција, као и факта да су запослени у јавном сектору гласачи). Дакле, било би за очекивати да већи број запослених у јавном сектору значи и мање ефикасну економију, те и нижи ГДП. Анализа је обухватила 27 земаља (САД, Канада, Аустралиа, Неw Зеаланд, Јапан, Таиwан, Сингапор, Израел, земље запада Европе, укључујући Пољску, Грчку и Мађарску. Удео запослених у јавном сектору (у укупној запослености) варира од 6.35% у Сингапору то 33.87% у Шведској (удео запослених у јавном сектору у укупно запосленим 2005-08. у Хрватској је износио 17,1%; низак удео запослених имала је Грчка: 8,5%, а САД умерен 16,42%). Регресиона анализа не показује никакву систематску повезаност процента запослених у јавном сектору и БДП-а по глави становника. Дакле, не постоји корелација између просперитета једне земље и броја запослених у јавном сектору.
Епилог: Из овог кратког прегледа можемо да закључимо да у сва три поменута сектора постоји мањак запослених. Резултат отпуштања, дакле, биће мање плаћени и још оптерећенији запослени у поменутим секторима, затим раст незапослености и раст незадовољства грађана функционисањем ова три система. Ова рунда отпуштања је и прилика да се актуелна власт обрачуна с политички неподобним елементима, што је улазак на мала врата морално-политичке подобности.
Иако се као мантра понавља да је удео запослених у јавном сектору превелики у односу на укупан број запослених, превиђа се кључна ствар – да је укупан број запослених мали. Уместо да се преиспитују политике које су довеле до тога да незапосленост буде велика, смањује се број радника. Примењује се позната логика – сектори и предузећа проглашавају се губиташима и теретом који мора да се одбаци. Најбољи пример можемо видети у систему здравства. Малтене истовремено се најављује отпуштање такозваних вишкова и изједначавање државних и приватних болница. Док се јавне финансије повлаче из система државног здравства, преусмеравају се у приватно здравство под изговором да је државно неефикасно. Наравно да ће бити неефикасно када му се ускраћују средства и кадар за нормалан рад.
Решења која се намећу споља не преиспитују се. Ситуација подсећа на преписивање – један лош ученик преписује од другог лошег ученика који тврди да је научио. Иако министарка није објаснила како се отпуштањима у јавном сектору отварају места у привреди, објашњење се сада већ сáмо намеће: спровођење политика које подразумевају да приватници преузимају функције које је дотад обављала држава значи да се радна места не могу отварати а да се претходно не униште сектори који су означени као расипнички. Другим речима, држава прави резове и ускраћује финансије просвети, здравству и правосуђу, а онда их означава као неефикане и нерационалне. Неолиберализација намеће као решење приватизацију. Тиме се уништава јавни сектор чија је функција да ради за јавно добро, а јача приватни сектор, који ради за профит мале групе људи. Тиме не само да се уништава јавни сектор већ се новац практично поклања приватном капиталу, а они који нису у систему подршке актуелних политичара проглашавају тајкунима. Оно што се из искуства других држава у транзицији може предвидети јесте да приватници неће отворити довољно радних места да покрију сва отпуштања (а оно мало што отворе биће недовољно плаћено), да ће укупни трошкови за грађане порасти, чиме ће многима услуге просвете и здравства бити недоступне, и да ће квалитет услуга које приватници буду пружали бити у константном паду.

Систематичним представљањем јавног сектора као гломазног и неефикасног успешно су скривани подаци како о потреби за више запослених у просвети, здравству и судству тако и о томе да је њихов број испод европског просека. Реалне последице програма рационализације неће бити нова радна места већ даље урушавање јавних служби, што ће за велики број грађана значити тежу достопност, слабији квалитет и већу цену услуга са једне стране и преливање новца пореских обвезника у приватне џепове са друге стране.

            Крајем маја текуће године министарка у Влади Србије Кори Удовички најавила је отпуштање 9.000 људи из јавног сектора, као саставни део мера штедње које се спроводе последњих година. То је наводно „једини начин да оздравимо Србију и отворимо места у привреди“. Додуше, промакло јој је да објасни како су тачно отпуштања људи из јавног сектора и отварање радних места узрочно-последично повезани, нарочито ако имамо у виду да ова влада (као и претходне) води политику која подразумева да радна места треба да отварају приватници, а не држава. Средином јула је план за отпуштање добио зелено светло од Александра Вучића. Такозвана рационализација, еуфемизам за отпуштања, обухватиће секторе државне управе, здравства, школства и судства, који су се наводно показали као расипнички. Овакви потези Владе „условљени су“ споразумом са ММФ-ом и морају да се спроведу до 2018. године. Да бисмо могли да оценимо овакве најављене потезе Владе, прво морамо да видимо какво је стање у јавним службама које су означене као расипничке.

