Канцеларија за младе и Рачунарски факултет у Београду су у сарадњи са Техничком школом „Никола Тесла“ из Шида покренули бесплатан семинар информационих технологија намењен талентованим ученицима основних и средњих стручних школа из Србије.Семинар ће се одржати од 13. до 16. маја у просторијама Рачунарског факултета у Београду, а рок за подношење пријаве је 2. мај.Заинтересовани се могу пријавити електронским путем на званичном сајту ((prijava.itopendays.com) где уз упитник морају урадити тест који садржи теоретска питања, задатке и алгоритамске проблеме, и есеј о теми „Клауд компјутинг“.Циљеви семинара, на коме ће учествовати 40 одабраних ученика су промовисање едукације, образовања и стручног усавршавања младих људи и презентовање интелектуалних потенцијала учесника.

Програм укључује актуелне и ускостручне теме које се односе на интеракцију између човека и рачунара, а партнери семинара одржаће предавања о темама одрживог развоја и заштите животне средине, као и коришћења енергетски ефикасних решења која захтевају снажне рачунарске капацитете.

Програмом је предвиђено одржавање округлог стола о развоју информатичког друштва у Србији, у оквиру којег ће учесници бити у прилици да разговарају са гостима из земље и иностранства.

Планирано је и директно укључење професора Универзитета у Калифорнији (UCLA) који ће одржати предавање под називом „Клауд компјутинг“, а учешће на семинару потврдиле су компаније „Microsoft“, „Oracle“, „Cisco“, „Микроелектроника“, „Божић и синови“, наведено је у саопштењу.

Tanjug

Опречни ставови у вези са надокнадом изгубљених часова због штрајка просветара. Родитељи и ђаци сматрају да је неправедно да деца трпе због наставника. У Министарству просвете тврде да се изгубљено мора надокнадити.Надокнада часова у школама спроводи се различито, у зависности од тога како и колико су оне штрајковале. Негде настава почиње раније, у виду претчаса, а у појединим школама уведене су радне суботе.

Иако су то, како тврде надлежни, нужне последице штрајка, негодовања због додатних часова и даље има. Надокнада часова током радне недеље некако тече, али су највећи проблем радне суботе.

Ученици негодују, кажу да није фер да им се упропасти распуст због тога што су се наставници борили за своје плате.

Суботом су најредовнији професори. Изостанци се, како сазнајемо, најчешће не уписују у дневник, па дођу само они ученици који желе да одговарају и поправе оцену, а учионице су полупразне.

„Слаб је одзив за надокнаду часова суботом, немамо начина да их натерамо да дођу да надокнаде те часове“, каже професор у Медицинској школи у Београду Планинка Јовић.

За такво понашање деца овога пута у великом броју случајева имају подршку родитеља. Из Удружења „Родитељ“ упозоравају да се деци неправедно скраћују слободно време и распуст, посебно онима који ове године завршавају основну или средњу школу.

„Свакодневно добијамо велики број позива који се односе управо на то шта да раде, да ли да пусте децу или не. Ова школска година није била фер према деци и сви проблеми су се сломили преко њихових леђа“, каже Драгана Соћанин из Удружења „Родитељ“.

Љути су и они просветни радници који нису штрајковали тоталном обуставом рада, већ само скраћењем часова. Одлуку да и они надокнађују пропуштено сматрају неоснованом, јер су, како кажу, сажели градиво и све стигли.

„То сажимање градива омогућило је да се раздвоји битно до небитног и апсолутно тврдим да су планови и програми испуњени“, каже Радмила Додић из Форума београдских основних школа.

Из Министарства просвете стиже другачији одговор. „Не можете урадити за тридесет минута оно што се ради за 45 и не може наставна година да траје 175 уместо 185 наставних дана“, каже помоћник министра просвете и науке Богољуб Лазаревић.

Надлежни подсећају да се пропуштено, колико год то било тешко и напорно, мора надокнадити, квалитетно и по пропису, јер је то једини начин да не буде негативних последица у образовању деце.

У Гимназију проваљивано два пута

Крађа 22 дневника из лесковачке гимназија последња је у низу провала у школе у овом граду. Иако већина школа има видео надзор, али не и ноћне чуваре, лопови су из њих односили олуке, струјомере, рачунаре, делове ограде, па чак и камере које би требало да их обезбеђују.Да лопови не краду само оно што се може уновчити на неком бувљаку, доказ је Гимназија у Лесковцу. Овде су, наиме, на удару дневници и по томе је школа јединствена у јужној Србији.

У децембру прошле године нестала су два дневника из зборнице током ноћи. А у ноћи између недеље и понедељка са истог места нестало је 22 од укупно 32 дневника. Без основне евиденције о ученичком успеху и изостанцима, о примедбама, остала су сва одељење другог и трећег разреда и неколико одељења првог разреда.

Директорка Ивана Илић

– Наш колектив није у стању да види логику ове крађе. Тромесечје је управо завршено, сви имају оцене и сваки професор има сопствену евиденцију коју ће пренети у нове дневнике – објашњава директорка Гимназије Ивана Илић.

