„Техноарт Београд“

Полагање пријемних испита тренутно је највећа брига даровитих основаца намерених да образовање наставе у средњим школама и средњошколским одељењима за таленте. Знањем и обдареношћу које овог викенда покажу могу завредети место у првом разреду музичких школа и балетске – где на рангирање кандидата неће утицати бодови с мале матуре и у београдској Математичкој гимназији, математичким одељењима у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Краљеву, Ваљеву и Зрењанину, као и у филолошким гимназијама и двојезичним одељењима неспецијализованих гимназија. Два дела тродневног пријемног завршили су потенцијални прваци атрактивних уметничких заната, полагали су цртање и сликање а данас ће вајање.

Домаћин таквог пријемног у престоници је „Техноарт Београд”, школа за машинство и уметничке занате, где на проверу знања излазе и будући ђаци Школе за дизајн и Техничке школе „Дрво арт”. У њима је укупно 184 места предвиђено за најмлађу генерацију средњошколаца у смеровима гравер, јувелир, грнчар, калиграф, стилски кројач, конзерватор културних добара, техничар дизајна графике, амбалаже, текстила, ентеријера и индустријских производа, ликовни техничар и дрворезбар.

Од пријављених ученика на пријемни није изашло двоје, а њих 253 јуче је сликало за штафелајима и борило се четкицама за неко од 100 места у дизајнерској, 63 у „Техноарту” и 21 у дрвној школи. Родитељи су их чекали испред школе, ломећи прсте, цупкајући, шетајући од школског здања до школске ограде и назад, не марећи што испит траје три сата…

– Пре него што су ушли били су насмејани, опуштени, као да немају трему. У ствари родитељи више паниче – коментарисала је Сузана Ценић, чекајући сина да изађе са пријемног.

– Жели да упише смер графички техничар за амбалажу у Школи за дизајн. Спремао се интензивно осам месеци. Било је то веома напорно и психички и физички и финансијски а надамо се да ће се исплатити – говорила је Сузана још једној забринутој мами Јасмини Станојловић која је чекала да чује ћеркине прве утиске са сликања.

– Чекала бих и десет сати само да све буде у реду. Ћерка још није одлучила који ће смер да упише једино је сигурна да ће бити уметнички. Припремала се од фебруара. Пажњу је усмерила на пријемни, да га уради најбоље што може, а ако то буде довољно за упис лако ће одабрати одсек – казала је Јасмина.

У разговор се укључио Светомир Стојановић, тата дечака који је полагао пријемни.

– Од четврте године слика, осам изложби је иза њега и неколико престижних награда. Свакодневно ради уз помоћ професора, управо је наручио платно површине шест квадратних метара да слика сеобу Срба – није сумњао отац да ће дечак положити проверу умећа.

А како је јуче изгледало у учионици на пријемном наш репортер није смео да забележи фотоапаратом што је претходних година у „Техноарту” било дозвољено, чак и пожељно – ради промоције смерова. Овога пута забрану су нагласили представници Школске управе Београда који су у канцеларији директора школе проверавали ваљаност спровођења пријемног кад је наша екипа стигла.

Забрана фотографисања није важила за осмаке који су пријемни полагали у Математичкој гимназији. Тамо смо затекли др Бојана Ристића, начелника Одељења за средње стручно, опште, уметничко образовање и васпитање и образовање одраслих у Министарству просвете и науке. Проверавао је регуларности спровођења теста у Математичкој где репортера нико није спречио да слика ђаке нити је такво прекидање ученика у раду инспекција забележила као неправилност.

– Оцењивање уметничког дела није исто што и оцењивање теста математике. Није згодно улазити у учионице док траје испит за уметнике и тако се избегавају евентуалне жалбе на ометање ученика у раду. Улажењем се прекида устаљен начин полагања што може да буде основа за обарање оцене рада и разлог да се кандидати жале на процедуру а онда бисмо имали проблем – образложио је Ристић.

