Јована Костадиновић са службеницом Унеска Каролин Ућимом

Цртеж седмогодишње Јоване Костадиновић, ученице првог разреда ОШ „Стефан Немања“, на тему „Мир у свету“ на конкурсу Унеска, на којем је учествовало 6.000 деце из шездесетак земаља, добио је прву награду. Цртеж приказује девојчицу која залива дрво из којег расту заставе разних држава.

Мала победница каже да јој је била намера да на свој начин каже колико је мир важан.

– Мислим да људи не би требало да ратују већ да разговарају о свему, и ја сам такву поруку послала својим цртежом – каже Јована.

Каролин Ућима, представница Европске канцеларије Унеска, каже да је Јована победила јер је послала најјаснију поруку.

– Био је велики изазов изабрати победника међу 6.000 радова. О победнику је одлучивао интернационални жири, а Јована је победила јер је послала јасну поруку да је потребно гајити разумевање између разних култура и држава – рекла је Ућима.

Александра Пројовић, директорка школе „Стефан Немања“, поносна је на своју ученицу.

– Ово је први пут да дете из Србије добије ову награду. Радује ме што је једно тако мало дете свесно значаја мира у свету. Њој ово није прва награда. Још док је била у предшколској установи освојила је награду за цртање у Мадриду.

Јованина награда је „Стуб мира“, који је јуче постављен у њеној школи. На стубу је на четири језика исписана порука мира.

Д. К.

Чекајући закон о заштити података

Зашто једноставно кад може компликовано, кажу у неким војвођанским школама поводом обустављања пројекта стварања заједничке базе података на нивоу Покрајине, који је замишљен да обједини основне податке о школама, ученицима и наставницима, и омогући такође стварање тзв. електронских дневника. Пројекат је, међутим, постао медијска топ-тема и добио чак епитет скандала – делом пропустима у самом Секретаријату за образовање Војводине, који је и започео прикупљање података, а делом, сва је прилика, и пословичним овдашњим страхом од „тајних досијеа“ и „тајних спискова“.

Темељна база података свакако би Војводини и њеном школству добро дошла: Анико Хајнрих Мушкиња

Интернетско умрежавање војвођанских школа требало је да, захваљујући савременој информатичкој технологији, олакша посао просветарима, али је посао зауставило решење заштитника права грађана Родољуба Шабића који га је оквалификовао као угрожавање грађанске приватности. Јак аргумент у томе дали су му закон и сам Секретаријат додељивањем посла приватној фирми WДВ софт, чији су оснивачи, како се наводи у извештају повереника, страни држављани, и то на тендеру који оставља доста сумњи у његову законитост. Повереник је такође наложио и да сви прикупљени подаци морају бити уништени. Први и основни разлог за овакво решење је непостојање законског основа у Србији за стварање такве базе података.

– Прикупљање личних података, њихово држање, обраду и коришћење регулише се законом. Међутим, код нас сада ниједан пропис не омогућава установљавање оваквих база података – каже Родољуб Шабић, али наводи и то да не постоји пример ни у једној земљи на свету која је комплетну базу података о свом школству ставила под потпуну административну контролу једног приватног предузећа. – То је посебно необјашњиво имајући у виду да у самој згради Извршног већа Војводине постоје сервери који су чак супериорни у односу на онај који је закупљен – наводи Шабић.

Он, међутим, напомиње да се не ради о заустављању технолошког осавремењавања нашег школства, које је свакако неопходно, већ да је овде „реч о пројекту у којем наставници у школама попуњавају збирку података коју у комерцијалне сврхе користи једно приватно предузеће“. Детаљан извештај о резултатима инспекције која је истражила и друге детаље у случају базе података достављен је тужилаштву, а о даљим корацима ће јавности информације моћи да пружи тужилаштво.

Што се тиче уништавања података (о око 200.000 ученика војвођанских школа) нема никаквих проблема јер „покрајински органи спремно сарађују с канцеларијом повереника“, навео је Мађар Со. Секретаријат се, међутим, не оглашава, осим једним саопштењем у којем је саопштио заустављање посла на којем су радиле хиљаде људи готово од почетка године, остављајући тако отворен простор за разне слободне интерпретације и спекулације. Не желећи да у јавности брани своју идеју, која је иначе добила подршку Скупштине Војводине и покрајинске владе, Секретаријат је тиме и сам допринео да се један веома важан посао стварања електронске базе података успори можда више него што је потребно.

Да не постоји закон који уређује ову област потврђује и покрајински омбудсман, Анико Хајнрих Мушкиња.

– За формирање овакве базе података нису били испуњени услови из члана 42 Устава Србије који каже да се „прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује посебним законом“. У Србији, међутим, нема закона који би генерално уредио ту област, а све док то не буде уређено, нема основа да се оваква евиденција успостави – каже покрајинска омбудсманка. Она подсећа и на то да је Закон о систему образовања, усвојен пре две године, предвидео обавезу министра да иницира усвајање таквог акта. Рок је 11. септембар ове године.

– Темељна база података свакако би Војводини и њеном школству добро дошла јер би учинила ефикаснијим контролу рада школа као и функционисање њене администрације, али и поспешила комуникацију са родитељима. Због тога би једна од могућности да се настали проблем реши могло бити отклањање свих неправилности око тог пројекта, а не брисање и комплетно уништавање података, који ће свакако морати једног дана поново да се прикупљају – сматра омбудсманка.

– Но, треба рећи и то да је други проблем у овом послу био избор фирме, то јест поступак доделе тог посла, у којем се могу наћи елементи за покретање питања одговорности, што би наша служба и урадила да није реаговао повереник. Међутим, сама фирма није проблем јер будући да је овде регистрована, она има статус домаће, а не стране фирме, каквом се често интерпретира – наводи Анико Хајнрих.