Једина лесковачка гимназија налази се у центру града, 150 метара од седишта полиције. Нема видео надзор, а јединствена је и по томе што је најруиниранија школа у граду. Зато лоповима није било тешко да развале стара врата на споредном улазу, обију наставничку учионицу и непримећени изађу са хрпом дневника у рукама или у џаковима.

– И ми ћемо морати уз помоћ донатора и спонзора да набавимо видео надзор. Размишљамо и о решеткама на прозорима и вратима, али како ће то изгледати? – у недоумици је директорка Илић.

Ово је само један у низу примера крађа из лесковачких школа. Пре десетак дана из ОШ “Никола Скобаљић” у Трњану, која има квалитетан видео надзор, однесено је неколико компјутера. Лопови су пронашли непокривени угао, па камере нису ни забележиле овај инцидент.

Нешто раније вандали су ушли у школу “Вожд Карађорђе” у Лесковцу, која такође има видео надзор и рефлекторе. Ништа нису однели, али су направили неред. Нешто касније из исте школе нестао је струјомер.

Градска школа “Васа Пелагић” похарана је више пута упркос видео надзору и рефлекторима, а на удару су најчешће били рачунари. Сличан је случај и са ОШ “Бора Станковић” и ОШ “Трајко Стаменковић” и са Средњом трговачком и школом „Раде Металац“, а у Медицинској школи украдене су спољне камере видео надзора.

Крадљивци остају неоткривени

Готово је занемарљив проценат откривених лопова и уништитеља школске имовине. Полиција никада није ушла у траг онима који су 2005. године, на пример, запалили стару зграду Медицинске школе. Не знају се ни лопови који су у децембра украли дневнике из Гимназије, а јуче нисмо могли да добијемо информацију о томе шта се ради на проналажењу 22 дневника из ове школе.

У последњих 10 година у Лесковцу је забележен само један напад на основце и средњошколце, што наводи на закључак да су ученици релативно безбедни у својим школама и школским двориштима, што није случај са школским зградама које су константно на удару вандала. Дневно присуство школских полицајаца не даје резултате, а ни једна школа нема ноћног чувара.

– Раније смо мислили да је спас у видео надзорима и рефлекторима, па су многе школе купиле опрему, тако што су прикупљале новац од спонзора, родитеља ученика и од локалне самоуправе, али крађа и вандализама и даље има. Ноћни чувар би било најидеалније решење, међутим, о томе се не може чак ни размишљати, јер ни локална самоуправа ни Министарство просвете немају предвиђена средства у буџетима за те намене – објашњава Сузана Станковић Илић, начелница друшвених делатности у Градској управи.

Милица Ивановић

Средњошколци у Србији сваке године имају 100.000 изостанака. Стручњаци подсећају да се раније смањивала оцена из владања и да је било ефекта. Надлежни велику наду полажу у реформу средњошколског образовања.

Сваке године, средњошколци, у просеку, имају око стотину хиљада изостанака. На крају првог полугодишта, сваки ученик у просеку није био на настави скоро три радне недеље, упозоравају из Форума средњих школа. Требало би да реформа средњошколског образовања умањи проблем изостајања са часова.

Изјаве анкетираних ученика, Катарине Срејић, Наташе Стојановић, Весне Јањевић Поповић и Богољуба Лазаревића

Отворено и без устручавања кажу да је школа досадна, претешка и да би волели другачију организацију наставе, па због тога беже са часова.

„Што је много, много је. Понекад имамо седам часова и понекад свих седам или пита или предаје нешто што ми тешко схватамо“, кажу анкетирани ученици и додају да у школи често уче нешто што им у животу неће требати.

У спретно разрађеном механизму оправдавања изостанака, разредни старешина често се бори са ветрењачама.

Катарина Срејић из Гимназије „Свети Сава“ каже да није лако бити разредни старешина и приволети децу да заволе школу, да заволе институцију, да буду ту присутни.

„Има и нас разних и родитеља има разних. Дешавају се велики проблеми када, на крају крајева, треба и родитеље убедити да њихово дете данас, на пример, није дошло у школу“, каже Срејићева.

Ако ученик није био на више од једне трећине часова одређеног предмета, мора да полаже разредни испит. Педагози упозоравају да је то ђацима често циљ.

Педагог Наташа Стојановић објашњава да се деца, просто, растерете у току школске године – обезбеде оцене из девет, десет предмета, а свесно оду на полагање два или три разредна испита.

„То нама отвара проблем дуплих аршина рада са децом у школи, а поготово са оним ученицима који су прави ђаци и поштују све обавезе у школи“, Стојановићева.

Ригорозне казне

Поједине земље прописују ригорозне казне за одсуство са наставе. У Франкфурту, на пример, мајка детета које је много изостајало из школе осуђена је на шест месеци затвора, уз образложење да је образовање обавезно.

