Насловна2021-12-13T17:10:59+01:00

ПРВИ МАЈ ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ УВЕК УЗ СВОЈЕ ЧЛАНСТВО СРЕЋНИ ПРАЗНИЦИ ПРОТЕСТ ПРОТЕСТНИ СКУП-02.10.-БЕОГРАД ПРОТЕСТ КРАЉЕВО ПРОТЕСТ НОВИ САД ПРОТЕСТ ШАБАЦ
10.02. 2017.

САСТАНАК СА МИНИСТРОМ ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА

Categories: Актуелно|

Дана 10. фебруара одржан је састанак Министра просвете, накуке и технолошког развоја са представницима три репрезентативна синдиката запослених у образовању (ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ, СОС, СРПС) у вези са платама запослених који раде на пословима на којима се захтева трећи и четврти степеном стручне спреме. Састанку су присуствовали и чланови синдиката који раде на пословима на којима се захтева трећи и четврти степен стручне спреме. Министар је препознао проблем, уважио мишљења и предлоге решења дугогодишњег проблема и ускоро ће изаћи са предлогом за решења које ће презентовати на седници Владе РС и састанку са ММФ-ом у оквиру комплетних реформи система образовања.
проф. др Томислав Живановић

8.02. 2017.

ОД СУМРАКА ДО СВИТАЊА… ИЛИ У ОБРНУТОМ СМЕРУ…

Categories: Актуелно|

IMG 20170208 083310

Представници четири репрезентативна синдиката просвете данас су на састанку који је трајао пуних шест сати, пред представницима МПНТР аргументовано бранили своје примедбе и ставове у вези са Нацртом новог ЗОСОВ-а. У исцрпној и исцрпљујућој расправи највише пажње посвећено је члановима који регулишу заснивање радног односа, преузимање запослених, надлежност, права и обавезе органа управљања, директора установе, као и заштиту права и интереса запослених. Сукоб мишљења прерастао је у прави интелектуални рат када су се синдикалци обрушили на чланове Нацрта ЗОСОВ-а који предвиђају могућност повећања норме наставника и обавезу боравка у установи у трајању од најмање тридесет сати недељно. Многе примедбе представљале су усаглашен став сва четири синдиката, као што је, рецимо, брисање члана којим се омогућава оснивање Агенције за образовање, укидање неоправдано високих надокнада члановима два просветна савета, укидање могућности директору, који је у статусу функционера, да држи наставу…
Шта нам предстоји?
За петак је предвиђен последњи састанак представника репрезентативних синдиката и министра лично. Тада ће први човек српског школства показати колико има слуха и разумевања за корекције Нацрта ЗОСОВ-а које долазе од оних који су, како нам данас у петоминутном обраћању сам рече: носиоци реформи у образовању. Па… да се уздамо у ту реч.

IMG 20170208 094454

6.02. 2017.

ЧЕМУ СЛУЖИ ОБРАЗОВАЊЕ?

Categories: Актуелно|

studenti mmilenkovic 03

Фото : Милован Миленковић / Камерадес

МАШИНА, Марија Јаковљевић

Транзициони оптимизам према реформи образовања показао се нереалним. Упркос прогнозама либералних теоретичара и обећањима политичара, доступност образовања и шансе за запослење нису постале боље.
Да ли заиста образовне програме треба свести на учење писања пословних имејлова и развијање бизнис вештина? Чак и поред свих интернет извора и садржаја каријерног унапређења који се нуде у сфери неформалног образовања? Коме иде у корист одбацивање теоријског образовања које би требало да нам даје алате за критичко разумевање света око нас и сналажење у њему? Чему нам уопште служи образовање, посебно факултетско и шта хоћемо од њега? Да ли је немогуће помирити његову инструменталну функцију, као канала који нам омогућава прибављање друштвеног признања и одобрења да се бавимо одређеним послом, и са друге стране простора за учење, упознавање себе, саморазвој и откривање, дељење и стварање знања у области(ма) која нас интересује? Одговор на ово питање зависи од система економско-политичких односа који у знатној мери обликује образовно поље и каријерну путању.
У капитализму је превише оних који ће високо образовање бирати у складу са својим интересовањима, али завршити тако што ће радити неке послове невезане за њих, и то углавном испод својих квалификација, јер капитализму није потребно оно што њих интересује. Такође, превише је оних који ће образовање гледати искључиво као пут ка добро плаћеним пословима, где ће их такво образовање неретко оставити слепим за проблематичности друштва у коме живе, па и за проблематичност њихове сопствене позиције у друштвеној структури. Но можемо замислити и створити другачији политичко-економски оквир где је економија у служби задовољења друштва а не обрнуто, односно где није постављена тако да корист има мали слој повлашћених, друштво у коме је заиста важно да свако може да ради на својим интересовањима, где се може запослити тако да бавећи се оним што га занима доприноси заједници и где би био праведно плаћен за свој рад. Да бисмо дошли до тог друштва, морамо изменити темељне претпоставке постојећег система и отклонити све оне негативне последице садашњег реда ствари.

