Најављена реформа одложена због озбиљних пропуста у њеној припреми. – Гимназије раде по програму из 1991. године.Заједница гимназија је благовремено упозорила да се реформа не може спроводити у кратком року.Реформа гимназијског образовања касни, а у самом раду на реформи пропуштени су неки озбиљни кораци. Тако би се се укратко могла образложити одлука Националног просветног савета да предложи Министарству просвете да се почетак реформисаног гимназијског образовања одложи за годину, па уместо у септембру 2011. почне у јесен 2012. године.

Посебна комисија Завода за унапређивање васпитања и образовања ради на новим наставним плановима и програмима, али како истиче председница Националног просветног савета, проф. др Десанка Радуновић, недостају кључне ствари попут утврђивања циљева гимназијског образовања или компетенција које ђаци након завршене гимназије треба да стекну.

– Не може да се крене са израдом планова и програма зато што по новом Закону о основама система образовања и васпитања, оном који је усвојен прошле године, пише да се наставни план и програм доноси у складу са утврђеним принципима, циљевима и стандардима постигнућа. Ми немамо дефинисано ништа од тога, не зна се концепт шта се реформом жели постићи – истиче проф. др Радуновић.

Она наглашава да се, према њеним сазнањима, у гимназијама учи по наставним плановима и програмима из 1991. године, да је измене претрпела само настава информатике, дакле, да дуго ништа није рађено по питању осавремењивања наставе.

– Чланови Националног просветног савета желе на неки начин да ставе до знања да нећемо пристати да усвајамо било шта јер је почела школска година, а страхујемо да ћемо следеће године бити доведени у такву ситуацију. То желимо да предупредимо и не желимо да доносимо одлуке које су изнуђене зато што нешто мора да тече. Не можемо да станемо иза тога, а министар увек има ексклузивно право да донесе одређену одлуку да би систем функционисао – каже проф. др Радуновић.

Концепт реформисане гимназије, иначе, подразумева да је прва година за све ђаке иста, у другој би се благо усмеравали ка друштвеним или природним наукама, а највеће новине биле би „пакет изборних предмета“ за које се ученици опредељују од трећег разреда и општа, екстерна матура која би била „улазница“ за упис на факултет.

– Закон дефинише да ће општа матура, и стручна и уметничка бити уведене 2015. године. што значи да ученици који упишу гимназију 2011. године треба своје школовање да заврше том матуром. Условно речено одлагањем се крши закон, али се крши закон и ако се праве планови и програми без дефинисања кључних компетенција и стандарда – истиче проф. др Радуновић.

Природно-математички, друштвено-језички и општи смер гимназије требало би да се реформишу од септембра 2011. године без икаквих припрема и без икаквог додатног улагања, док су средње стручне школе осам година имале огледну наставу и велика улагања у опрему, семинаре за наставнике и огледне профиле, истиче проф. др Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија и члан Националног просветног савета.

– Иако модерна гимназијска настава подразумева индивидуализацију, у овоме на чему се сада ради све је стопостотно нормирано, нема елемената аутономије школе и наставника, а ђаци бирају пакете изборних предмета, а не предмете које желе да уче. С друге стране укида се општи смер који је био веома погодан у последњих 20 година за неразвијене општине, за малу популацију ђака која би долазила у гимназије јер није било расипања ученика – каже проф. др Стојковић.

Заједница гимназија је, иначе, пре готово пет година предала Министарству просвете документ о концепцији гимназијске реформе, у којем се упозорава да се она не треба спроводити у кратком року, да је неопходан оглед пре увођења новина, али како истиче проф. др Стојковић, Министарство никада није одговорило на тај документ нити га узело у разматрање. Наши саговорници се слажу и да је приликом реформе требало консултовати универзитете, будући да су гимназије припрема за факултет и наставак образовања, као и да је предвиђена матура коју и универзитет мора да призна.

