Мада је и ове, као и претходних година остало упражњених места у средњим школама у Србији, све је више деце која након основне школе одлучују да не иду на даље школовање.Део њих остаје на селу са намером да наставе да се баве пољопривредом, има оних који успехом из основне школе и не могу нигде да се упишу, а део њих просто не жели да учи па самим тим ни да покуша да нешто изучи. Како средња школа није обавезна са напуњених 15 година деца могу да се запошљавају, али само уз пристанак родитеља. Анализе су показале да се на биро пријављују претежно деца из сиромашних породица, а главни разлог за напуштање или не полазак у средњу школу је потреба да се што пре дође до било какве зараде.

Наиме, последњих година повећан је број пријављених малолетника на бироу Нациналне службе за запошљавање. Они на евиденцију незапослених долазе одмах након основне школе или нешто касније када напуштају започето средњошколско образовање али и по завршетку трогодишњег школовања. Према подацима Националне службе за запошљавање, тренутно се на бироу налази око 1.500 малолетника, од којих је 200 петнаестогодишњих тинејџера. Незапослени стари између 17 и 19 година завршили су трогодишње или четворогодишње школе и не планирају да наставе школовање, али очекују да нађу било какав посао.

На евиднцији незапослених у Новом Саду налази се 480 малолетних особа које трагају за послом, а од почетка године газде су запослили њих 405 и то најчешће за рад на грађевини, као возаче, машинисте, куваре, фризере или келнере.

У зависности од квалификација малолетници се ангажују и на једноставним комуналним пословима као што је одржавање зеленина, пословима помоћних радника на грађевини , као трговци, да деле рекламне проспекте, флајере, продају сладолед… Малолетницима се током лета нуде сезонски послови брања воћа и поврћа где су дневнице и највеће.

И поред казни које прете газдама за непоштовање правила запошљавања малолетних, велики је број оних који ову категорију незапослених ангажују на црно, тако да се претпоставља да је број тинејџера који немају посао знатно већи од званичне евиденције. Разлог за мањи прој пријављених на бироу од стварно незапослених малолетника је и у томе што добар део њих има здравствено осигурање на неки други начин па нису принуђени да до њега долазе пријављивањем на евиденцију НСЗ што је, како се оцењује, чест разлог њиховог боравка на списку незапослених. Саветници НСЗ са незапосленим малолетницима, као и са свим другим који траже посао, склапају индивидуални план запошљавања помоћу кога се они усмеравају на одређене програме у складу са својим квалификацијама. Уколико малолетници немају завршену ни основну школу њима се нуди могућност укључивања у програм Функционалног основног образовања одраслих, које подразумева стицање базичног образовања и вештина за рад на пословима првог нивоа сложености. Поред тога НСЗ за тинејџере без дипломе организује шестомесечне обуке за преквалификацију и доквалификацију којима се повећава шанса за њихово запошљавање. До сада су незапослени обучавани за послове из области машинства, графичарства, обраде метала, монтаже делова за аутомобилску индустрију, заваривача али и за произвоњу премаза, плетача мрежа, ливца керамике, за производњу и прераду хране, као и за послове млекара и сортирање природних црева…

Љ. Малешевић

ОБРАДОВИЋ: УЛАГАЊЕ У ОБРАЗОВАЊЕ, УЛАГАЊЕ У БУДУЋНОСТ ЗЕМЉЕ

Највећи број становника Србије има завршену средњу школу, мање је оних са високим образовањем, а иако је током протеклих деценија дошло до значајног помака у образовној структури, у Србији ипак 7,7 одсто становника нема завршену ни основну школу, показали су подаци последњег пописа становништва из 2002. године.Основно образовање има 23,9 одсто становништва, особе које нису завршила основну школу чине 7,7 одсто, док више и високо образовање има 11 одсто становништва. У Србији са завршеном средњом школом живи 41,1 одсто становника.

