Поштовани,

Неопходно вас је подсетити да у Споразуму о решавању спорних питања који је потписан након завршетка штрајка 18. 02. 2015. године, у Члану 5 истог пише: „Влада се обавезује да ће утврдити предлог Закона о изменама и допунама Закона о основама образовања и васпитања којима ће извршити измене и допуне чланова 130 и 131. овог закона на начин договорен са репрезентативним синдикатима потписницима овог Споразума, а који би се примењивао најкасније од 1. септембра 2015. године. „
Ако упоредите оно што су представници репрезентетивних синдиката у оквиру Радне групе за измену и допуну Закона договорили и оног текста који је усвојен на седници Владе на предлог Министарства просвете, а након јавне расправе, где им је на то јасно указано, види се разлика у завршетку реченице претпоследњег става члана 131., који је болдован, и гласи:

 Преузимање запослених
Члан 131.
«Запослени који је у установи у радном односу на неодређено време а остао је нераспоређен или има статус запосленог са непуним радним временом, остварује право на преузимање стављањем на листу запослених са које се врши преузимање у складу са Посебним колективним уговором.
Преузимање запоселног врши се на неодређено време, уз претходно потписан споразум о преузимању уз сагласност запосленог и то:
1) за проценат радног времена за који је утврђено да је престала потреба за његовим радом,
2) за проценат радног времена који непуну норму његовог укупног радног ангажовања у установама увећава највише до пуне норме.
Листа из става 1. овог члана утврђује се до 15. августа за сваку наредну школску годину, и редовоно се ажурира у оквиру школске управе по јединицама локалне самоуправе и на интернет страници Министарства у току школске године, а на основу података о запосленима који имају право на преузимање, достављених од стране установа.
Листа из става 1. овог члана садржи податке о запосленима који се односе на врсту и степен стручне спреме, предмет који предају, проценат радног времена са којим су засновали радни однос, проценат радног времена за који је утврђено да је престала потреба за радом запосленог, проценат радног времена за који ће се извршити преузимање и општину становања, без података о личности.
Листа слободних радних места утврђује се до 15. августа за сваку наредну школску годину и редовно се ажурира у току школске године у оквиру школске управе по јединицама локалне самоуправе и на интернет страници Министарства, а на основу података о слободним радним местима, достављених од стране установа.
Ажурирање листе из става 5. овог члана врши се најкасније у року од 8 дана од дана упражњавања радног места.
Преузимање запослених из става 2. овог члана, након формирања листе слободних радних места врши се до почетка школске године, односно најкасније у року од 15 дана од дана ажурирања листа из става 1. и 5. овог члана.
Установа може извршити и преузимање запосленог који ради у другој установи, а није остао нераспоређен, на неодређено време уз претходно потписан споразум о преузимању уз сагласност запосленог за проценат у којем је засновао радни однос у установи из које се преузима, под условом да се претходно није могао засновати радни однос са запосленима евидентираним на листи из става 1. овог члана.
Запослени који се преузима мора да испуњава услове за обављање послова за које се преузима.»
У овом случају морамо вас подсетити на могуће последице овако донетог закона по комплетан систем образовања са једне стране и наметање једностраног садржаја репрезентетивним синдикатима потписницима поментог Споразума, јер одбијањем да се спорни члан 131 нађе у Закону у форми усаглашеној са репрезентативним синдикатима Министарство по свом устаљеном маниру прибегава кршењу Споразума, нарушава успостављени партнерски однос са репрезентивним синдиатима и намеће своја решења која ће се дугорочно као и до сада покатзати као неодржива и нанети штету образовању у Србији.
Представници Министарства поневши се на овај начин су потврдили да јавне расправе које су они организовали су биле путујући циркус и јавно трошење туђег времена и новца пореских обвезника са једне стране, а са друге изигравање постигнутог договора са репрезентативним синдикатима као социјалним партнерима.
Оправдање за брисање завршетка напред наведеног из претпоследњег става члана 131. (под условом да се претходно није могао засновати радни однос са запосленима евидентираним на листи из става 1. овог члана.) вероватно се крије у коментару Министра Вербића који каже: „Нисам задовољан њима јер су изашли као компромис у преговорима са синдикатима током штрајка, а захтев синдиката је био да се испоштују у потпуности листе технолошких вишкова. Мислим да је свима нама много боље да отварамо конкурсе за нова радна места без обзира на то да ли је неко технолошки вишак или не, и да притом највише вреднујемо квалитет, а не колико је неко провео у просвети и какав му је социјални статус“. Ко је примио неквалитетне просветне раднике, па директори и ако су имали све механизме да процене квалитет. Ако нису проценили квалитет, а примили су у радни однос таквог радника, онда или то не знају, те нису били за место директора (око 70% директора су јасно политички профилисани) или је на делу нама добро позната корупција. Да ли ће новопримљени просветни радници стварно бити квалитетни ако нико у образовању у Србији није разрадио механизме и критеријуме за квалитет са једне стране, а са друге стране су дата овлашћења дирктору као што то имају директори у другим правним субјектима према Закону о раду.
Пошто је ову министрову изјаву запазила не само просветна већ и цела српска јавност, имамо и дужност и обавезу да се мало позабавимо појмовима преузимања, запошљавања, квалитета, конкурса, компромиса, штрајка и осталим појмовима које је министар поменуо у изјави. За разлику од Министра просвете, ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ се залаже да наставници којима је због укидања и гашења одељења смањен проценат радног ангажовања, морају бити преузети на слободна радна места у систему која су упражњена. За ово се залажемо из више разлога који су морални, економски и практични, па министар треба да размисли и да чује мало и глас разума и вапаје оних који остају без посла не својом вољом него због објективних разлога. Отворене конкурсе смо имали више година и они су довели до овог стања, Министар на овај начин покушава то стање да задржи суштински, али не у форми која је била правдајући то лажном бригом за младе, а и за квалитет без јасних критеријума. Пожељно је поставити неколико питања Министру: Зашто Министар мисли да је отварање конкурса гаранција да ће на посао бити примљени баш најквалитетнији кандидат? Зашто ништа не предузима да се у Србији донесе правилник који имају многе државе, па да у просветни систем улазе заиста само они који вреде?
Могао би Министар да се избори да се и просветним радницима у Србији, последњих 5 година до пензије под одређеним условима смањи норма, па из система не би морао да оде ни један млади човек. Могао би Министар, мада је то тешко, да стане пред Владу и каже: „У Србији, у којој по попису из 2011. године имамо 160 хиљада људи старијих од 15 година који немају ни основну школу, у којој имамо 670 хиљада људи са непотпуном основном школом, ни један просветни радник, а не 1800 колико тражи Министарка Удовички, не сме остати без посла!“ Такав Министар просвете који би био спреман да донесе правила игре и критеријуме, стави под контролу запошљавање, реши проблем технолошких вишкова на начин који је договорио са социјалним партнерима не покушавајући да их у прећутном договору са својим сарадницима изигра, би био и остао велики Министар чије име би се помињало са уважавањем и чије дело би се видело након завршетка мандата или би његов мандат трајао неупоредиво дуго у односу на претходне министре. Размишљајући о предлозима Министра за решавање проблема технолошких вишкова у просвети, јасно је да са једне стране настоји из система елиминисати запослене уз отпремнину а у систем укључити «нове младе, квалитетне и перспективне» кадрове који ће «спасити образовање Србије», трошећи буџетска средства за отпремнине.