– Реформа, благо речено, подсећа на позив на усмерено образовање. Жеља је била индивидуализација у гимназијском образовању, али пошто кажу да средстава нема за тако нешто, као нужно зло иду пакети изборних предмета. Не постоји ни простор за такву индивидуализовану наставу, значи нема елементарних услова да се уради оно што је тренутно најквалитетније у европској понуди организације гимназијског образовања и садржаја. Мислим да је ово корак уназад, повратак на нешто што смо већ имали. Примењују се старе методе за нешто ново без озбиљнијих припрема и анализа– каже проф. др Стојковић.

Миодраг Сокић из Форума београдских гимназија сматра да оно о чему се највише говори у јавности, не представља праву реформу гимназија и да је једина промена екстерна матура чијим се полагањем омогућава директна проходност на факултете.

– Проблем је, међутим, што ми уопште не знамо како ће та матура изгледати, која ће се знања захтевати од ђака. Како онда да кренемо са реформом када не знамо која ће се знања на крају школовања тражити од ученика, када немамо утврђено шта је коначни циљ гимназијског образовања. Подржавамо став Националног просветног савета јер се иначе залажемо за то да промене које се тичу образовања не треба да се изводе брзо. С друге стране нама треба еволуција, а не реформа, дакле, стална промена – каже Сокић.

Јелена Чалија

Ученици који следеће године упишу гимназију требало би да похађају наставу по реформисаном концепту образовања. У основи ове реформе су непостојање класичних смерова, пакети изборних предмета и на крају општа матура која би замењивала пријемни испит на факултетима. Док у Министарству просвете сматрају да је годину дана довољно за припрему и примену новог система, представници гимназија и Националног просветног савета нису толико оптимистични.

Популаризација гимназија је важна јер повећава број ђака који ће наставити школовање

Завод за унапређење образовања и васпитања добио је од Министарства задатак да направи нацрт новог плана. Када завод изради план, доставља га Министарству просвете, које га потом шаље Националном просветном савету који о њему одлучује.

Комисија још ради на писању плана. Имамо рок до 1. јануара да све завршимо, да би после ишао даље у процедуру. Као основу користимо претходни рад комисије и овај ће сигурно да личи на њега – каже Иван Перић из Завода за унапређење образовања и васпитања.

Према претходном нацрту плана, прва година би била иста за све ученике, у другој години ученици би имали два изборна предмета, а у трећој четири и на завршној години чак осам изборних предмета.

 Ученици би на овај начин имали прилику да размисле да ли им боље леже друштвене или природне науке. Највећа новина предвиђена је у трећем разреду када би ученици имали пакете изборних предмета који би, због већег броја часова из одређених предмета, вукли ка одређеним факултетима – рекао је недавно помоћник министра просвете Богољуб Лазаревић.

Иако је иницијатива за овакву реформу школства потекла од Заједнице гимназија, они сматрају да је немогуће све организовати и испланирати за мање од годину дана. То не би требало да буде реформа, него један континуитет, еволуција. И потребно је да се сложе сви учесници, а на конференцији на којој је учествовало више од 80 гимназија општи је став да треба радити спорије – каже председник Форума гимназија Миодраг Сокић.

У Министарству сматрају да је важно да ученици који су основну школу завршили по реформисаном систему упишу следеће године и гимназију која је реформисана. Последња реформа изведена је 1990. године, па они који се противе увођењу промена на пречац сматрају да би резултат могао да буде погубан.

– Потребно је дефинисати компетенције које деца треба да добију на крају школовања, шта је обавезно, а шта пожељно да знају, програм како ће се све то спроводити. Онда долази и писање нових уџбеника – каже председница Националног просветног савета (НПС) Десанка Радуновић.

Циљ запослених у гимназијама, као и Министарства просвете, јесте да се повећа број осмака који ће уписати ову школу. Тренутно у гимназије иде око 20 одсто средњошколаца, што је готово дупло мање од просека у појединим земљама окружења. Популаризација гимназија је важна јер она аутоматски повећава број ђака који ће наставити школовање.