Романса либералних теоретичара и доносилаца одлука

Ширење неолибералне парадигме треба пратити кроз спрегу академских, политичких и економских елита. Импликације су свуда исте: редефинисање постојећих оквира, промена очекивања од институција и пребацивање одговорности за (не)успех у позиционирању на друштвеним лествицама на индивидуу. Конкретно на образовном плану, Болоњска реформа је логични наставак либерализације друштвеног система и стога поље високог образовања не може бити изузето из системског редефинисања друштва. Њу је пратила промена у приступачности различитих нивоа образовања услед његове комерцијализације, затим промена квалитета и донекле форме образовања те индивидуалистичке и тржишне вредности које се промовишу кроз курикулуме и методе рада.
„Хватање корака с развијеним светом“, како се Болоња представља у Србији, није решило проблеме младих. Земља је деиндустријализована, приватни сектор не може да надомести губитак радних места из јавног сектора, где је „привремено“ забрањено запошљавање услед његове наводне прегломазности, а цивилни сектор, ионако мали, сада има још мање могућности за стабилна запослења, с обзиром на то да се донаторски новац преусмерава на неразвијеније земље и регионе. Тако се, с једне стране, инсистира на повећавању резервоара високообразоване радне снаге, а са друге урушава домаћа привреда, па се поставља питање где ће се сви ти млади људи запослити и под којим условима.
Бум уписаних студената није пак значио и уклањање класних препрека у приступу високом образовању. Већа је шанса да ће студенти из радничке класе и мањинских група завршити на мање престижним факултетима, и да ће њихова искуства бити другачија од искуства њихових колега из више класе. Чињеница је да у капитализму неупоредиво више користи од високог образовања имају они који долазе из богатијих породица, што су показала упоредна истраживања која су пратила генерације студената седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година прошлог века у западном свету, а чији закључци важе и данас.

Изневерена очекивања ‒ чија је одговорност?

Истраживање рађено 2009. године забележило је да се од факултета првенствено очекује стицање компетенција за запошљавање, смањење ризика од незапослености, стицање важних социјалних контаката и контаката за даљу каријеру и на крају добра основа за даље образовање. Ипак, диплома основних студија често се показује као недовољна за обављање многих послова, што значи додатне финансијске издатке за наредни ниво образовања. Након стицања звања и изласка на тржиште, многи студенти бивају разочарани. Више од трећине младих стручњака данас, због тешког проналажења посла, сматра да је требало да упишу други факултет (34%), или студијски програм (41%), забележило је истраживање из 2014. године у оквиру ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекта.1
Истраживања су такође показала да млади који стекну високо образовање и изађу на тржиште у ситуацији лоше економије имају веће шансе да заврше на неодговарајућим пословима и да током целог живота буду лошије плаћени него што би се очекивало за њихов ниво квалификација. Пошто нема довољно адекватних послова за високообразоване, њиховим попуњавањем нижих позиција има двоструке импликације: док послодавац добија боље квалификовану радну снагу коју не мора да плаћа у складу с квалификацијама, са тих истих места истискују се они с нижим образовањем. Илустративно је да је у Северној Америци скоро половина запослених деведесетих година била подзапослена,2 што значи да су радили послове и били плаћени исподсвог знања и квалификација.
У једном ОЕЦД-овом извештају се наводи да су млади неретко сами одговорни за своју ситуацију (незапосленост, подзапосленост, рад на (лошим) пословима невезаним за струку) услед лошег избора образовања, који није у складу с потражњом на тржишту. Претпоставља се, дакле, да је могуће да појединац има поуздане информације о будућим потребама тржишта. С друге стране, и када бисмо начелно могли да претпоставимо која ће занимања бити тражена, то не значи да млади имају могућности да плате школарине и пратеће трошкове за те факултете, што нас враћа на проблематику класне репродукције. Чак и да успешно прођу кроз образовни процес и стекну диплому високо вреднованог факултета, остају проблеми великог броја свршених студената у већини области и негативних утицаја економије која стагнира или је у кризи.