Миленија Симић-Миладиновић

Предшколац из Рубрибрезе код Лајковца изненадио све, помогавши неписменој Милени Живковић. По узору на васпитачице, показивао косе и праве, слова…Кад је неписмена Милена Живковић из Рубрибрезе код Лајковца, која је загазила у девету деценију, изненада почела наглас да чита ћирилични превод телевизијске серије, њени укућани били су запрепашћени. Међутим, још веће изненађење уследило је кад су сазнали да је Милену да пише и чита научио њен праунук – седмогодишњи предшколац Лука!

Пуних годину и по Лука је упорно, сваки дан, кад се врати из обданишта, прабабу Милену учио да пише и чита. Прво је морала да научи косе и праве линије, па затим слова ћирилице, штампана и писана. Сада, Лука прабабу учи латиницу, а у међувремену је уз његову помоћ савладала сабирање и одузимање.

У ВРТИЋУ ПОНОСНИ НА ЛУКУ

У по;етку нисмо поверовали Луки када је одушевљено причао да је прабабу научио да пише и чита – каже Мила Митровић, директорка Дечјег вртића „Лептирић“ у Лајковцу. – Ово је јединствен случај вероватно не само у нашем обданишту, да је предшколац успео да своје знање пренесе неком много старијем и наша установа је због тога веома поносна. Обично деца уче млађе од себе. Лука је тачно применио принцип рада од једноставног ка компликованом, кад је учење слова у питању.

– Оно што су мене у вртићу училе васпитачице, ја сам показивао баки. У почетку је било тешко, али кад је почела да пише слова, после је све било лакше – каже Лука. – Најтеже је било да научи да пише слово „ђ“. Кад слова не напише или не прочита како треба, давао сам јој јединице, па је морала све из почетка.

Милена Живковић (83) каже да је доскора знала само да се потпише. Сада, међутим, упркос лошем виду, пише и чита сва слова.

– Више сам хтела да угодим Луки, него што сам желела да под старост научим да пишем и читам. Богами, Лука је био и строг учитељ, кад не напишем слова како треба, поцепа лист, па морам све изнова – каже Милена. – Опет, кад слова напишем исправно, добијем петицу или цветић.

Лука, који је јединац, живи са оцем Владаном (38), радником „Колубара-Услуга“ у Лазаревцу, мајком Јасмином (34), дедом Драганом (62), баком Обренијом (57) и прабабом Миленом, са којом проводи највише времена. Обожава коња којег му је деда купио, а коме је наденуо име Добрица.

– Било нам је чудно што Лука код прабабе носи свеске и оловке и са њом остаје сваки дан по неколико сати у соби – каже Владан. – Тек кад је Милена почела полако наглас да чита превод са телевизе, схватили смо зашто је често тражио да му купимо нове свеске и оловке.

Б. ПУЗОВИЋ

Roditelji učenika trećeg i četvrtog razreda veoma zainteresovani, u ministarstvu kažu da nema novca za to ali pojedine škole ipak izlaze u susret potrebama dece.Koliko je vremena potrebno devetogodišnjaku bez nadzora da napravi nestašluk ili, još gore, da dovede sebe u opasnost? Da li mu je dovoljno tri-četiri sata, koliko mnogi od njih ostaju sami kod kuće, budući da posle prepodnevnih časova u školi nemaju pravo da budu u produženom boravku, a roditelji rade do 16 ili 17 časova? Produženi boravak, koji podrazumeva da đaci posle časova ostaju do 16 ili 17 sati u školi, gde sa učiteljom rade domaće zadatke, odmaraju se, učestvuju u raznim aktivnostima, po zakonu škola može, prema svojim mogućnostima, da organizuje samo za đake prvog i drugog razreda.

U Ministarstvu prosvete kažu da nema novca da se plati nastavnicima koji bi radili sa decom trećeg i četvrtog razreda u produženom boravku. S druge strane, iz nekoliko razgovora sa nadležnima iz više škola u Srbiji, saznali smo da je interesovanje roditelja za upis dece u produženi boravak veoma veliko – negde su upisani gotovo svi učenici škole.