С одлуком Родољуба Шабића слаже се и добар број родитеља, узнемирених количином и врстом података у упитнику који је послат из Секретаријата, а за које родитељи сматрају да су исувише лични. Иако углавном одбијају да јавно изнесу свој став, неки од саговорника Плавих страна оценили су да се ради о противзаконитом захтеву државе, то јест покрајине, да им се испоруче информације личне природе, попут матичних бројева, социјалног статуса, националне и евентуално религиозне припадности, те да се не зна у коју сврху се то ради.

У школама у којима смо разговарали готово су једногласни у оцени да је све то добило непотребни и неоправдано негативни публицитет, а да су родитељи неосновано узнемирени јер те исте податке школе при упису ученика прикупљају већ годинама.

Уз то, Војводина је такав програм умрежавања школа почела да користи још почетком 90-их година, и тада су тражени исти подаци као и у последњем упитнику. Тај програм, под називом Школа пак, који је био прилично функционалан, зауставио је Слободан Вуксановић, тадашњи министар просвете 2005, да би увео нови ЕИС, по моделу купљеном од приватне агенције из БиХ, за пар стотина хиљада евра. ЕИС, међутим, никад није у потпуности заживео будући да је био превише компликован и нефункционалан. Он, међутим, још увек важи за официјелну базу података јер друга не постоји. У намери да информатички (поново) уреди ту област и школе у Војводини повеже са већим информатичким могућностима, Покрајински секретаријат за образовање је и од јануара кренуо са стварањем базе података према програму купљеном од фирме WДВ софт, са седиштем у Пачиру (Србија, Војводина, Бачка), а чији су власници страни држављани. Новина је била могућност да тој бази података имају приступ и родитељи, пре свега кроз Е-дневнике, како би могли пратити успех своје деце у школама, али и знатно већи број података о стручности наставног кадра. Сваки родитељ и наставник добили су своју личну шифру, а уз то родитељима је понуђена могућност да бирају и начин обавештавања о променама у Е-дневнику, преко, рецимо, СМС, он лине, итд… што их је чини се додатно престрашило. Они који су радили на стварању ове базе података тврде да је заштита у систему WДВ софта на нивоу заштите такве технологије уопште.

– Помало је смешно причати о заштити матичног броја, или оцена ученика у дневнику. Па данас се без по муке улази у базу Пентагона! А матични број или телефонски број можете наћи свуда, и сазнати по много основа. Те податке вам траже на сваком месту, телефонски бројеви се размењују као салвете, социјалне службе имају приступ многим породичним тајнама. О каквој тајности онда причамо. Помислите шта само банке знају о свима нама, а зашто би оне биле моралније од људи који чувају базе података на својим серверима. Треба знати и то да се већина сервера на којима функционишу овдашњи провајдери, и које користе и многе државне институције, такође налази у иностранству – каже Зоран Аничић, професор из Зрењанина, један од оних који сматрају да би овакво умрежавање знатно олакшало посао пре свега административног вођења школе. Он тврди да је велики труд узалуд пропао, и да ће посао свакако морати да се ради поново.

То је иначе већ најављено на једном од просветарских саветовања у Аранђеловцу, где је Министарство просвете још у фебруару представило свој програм базе података, који је иначе промовисала једна приватна фирма. Да ли ће посао бити додељен њој, још увек се не зна, али се у војвођанским школама питају није ли то суштина проблема – оно што може Београд, не може Војводина.

– Морам рећи да је Војводина одувек настојала да осавремени своје школство, а да је баш Министарство то често заустављало. У односу између Министарства и покрајинске владе постојала је увек нека задршка, и уместо да имамо подршку за своја настојања да идемо напред, Београд је то кочио. А такав став Београда доказује и реаговање самог повереника Шабића. Постављам питање зашто господин Шабић није реаговао још у новембру кад је расписан јавни позив за стварање овакве базе података јер се већ тада знало за то. Сад се одједном појавило питање угрожености података. Па те податке можете добити у банци, на родитељском састанку, на интернету… То је заиста смешно и неодговорно – каже Бранислав Арашков, директор школе Мара Јанковић из Кусића у белоцркванској општини, оцењујући да је образовање у Војводини прекидањем овог пројекта знатно оштећено.

Све горе наведене чињенице о непостојању законске основе, која би гарантовала да неће доћи до злоупотребе података, не спречавају, међутим, многе школе у Србији да већ користе електронске дневнике, у разним аранжманима, односно са провајдерима које су саме изабрале. Па иако многима то делује као да нас „Велики брат посматра“ са свих страна. Интернет је свакако заувек променио степен наше приватности, желели ми то или не. Исто као уосталом и мобилни телефони, на којима нас свако и увек може наћи, сигурносне камере, чиповани подаци. И наравно, неуништиве тајне службе.

Честитка „поводом пунолетства“

Колико је пак држава гарант тајности података говори случај Данијеле Иванковић из Суботице, која је за свој 18. рођендан добила честитку „поводом пунолетства“ од Демократске странке. Њени родитељи никада нису били политички активни, и нису припадали ниједној странци нити су се званично приклонили ниједној политичкој опцији, и тешко да су својевољно дали своје податке ДС.

– Одакле њима податак о рођендану и о томе где станујемо не знам, али ми је логично да претпоставим да су однекуд добили базу података о свима који пуне 18. година, па се неко згодно досетио да је то леп гест да се странка препоручи. Будући да су у власти, могу с разлогом сумњати да је реч о државној институцији и државној бази података – каже Данијелина мајка

АУТОР: ВЕСЕЛА ЛАЛОШ

Актуелно истраживање тржишта рада које Национална служба за запошљавање спроводи у свим градским општинама даће, између осталог, одговор на питање који радници су најтраженији у престоници. Међу 15.000 Београђана који су од почетка године нашли посао највише је економиста, фармацеута, медицинских радника, као и трговаца, занатлија и угоститеља.

Нови „Џоб клуб“

Почетак сарадње Филијале НСЗ Београд са градском канцеларијом за младе већ је побољшао програме који потпомажу запошљавање омладине у престоници.