ГОРИЦА АВАЛИЋ

Иако је министар Жарко Обрадовић обећао, на VII конгресу ГСПРС Независност, да ће преговори о Протоколу почети на време, јасно је да од тога нема ништа и да се уобичајена тактика одуговлачења од стране Владе наставља, што се може благо назвати дезавуисањем социјалног дијалога, његово свођење на консултације или боље речено насиљем над социјалним дијалогом.

Као специфичан облик притиска је пуштање, у тајности рађеног, Правилника о норми непосредног рада наставника, којим се најављује, невешто прикривено, повећање норме и бесмислено оптерећење наставника. Готово сигурно ће у току преговора изронити предлог, две деценије исчекиваног Правилника о цени услуга у образовању, који ће, сасвим сигурно, имати за циљ ојачање преговарачке позиције Владе.

Дакле, ништа ново, препознатљива неозбиљност од стране представника власти.

            Што се тиче синдиката, већина се огласила са захтевима: ГСПРС Независност са везивањем за минималну зараду и корекцију додатка за одељенско старешинство а неки други са корекцијом коефицијената и додатака…

Руководству ГСПРС „Независност“ није разумљиво залагање, неких  синдиката, за повећање додатака за директоре везане за број одељења (постојање школа до дванаест одељења, у будућности, је под знаком питања). Додатак за директоре можда има смисла везати за обрачунско одељење, јер ће, у трци за увећаним додатком, исфабриковати број одељења и поништити ефекте рационализације, или за најављивани број ученика. Нико не спори да међу директорима има оних који часно и коректно обављају своју делатност, имајући при томе коректну сарадњу са синдикатима, но сигурно је да синдикату није циљ и место у заштити њихових интереса. Минитарство, локална самоуправа, школски одбори, партијске структуре су више него довољна заштита директора, док је носиоцима дневника једини ослонац синдикат. Крајње коректан је став да директори и запослени у образовању имају једнак проценат увећања зараде. Једино захтев, ГСПРС „Независност“ за повећање додатка за одељенско старешинство има смисла, јер је реч о категорији запослених чији је обим посла, нелогичним члановима Закона, значајно повећан. Но разлике у захтевима нису тако велике да синдикати не би могли изаћи са јединственим ставом пред Владу.

Читаву деценију просветни синдикати важе за најорганизованије и најјаче. Способност лидера, различитих организација да интересе чланства и целокупне просвете, поставе испред парцијалних, учинила је претходне преговоре успешним. Само на успеху у остваривању захтева синдикати могу, својом вештином, градити даљи развој јер они који мисле да је то могуће на неуспеху (окривљујући друге) морају знати да је то кратког даха.

Сада, када су нам синдикати правосуђа дали домаћи задатак у очувању достојанства професије, неопходан је јединствен и толерантан приступ. ГСПРС „Независност“ сматра да ће, с обзиром на искуство и знање преговарача, сви синдикати учинити  напор, да оваквим приступом ојачају преговарачку позицију. Чланови ГСПРС „Независност“ и чланови других синдиката као и целокупна просвета, је ту да подржимо упуства јединственог преговарачког тима, у циљу потписивања што повољнијег Протокола.

Чланови свих просветних синдиката уједините се!!!

Славко Дерењ

Подсећамо Вас, да је тренутак замрзавања зарада у јавном сектору онемогућио приближавање зарада просветних радника зарадама осталих буџетских корисника. Претходни однос најниже и највише плате је био 2,94, а циљ је у следећем кориговању био да се достигне однос 3. Поштовањем минималне цене рада тај однос је нарушен и тренутно је 2,43. Имајући у виду да су носиоци делатности у образовању, колеге, запослени са седмим степеном, тј. са факултетом, пожељно је да се бар задржи претходни однос, ако не и повећа на 1:3. Ово треба нарочито имати у виду обзиром да се код других корисника средстава буџета Републике Србије тај однос креће и до 1:9  (правосуђе), а предлаже се смањење на 1:5,5. 