Када је у питању повезаност удела високо образованих са економским развојем земље, министар просвете и науке Жарко Обрадовић истиче да је циљ да у Србији постоји већи број високо образованих људи како би боље повезали са представницима привредног сектора чиме би се отворила нова радна места, подстакао развој производње…

„Стратешки циљ је да се унапреди стање економије, повећа број високо образованих људи и оствари спој привреде и знања“, казао је Обрадовић.Он је подсетио да према подацима последњег пописа становништва образовна структура становништва није добра будући да у другим земљама има више становништва са високим образовањем.

Он сматра да је улагање у образовање услов напретка Србије , али да, међутим, постоје и они који не виде значај улагања јер не даје брзо резултате. Такође је подсетио да постоји велики број оних који су неписмени на почетку 21. века, те да има недовољно образованих, односно мало високо образованих у Србији.

Обрадовић је навео да су студенти београдског универзитета последњих месеци постигли добре резултате на бројним такмичењима и да је у разговору са њима приметио да желе да се више повежу са привредом.„Људи из привредог сектора су помало неповерљиви према улагању и они траже готов производ, свршеног студента, а мањи је број оних који су спремни да промовишу неку младу екипу, уложе у њих и из те екипе изабере најбоље“, закључио је министар просвете.

Истраживање писмености је први пут укључено у попис становништва далеке 1866. године, а резултати су показали изузетно низак ниво писмености у Краљевини Србији јер је те године регистровано само 4,2 одсто писменог становништва.

Према подацима пописа из 1953. године, четвртина становништва старих 10 и више година није била писмена. Велики број неписмених особа у Србији након Другог светског рата последица је ниског друштвено-економског развоја земље, показују подаци Републичког завода за статистику.

Међутим, захваљујући увођењу обавезног осмогодишњег школовања, као и организовању курсева за описмењавање одраслог становништва, учешће неписмених лица је смањено.

Тако другу половину 20. века карактерише константно смањење учешћа неписмених, а резултати пописа 2002. године указују на то да се поменути тренд наставља.

У 2002. години учешће неписмених је износило 3,45 одсто, за разлику од 1991. године у којој је учешће неписмених међу становништвом узраста 10 и више година износило 6,10 процената.

Значајне разлике у погледу заступљености неписмених лица уочене су између градских и осталих насеља.

Према резултатима пописа 2002. године учешће неписмених у градским насељима је износило 1,55, док је у осталим насељима њихово учешће износило скоро шест одсто.

У Србији постоји изразита разлика у погледу нивоа писмености између мушког и женског становништва.

Према резултатима пописа 1953. године удео неписмених жена износио је 37 одсто, а неписмених мушкараца 11,6 одсто.

Током протеклих деценија дошло је до значајног помака у образовном нивоу становништва Републике Србије па је тако смањено учешће лица без школске спреме и с непотпуном основном школом, док је учешће лица са основним, средњим, вишим и високим образовањем повећано.

Смањивање неписмености одвијало се код оба пола, али је било знатно интензивније код мушког дела популације. Тако је у 2002. години регистровано 5,7 одсто неписмених жена и 1,1 одсто неписмених мушкараца.

Забележено је да је неписменост, односно удео оних који не знају ни да читају ни да пишу најзаступљенија међу становништвом старим 65 и више година.

Од укупног броја неписмених особа у Србији 2002. године, чак 74,2 одсто је старо 65 и више година, док, с друге стране, млади узраста 15-19 година чине 1,4 одсто од укупног броја неписмених.

Значајне разлике у погледу висине учешћа неписмених забележене су и међу припадницима различитих етничких група. У 2002. години, удео неписмених Срба старих 10 и више година износи 3,35 одсто, а међу становништвом мађарске, словачке, русинске националности, проблем неписмености скоро да не постоји.

Са друге стране, међу Ромима и Власима учешће неписмених је велико. Према резултатима пописа из 2002. године, сваки пети Ром старости 10 и више година је неписмен, док је учешће неписмених Влаха 10,5 одсто.