– Већ је спроведена обука за рад на рачунарима, а припремили смо и курс енглеског језика, где ће полазници уз обуку факултетских професора добити и сертификат о стеченом знању. Следећи корак је „Џоб клуб“ намењен само за младе. Ту ће сви незапослени, стари до 30 година, добити сва потребна знања и вештине како би што брже стигли до посла. Са радом ће кренути 6. јуна у просторијама Канцеларије за младе, у оквиру „Инфо рума“ – најавила је Драгана Конаков-Радовановић и навела да ће се тиме растеретити постојећи клуб за тражење посла на Звездари, који ће бити прилагођен обукама за старије суграђане.

У оквиру пројекта ЕУНЕС, који са милион евра финансира Европска унија, током маја се спроводи анкета којом је обухваћено 5.000 фирми широм земље, међу којима је и око 700 компанија из Београда. Истраживање спроводи Национална служба за запошљавање како би се открило који су то профили радника данас потребни послодавцима.

– Овим истраживањем ћемо утврдити која посебна стручна знања и шире компетенције недостају на тржишту рада и какве проблеме због тога послодавци имају приликом попуњавања слободних радних места. Међу 15.350 људи са евиденције који су у првом кварталу године дошли до запослења најзаступљенији су фармацеути, лекари специјалисти, занатлије, конобари, кувари, као и занимања из области личних услуга, права и трговине – објашњава Драгана Конаков-Радовановић, директорка Филијале Београд.

Трендови на тржишту рада

Испитује се и колико људи компаније планирају да запосле или отпусте до краја године, као и које вештине недостају запосленима. Анкета је добровољна и поверљива, примењује се свуда у свету, а у Европској унији је често и законска обавеза.

– Циљ није провера пословања фирми већ стицање увида у реалне потребе послодаваца, како би се кроз адекватне мере утицало на тржиште рада, са крајњим циљем смањења незапослености. Пројекат ће унапредити капацитете НСЗ у области праћења и прогнозирања трендова на тржишту рада, као и мониторинга и евалуације активних мера запошљавања – закључује директорка.

И стари и млади тешко до посла

Према последњим подацима, крајем априла на евиденцији Филијале Београд регистровано је 96.358 незапослених, од којих је 52.812 жена. Највише незапослених има преко 50 година, док је сваки четврти млађи од 30 година. Посматрано према стручној спреми, највише људи без посла у главном граду су средњошколци, а међу незапосленима има 1.907 више високообразованих него оних са првим степеном стручности.

Главни координатор за спровођење анкете у Београду Зоран Матовић каже да је одзив компанија задовољавајући, али истиче да ће најбољи ефекат имати ако све фирме обухваћене узорком попуне упитник.

Резултати за будућност

– Анализе ће користити и предузетницима и локалним самоуправама да виде у које области треба или не треба улагати, као и незапосленима јер ће сазнати која су знања најтраженија. На дужи рок, добићемо информације о томе која занимања и образовни профили су више или мање тражени, што ће олакшати младима избор средњих школа и факултета. Зато апелујем на банке, осигуравајуће и телефонске компаније које су обухваћене анкетом да пошаљу своје одговоре до краја месеца, јер само са њима узорак одражава привреду престонице – наводи Матовић.

Током маја и јуна прате се и оцењују сви ефекти политике запошљавања – обука незапослених, субвенција за отварање нових радних места, клубова за тражење посла, а ти подаци ће се заједно са резултатима анкете користити у одабиру мера за наредну годину. Резултати истраживања и евалуације мера биће представљени јавности у октобру на завршној конференцији ЕУНЕС пројекта.

Радомир Цветковић

Ministar Žarko Obradović, arhivska fotografija

Pare za dodatne studente iz postojećeg nivoa državnog budžeta za visoko obrazovanje pa fakulteti neće morati da povećavaju školarine.Ministar prostvete i nauke Žarko Obradović izjavio je danas da će se naredne školske godine o trošku države školovati 3.500 studenata više nego ove godine, i naglasio da je naš obrazovni sistem potpuno usaglašen sa normama Evropske unije.

Vlada je donela odluku o upisu studenata na prvu godinu osnovnih i strukovnih studija, kao i o upisu studenata koje država finansira, čiji će broj biti veći za oko 3.500 nego tekuće godine, rekao je Obradović Tanjugu u Loznici.

Prema njegovim rečima, fakulteti na koji se ti studenti upišu dobiće novac koji se obezbeđuje iz makro sredstva za visoko obrazovanje, tako da neće biti posebnog opterećenja budžeta za 2012. godinu, a fakulteti neće imati potrebu da povećavaju školarine.

Radi se o svesnom opredeljenju za tu strategiju, pri čemu školarine ne treba povećavati, naglasio je Obradović i ocenio da ne treba teret krize prebacivati na studente, tim pre što se fakultetima redovno uplaćuju sredstva za plate i materijalne potrebe.

„Što se tiče sistema vrednosti, odnosno onoga što čini deo evropskog prostora visokog obrazovanja i onog što mi implementiramo ili je sadržano u našim zakonima, mi tu nemamo nikakvih problema, pratimo taj trend i usaglašavamo sadržaj zakona“, kazao je Obradović.

On je kazao da je u toj oblasti Srbija prihvatila standarde i da je to ugrađeno u zakone.

„Dobili smo vrlo dobru ocenu i radimo dalje unapređujući tu oblat i primenjujemo sve vrednosti koje su i kod drugih“, rekao je ministar i dodao da s nestrpljenjem očekuje da Srbija dobije status kandidata, jer će to stvoriti mogućnost pristupa novcu koji se izdvaja na nivou EU za obrazovanje i nauku.

Prema njegovim rečima, znatan deo budžetskih sredstava izdvaja se za zarade zaposlenih u prosveti i malo ostaje za ostale potrebe – opremu, infrastrukturu, stručno usavršavanje, ono što je deo sistema obrazovanja.