Будући да су у току преговори о минималној цени рада, урађена је анализа најнижих и највиших зарада у основним и средњим школама, према ценама радног сата, које су у оптицају.             

  Логично је да држава прва, примером, испоштује минималну зараду те да одржи распон зарада (најмањи у образовању). Овде треба нагласити да су у нашим зарадама и топли оброк и регрес, што није случај у приватном сектору од кога се захтева поштовање минималне цене рада.              

Поред ранијих договора око потписивања Протокола за 2011. годину и враћање одузетог права на исплате јубиларних  и новогодишњих награда, што је предуслов за почетак преговора. Такође тражимо повећање додатка за разредно старешинство на 6%, јер се нелогичним члановима закона њихов посао вишеструко повећао, истовремено их остављајући без неких педагошких инструмената деловања.              

 Наша бројност не може и несме бити образложење  за мање зараде у  односу  на друге државне службе. Позивање на сопствене изворе, сматрамо демагогијом јер увођење такси, надокнада, партиципација грађанима је пре свега ствар политичке одлуке. Једина смо делатност којој није дозвољено да, значајне, ефекте рационализације претвори у побољшање материјалног положаја запослених.      

Стручна спрема / Коефицијенти/   Плата  садашњи /  Минимална цена/    Коефицијенти према/   Однос најниже и највише/ Однос најниже и највише плате

                             садашња уредба /   коефицијенти /     рада (90 динара)/    реализацији сада/             плате према уредби/           према реализацији сада/

Проф. VII степен           17.32                   38.500,00                38.500,00                           17,32                                    2.93                                        2.43

Наст. VI степен             14.88                    33.070,00                33.070,00                          14.88                                    2.52                                         2.08

Учитељ IV степен        13.65                     30.340,00               30.340,00                           13.65                                   2.31                                         1.91

Портир, чувар II ст.      6.30                      14.000,00               15.840,00                            7,13                                     1.06                                         1.00

Физички радник          5.90                      13.109,00               15.480,00                            7,13                                      1,00                                        1,00

1,00 ЦЕНА РАДА 2222.50МИМИМАЛНА ЗАРАДА: 22 дана * 8 = 176сати * 90дин = 15.840,00               

Из приложеног и аргументованог захтева се види да не тражимо никакав приливегован положај просвете, већ њено достојанствено место у друштву. За исти положај се заложио и министар Жарко Обрадовић на VII Конгресу ГСПРС „Независност“ сложивши се са констатацијом да се квалитет једне државе мери њеним односом према образовању, те очекујемо подршку од Владе и целокупне јавности.

У Београду, 15.10.2010.                                      За ГСПРС «Независност»                                                                             

                                                     Проф. др Томислав Живановић, председник

Уз подршку Министарства за дијаспору, настава српског језика први пут ће бити организована у Кувајту, Чешкој, Кини, Ирској и Аргентини, саопштило је данас то м У току је отварање нових одељења у земљама где настава већ постоји – Канади и Француској, а очекује се и оснивање одељења у Сан Дијегу, Сан Маркосу и Чикагу. Министар за дијаспору Срђан Срећковић казао је да је за ову школску годину министарство обезбедило више од 8.000 примерака уџбеника српског језика за децу у дијаспори, како би им олакшало учење матерњег језика.

Уџбеници су послати у укупно 24 државе широм света и намењени су првенствено деци која уче и усавршавају знање српског језика у импровизованим одељењима уз помоћ црквено-школских општина Српске православне цркве у Европи, Канади и Америци, додао је Срећковић.

„Један од приоритетних циљева Министарства за дијаспору је очување српског језика и ћириличног писма, па у том циљу оно подржава све облике институционалног и ванинституционалног учења српског језика, од допунских школа под окриљем Владе Србије и држава домаћина, до приватних школа и учења у организацији црквено школских општина“, истакао је Срећковић.