Образовање:Систем просвете је у реформи још од 2002. године, а реформама никад краја. Биланс константних реформи јесу читаве генерације функционално неписмених, што се могло видети у резултатима ПИСА тестова. Статистика каже да ђака има све мање, а запослених све више. Један од разлога за повећавање броја просветних радника јесте увошење нових предмета у школе у периоду од 2002-2008. године. Реч је о предметима као што су Грађанско васпитање, Веронаука, Руке у тесту (?!) и Чувари природе. Последица демографских промена и повећања броја наставника јесте да велики број просветних радника нема пун фонд часова. Дакле, циљ отпуштања у том сектору јесте да се „укрупни норма“, тј. да остане мање просветних радника, али да имају попуњен фонд. Међутим, пошто се плате просветних радника обрачунавају по фонду часова сваког наставника, овакве мере не могу донети неке веће уштеде. Напротив, уштеде ће бити минималне.

            Но, постоји и друга статистика, много важнија за доношење суда о броју запослених у просвети. За почетак, максималан дозвољен број ученика по одељењу већ је превелик. Тако у Србији тај број износи тридесет ученика по одељењу, док је у Финској (чији се образовни систем сматра једним од најбољих на свету) максималан број ученика двадесет по одељењу. Да ситуација буде гора, у Србији се ни то правило не поштује па тако постоје одељења са чак 43 ђака. Ово нам говори да су просветни радници, иако је ђака све мање, заправо преоптерећени. Друга занимљива статистика каже да 1,95% становника Србије ради у просвети, док је европски просек 3,46%. Другим речима, просветних радника заправо недостаје. Према извештају Светског економског форума из 2014. године, од укупно 144 земље Србија се по бризи за таленте нашла на 141. а по квалитету образовног система на 106. месту. Последњи ПИСА тест који су српски ученици радили донео је поражавајуће резултате. У конкуренцији од 57 земаља, Србија је заузела 41. место. Уштеде ће се остварити на доприносима, јер се они плаћају у пуном износу независно од фонда часова који наставник има. Али оно што ће бити резултат тих уштеда направиће проблем много већи од оног који покушава да реши, биће већа штета од користи.

Здравство и социјална заштита: По оцени Европског парламента, здравствени систем Србије проглашен је једним од најгорих у Европи. Оцењивало се пет области: поштовање права пацијената и информисаност; време чекања на операције и прегледе; исходи по здравље пацијаната; превенција и доступност услуга које се пружају; фармацеутска средства која пацијенти добијају. Годишње од различитих врста рака у Србији умре око 5.500 људи. На листама чекања за прегледе скенером, магнетном резонанцом и разноразне операције 2013. године налазило се више од 65.000, а 2014. око 73.000 људи. Најдуже су листе чекања за операцију катаракте, што је рутински захват.

Синдикати су већ скретали пажњу на лоше услове у којима раде лекари, преоптерећеност и мале плате. Парадоксална ситуација у Србија је да постоји мањак лекара, али да их је много на бироу, док су они који раде у струци преоптерећени. Примера ради, мањак запослених лекара и другог медицинског и немедицинског особља пријављивани су многи домови и болнице (Зрењанинска болница, Дом здравља Земун, новосадски Ургентни центар, крагујевачки Клинички центар итд. Укратко, поменутим здравственим установама недостаје стотине лекара медицинских сестара.

            Према подацима Светске здравствене организације, на 10.000 становника у Србији ради 21 лекар, док их у Аустрији ради 49, у Норвешкој 42, а у Македонији и Хрватској 26 лекара. Затим, ако упоредимо удео запослених у здравству и социјалној заштити у укупној популацији, видећемо да тај удео за Србију износи 2,24%, док је европски просек 4,74%. Управо је таква ситуација отворила врата корупцији, која је захватила све нивое система здравства у Србији, од медицинских сестара до министарства. Преоптерећени и недовољно плаћени медицински радници, с једне, а пацијенти с танким здравственим осигурањем на бескрајним листама чекања с друге стране стварају ситуацију у којој мито постаје животно питање и животни мото за обе стране.

Судство:Мало је оних који су имали искуства с правосудним системом у Србији и који за њега имају речи хвале. Правда је спора, крајњи исход судских процеса непредвидив, а као један од највећих проблема наводи се и корупција. Велики је број нерешених предмета – на крају 2014. укупно их је било скоро три милиона, од тога милион предмета чека разрешење више од пет година, док око 240.000 предмета чека десет или више година.