Takav je slučaj u beogradskoj OŠ „Starina Novak” koja u produženom boravku ima sedam grupa, odnosno oko 120 đaka prvog i drugog razreda. Roditelji učenika drugog razreda su veoma zainteresovani da, dok ne završe sa poslom, povere školi svoje dete i naredne godine, ali škola nema zakonske mogućnosti da tako nešto učini. Sekretar škole, Ljiljana Živković, kaže da su roditelji potpisali peticiju u kojoj traže da se produženi boravak organizuje naredne godine i za đake trećeg razreda, uz spremnost da preuzmu troškove oko plata nastavnika. Škola je pokušala da u dogovoru sa opštinom Palilula pronađe rešenje, da se u osmoletki organizuju neki programi koje bi finansirala opština, a to bi praktično značili da đaci, umesto da budu sami kod kuće, ostaju sa svojim učiteljima dok roditelji ne dođu po njih. Ni ta ideja, za sada, nije zaživela.

– U našem slučaju problem nije toliko finansijski, jer 31 roditelj se izjasnio da prihvata da snosi troškove produženog boravka, već zakonski. Budući da zakon ne dozvoljava otvaranje produženog boravka za učenike trećeg i četvrtog razreda, mi ne možemo s profesorom razredne nastave koji bi tu radio ni da zasnujemo ugovor. U nekim školama postoji produženi boravak za učenike trećeg i četvrtog razreda, ali, u suštini, to nije po zakonu i mogli bi lako da im zatvore ta odeljenja, ma koliko ona olakšavala roditeljima – ističe Ljiljana Živković.

Škola „Đorđe Natošević” u Novom Sadu ima više od 150 učenika u produženom boravku, a velika je potreba da se njime obuhvate i đaci trećeg i četvrtog razreda. Direktor škole, Nedeljko Đorđić, navodi da ponekad izlaze u susret roditeljima.

– Ministarstvo prosvete više ne dozvoljava da se produženi boravak organizuje i za đake trećeg i četvrtog razreda, ali i oni su još deca i teško ih je ostaviti same. Kada imamo roditelje za koje znamo da nemaju nikoga ko bi im pomogao oko čuvanja deteta, primio ponekad i učenike trećeg i četvrtog razreda – kaže Đorđić.

On objašnjava da se o ovoj temi govorilo i na aktivu direktora osnovnih škola, gde se tražilo da učenici do petog razreda budu obuhvaćeni ovim programom. Inače, u OŠ „Đorđe Natošević” za produženi boravak odvojene su četiri učionice, postoji prostor gde đaci mogu da se odmore, pogledaju crtani film, a u školskoj kuhinji priprema im se i ručak, što je i u drugim školama deo produženog boravka i, takođe, jedna od prednosti. Sa učiteljicama rade domaće zadatke, a škola se trudi da u tom periodu obave i što više svojih vannastavnih aktivnosti.

– Đaci koje zanima muzika i koji uče klavir, na primer, u dogovoru sa muzičkom školom mogu časove klavira da dobijaju i u školi, odnosno nastavnici iz muzičke škole dolaze kod nas i vežbaju sa njima dok su u produženom boravku. Sličnu saradnju želimo sledeće godine da uspostavimo i sa baletskom školom – priča Đorđić.

Mada još nemaju produženi boravak, u OŠ „Miroslav Antić” u Nišu već ima dovoljno zainteresovanih. Oni će ovaj vid nastave uvesti od sledeće godine, a već sada imaju 25 prijavljenih đaka. Inače, škola koja želi da upisuje đake u produženi boravak, mora da podnese dokumentaciju Ministarstvu prosvete i dobije odobrenje za to. Deo sredstava potrebnih za finansiranje produženog boravka može da obezbedi i lokalna samouprava. U slučaju ove niške škole, neophodne investicije biće finansirane delimično iz sredstava grada. Veliki broj učenika, oko 200 njih, ostaje na celodnevnoj nastavi u školi „Radoje Domanović” u Nišu. Oni imaju ukupno osam odeljenja đaka od prvog do četvrtog razreda, sa po 25 učenika. Jedino što roditelji plaćaju, kao i u drugim školama, jeste ishrana đaka, što je u ovom slučaju oko 4.500 dinara mesečno.