Он је недавно је са директором Завода за уџбенике и наставна средства Милољубом Албијанићем потписао Уговор о заједничком финансирању комплета одабраних уџбеника – буквара, читанки и граматика српског језика за децу у дијаспори, подсећа се у саопштењу.

Тањуг | 10. 10. 2010.

Разред чешће понављају дечаци, код куће готово да и не уче, а за слабе оцене криве Понављање у средњој школи чешћа је појава него у основној. Међу популацијом неуспешних ђака више је дечака него девојчица, кризни  период је у петом и шестом разреду, а међу њима је и много даровите деце. Највише поноваца има у машинској и струци обраде метала, а најмање у природно-математичкој струци. Они углавном долазе из сиромашних породица у којима је више од троје деце, а за неуспех криве пре свега – себе.

Ово су резултати најновијег истраживања, првог после 30 година међу овом популацијом ученика у нашој средини, које је недавно представљено кроз књигу „Неуспех у школској клупи” мр Душице Малинић из Института за педагошка истраживања.

– Иако подаци за период 1997–2006. годину показују да број поноваца у Србији опада, не треба заборавити да је за мање од једне деценије број ученика у основним школама смањен за више од 120.000, тако да се може рећи да број понављача ипак расте. Најмање поноваца било је школске 1998/99. године – 2.094, као последица препоруке Министарства просвете због ратних дешавања, а већ идуће године их је било четири пута више (8.531) – каже Душица Малинић.

У средњим школама, од 6.000 поноваца у школској 2004/05. години, највише их је било у машинској и електротехничкој струци, а најмање у природно-математичкој (осам).

По речима истраживача, у школи има више неуспешних ђака него што то статистика показује, јер – по мишљењу наше саговорнице – није неуспешно оно дете које има јединицу, већ оно које не искористи сопствени потенцијал.

Истраживање је обухватило поновце као и ђаке који нису никада понављали разред из 35 основних школа са подручја Београда. Утврђено је да поновци имају образованије очеве него мајке (које су углавном завршиле основну, а очеви средњу школу) и да очекивања родитеља битно утичу на ученикова постигнућа. Такође је утврђено да то да ли је породица потпуна или не, не утиче на успех у школи (у случају развода живот с мајком има позитивније ефекте на успех ученика него живот с оцем), али да зато утиче број деце у породици. Поновци су у овом истраживању најчешће долазили из породица у којима има троје и више деце, а занимљиво је и да је међу слабим ученицима највише другорођене деце (41,9 одсто).

Ученици су рекли да им највећи проблем у школи представља то што споро уче (69,9 одсто), да се тешко концентришу на учење (63,4 одсто), да не умеју да уче (тј. уче напамет) и да не поседују предзнања из већине предмета. А на питање шта би им помогло да боље уче, поновци су одговарали да би желели да им наставник више помаже на часу (89,2 одсто) а родитељи код куће (62,9 одсто) и да би им помогло да имају више поверења у себе (85,5 одсто). Занимљиво је да су и једни и други ученици рекли да би им помогло и да имају више времена код куће да уче (око 65 одсто).

– Овај последњи налаз је контрадикторан са одговорима колико у просеку у току дана посвете времена учењу и домаћим задацима код куће. Већина поноваца највише један сат дневно проведе у извршавању школских обавеза (46,8 одсто), а није занемарљив број ни оних који код куће уопште не уче или уче пола сата дневно (14 одсто) – указује саговорница, додајући да ђаци који нису понављали најчешће уче два сата дневно (39,2 одсто).

Када добију слабу оцену, поновци кажу да је то зато што нису знали одговор на питање које је наставник поставио, а већина се плаши оцењивања и страхује како ће наставник да реагује на одговор. Такође, највећи број њих сматра да на понављање разреда у великој мери утиче то колико је ученик дисциплинован на часу, чак и више него незнање, а одговорност за неуспех приписују себи, а не другима.