На Међународни дан писмености, 8. септембра прошле године објављено је да у Србији има 1,3 милиона неписмених или људи који немају основну школу, а да их у свету укупно има око 862 милиона.

Подаци УНЕСКА из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.

TАЊУГ

Slična sudbina dece u prihvatilištu – napustili su ih, ili su im umrli roditelji, upali su u loše društvo ili postali žrtve nasilja i trgovine ljudima

Vreme u druženju brzo prođe Foto D. Jevremović

Aleksandar (16) iz Pančeva imao je šest godina kada ga je policija prvi put dovela u Prihvatilište i Prihvatnu stanicu Beograd. Živeo je pre toga s dedom koji nije bio u stanju da se brine o njemu i mnogo vremena provodio je sam na ulici. Zaposlenima u prihvatilištu i policiji trebalo je nedelju dana da utvrde njegov identitet. Od tada živi po domovima, a povremeno je u prihvatilištu.

– Imao sam 12 godina kada sam upao u loše društvo. Ja nisam krao, ali sam bio sa onima koji su to radili, pa su me uhapsili i podneli prijavu protiv mene, kao saučesnika. Onda su me doveli u prihvatilište, tu sam proveo neko vreme, pa sam bio vraćen u dom – priča Aleksandar.

U domu, međutim, nije mogao da se navikne na vaspitače i odatle je bežao više puta u proteklih nekoliko godina. Već četiri meseca živi u prihvatilištu i uskoro bi trebalo da se vrati u dom. Sada je siguran da više neće bežati, želi da završi školu i da izbegava nevolje. Jednog dana će, kaže, biti vaspitač i pomagaće deci koja žive u socijalnim ustanovama.

Njegova godinu dana mlađa drugarica Anastasija iz Kraljeva poslednja dva meseca boravi u prihvatilištu. U domovima za nezbrinutu decu bila je od 18. meseca života, a u prihvatilište je došla zbog problema u prilagođavanju prilikom boravka u jednom od njih. Poznaje majku i oca, ali odbija svaki kontakt s njima. Ima brata koji živi u drugom gradu i koji povremeno dolazi da je poseti.

– Upisala sam se u krojačku školu, od septembra krećem na usavršavanje, a želim da jednog dana radim kao dizajner. U prihvatilištu sam shvatila da postoje ljudi koji žele da mi pomognu, da nije sve tako crno kako je meni izgledalo. Navikla sam se na pravila i znam da ona postoje da bi meni bilo bolje. Ovde živimo kao jedna porodica. Zajedno učestvujemo u radionicama, idemo na kuglanje, u šetnje – priča Anastasija.

Život u domu je poseban ali, kako ona objašnjava, ako je dete od malih nogu u njemu, navikne se na tu sredinu. Mnogo je teže onima koji dođu sa, na primer, deset godina, jer moraju da se privikavaju na novo okruženje, upoznaju s decom i vaspitačima, pravilima, što je mnogima izuzetno teško.

Pre tri meseca iz Novog Sada u prihvatilište je stigla Mia (14). Osam godina provela je u hraniteljskoj porodici, a onda je došla u sukob s hraniteljkom i zbog toga se našla u ovoj ustanovi.

– Ovde se družimo i pričamo s vaspitačima, idemo u šetnje i igramo se, lepo se slažemo – priča Mia.

Ona je u kontaktu sa sestrom koja je dosta starija od nje, ali, zbog svojih problema, ne dolazi da je poseti.

Sudbine ovo troje dece slične su sudbinama većine mališana koji su privremeno utočište našli u prihvatilištu. Napustili su ih, ili su im umrli roditelji, upali su u loše društvo, postali su žrtve nasilja u porodici ili trgovine ljudima… Trenutno u ovom prihvatilištu ima 19 dece, iako zvanično može da primi – 16.