Jelena Čalija

———————————————————–

Privatni produženi boravak

Za roditelje čija mališani pohađaju škole u kojima nije organizovan produženi boravak ili su deca treći razred i starija, postoji još jedna mogućnosti: da upišu dete u privatni produženi boravak. To, doduše, košta oko tri puta više od onog u školi, otprilike oko 15.000 dinara mesečno. Đaci imaju sve aktivnosti, kao i njihovi drugari u produženom boravku u školi: rade domaće zadatke, imaju ručak, odmaraju i obavljaju različite aktivnosti, učenje engleskog jezika, na primer. Neke privatne ustanove nude roditeljima i uslugu odvođenja i dovođenja deteta iz škole.

Smanjuju deci obroke zbog velikih dugova

KRUŠEVAC – Dečja ustanova “Nata Veljković”, koja vodi brigu o vrtićima i oko 3.000 najmlađih Kruševljana, nalazi se u izuzetno teškoj situaciji. Zbog nedomaćinskog poslovanja ustanova je u velikim dugovima pa su pre nekoliko dana po hitnom postupku obezbeđena sredstva iz gradskog budžeta za nabavku brašna i ostalih neophodnih namirnica. Roditelji mališana koji idu u vrtić se žale da se deci smanjuju obroci zbog nestašice.

U vrtićima nemaju ni za brašno

– Par puta sam došla po ćerku ranije, u vreme dok deca uzimaju užinu i bila sam iznenađena koliko malo hrane dobijaju. Jednom su dobili po pomorandžu, drugi put samo tri komada keksa i sokić. U poslednjih mesec dana dete mi, kada dođemo kući, obavezno traži da ruča što ranije nije bio slučaj – žali se majka jednog mališana.

Da u „Nati Veljković“ imaju dosta problema potvrđuju i u Gradskoj upravi.

– Gradsko veće je pomoglo „Nati Veljković“ jer imaju finansijskih problema. Platili smo dug za boravak dece u Ribarskoj Banji i obezbedili sredstva za nabavku namirnica, brašna pre svega. Zamenik gradonačelnika je kontaktirao ministra prosvete Žarka Obradovića kako bi ovo ministarstvo ispunilo obaveze prema Dečjoj ustanovi. U „Nati Veljković“ su se nagomilali problemi za koje ima više uzroka i oni nisu od juče. Kantine ove ustanove ne zarađuju novac, a imaju dosta radnika, takođe ima i dugova. Što se gradske uprave tiče mi ćemo pomoći koliko možemo jer je ovo važna ustanova, ali nije jedina koja je u problemima – kaže Miloš Jovanović, savetnik gradonačelnika Kruševca.

Nema preciznih podataka koliki je dug “Nate Veljković”, ali se pominje cifra od 50.000.000 dinara. Prema završnom računu za 2010. godinu, koji se nedavno našao pred odbornicima lokalne skupštine, skore sve stavke, od reprezentacije do nabavke kancelarijskog materijala, probijene su.

Glavni razlozi teškog stanja u „Nati Veljković“ su česte promene direktora i zapošljavanje partijskih kadrova. Od jula 2009. godine u ovoj ustanovi promenile su se četiri direktorke, a broj zaposlenih povećan je sa 360 na 441!

– Ne povećava se broj radnika koji rade sa decom, vaspitača i medicinskih sestara, već se povećava broj vanvaspitnog osoblja, pomoćnih radnika. Finansiramo se iz mase i teško da možemo izdržati toliki priliv novih radnika – upozorila je Ljubica Živković, predsednica Sindikata u Dečjoj ustanovi „Nata Veljković“.

Prema koalicionom sporazumu iz jula 2009. godine, „Nata Veljković“ je „pripala“ Jedinstvenoj Srbiji tako da su u ovoj ustanovi uhljebljenje našli uglavnom članovi ove stranke. Tu su u poslednje dve godine posao dobili odbornici Predrag Petronijević i Dragan Mihailović, kao i supruge odbornika Radovana Jovanovića i Jugoslava Antića, dok žena odbornika Vladimira Kostića radi u kantini.

Zaposlena su i dva nova pravnika, nekoliko operatera na kompjutera, a na radno mesto u jednoj od kantina je zaposlena žena koja ima skoro 60 godina, ali i člansku kartu Jedinstvene Srbije! Kao kuriozitet se pominje i zaposlenje „navigatora“, odnosno pomoćnika vozača koji razvozi hranu po vrtićima.