Шансе за образовање и запослење

Почетак трансформације у Србији ка тзв. демократији, демонтирањем постојећих институција и система друштвене заштите и давањем апсолутног примата приватном власништву и тржишту као врховном регулатору, био је праћен нереалним оптимизмом да ће систем постати уређенији те да ћемо имати боље шансе за образовање и запослење. Иако и даље често мешамо узроке и последице када говоримо о томе зашто нам је лоше, за многе ствари је ипак постало јасно да су „празне приче“. Стога не чуди пад генерацијског оптимизма у периоду између 2007. и 2011. године, детектован у социолошким истраживањима у којима су испитивани млади, њихове амбиције, перцепције и стратегије. У перцепцијама младих о факторима за напредовање у Србији квалитетно образовање је пало с првог места, на коме је било 2007. године, на четврто место 2011. године, иза познавања „правих људи“, богатог порекла и политичке ангажованости, према проценама младих људи.
У условима општег урушавање економије, осиромашења и смањивања расположивих ресурса, није необично да се млади ослањају на породицу током школовања и тражења посла, а у мањој или већој мери и кад се запосле. Није то питање менталитета, како се често представља у јавности, већ рационална реакција на непостојање окружења подстицајног за образовање и рад.
Но породица није само подршка већ и „камен спотицања“ у класно поларизирајућем друштву. Према подацима социолошких истраживања из 2012. године, чак 60,5% младих задржава исти ниво образовања као и родитељи. Дакле иако 40% младих из једне генерације уђе у високообразовни процес, највише шанси да га заврше имају они чији родитељи имају високо, а потом средње образовање. Разлог томе је читав сплет породичних ресурса који су класно условљени и за које се испоставља да омогућавају или онемогућавају достизање жељеног образовног нивоа.
Ипак, процес трансформације узроковао је и знатно осиромашење и довео у ризик средње слојеве, који су се репродуковали одржавањем друштвених веза. Социјални капитал који се преносио кроз генерације уписивањем истог факултета и одабиром породичног занимања сада је неретко урушен. Либерализација свих друштвених сфера и урушавање јавног сектора, у коме је раније било највише запослених, у знатној мери кидају везе међу старијом генерацијом квалификованог радништва и тиме смањују ресурсе за боље образовање и запослење младих из тих слојева. Тиме се и млади са социјалним капиталом (нпр. студенти медицине чији су родитељи лекари) такође налазе у ризику.
Евидентно је да студенти одређених области лакше долазе до (доброг) запослења. Но избор области студија не обликује само шансе да се добије посао, те да ли ће тај посао бити у струци, већ и какав тип уговора ће бити закључен с послодавцем. Са ступањем на снагу додатно либерализованог Закона о раду и са експанзијом аутсорсинга, реално је очекивати знатно повећање удела раније нестандардних радних аранжмана, односно све већу оријентацију запошљавања на одређено време.
Све ово пак много чешће доводи до даље фрагментације и интензивирања конкуренције међу младима, него што долази до удруживања у циљу побољшавања услова образовања и рада. Студентски покрет као да се на сваких пар година ресетује, што није необично када се има у виду проточност људи кроз образовни систем. Уколико новоформирани студентски покрети Новог Сада и Београда успоставе добру структуру и канале комуникације и повежу се с другим прогресивним покретима, има наде да се даља ерозија образовних и радних права може обуздати јаким притиском на доносиоце одлука.