Наш закон, који ученику дозвољава 35 неоправданих изостанака, акценат ставља на васпитни рад са дететом и родитељима. Стручњаци подсећају да се раније смањивала оцена из владања и да је било ефекта.

Психолог Весна Јањевић-Поповић каже да је то била строга мера и да би као психолог вероватно раније рекла да је то строго и да не погодује моделима васпитања.

„Али, са друге стране то је опомена да се заустави и дете и родитељ и схватимо да смо учинили нешто што није добро за будућност“, каже Весна Јањевић-Поповић.

Надлежни велику наду полажу у реформу средњошколског образовања.

Богољуб Лазаревић, заменик министра просвете и науке, каже да се изостајање из школе сигурно може решити новим наставним плановима и програмима који ће бити квалитетнији и неће бити оптерећени гомилом чињеница.

„Свакако, треба размислити и о смањењу броја дозвољених неоправданих изостанака“, каже Лазаревић.

Девиза „Важно је снаћи се“ често је присутна као одговор и међу децом и родитељима. Озбиљније схватите школу, поручују стручњаци, мислећи првенствено на родитеље.

Министарство просвете и науке

Поштовани

У прилогу Вам достављам текст ПКУ после састанка од 13. априла 2011. године.

Срдачан поздрав

Кабинет министра

ПРЕУЗМИ ТЕКСТ ПКУ

Сага о минималној цени рада се наставља. Послодавци су демантовали да су се сложили са предлогом синдиката да цена сата од јуна до краја ове године буде 102 динара. О томе да ли ће пристати на то одлучиће на седници Извршног одбора Уније послодаваца Србије. – Договор јесте био да цена буде 102 динара, али пре него што постане коначно, ту одлуку морају да усвоје сви социјални партнери на својим седницама. Ми ћемо о томе расправљати на ИО , али могу да вам кажем да су веома оштре реакције наших чланова – каже председник Уније Небојша Атанацковић.

Он је раније рекао да ће послодавци прихватити одлуку о минималцу коју буде донела држава, али да је цена од 102 динара била пре свега предлог синдиката, а да је држава у овом случају „остала недоречена“. „Ја сам то рекао, али не знам како ће остали чланови одлучити“, истиче Атанацковић. Основни проблем, према његовим речима, уствари и није само цифра од 102 динара.

– Можда бисмо и прихватили да цена рада буде 102 динара, ако би се и држава кроз подизање неопорезивог дела зараде одрекла свог дела прихода у буџету и тако компензовала овај трошак предузећима. – истиче Атанацковић. Подизање минималне зараде за осам одсто од јуна је, сматра он, контрапродуктивно за привреду у којој се још увек губе радна места јер ће минималац убудуће бити 60 одсто просечне зараде у привреди, што је највећи просек у Европи (максимални удео минималне плате у просечној заради у привреди је у Луксембургу и износи 52,74 одсто).

Потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа и власник компаније Модус Милан Кнежевић каже за Данас да његови радници примају више од минималца али да се они сигурно неће придржавати минималне цене рада јер „нису учествовали у договору“ и немају пара да то плате.

– Нико не пита да ли привреда то може да плати. У доношењу такве одлуке су учествовали нерепрезентативна Унија послодаваца и нерепрезентативан синдикат Независност и ми је нећемо примењивати – тврди Кнежевић. Постоји неколико истина, напомиње он, а једна од њих је да Влада годинама обезбеђује приходе за буџет подизањем цене рада за износ инфлације и да највећу корист од тога има управо буџет.

– То није брига за оне који примају минималаца већ за буџет. Навешћу само један пример, у Чешкој су плате у реалном сектору 20 одсто више него у јавном, у Србији су плате јавном сектору 40 одсто више него у реалном – истиче Кнежевић.

Иако Асоцијација слободних и независних синдиката није учествовала на седницама СЕС-а, председница Ранка Савић каже за Данас да је одлука о повећању цене радног сата за седам динара за њих прихватљива, али и да је поражавајућа чињеница да је земља коју наши политичари називају лидером у региону држава са најнижом минималном зарадом у окружењу.

– Словенци имају минималац већи од 700 евра, у Хрватској је он већи од 400 евра, а ми ћемо са овим повећањем имати око 170 евра – истиче Савићева. Проблем је и тај што, напомиње она, држава није одредила механизме заштите и што је у Србији више од пола оних који примају минималац – никада не виде тај новац.

– Ако у Србији има око 110.000 оних који примају минималну зараду, 30.000 њих ради у јавном сектору и они су једини који ће тај новац сигурно примити. Више од половине неће добити ни тај законом загарантовани минимум – истиче Савићева.

Она као пример наводи компанију Јумко из Врања у којој радници који раде у три смене примају око 9.000 динара месечно. Она каже да је свесна тога у каквој је ситуацији привреда у Србији и да је највећа кривица због неисплаћивања зарада пре свега на држави јер она низом намета оптерећује послодавце.

Љиљана Буквић