– Znamo za većinu tih slučajeva, imamo i zahteve za nova zapošljavanja, ali smo nemoćni zbog koalicije. Jedino što možemo jeste da ne dozvolimo da se situacija pogorša pošto je „Nata Veljković“ zbog velikog broja mališana jako bitna ustanova za grad – kaže sagovornik „Blica“ iz lokalne samouprave.

I pored dvadesetak telefonskih poziva u poslednja tri meseca, kao i zahteva preko Gradske uprave, nismo uspeli da dođemo do nikog od nadležnih iz „Nate Veljković“ kako bi oni izneli svoje viđenje stanja u ovoj ustanovi.

BLIC

Најављеним подизањем старосне границе у Србији ће се најтеже долазити до пензије. Наша нација међу онима које живе најкраће, а радни век биће најдужи.Уколико би се старосна граница за одлазак у пензију подигла, Срби би се уписали међу највредније нације. Пример да се жене пензионишу тек са 65, а мушкарци са 67, каква је идеја ММФ, спада у изузетке у европској пракси.

У Центру за либерално демократске студије је тим поводом урађена и упоредна анализа српског и европских пензијских система.

– Мало је земаља где је старосна граница за одлазак у пензију толико висока – објашњава Катарина Станић из CLDS. – С друге стране разматрања о подизању старосних граница и продужавању радног века могу се узети у обзир само у контексту дужине коришћења пензија. У Србији се кратко живи, а самим тим и пензија се користи краће него у осталим земљама.

Ако се изузме Македонија, жене у Србији најкраће живе у поређењу са 27 ЕУ земаља, па чак и са Хрватском и Црном Гором.

У Центру додају и да је генерални тренд у развијеним земљама изједначавање старосне границе за жене и мушкарце, али сматрају да је у Србији још рано за оваква размишљања.

У највећем броју развијених западноевропских земаља нема разлике у висини старосне границе за мушкарце и жене. Она је углавном постављена на 65 година, ретко на 67, као што је случај са Исландом и Норвешком.

У земљама источне, централне и југоисточне Европе, ситуација је нешто другачија. Тренутно су старосне границе доста ниже и различите за мушкарце и жене – просечно 63 за мушкарце и 60 за жене. Једино Хрватска најновијим изменама закона изједначава границу на 65 до 2020. године.

И у пензионерским организацијама оцењују да се, у зависности колико година просечан пензионер живи на ”рачун државе”, оцењује и одрживост пензијског система.

– Уколико желимо да пензијски фонд опстане, морају се пооштрити услови за одлазак у пезију, али се то не сме чинити олако. Уштеде се, међутим, могу правити и на другим пољима, па би тако прво требало ревидирати услове за остваривање бенефицираног радног стажа – сматра Милан Ненадић, председник Савеза пензионера Војводине.

ПРОДУЖИЛИ ЗА ПЕТ ГОДИНА

Према ранијим прописима, који су били на снази закључно са 2001. годином, старосна граница је била пет година нижа – 55 година за жене и 60 за мушкарце. Она је установљена још законом из 1965. године и није се мењала пуних 35 година.

Крајем 2001. старосна граница повећана је у једном кораку са 55 на 58 година за жене и са 60 на 63 године за мушкарце. На основу измена закона из 2005. године, старосна граница повећава се постепено за по пола године од 2008. до 2011. године, од када износи 60 година за жене и 65 година за мушкарце.

Б. СТЈЕЉА

Већина средњих школа увелико промовише будућа занимања у основним школама по принципу „од врата до врата“. Актуелни су сајмови образовања, али осмаци тврде да се највише информишу преко интернета.Малим матурантима остало је нешто више од десет дана до полагања завршног испита, после којег се опредељују где ће наставити школовање. Како би им помогле да донесу одлуку, већина средњих школа увелико представља будућа занимања по основним школама по принципу „од врата до врата“.

Актуелни су и сајмови образовања, али осмаци тврде да се о жељеним средњим школама ипак највише информишу преко интернета.