„U vrednosnom smislu, mi nemamo prepreke približavanju EU i u godinama rada ove vlade i nadležnog ministrstva obrazovanje nije pominjano kao problem, nego se uvek afirmisalo kao pozitivno“, zaključio je ministar Obradović.

Obradović je danas u Loznici, kao zamenik predsednika Socijalističke partije Srbije, učestvovao u radu osme izborne konferencije organizacije socijalista grada Loznice.

(Tanjug)

Obećali gradnju obdaništa u Požarevcu

Požarevac — Više od 600 dece u Požarevcu nema mesto u vrtiću pošto u poslednjih 30 godina nije izgrađeno nijedno obdanište. Iako je skoro svaka gradska vlast obećavala da će početi gradnju obdaništa, nijedna do sada to nije uradila. Gradski čelnici najavljuju kao sigurnu gradnju vrtića koja bi trebalo da krene u drugoj polovini ove godine. Ipak, u predškolskoj ustanovi kažu da ni taj vrtić, kada bude useljen, neće rešiti problem smeštaja dece.

Predškolska ustanova “Ljubica Vrebalov”, koja je u maju ove godine obeležila stotu godišnjicu postojanja i rada, već godinama ne može da obezbedi smeštaj za svu decu iz Požarevca. Iz godine u godinu povećava se broj dece na listi čekanja, a ova brojka je narasla na 600.

– Novi objekat, koji prema obećanjima gradskih vlasti treba da počne da se gradi ove godine, neće rešiti problem smeštaja sve dece. U njemu će biti mesta za oko 150 mališana, a mi na listi čekanja imamo već 600 dece. Problem je što se godinama nisu gradili novi vrtići, a poslednji, “Moravka”, izgrađen je pre skoro 30 godina. U proteklim godinama mi smo povećavali kapacitete proširenjem i dogradnjom postojećih objekata i donekle ublažili ovaj problem, ali sada više ne postoje mogućnosti za dogradnju – ističe direktor Predškolske ustanove “Ljubica Vrebalov” Dragan Nikolić.

U Gradskoj upravi kažu da su za gradnju novog objekta obezbeđena sredstva i potrebna dokumentacija i da će radovi početi u drugoj polovini ove godine. Zamenica gradonačelnika Vukica Vasić priča da će se novi objekat graditi u Ratarskoj ulici i da će biti površine oko hiljadu kvadrata.

– Polovinu novca obezbeđuje Vlada Srbije, a drugu polovinu grad Požarevac. Ukupno će gradnja novog vrtića koštati oko 70 miliona dinara. Na raspisani tender za gradnju stiglo je pet ponuda koje su otvorene 5. maja. Mi još nismo obavešteni koja je firma poslala najbolju ponudu, odnosno kojoj će biti povereni poslovi izgradnje novog objekta – kaže zamenica gradonačelnika Vukica Vasić.

U devet objekata Predškolske ustanove “Ljubica Vrebalov” smešteno je oko 2.000 mališana, koje opslužuje 250 zaposlenih.

Traže višu cenu

Sem nedovoljnog broja mesta u vrtićima, odgovorni u Predškolskoj ustanovi kažu da ih muči i cena smeštaja dece, koja nije menjana od 2009. godine i iznosi 3.800 dinara.

– Više puta upućivali smo gradskoj vlasti zahtev za povećanje cene boravka dece u našim objektima, ali smo bili odbijani. Zbog poskupljenja hrane i energije više nismo u mogućnosti da na vreme plaćamo sve račune pa tako stoje neplaćeni računi za komunalne usluge, grejanje i električnu energiju – naglašava Dragan Nikolić, direktor Predškolske ustanove “Ljubica Vrebalov”.

BLIC

– Studenti beogradskih fakulteta uglavnom su zadovoljni profesorima, najviše poverenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) i vojsku, najveći broj njih želi da ode iz Srbije, ali i dalje žive sa roditeljima, a ako bi u ovom trenutku bili raspisani parlamentarni izbori, najviše glasova bi dali Demokratskoj stranci.

To su stavovi i mišljenja 1.300 studenata sa 27 fakulteta Univerziteta u Beogradu, dobijeni u anketi u organizaciji Marketing radionice beogradskog Ekonomskog fakulteta, o uslovima studiranja, društvenim, političkim i drugim aktuelnim temama.

Oko 78 odsto akademaca kaže da je u potpunosti ili uglavnom zadovoljno profesorima, dok 21 procenat njih navodi da predavači uopšte nisu ili su nedovoljno ispunili očekivanja, rekla je Tanjugu koordinatorka projekata Nevena Vujević.

Istraživanje je pokazalo da studenti najviše veruju SPC (15,3 odsto), vojsci (10,5 odsto), ali blizu 60 odsto njih nema poverenja ni u jednu instituciju. Vlada Srbije, Skupština, Predsednik, dobili su 2.9, 1.9 odnosno tri odsto glasova, a u sudstvo veruje tek jedan odsto studentske populacije, rekla je Vujević.

Najveći procenat studenata izdržavaju roditelji i to 77,3 odsto, sedam procenata njih je u stalnom radnom odnosu, 5, 3 odsto ima stipendiju, a povremeno radi svaki deseti student, navela je Vujević rezultate istraživanja. Zabrinjavajuće je to što i dalje veoma visok procenat mladih želi da napusti Srbiju, gotovo tri četvrtine, dok 27 odsto ne planira da ode iz zemlje posle završetka školovanja. Njih 58 odsto želi da potraži posao u Beogradu, a 16 odsto u mestu odakle su došli.

Ukoliko bi u ovom trenutku bili održani parlamentarni izbori, gotovo 40 odsto akademaca ne bi glasalo, a od onih koji bi izašli na birališta blizu 20 odsto bi glasalo za DS. Za SNS glasalo bi 8,7 odsto, za D S S 6,3 procenta, a ostale stranke ne bi prešle izborni cenzus. LDP bi dobio 3,3 odsto glasova studenata, G17 plus 2,4, NS 1,7, SRS 1,6, SPS 0,6 odsto glasova akademaca.