            Циљ реформе правосуђа започете 2008. године био је приближавање домаћег правосуђа европском. Један од резултата ове реформе јесте смањивање броја запослених у два наврата, иако је број предмета у том периоду растао. Ову реформу је Европска комисија обележила као класичан пример изругивања правди. Синдикати правосуђа Србије су скретали пажњу на чињеницу да је променом Закона о кривичном поступку настала потреба за запошљавањем још 700 службеника, а министарство је одобрило само педесет шест. Не треба заборавити да у судовима волонтира велики број приправника који не добијају никакву финансијску надокнаду за свој рад. Волонтери и приправници проведу две године у суду без заснивања радног односа, и у том периоду обављају послове у свим одељењима суда, дакле, од писарнице преко претреса и седница до парница.

            Неколико претходних влада, а свака је правила неку реформу правосуђа, није нашло за сходно да запосли нове људе и судство реформише према потребама грађана Србије. Оно што јесу нашли за сходно јесте да одређене сегменте овог трећег облика независне власти приватизују увођењем приватних извршитеља и нотара. Последица ове приватизације по грађане огледа се у општем расту трошкова који се издвајају за правосуђе, и још једном је повећан број људи којима је онемогућен приступ правди.

            Како наводи Јелисавета Василић, чланица Савета за борбу против корупције, ситуација никад није била гора и запослени у правосуђу трпе уцене извршне власти, а Високи савет судства продужена је рука власти. Део проблема лежи и у Уставу, који је, према речима Константина Митића из Друштва судија Србије, подбацио кад је у питању независност судских од других органа власти. Почетком 2015. године најављена је нова реформа судства, којом наш правосудни систем треба још више да се приближи европском. Један од циљева ове реформе јесте формирање правног оквира који би гарантовао независност судија и тужилаца. С друге стране, упитно је колико ће таква реформа имати смисла ако узмемо у обзир да поменути правни оквир треба да донесу управо они органи власти који нарушавају независност судства. Други проблем је што ће ова реформа захтевати да се смањи већ недовољан број судија, због усклађивања с европским просеком, тако да поред ове рунде отпуштања у правосуђу можемо очекивати још једну.

МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА
министру Срђану Вербићу
Координатору рада школских управа Мирјани Радека

Поштовани/а,

Обавештавамо Вас да се упркос Вашој доброј намери да се транспарентно и на законом предвиђен начин изврши преузимање запослених са листа школских управа јављају озбиљни проблеми.
На другом састанку Школске управе Београд (одржаног у септембру) информисани смо да постоји 156 директора школа са територије града Београда који су одбили да доставе информацију који им је по реду мандат руковођења школом, као и да пријаве своја радна места као слободна.
Дана 05.10.2015. године одржан је трећи састанак Радне групе за праћење ангажовања запослених са школске управе Београд на коме смо обавештени да се према поменутим директорима ништа није предузело јер се очекује Ваше изјашњење.
Непријављивање слободних радних места подразумева и спречавање запослених са листа школских управа да се збрину на начин дефинисан ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика који смо са Вама потписали.
Уколико се Закон о основама система образовања и васпитања и ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика не буде односио на све директоре и запослене, не само да је обесмишљен основни принцип система образовања и васпитања као што је посвећеност основним моралним вредностима, вредностима правде, истине, поштења и одговорности већ је учињен директан подстрек неуважавања равноправности и јачање политичке и сваке друге моћи.
Наведени проблеми су присутни и у осталим школским управама због чега је неопходна Ваша брза интервенција.
ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ Вас подржава безрезервно у намери да се спроведе законитост и реформа образовања и у складу са тим очекујемо Ваше изјашњење како би смо могли да заједно јавности предочимо ситуацију у установама образовања и васпитања.

У Београду, 05.10.2015.г.

за ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

Ружица Тодић Брдарић

Преузми оригинал

Јуче су представници синдиката имали разговоре са представницима Министарства локалне самоуправе и Министарства просвете о Закону о платама. Уместо министарке Кори Удовички, која је оправдано била одсутна због премора, нови концепт   представила је помоћница Ивана Савићевић. Након консултација са ММФ иде се са новим концептом где би до 01.01.2016. године био донешен оквирни закон где би се посебно третирале јавне службе, државни органи и локална самоуправа. Потом би се појединачно донео Закон о платама у јавним службама. Динамика и детаљи за које смо ускраћени, биће објављени на конференцији за штампу Кори Удовички наредних дана. Од Министра Срђана Вербића, добили смо инфирмацију, да у Влади Републике Србије постоји намера да се испоштује одредба из Споразума, о помоћи запосленима. Договорено је да преговори, о динамици и висини помоћи са министром финансија Душаном Вујовићем започну у  најкраћем року.