Веб презентације школа и онлајн информатори само су неке од могућности које су у понуди на интернету, а школарци тврде да до најпотребнијих података о средњој школи долазе на друштвеној мрежи Фејсбук. Ту размењују искуства и сазнају чак и детаље ко је какав професор, како предаје и испитује, што будућим средњошколцима такође значи приликом одлучивања.

Искуства на једном месту

– На интернету сазнам све што ме занима, па и када је реч о томе шта која школ нудиа. Зашто бих се малтретирао да идем до неке установе или на сајам, када вам је овде све понуђено на тацни. Ипак, као и моји вршњаци, највише информација сам прикупио на „фејсу“ управо од ученика те школе. То ми је најсигурније, јер могу сазнати и особине и начин испитивања професора из угла старијих ученика – каже ученик Иван Павловић.

Однедавно им је доступан и онлајн информатор, чији је творац деветнаестогодишњак Љубиша Павловић, студент пословне информатике. Ова апликација представља регистар свих државних и приватних средњих школа у Србији, али и форум на ком ученици размењују искуства, савете и информације. На сајту www.srednje_skole.com,, ђаци поред информација о школама, упису, бодовима и ценама школарине могу да преузму и збирке задатака, али и сазнају којим послом ће моћи да се баве по завршетку средње школе.

Путујуће промоције

Како би помогла осмацима у избору будућег занимања, већина средњих школа потрудила се да им то презентује лично. Наиме, ђаци и професори одлазе у основне школе како би објаснили школарцима све предности одређеног образовног профила. Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа у Београду, каже да је овај вид информисања актуелан последњих неколико година.

Корисни сајтови

www.fbg.org.rs – на овом сајту матуранти могу пронаћи информације о завршном испиту, али сазнати и искуства старијих гимназијалаца

www.mp.gov.rs- сви подаци о школама и образовним профилима на једном месту, као и збирке завршних испита

www.srednje-skole.rs-презентација више од 500 школа у земљи, а доступне су и информације о приватним средњим школама

www.okni.edu.rs збирке задатака завршних испита на српском доступне су на овом сајту и на језицима националних мањина

– Овоме су посебно склоне мање популарне школе, попут машинске, текстилне и хемијске, које се од почетка године представљају по основним школама. Професори и ђаци ових школа упознају осмаке са програмом школе, смеровима који се у њима изучавају и занимањима за које их припремају. Неке од њих нуде будућим ученицима и бесплатне часове вожње, зимовања – каже Антић.

Тренутно су међу осмацима најпопуларније школе попут економске и медицинске, па Антић каже да оне немају потребу за том врстом промоција.

– Будући средњошколци се о њима најчешће информишу преко „Конкурса за упис у средњу школу“ Министарстава просвете и науке. Такође, основци се о избору будуће школе могу посаветовати са школским психологом и психологом у дому здравља. На основу разговора и теста, он ће проценити за коју струку ученик има највише афинитета – прича Антић.

Анкета: Како сте одлучили коју ћете школу да упишете?

Милош Богдановић

– Уписаћу електротехничку школу „Никола Тесла“ зато што ме после чека посао код тате у фирми. Никада не бих уписао гимназију јер не бих могао ништа да радим само са том дипломом.

Маша Јосифовић

– У породици су ми сви лекари, тако да ћу вероватно уписати средњу медицинску. Никад се не зна да ли ћу имати могућност да студирам, а са завршеном стручном школом можете да се запослите, што није случај са гимназијом.

Владимир Дробњак

– Уписаћу електротехничку школу, пошто ме то веома интересује. Преко интернета сам већ сазнао који ме све предмети очекују у школи, али и који образовни профил стичем по завршетку и веома сам задовољан.

Ана Ивовић

– Премишљам се између гимназије, медицинске и зуботехничке, али ћу вероватно уписати Гимназију „Свети Сава“, пошто ми брат иде у ту школу. Знам какви су професори, предмети, а и близу ми је куће.