Blizu 20 procenata ispitanih studenata reklo je da zna konkretan primer korupcije na fakultetima, 53 odsto da ne zna, dok je 27 odsto studenata čulo glasine o nekom obliku korupcije.

Gotovo 15 odsto ispitanih bilo je diskriminisano na fakultetima, njih 35 odsto čulo je za neki oblik diskriminacije, a blizu polovina uopšte nije čula za takve slučajeve.

Većina njih, oko 40 odsto, smatra da je prilikom zapošljavanja najbitnija veza, 28 odsto misli da je najvažnija lična sposobnost, 20 odsto da je dovoljna diploma, a 11 odsto navodi da je prilikom nalaženja posla najvažnija preporuka.

Studenti i dalje nisu zadovoljni funkcionisanjem studenatske službe, veliki broj akademaca, gotovo polovina, koristi nedozvoljena sredstva na ispitima, a iako je uveden bezvizni režim, 37, 2 odsto putuje isto kao i do sada, 17, 9 procenata putuje više, a šest odsto ne zna da odgovori na ovo pitanje.

Gotovo 40 odsto akademaca zaveštalo bi svoje organe, 20 odsto ne bi, 25 procenata možda bi to učinilo, a 18 odsto nije razmišljalo o tome. Oko 38 odsto studenata uvek koristi zaštitu prilikom seksualnih odnosa, 8 odsto nikada to ne čini, 33, 8 odsto često, a 15,8 odsto ne upražnjava seks.

Za polovinu studenata gej parada održana u Beogradu imala je negativan uticaj, za 8,1 odsto pozitivan, a 40 odsto smatra da se ništa nije promenilo, pokazalo je istraživanje. Studenti smatraju da je Srbija prepoznatljiva u svetu najviše po sportistima, rakiji, Egzitu, Guči, noćnom provodu, lepim devojkama ali i po ratnim zbivanjima…

U izjavama Tanjugu, studenti su uglavnom potvrdili stavove i mišljenja kolega koji su učestvovali u anketi.

Student druge godine Ekonomskog fakulteta Stefan Orelj, planira da posle osnovnih studija ode u inostranstvo, jer smatra da je u Srbiji “takvo stanje koje ne obezbeđu lepu budućnost”.

Govereći o radu profesora, Stefan smatra da je uvek bilo dobrih i loših profesora, “neki ne mare za studente”, ali je većina dobra, želi da prenese znanje i da zainteresuje studente da „počnu da razmišljaju“.

On nije čuo za slučajeve zlostavljanja na svom fakultetu, kao ni njegov stariji kolega Nikola Dražović, koji namerava da ostane u Srbiji, posle završenih studija.

“Ovde nameravam da upišem i master studije i da pokušam da nađem posao”, rekao je Dražović, smatrajući da je kod nas za pronalazak posla potrebna veza, ali da su na ceni i diplome nekih fakulteta.

Studentkinja treće godine Filološkog fakulteta Milena Panić želi da ostane ovde i u inostranstvo bi išla samo zbog, kako kaže, više sile. Milenu izdržavaju roditelji, a ponekad i radi. Putovala je u inostranstvo o svom trošku, četiri puta.

Studentkinja Jelena Ubović sa Fakulteta organizacionih nauka navela je da je takođe izdržavaju roditelji i da nije čula za slučajeve zlostavljanja na fakultetima. Međutim, kako je navela, uvek tu budu priče tipa “rekla-kazala”, dok je njena drugarica Marina koja studira na Fakultetu političkih nauka ocenila da je znanje koji studenti dobijaju, delimično kvalitetno i da ima nezainteresovanih profesora.

Autor:

Agencija Tanjug

Rektor Kovačević zna ZAŠTO STUDENTi odlaze iz  zemlje

Nezadovoljni – Mladi odlaze jer nemaju poverenje u državne institucije i zato što je situacija kod nas nestabilna već 20 godina, a to ukazuje da se ništa nije promenilo od vremena Slobodana MiloševićaPuno razloga za nezadovoljstvo mladih… Branko KovačevićMladi sve više odlaze iz zemlje zato što nemaju poverenje u državne institucije, što je, prema mom mišljenju, posledica nepostojanja privrede i ekonomije, kaže u intervjuu za Press rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević.

Rektor ističe i da je situacija kod nas nestabilna već 20 godina, što ukazuje na to da se održao sistem iz doba Slobodana Miloševića, a ne beži ni od toga da prizna da je za posao u Srbiji potrebno biti član političke partije.

Najnovije istraživanje stavova studenata Univerziteta u Beogradu pokazalo je da dve trećine njih posle završenih studija želi da ode iz Srbije.

Korupcija ide odozgo

Oko 56 odsto studenata nema poverenja ni u jednu instituciju, a veliki broj njih smatra da postoji korupcija na fakultetima.

– Najveća institucija je sama država, i ako ona ne valja, ne mogu ni ostale institucije da budu bolje. Prvo na vrhu mora da se sredi stanje. Korupcija ide odozgo, a ne odozdo. Da bismo iskorenili korupciju, moramo da uđemo u EU.

– Ako naši studenti mogu tako lako da nađu posao u inostranstvu, znači da su poneli diplomu iza koje stoji znanje. Tamo sigurno nema veza ni političkih stranaka. Postoji samo intervju i morate da znate da radite posao za koji se prijavljujete. S druge strane, odlazak mladih je strašna pojava. Naš problem je što nemamo sistem, privredu, ni ekonomiju. Mladim ljudima ne bi padalo na pamet da odu kada bi im se ponudila sofisticiranija zanimanja i adekvatna zarada. Naša zemlja je i politički nestabilna već 20 godina. Ceo sistem je sačuvan kakav je bio i u Miloševićevo vreme. Sve je ovo loš signal za našu decu koja bi želela da žive od svog rada, da rade posao za koji su se školovala, da mogu da stvaraju porodicu i školuju decu sutra. Oni ne traže nikakvo bogatstvo, ni profit, samo traže normalan život, zato su se i školovali, a ne da bi bili socijalni slučajevi.