Др Славица Максић из истог Института указује да школски успех јесте битна одредница у животу. „Сетите се само како сте се осећали када нисте добили прву пчелицу или када сте пали испит. Успех битно утиче на веру у себе, на то колико ћемо бити храбри да ризикујемо, утиче на професионални успех, на односе које градимо с другим људима, на читав живот”, сматра др Максић.

Иако је стереотип да се иза синтагме „неуспешан ученик” обично крије ђак који је лењ, немотивисан, бунтовник, истраживања ипак показују да се ова категорија често крије и међу најкреативнијом децом и да су, на пример, свако пето дете које је било у категорији са највишим способностима наставници оценили „проблематичним”.

– Последњи догађаји намећу питање колико је на улицама Београда било оних који су припадали овој групи деце, занемарене у породичној и школској средини, а тако жељне да буду препознати, вредновани и прихваћени – пита др Нада Половина, иначе рецензент ове књиге.

Признајући да школа јесте кривац за неуспех деце иако су у истраживању ученици себе видели као узрок, Катарина Пинтар, педагог у Основној школи „14. октобар” у Баричу каже да је највећи проблем са којим се сусреће у пракси то што нема довољно литературе на ову тему, па наставници не знају како да се понашају у одређеним ситуацијама – како препознати знаке да нешто није у реду, колико дуго може да се толерише период у коме ранији одликаш одједном почне да ређа лоше оцене, шта предузети да се неуспех превазиђе…

А на питање да ли ће актуелна реформа да повећа или смањи број неуспешних, Душица Малинић одговара да је понављање разреда феномен који је преживео све реформе, који постоји у свим школским системима и да је кључ у промени начина комуникације између ученика и наставника.

Сандра Гуцијан

Око 80 одсто ромске популације у Србији функционално је неписмено, осам одсто је завршило средњу школу, а само 0,3 одсто укључено је на више и високо образовање, речено је данас на округлом столу посвећеном образовању Рома у Скупштини Војводине. Говорници су оценили да је због наведених података веома значајан пројекат „Једнаке шансе“ који се тиче укључивања Рома у образовање, као и пројекат Покрајинског секретаријата за образовање за стипендирање и рад са менторима за 350 ромских средњошколаца. 

Пројекат „Једнаке шансе у средњошколском образовању“ бави се развојем и применом модела успешне инклузије Рома у средњошколско образовање и живот заједнице, затим смањењем дискриминације и повећањем доступности квалитетног средњошколског образовања.

Пројекат се реализује у седам средњестручних и 10 основних школа у Нишу, Крагујевцу и у Новом Саду, а кроз њега наставници се едукују за стицање вештина за спровођење инклузивног програма у настави, као и за рад са ученицима и њиховим родитељима.

Пројекат „Једнаке шансе у средњошколском образовању“ подржавају Фонд за отворено друштво Србије и Дечија фондација Песталоци из Швајцарске.

Бета | 14. 10. 2010.

Међународни дан писмености обележава се сутра, а подаци говоре да број неписмених људи на планети није занемарљив, има их више од 862 милиона, док је у Србији око 1,35 милиона становника «без дана школе», или са неколико разреда осмолетке. Организација УН за образовање, науку и културу (УНЕСКО) прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености 1967. године, са циљем да се истакне важност читања и писмености у животу појединца и друштва у целини.

Генерална скупштина УН је прогласила 10 година писмености за период 2003-2012, а према подацима УНЕСКО-а и других међународних организација, попут Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), од укупнг броја неписмених у свету две трећине су жене, а 113 милиона деце.

Подаци УНЕСКО-а из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.

Према подацима ОЕЦД-а, у развијеним земљама највећи број становника има средњу школску спрему (од 47 одсто у САД, до 61 одсто у Аустрији).

Образовање, односно пуна писменост одраслог становништва, и данас је у развијеним земљама једна од основних тема, јер глобализација светске економије захтева писмене раднике, односно преовлађујући је број радних места који траже добро обучену и образовану радну снагу.