Александра Андрић

Отварање новог вртића у Врању, у насељу Асамбаир, опет је пролонгирано иако се као крајњи рок за отварање једног од најсавременијих вртића на југу Србије помињао 1. јун. Малишани ће морати да сачекају 7. септембар.Завршетак радова најављиван је чак четири пута. Први рок био је септембар 2010, а потом крај децембра исте године. Затим су радови на уређењу дворишта продужени до маја, да би на крају званичници најавили да ће 1. јуна све бити готово, али и овога пута рок је пролонгиран..

Мирољуб Стојчић, градоначелник Врања, каже да је тренутни проблем уређење прилазних улица вртићу и да је због папирологије око расписивања тендера све каснило.

– Овај вртић је уређен по најсавременијим европским стандардима који подразумевају и уређење прилазних улица. Због процедуре око расписивања тендера за извођење радова морали смо да све одложимо, али сада је све то решено и обећавам да ћемо 7. септембра, отворити за малишане врата новог вртића, који је у потпуности завршен – тврди Стојчић.

Листа чекања за упис у вртиће, тврде у Предшколској установи „Наше дете“, све је дужа.

– У овом тренутно близу 300 деце чека на пријем у неки од седам градских вртића, а чак 460 деце уписано је преко броја. Очекивали смо да нови вртић буде готов и надали смо се да ће по усељењу малишана у ново обданиште наши капацитети бити мало растерећени, јер је планирано да у нови вртић буде смештено 400 деце – каже Јагода Ђорђевић, директорка Предшколске установе „Наше дете“ у Врању.

Родитељи немају баш разумевања за кашњење.

– Ма какав нови вртић, па моје дете ће кренути у школу чекајући тај чувени вртић – каже један од родитеља.

У последњих 20 година у Врању није изграђен ниједан вртић. Званично радови на изградњи вртића у Врању почели су 7. децембра 2009. године. Вртић у насељу Асамбаир изграђен је по највишим европским стандардима на површини од 1.500 метара квадратних и у њега су уложена 102 милиона динара.

Ј. С.

Годишње се око 200 девојака и младића из домова отисне у самосталан живот. Држава обезбедила станове у 15 градова док се не снађу.Најмање 200 девојчица и дечака који одрастају у домовима за децу без родитељског старања сваке године напушта стару адресу уз нову неизвесност. Да би им макар мало олакшала пут у самосталност, држава је у 15 градова изградила станове и дала их на коришћење штићеницима све ”док се не осамостале”. Током прошле године ову услугу користило је више од 40 младих.

– Процењује се да из система социјалне заштите годишње изађе око 200 младића и девојака без адекватног родитељског старања – каже Живорад Гајић, директор Завода за социјалну заштиту.

Према његовим речима, ова врста помоћи заживела је у 15 градова Србије – од Београда и Новог Сада, па до Врања и Књажевца. Ускоро се очекује усељење у станове и у Пироту, Вршцу и Краљеву. Новац потребан за опремање и адаптацију станова, џепарац станарима, храну и средства за хигијену обезбеђују углавном општине из сопствених буџета.

Станови морају да имају одређене стандарде да би били усељиви. Сваком младићу или девојци припада најмање 12 квадратних метара, па у зависности од величине стана зависи и број станара. У расположивим становима може да борави и више од 60 младих истовремено.

У Заводу објашњавају и да млади у овим становима бораве у просеку око годину, али да има изузетака јер никога не желе да избаце на улицу. У том периоду ови млади подстанари имају свог саветника за осамостављивање који им решава дневне недоумице – како набавити неки документ, како се пријавити на биро, скувати ручак… Најчешће су то стручњаци из Центара за социјални рад.

ОД ОПШТИНЕ ОКО 20.000 ДИНАРА

Највећи број станара нема никакав посао, и таквих је скоро две трећине. Близу 30 одсто њих понекад је ангажовано на повременим и привременим пословима, најчешће у летњој сезони. Ове бројке, међутим, нису изненађујуће, јер, како кажу у Заводу, пројекат ”Становање уз подршку” је и покренут да би се помогло младићима и девојкама у животу изван институције. У међувремену, локалне самоуправе покушавају да им обезбеде и џепарац, који зависи од богатства саме општине, а у просеку износи 20.000 динара месечно.

Б. СТЈЕЉА