Gde je rešenje?

– Obrazovanje mora da bude vezano za tržište, kako bi između kompanija, države i univerziteta postojala sprega. Država pravnim okvirom i sredstvima treba da pomogne, kompanije treba da investiraju u obrazovanje svog budućeg kadra kako bi mogle odmah sa fakulteta da ga preuzmu, a univerzitet, kao neprofitna institucija, da ponudi što kvalifikovaniji kadar. Baš zato ćemo 2. juna potpisati ugovor o strateškoj saradnji sa „Fijatom“, kako bi direktno sa naših fakulteta preuzimali mlade inženjere i stručnjake. Sličan ugovor postoji sa NIS-om, a u planu je i sa „Gaspromom“.

Većina studenata smatra i da je presudan faktor prilikom zapošljavanja veza.

– Verovatno da je to tačno. Kod nas većina ljudi radi u državnoj administraciji, a zaposlile su ih partije. Osim toga, postoji i demagoška priča, pa se očekuje od mladih da za platu od 200 evra rade 20 sati dnevno.

Zašto već godinama studenti Univerziteta u Beogradu protestuju svakog oktobra?

– Postoji više razloga. Ima tu malo politike, jer stranke vole da mešetare preko studenata i mešaju se u poslove Univerziteta. S druge strane je ekonomska priča. Više od 20 odsto studenata ima oba roditelja nezaposlena. Ima i dve kategorije studenata – oni koji ne plaćaju ništa i koji plaćaju sve, što neki smatraju da nije fer. Neki ne mogu da plaćaju školarinu ni kada je podeljena na 12 mesečnih rata. Socijalni momenat na državnim fakultetima je veoma težak i to se ponavlja svake godine.

Prošle godine su bili nejasni kriterijumi na osnovu kojih su fakulteti rangirali studente. Da li će se i ove godine ponoviti isti scenario?

– Sada će se u junu tačno propisati kako će se rangirati u oktobru, a u međuvremenu će studenti imati još četiri roka da ispune kriterijume i uslove pod kojima će polagati. Formalna odluka će biti na studentskim parlamentima i svako će znati tačno kako može da bude rangiran. Mora se doneti jedinstven kriterijum koji će se primenjivati na sve, jer ovako jeste konfuzno.

Šta je dobro urađeno u domenu obrazovanja, a šta još nije urađeno?

– Obrazovanje i nauka najdalje su otišli u pogledu evropskih integracija. Potpisana je Bolonjska deklaracija, a još 2005. godine doneli smo zakon o visokom obrazovanju po ugledu na Sloveniju, koji je EU pozitivno ocenila. Međutim, još ne studiramo godinu za godinu, nemamo zapadnu efikasnost, imamo uslovnu kategoriju prenosa ispita i imamo još 10 odsto predmeta koji predstavljaju „uska grla“, gde je prolaznost ispod 20 odsto. Sve ovo koči reformski proces. Ipak, prolaznost na fakultetima je bolja nego što je bila, a studiranje je kraće. Uveli smo i drugačiji sistem master programa, počinjemo da menjamo i doktorske studije.

Koliko se za obrazovanje izdvaja u Evropi, a koliko kod nas?

– U Evropi se izdvaja sedam odsto BDP-a, a u Srbiji 3,3. Kada se taj procenat prevede na njihov i na naš novac, razlika je mnogo veća.

Ana Vlahović

Упркос томе што су у свету дипломе државних и приватних факултета изједначене, у Србији и послодавци чешће запошљавају дипломце који су се школовали на рачун пореских обвезника. Дипломци са приватних факултета посао лакше налазе, али само уколико имају претходно искуство и добре референце.

Послодавци дају предност правницима, технолозима и информатичарима са државних високостручних установа

Да се заиста у већем проценту запошљавају дипломци са завршеним државним факултетом, потврдило је и истраживање сајта “Инфостуд”. По овом истраживању, шест месеци након дипломирања посао нађе 23 одсто оних који су завршили државни факултет, а само 16 одсто са приватних факултета. Послодавци ће ове друге пре запослити ако су у питању послови економисте, менаџера или новинара, док ће за послове који се тичу права, технологије и информатике предност дати заинтересованом са дипломом државног факултета.

У Компанији “Делта” кажу да су на конкурсима за посао квалитетније знање показали кандидати са дипломом државних факултета.

– Недостатак у њиховом образовању је то што су недовољно били упућени на практични рад па слабо имају представу о пословном окружењу и задацима који их очекују. Приватни факултети имају израженију оријентацију на практично искуство, али из неког разлога квалитет кадрова, који одатле долази и даље је слабији од оног са државних – каже Биљана Дуковић, директор Сектора за људске ресурсе у компанији “Делта”.

Напомиње да најбоље искуство имају са кандидатима који су завршили неки од солиднијих иностраних факултета.

Бранислава Гиговић

Министар просвете и науке Жарко Обрадовић изјавио је данас да је полагање пробног теста из мале матуре користило ђацима и да ће им помоћи да на званичним тестовима у јуну постигну боље резултате.Обрадовић је новинарима у Лозници рекао да су полагањем овог теста посебно задовољни ђаци, јер су без обзира како су урадили поједине задатке, могли из прве руке да се упознају са начином полагања мале матуре.Министар просвете је истакао да је значај пробног теста и у томе што ће наставници прегледом задатака, увидети које су то области на којима ђаци треба више да раде до завршног испита.

Пробни тест завршног испита из српског језика и математике, одржан је 14. маја у свим основним школама Србије.Ученици су одговарали на 20 питања из српског односно матерњег језика и решавали исто толико задатака из математике.Мала матура, која се од ове школске године уводи први пут у образовни систем Србије, полагаће се 23. и 24. јуна.