У Србији је међу образованим становништвом највише оних са средњом школом, док је са високим образовањем свега 6,5 одсто грађана. Последње ПИСА истраживање показало је да су наши ученици на зачељу листе, јер показују само енциклопедијско и нефункционално знање.

До половине прошлог века концепт писмености подразумевао је елементарну аналфабетско-језичку и математичку оријентацију, а то значи основно савладавање вештина читања и писања.

Од 1964. развија се нови приступ, односно функционално описмењавање и писменост, а основу оваквог концепта чини однос између писмености и привредног развоја.

Према дефиницији Пројекта међународне писмености одраслих (ИАЛС) писменост се данас дефинисе као: прозна писменост (разумевање и коришћење информација добијених из текстова), документациона писменост (информације које се налазе у разлицитим формуларима) и квантитативна писменост (разумевање, на пример, извештаја о стању на рачуну у банци, одређивање пореза, камата и др.).

У најновијем истраживању Пројекта ИАЛС-а обухваћено је шест земаља ОЕЦД-а: САД, Канада, Немачка,Холандија,Шведска и Швајцарска.

Установљено је, на пример, да највиши ниво писмености имају Швајцарци – 35 одсто, а да за њима следе Американци са 20 одсто. По обухваћености становништва образовањем после обавезног школовања, на првом месту су САД и Јапан са 96 одсто, а следе Швајцарска са 82 одсто и Аустрија са 79 одсто.

Тањуг | 07. 09. 2010.

У Сарајеву је 05. и 06. октобра одржана конференција „Значај социјалног дијалога у сектору образовања у БиХ“. Конференција је првог дана била у Парламенту БиХ. Присутни су били министри или помоћници министара просвете кантона и Министар просвете Републике Српске. Симболика ове конференције поред теме је било место и датум одржавања. Организатори конференције су били синдикати БиХ, а покровитељ Норвешки синдикат образовања.

Покушало се указати на стварни значај социјалног дијалога у БиХ и региону кроз следеће теме:

1.      Реформска питања у сектору образовања БиХ: циљеви и достигнућа,

2.      Потребе за квалитетним социјалним дијалогом за успешну реформу у сектору образовања

3.      Тешкоће у имплементацији реформе образовања у БиХ: са посебним освртом на подручје републике Српске и Кантона Сарајево

4.      Тренутне активности на унапређењу социјалног дијалога у сектору образовања у Норвешкој и Словенији

5.      Социјални дијалог у БиХ

6.      Проблеми послодаваца у пилот школама: предлози за ефикаснији и бољи социјални дијалог

7.      Социјални дијалог у сектору образовања у БиХ: промоција и дефинисање даљих активности

8.      Резултати истраживања обављеног у пилот школама „Социјални дијалог и ефикасност рада синдиката“

Све је имало за циљ да се учесници Конференције упознају са проблемима на које наилазе синдикати у овом региону, као и да се измене искуства са земљама ЕУ. Крајњи циљ је унапређење социјалног дијалога у региону који је тек на нивоу предфазе социјалног дијалога како га схватају послодавци оличени у владама и министарствима просвете.

Имплементација механизама социјалног дијалога мора да обухвати поред преговора и укључивање грађана организованих у удружења родитеља или невладин сектор, а партнерство је пожељно да буде добровољно. Уколико у преговорима не постоји принцип добровољности онда је неопходно применити методе принуде који стоје на располагању синдикатима.

Проблеми су: нефункционисање Социоекономских савета (за које се држава сети да постоје само у периоду активности за изборе), јавна власт само консултује социоекономски савет, не постоји дијалог, одсуство механизма за контролу и имплементацију договора, не постојање стварне партиципације радника у управљању (само прва фаза), покривање законске форме коју тражи ЕУ, не постоје нормативни оквири, нема правог социјалног дијалога ни на једном нивоу.

На крају једном речју треба да заживи социјални дијалог у свим земљама Балкана, јер без њега нема економског напретка.