Славко Дерењ

Дана 28.09.2015. године добили смо позив од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја, за присуство састанку на тему Закона о платама, Састанак ће бити одржан, у четвртак, 1. октобра 2015. године.

Овде можете преузети оригинал

Овде можете преузети оригинал

МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА
ПOMОЋНИЦА МИНИСТРА ЗА ПРЕДШКОЛСКО И ОСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ
ПРЕДСЕДНИЦА РАДНЕ ГРУПЕ ЗА ПРАЋЕЊЕ АНГАЖОВАЊА ЗАПОСЛЕНИХ У УСТАНОВАМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА
ЖЕЉКА ЛУКИЋ РАДОЈИЧИЋ

Пошрована,

Обаештавамо Вас да је неопходно Ваше ангажовање и приликом рада подгрупе за праћење ангажовања запослених у образовним установама Школске управе Београд.

До данашњег дана није достављен Записник са конститутивне седнице подгрупе за ШУ Београд одржане 31.08.2015. године на коме није присуствовао нико из сектора за инспекцијски надзор, а чије приасуство би нам свакако било драгоцено.

Састанци са директорима школа по општинама су нас уверили да постоји велики отпор у намери да се преузимање као и пријављивање слободних раднх места спроведе у складу са одредбама ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, Закона о основама система образовања и васпитања и правилницима о цени услуга.

Посебно забрињава чињеница да су појединим директорима установа годинама толерисана средства мимо правилника о цени услуга из 1993. године, као и да не постоји јасна намера да се са том праксом ненастави.

Евидентно је да се и даље пролонгирају рокови за ажурирање података за листе школских управа. Овакве околности чине разговор о прикривању 700 слободних места беспредметним.

С тога је неопходно да нас хитно известите о даљим намерама Министарства просвете, науке и технолошког развоја, јер не желимо да као чланови групе испред синдиката служимо искључиво као параван за незаконите радње.

У Београду, 14.09.2015.г.        

                  За ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ
       Чланица Радне групе за праћење радног
                         ангажовања запослених
           у установама образовања и васпитања

                           Ружица Тодић Брдарић

Министру просвете, науке и технолошког развоја др Срђану Вербићу
Средствима информисања

Поштовани,

ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ годинама информише Министарство и јавност о кршењу закона у образовању што доприноси урушавању система, а за последицу има да велики број наших колегиница и колега немају пуну норму и самим тим, ни пуну плату. То се огледа у следећем: крију радна места, тргују и не пријављују слободна места, држе запослене на одређено, неће да прихвате технолошке вишкове, примају више извршилаца на једно место, проглашавају запослене као технолошке вишкове са већом нормом него што су засновали радни однос, чувају место директора више од једног мандата, држе запослене више година на одређено време итд. У тачност онога што смо причали уверила се читава српска јавност, а надам се и Министарство просвете након последњег лицитирања са бројем ѕапослених које је извршено од стране радних подгрупа на нивоу школских управа. Бес директора због непоштовања или кршења закона напрасно је окренут према члановима ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ, јер смо имали храбрости да укажемо на кршење закона. Иако су упозорени од стране Министра и његових сарадника, то раде и даље. Директори мисле да се ништа неће десити, по систему оне народне «тресла се гора тодио се миш». Уредно смо обавештавали, указивали, документовали неправилности Министарству просвете, науке и технолошког развоја о свему што се дешава у установама које су чланице ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ.
Неопходно је отићи корак даље, јер су се директори понашали крајње непрофесионално и предузети законом предвиђене мере против директора за које се утврди да су кршили закон. Управо зато, господине Министре, очекујемо да реагујете разрешењима свих оних који су прекорачили законске нормативе и оглушили се о правила понашања, која диктирају ЗОСОВ и Посебан колективни уговор. Поставља се питање да ли ћемо сада кренути напред или ћемо све ово заборавити до наредне школске године, па ћемо поново бити пред истим проблемима и поново Вас обавештавати, указивати, документовати. Уколико се то не деси, не буде адекварне реакције Министарства просвете, науке и технолошког развоја, одговорност ће бити Ваша..
Мислимо да се превише дуго гледало кроз прсте директорима који су не поштујући законску регулативу прибавили себи корист, те на тај начин допринели повећању корупције у образовању. Иако смо добро обавештени, иако смо Вас о свему обавестили, немамо времена да будемо схваћени за неку годину или читаву деценију, већ мислимо да је одзвонило и да куцнуо час за корените промене.
Спремни смо да објавимо имена и презимена свих оних који се понашају као да су изнад регулатива изнад закона, изнад Вас.

У Београду, 14.09.2015.г                                                                                            

 За ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

  Проф. др Томислав Живановић, председник