Агенције

Кнежевић Орлић: Нећу престати да се буним док ми неко не објасни с којим правом Министарство просвете крши закон који је само донело. Што се тиче профита, нећемо се више бавити издаваштвом, купићемо земљу и гајићемо краве ако је то профитабилније; Стојановић: Јасно је да се од књиге нико неће обогатити, али да има доста профита, има. Уџбеници имају једну погодност – сваке године морају да се купе и наравно да издавачи, да би остварили профит, морају сваке године да их продају.

Др Владимир Стојановић, професор Саобраћајног факултета и Гордана Кнежевић Орлић, директорка ИК „Клет”

Подела бесплатних уџбеника свим ђацима првог, другог и трећег разреда основне школе, а у Београду свим основцима, покренула је лавину незадовољства, нарочито међу родитељима, издавачима и у делу стручне јавности. Међу аргументима оних који су против овог пројекта Министарства просвете и града Београда јесу „да деца више неће моћи да пишу по уџбеницима, јер ће морати да их враћају неоштећене”, као и да је реч о „недовољно промишљеним потезима Министарства просвете, које је занемарило и став Националног просветног савета Републике Србије и прекршило закон”.

Тим поводом у нашој редакцији аргументе су укрстили Гордана Кнежевић Орлић, директорка ИК „Клет”, и др Владимир Стојановић, професор Саобраћајног факултета и аутор око 80 уџбеника из математике за основну и средњу школу, из чијих књига су учили и многи садашњи аутори уџбеника.

Политика: Због чега сте против једне у суштини племените идеје?

Кнежевић Орлић: Немамо ништа против идеје, него против начина на који се она спроводи. Проблем је што Министарство просвете крши закон који је само донело. Планирано је да се у септембру деци предају уџбеници које нико није прегледао, који нису добили никакво одобрење и то је разлог због кога је и Национални просветни савет против такве реализације пројекта. Министарство просвете захтева да се уџбеници који су добили одобрење у складу са законом раставе на делове у којима се пише и оне у којима се не пише. Треба да се раставе уџбеници који су у складу са стандардима квалитета добили позитивно мишљење комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања. Прегледао их је и Национални просветни савет, значи 40 људи који су највише образовно тело, и онда су добили одобрење министра просвете. Стварање уџбеника траје две године, процедура одобравања траје шест месеци, а онда одједном неко каже да то више не важи.

Стојановић:Тежиште проблема у ствари је проблем враћања књига. У јавности је често, врло неспретно, сервирано да су уџбеници по којима се пише „радни”, а они по којима се не пише „нерадни”. И једни и други су радни. Они по којима се пише, самим тим не могу да се врате неоштећени наредној генерацији. Највећи проблем бесплатних уџбеника односи се на оне које ће користити деца од првог до трећег разреда, и то говорим као стручњак, аутор великог броја уџбеника. Мислим да не би смело да се од ученика у прве три године школовања захтева да не пишу баш ништа по уџбеницима. Мала су то деца. Из васпитних разлога, већ од четвртог разреда треба учити децу да поштују књигу. Лично не сматрам да се више научи кад се пише по књизи. Више се постиже када ученик задатак препише у свеску. Сведоци смо да деца која само попуњавају текстове или дописују цифре нису способна да самостално формулишу реченицу. У Француској се, на пример, инсистира да се не пише по књигама.

Кнежевић Орлић: Основно питање овде је шта је стратегија Србије за 2020. годину – да ли хоћемо да имамо јефтино или квалитетно образовање. Како бисте реаговали да Вам нако каже да морате да промените уџбеник на начин с којим се не слажете? А Министарство просвете у пројекту бесплатних уџбеника пише да уџбеник мора бити раздвојен на уџбеник и радну свеску а то нигде друго не пише, ни у Закону о уџбеницима, нити у Правилнику о стандардима квалитета уџбеника који је рађен годину дана.

Стојановић: Ви хоћете да протурите идеју да су уџбеници који су раздвојени застарели.

Кнежевић Орлић: Није тачно. Закон дозвољава и једне и друге, наставници бирају…

Стојановић: Више пута сте рекли да терамо децу да уче по застарелим књигама.

Кнежевић Орлић: Данас нисам.

Стојановић: Јесте, и апсолутно се слажем да издавачи издају књиге какве хоће, а да ли имају боље или лошије ауторе то је њихова ствар.

Кнежевић Орлић: Управо тако, учитељи ће да изаберу. Уџбеник који није квалитетан, не може да има дуг живот у учионици и то је једино што треба да буде важно. Веома је важно што у нашем систему почињу да се уводе неке ствари које постоје у развијенијим системима као што су мала и велика матура, финансирање професора по броју ученика и веома ће бити важно екстерно оцењивање школа, наставника и ученика. Када радно место наставника буде зависило од тога оцене коју његови ђаци постигну на екстерном тестирању јако ће му бити важно да ли ради са квалитетним уџбеником.

Стојановић: Лепа идеја али нећемо је ми доживети на делу.

Кнежевић Орлић: Зато сам ужаснута што се не поштује закон. Уводимо потпуни аматеризам. Учитељи су одабрали уџбенике. А Министарство је наложило да се књиге раставе за месец дана, што је веома тешко – неки издавачи ће до да ураде, неки неће, неки аутори ће на то да пристану, неки неће. Не зна се како ће изгледати понуда уџбеника за први, други, трећи разред. Можда неће бити иста као што је била у јануару, фебруару, марту. Учитељ који је изабрао уџбеник за рецимо „Свет око нас” неће добити оно што је одабрао него нешто друго.

Осамдесет одсто уџбеника за први и други разред су уџбеници у којима је предвиђено да деца пишу. Требало је да се види који родитељи желе да купе деци уџбенике да држава не троши паре за то. Удружење родитеља је урадило истраживање чији резултати показују да 80 одсто родитеља деце млађих разреда каже да би радије купили деци уџбенике него што би им забрањивали да у тим књигама пишу.