– Nikad ne znamo šta ćemo da zateknemo kada stignemo na posao: konkretno sada nas je čekalo još jedno dete na prijemu, drugo se razbolelo pa smo ga vodili kod lekara, dok su po treće došli policajci u civilu da ga prebace u dom. Dečak je bio četiri dana u prihvatnoj stanici i više nije mogao da ostane, ali on nije želeo da se vrati u dom u kojem živi. Dugo smo razgovarali s njim, policajci su bili strpljivi i na kraju smo uspeli da se dogovorimo – priča Ana Kalajdžić, specijalni pedagog u prihvatilištu.

Ovo je, kako ona objašnjava, jedina ustanova za prihvatanje nezbrinute dece na teritoriji Srbije, pa u nju pristižu mališani iz svih krajeva zemlje, ali i iz država u regionu. Po pravilu, u prihvatnoj stanici deca bi trebalo da ostanu između tri i sedam dana, a u prihvatilištu najduže mesec dana. Ali, u praksi to nije tako, većina mališana ostaje po tri ili četiri meseca, a jedan dečak, koji je deportovan iz Nemačke, živi ovde već godinu i po dana. Mališani ostaju duže u prihvatilištu jer nemaju kuda da odu

– Decu nam najčešće dovodi policija, stižu po odluci pravosudnih organa, tužilaštva i centra za socijalni rad. Sve češće dolaze i sami, jer prepoznaju ovo mesto kao sigurnu kuću. Pričaju s drugom decom, nađu one koji imaju slične probleme i onda pokucaju na naša vrata – kaže Ana Kalajdžić.

O deci u prihvatilištu danonoćno brinu osam vaspitača, dva socijalna radnika, rukovodilac, psiholog, medicinski tehničar i spremačica, a zaposlenima često pomažu i volonteri.

Dejana Ivanović

———————————————————–

Idu na bazen i izlete

Deca u prihvatilištu vreme najčešće provode u kreativnim radionicama, ali u ovim letnjim danima odlaze zajedno i na bazen, na izlete, u bioskop ili pozorište, kaže Milica Joković, koja 30 godina radi kao vaspitač.

– Sudbine dece su potresne, ali mnoga od njih su uspela u životu, završila školu, zaposlila se, stekla porodicu. Imali smo jednog dečaka bez roditelja koji je ovde praktično odrastao. Danas ima 25 godina, radi u jednom obdaništu, svoj je čovek, a mi smo s njim i dalje u kontaktu – kaže Milica Joković.

POLITIKA

BEOGRAD – Drugi konkursni rok za upis studenata u prvu godinu osnovnih i integrisanih studija na visokoškolskim ustanovama čiji je osnivač Republika Srbija počeće 1. i trajaće do 20. septembra, saopštilo je Ministarstvo prosvete i nauke.

Prijavljivanje kandidata za upis na fakultete i na visoke škole strukovih studija je 1. i 2. septembra ove godine, a polaganje prijemnih ispita prema rasporedu objavljenom na fakultetu je predviđeno je 5, 6. i 7. septembra.

Polaganje prijemnih ispita prema rasporedu je 7. i 8. septembra, a završetak upisa u drugom roku je 20. septembar, podseća se u saopštenju.

Pregled broja slobodnih mesta za upis studenata u drugom konkursnom roku na fakultetima i univerzitetima školske 2011/2012. godine, kao i visokim školama strukovnih studija može se naći na sajtu Ministarstva prosvete i nauke www.mpn.gov.rs.

Autor:

Agencija Tanjug

San možda nije ni potreban

Svaki da po nekoliko sati viška: Remzi u japanskom vrtu koji upravo uređuje

Remzi Zećirović spava samo dva sata dnevno u poslednjih 40 godina, a veruje da je na taj način uspeo da ugrabi dodatnih 12 godina života. On prkosi teoriji da je čoveku neophodno šest do osam sati sna da bi se odmorio i skupio energiju za sledeći dan. Uprkos utreniranoj nesanici, Remzijeva vitalnost i bistrina uma su i u 64. godini fascinantne.

Reklo bi se da je vorkoholik jer se odmara samo kad spava, tih 120 minuta, a ostatak vremena provede radeći. Iza sebe ima dva patenta, priznata u Berlinu, a zahvaljujući iskustvima u industrijskom dizajnu, oplemenio je prostor u kom živi sa surpugom Ružicom. Svestran je, ali su mu omiljene inovacije u kući, o kojima razmišlja i koje smišlja čim otvori oči, a osim toga još slika, piše knjige, bavi se baštovanstvom…

Ovaj čovek s neobičnom navikom ima kuću na Čardaku u Sremskoj Kamenici, a Ružica, njegova druga žena sa kojom živi već sedam godina, kaže da je on „njen Ajnštajn” i da je dobro što je karijeru započeo u Nemačkoj, jer u Srbiji ne bi imali sluha za njega. Remzi je dugo radio za „Simens“, ali je u penziju otišao iz Instituta za naučna istraživanja u Berlinu.

Tajanstvena pisma

Remzi ima još jedan čudan običaj. Često kada se probudi u njegovo jutro – oko dva-tri posle ponoći, sedne i napiše pismo. Zapečati ga crvenim voskom i pošalje – sebi na adresu. Ta pisma ne otvara. Ostavlja ih nekom budućem radoznalom nalazaču da otkrije šta se u njima nalazi, kakva su sve razmišljanja i otkrića zabeležena. Jedno od razmišljanja je i nova, ko zna već koja po redu, teorija o osmehu Mona Lize. Kao pasionirani ljubitelj umetnosti, Remzi je, naime, uveren da je osmeh koji krasi najpoznatiji portret na svetu, zapravo, delo Da Vinčijevog učitelja Veročija.

– Dva patenta sam za njih napravio – jedan iz elektronike, a drugi iz fizike. Za ovih 40 godina nije bilo dana da nisam nešto radio – to me ispunjava i bez toga ne bih mogao da živim. Prošle godine smo se vratili u Srbiju, ovde u našu kuću na Čardaku. Odmah sam počeo da radim, dograđujem… Pa, valjda biti u penziji ne znači sedeti u fotelji i gledati u plafon – objašnjava Remzi, dok nas vodi po sobama i pokazuje najneobičnije elemente koje je napravio. Mermernu knjigu sa Kolumbovim jajem na vrhu, recimo.

– Kada sam napisao knjigu o kojoj sam objasnio moju teoriju o ograničavanju sna na što manje sati, zatražio sam od moje dece, kojih imam četvoro, da mi napis prevedu na nemački, pošto smo tamo živeli tad. Međutim, nisu hteli, jer su mislili da neće znati, a i kazali su da ne razumeju moju teoriju. Zato sam im namenio knjigu od kamena sa Kolumbovim jajetom, jer je moja teorija vrlo prosta i jednostavna, a naizgled samo teška i nerazumljiva – priča ovaj rođeni Novosađanin, koji je još kao tinejdžer odlučio da proba da skrati svoj san.

Remzi Zećirović uvek ima posla

– Počeo sam da treniram jogu, a inspirisao me je balans tela i uma koji ta veština proizvodi. Ravnoteža disanja i kontrolisanje snage uma su me fascinirale i rešio sam tome da se posvetim. U početku je bilo teško, počeo sam da spavam prvo šest sati, onda pet, a na kraju sam smanjio na četiri. Uvideo sam da se osećam mnogo bolje kad manje spavam. Ništa ne sanjam, budim se odmoran, refleksi su mi bolji, mozak brže radi. Sve polazi iz glave – tvrdi Remzi Zećirović.