Стојановић: Требало је тражити мишљење родитеља. Као аутор бих сваком детету поклонио књигу, ако жели да из ње учи а не може да је купи. Верујем да би и издавачи поклонили део књига.

Политика: Главни контрааргумент министра просвете јесте да се издавачи буне због зараде, јер им се одузима део колача. Да ли зарађујете на деци?

Кнежевић Орлић: Не, зарађујемо у области којом се бавимо. Нисмо ми непрофитна организација коју неко дотира, него привредна друштва која плаћају порезе, имају запослене којима плаћају доприносе, ауторска права… Нисмо наркодилери који зарађују на деци тако што их јуримо око школе, већ се бавимо одговорним и тешким послом где је добијање зараде дугорочан посао, а улагања су велика.

Па и пројекту бесплатних уџбеника издавачи ће се прилагодити или неће. Могу отпустити неколико запослених, ако не буду имали развој. Као директор издавачке куће сматрам да је беспотребно имати развојно одељење у земљи у којој се не поштује закон и све се мења на шест месеци. С мање трошкова а више промета можемо штампати радне свеске, разне образовне материјале и продавати их по супермаркетима. Значи, издавачи неће пропасти. Питање је шта је квалитет образовања у овој земљи и да ли се поштују закони. То је оно против чега се буним и нећу престати да се буним док ми неко не објасни с којим правом Министарство просвете крши закон који је само донело. Што се тиче профита, правићемо нешто друго, часописе, рецимо, нећемо се више бавити издаваштвом, купићемо земљу и гајићемо краве ако је то профитабилније. У привреди можемо да се преоријентишемо, отпустимо раднике, да се угасимо, не мора нико да се брине за нас. А већина издавача су заљубљеници у свој посао, углавном професори који много знају о процесу учења, образовању. У посао издаваштва се не улази да би се куповале јахте и ишло на летовања, то је врста посвећености.

Стојановић:Не бих се баш сложио.Јасно је да се од књиге нико неће обогатити, поготово не од школских, али да има доста профита, има. Уџбеници имају једну погодност – сваке године морају да се купе и наравно да издавачи, да би остварили профит, морају сваке године да продају књиге. Пројекат бесплатних уџбеника већ као идеја представља опасност за издаваче јер ће се књига купити једне године, а две се неће куповати и тиме се аутоматски смањује профит. Реално, ја не могу да натерам некога да купи оно што неће. Издавачи морају да се прилагоде Министарству, јер оно држи паре.

Кнежевић Орлић: То су паре пореских обвезника, није то дедовина господина Обрадовића. Они те паре могу да троше само у складу са законом о уџбеницима и јавним набавкама.

Ако имате радни уџбеник који треба да раздвојите на уџбеник и радну свеску, од тога је 30 одсто нешто са чим дете неће да ради, а 70 одсто је нешто што је радног карактера. Значи, ви ћете 30 одсто продати једном, па ће се користити три године, а ово ће се продавати сваке године. Просечна цена комплета уџбеника је 5.000 динара. Значи 50 евра годишње треба родитељ да да за образовање свог детета и то у три или пет рата. Дакле, да ли родитељ да даје сваке године 5.000 динара за квалитетан уџбеник или 6.000 динара месечно за приватне часове из математике, физике…

Стојановић: Не треба потезати погрешне аргументе. Никакве везе немају уџбеници с приватним часовима.

Кнежевић Орлић: Имају.

Стојановић: Немају. Деца имају приватне часове зато што не уче, а не зато што имају лоше уџбенике. Деца су размажена, лакше им је да имају приватне часове и ко од родитеља то може да плати – плаћа.

Кнежевић Орлић: Али имате Данску у којој родитељи не плаћају ни један једини час. Школа је тако организована…

Стојановић: Али то је до организације. Да ли ви знате колико у Данској долази деце по једном наставнику?

Кнежевић Орлић: Знам и ми томе треба да тежимо наредних 10 година. У образовању се не решавају ствари за месец или шест месеци, а ово су сад збрзали зато што је предизборна година и зато што неко треба да се слика 1. септембра. Питање је куда је Србија пошла. Ово није једноставан проблем.

Политика: Како предлажете да се реши?

Кнежевић Орлић: Овај пројекат морају да заврше у складу са законом: дакле, нема раздвајања уџбеника, нема преко ноћи доношења нових спискова. Дакле, да се прво вратимо у законске оквире, а онда да се ураде опсежне анализе. Овде треба да се укључе разна министарства, издавачи, удружења родитеља, савез учитеља и да се тачно зна за наредних 10 година ко, како и зашто ради.

Стојановић: Ја овде не видим велики проблем. Много је већи како научити наставнике да правилно користе књиге и да науче децу како да користе књиге. Ми не морамо да се поредимо са Ирском или Шангајем, код њих се боље организује настава и потенцира креативни рад и с књигом и без књиге, а код нас баш недостаје тај рад.

Ви инсистирате на подвлачењу, а у доброј књизи, оно што је потребно већ је подвучено или на неки начин истакнуто. Дете не може да осети шта је најважније па може да подвуче погрешно. И то није мотив, мотив је жеља родитеља да свако дете има своје књигу. Зато је потребно да се родитељи анкетирају да ли желе или не бесплатну књигу и тако ће се делом овај проблем избегнути.

Кнежевић Орлић: Мишљења су различита, део стручњака сматра да не треба детету све дати „сажвакано”, већ да му уџбеник даје смернице, али да га мотивише да сам научи. И зато је важно да постоје различити уџбеници. Ја свом детету увек донесем још један уџбеник да упореди и тако би требало и други родитељи…

Политика: Под условом да имају пара за то.

Кнежевић Орлић: Уџбеник кошта 600 динара, а кутија цигарета или пиво 170. То је ствар приоритета о чему родитељи морају да одлуче. Децу треба научити да воле књигу, а не плашити их тако што ће је доживљавати као страно тело које не смеју да пипну.

Сандра Гуцијан Миленија Симић Миладиновић

„Политика“