Obično leže posle ponoći, a ustaje pre tri ujutro. Katkad odmah odlazi u radionicu i počinje da pravi skice i osmišljava nove izume, planira…

Napravio model prvog primerka mercedesa

– Trenutno pripremam japanski vrt i to me baš smiruje, hoću da napravim fontanicu i da to bude mala oaza, mada je ovde sve mirno, čuju se samo zričci uveče i gugutke ujutro. Ružica me podržava me u svemu, dobro se slažemo. Jedino je ponekad gledam kako se trza u snu, nekad se samo vrti po krevetu, tačno se vidi da je naspavana i da bi mogla već da se probudi, da ne gubi vreme spavajući – priča Remzi, a Ružica se smeje.

Remzi pokazuje i jedan od omiljenih suvenira koji je napravio – minijaturni „mercedes benc”, prvi primerak ove poznate marke automobila.

– Stalno nešto smišlja, popravlja, prepravlja… Za njega bi možda neko rekao da je ludi naučnik, a on je samo običan čovek koji shvatio kako može da živi drugačije i ne želi da gubi vreme spavajući – kaže Ružica.

BLIC

РТВ

…

Teodora S. stara sedamnaest meseci juče tokom prepodneva je, pored dve vaspitačice i nekoliko dece, izašla iz jaslica vrtića „Duga“ u Čoki , prešla prometnu saobraćajnicu i uputila se ka svom stanu. Radnik koji betonira trotoar ispred zgrade u Ulici maršala Tita, gde je stan Teodorine porodice, prepoznao je devojčicu, uzeo je u naručje i pozvonio na vrata stana.Kako nije bilo nikoga, on je malu Teodoru vratio nazad u vrtić, čudeći se otkud dete samo na ulici.

„Verovatno da ne bih saznao za ovo putešestvije moga deteta da me o tome nije obavestio komšija. Bio sam u Senti, a supruga na poslu u „Vinariji“, kada mi je pozvonio telefon. Komšija me pitao da li znam gde mi je mezimica i rekao šta se dešava. Dojurio sam u Čoku i otišao u vrtić. Kad sam je živi i zdravu hteo sam da plačem – i od sreće i od besa. Zar je moguće da iz jaslene, najmlađe grupe u vrtiću, sama izađe, pored vaspitačica i da napusti zgradu vrtića, a da to niko ne primeti ? Odmah sam otišao u policiju da prijavim slučaj, a od mog pravnog zastupnika tražiću da tuži ustanovu“, ogorčeno priča za „Blic“ Teodorin otac Dejan,

„Kao i svakog dana odneo sam Teodoru u vrtić, supruga je otišla na posao, a ja u Sentu privatnim poslom. Kada su mi javili šta se desilo ni sam ne znam koliko brzo sam automobilom stigao do vrtića. Možda sam bio i grub, ali nisam mogao da se uzdržim zbog same pomisli šta se sve moglo desiti na njenom putu od vrtića do škole u centru Čoke, izjavio je Dejan.

Direktorka vrtića Galjina Bugarski potvrdila je kako nije znala da je dete samo napustilo vrtić i izašlo na ulicu sve dok nije došao otac jer joj to vaspitačice nisu rekle.

„Tražila sam da mi ispričaju sve što se desilo i napišu izjave. Jednoj od vaspitačica ovo nije prvi slučaj kršenja radne discipline i nakon što sve ispitamo uslediće i ogovarajuće mere“, rekla je direktorka za „Blic.“

(MONDO)

Šestočlana ekipa matematičara iz Srbije osvojila je jednu zlatnu, dve srebrne, jednu bronzanu medalju i jednu pohvalu na 52. Međunarodnoj olimpijadi iz matematike u Holandiji, saopšteno je iz Matematičke gimnazije.Na Međunarodnoj olimpijadi iz matematike u Holandiji koja se održava od 12. do 24. jula učestvovalo je 105 zemalja.

Zlatnu medalju osvojio je Teodor fon Burg, učenik 3. razreda Matematičke gimnazije, srebrne medalje takođe su dobili učenici Matematičke gimnazije – Igor Spasojević, učenik 3. razreda, i Stevan Gajović, učenik 4. razreda.

Rade Špegar, učenik 3. razreda Matematičke gimnazije dobio je bronzanu medalju, dok je Filip Živanović, učenik 4. razreda Matematičke gimnazije dobio pohvalu.

U ekipi je bio i učenik gimnazije „Svetozar Marković” iz Niša Stefan Mihajlović, a u pratnji učenika bili su lideri reprezentacije profesori Đorđe Krtinić i Dušan Đukić.

Kako je saopšetno, ekipa srpskih matematičara vraća se sutra u Beograd.

Tanjug

Izvor: Beta Video

BEOGRAD – Ministar prosvete i nauke Žarko Obradović: Strani studenti mogu da upisuju osnovne, postdiplomske i doktorske studije u Srbiji

Stipendistima projekta „Svet u Srbiji“ juče uručene diplome

Beograd – „Kako je dobro videti te opet…“ pevali su juče na tečnom srpskom studenti iz 22 nesvrstane zemlje, zajedno sa ministrima spoljnih poslova i prosvete i nauke Vukom Jeremićem i Žarkom Obradovićem, na svečanosti povodom dodele sertifikata o položenom ispitu srpskog jezika stipendistima projekta „Svet u Srbiji“.

Srpski još malo pa maternji

Izvođenje jednog od najvećih hitova grupe Novi fosili i čuvene scene iz filma „Ko to tamo peva“, kada Miško pokazuje kako zna da koči skoro u mestu, propraćeno je burnim aplauzom prisutnih, koji su u najmanju ruku bili iznenađeni koliko dobro govore naš jezik stipendisti iz Angole, Burundija, Etiopije, Gane, Konga, Kenije, Nigerije, Tunisa i drugih zemlja.

Ministar prosvete i nauke Žarko Obradović je podsetio da je Vlada Srbije za prvu godinu realizacije projekta „Svet u Srbiji“ obezbedila 90 stipendija mladima iz 22 zemlje, koji su započeli školovanje u Srbiji prošlog oktobra, pohađanjem intenzivnog kursa srpskog na Filološkom fakultetu u Beogradu. Obradović je kazao da je ispit položilo 85 kandidata koji su dobili priliku da upišu osnovne, master ili doktorske studije na nekom od fakulteta u našoj zemlji.

– Srbija je pokrenula ovaj jedinstven projekat polazeći od svog opredeljenja da učvrsti i unapredi prijateljske odnose sa 118 država aktuelnih članica Pokreta nesvrstanih. Stipendirajući mlade iz ovih prijateljskih država želimo da gradimo čvrstu osnovu za dugoročno povezivanje naših zemalja i naroda – poručio je Obradović.

On je najavio da će projekat biti nastavljen naredne godine i da se do sada prijavilo 74 kandidata.

Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić je rekao da je ovaj državni projekat ostvaren uz duboku veru u ispravnost i vizionarski kapacitet ovog projekta.

Srbija – zemlja ljubaznih ljudi

Jedna od stipendistkinja Karina Alanis iz Meksika planira da upiše master studije španskoj jezika na Filološkom fakultetu. Smatra da je to dobra prilika da spoji srpski i španski i kaže da bi volela da radi kao profesorka španskog jezika za strance. Karina ističe da su odlični profesori najzaslužniji što je dobro naučila naš jezik.

– Srbija je zemlja ljubaznih ljudi, tako da smo se osećali kao kod kuće. Ljudi su veoma veseli i po tome su slični sa ljudima u mojoj zemlji. Ovde se puno puši i to je jedino što mi se ne dopada – kaže Karina za Danas.

Njenom kolegi Rahmanu Mustafizuru iz Bangladeša u Srbiji najviše smeta zima, a za Srbe kaže da su veoma dobri prijatelji. On planira da upiše Elektrotehnički fakultet, a za studije u Srbiji se odlučio jer je dobio stipendiju.

DANAS