1. Лажетић, П., Живадиновић, И. (ур.) 2014. Од студента до (не)запосленог стручњака ‒ Преглед резултата истраживања о дипломираним студентима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори у оквиру ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекта. Универзитет у Крагујевцу, ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекат
2. Млади радници и радници имигранти предњаче у преквалификованости у односу на потребе позиција које заузимају. Они којима посебно мањкају корисни контакти у ситуацији без посла лако завршавају на улици и у потпуној беди.
3. ЦОНГРАД истраживање наводи да најчешће они који су студирали бионауке (71,6%), право (65,7%), личне услуге (65,2%), хуманистичке науке (60,5%), новинарство и информисање (56,9%), друштвене науке (56,1%), медицину (54,8%), физику и хемију (53,3%), образовање наставника и образовне науке (51,9%), производњу и прераду (51,6%) добијају уговоре на одређено време, а да они који су завршили студије из области информатике и рачунарства (62,5%), математике (54,0%), ветерине (54,1%), бизниса, менаџмента и администрације (51,5%), пољопривреде, шумарства и рибарства (48,2%), архитектуре и грађевине (47,7%), производње и прераде (46,5%) чешће добијају уговоре на неодређено.

3.02. 2017.

САСТАНАК ПРЕДСТАВНИКА РЕПРЕЗЕНТАТИВНИХ СИНДИКАТА СА МИНИСТРОМ ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛШКОГ РАЗВОЈА И ПРЕДСТАВНИЦИМА РАДНЕ ГРУПЕ ЗА ИЗРАДУ ЗОСОВ-а

Categories: Актуелно|

IMG 20170203 091323

У Министарству просвете, науке и технолошког развоја данас је уприличен први састанак представника репрезентативних синдиката са министром и представницима Радне групе која је припремила Нацрт ЗОСОВ-а.
Представници синдиката изнели су своје незадовољство што су били искључени из процеса обликовања овог значајног правног акта и што многа усаглашена решења, која је постигла претходна Радна група током 2014. и 2015. године нису укључена.
Представнице ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ нагласиле су неопходност решавања проблема преузимања запослених као приоритетног начина заснивања радног односа, заштиту запослених од стране родитеља, старатеља и уопште трећих лица, као и неопходност решавања питања избора и овлашћења директора.
Поред ових најзначајнијих тема ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ припремио је читав низ примедаба, коментара и предлога, чије усвајање има за циљ креирање закона који је у интересу свих запослених у образовању.

2.02. 2017.

ПОЛИТИЗАЦИЈА ПРОСВЕТЕ КАО У ДОБА КОМУНИСТА

Categories: Актуелно|

0506foto FoNet Zoran Mrdja

 

В. Андрић, ДАНАС

* Централизација просветних надлежности у рукама министра * Министар може предузимати драконске мере против надлежних завода и НПС-а

Председник Националног просветног савета Александар Липковски затражио је од министра просвете Младена Шарчевића да одмах суспендује даљи рад на нацрту новог Закона о основама система образовања и васпитања и распусти радну групу која се тим послом бави.

Он је предложио да се формира нова радна група за измене и допуне постојећег закона, у коју би биле равноправно укључене стручне и друге заинтересоване групе преко својих представника.

– Поправке не могу променити генералну намеру писца нацрта, а то је централизација просветних надлежности у рукама једног човека, до сада невиђена у српској просвети, као и политизација просвете која подсећа на ону из доба владавине Комунистичке партије. Овај закон, ако буде усвојен, може довести до несагледивих штетних последица – упозорава Липковски.

Он критикује ново законско решење по којем Национални просветни савет (НПС) именује Влада, а не Скупштина Србије као досад, напомињући да се тиме умањује изворни ауторитет Савета, који ће бити у потпуности потчињен Министарству.

У нацрту Закона о основама система образовања и васпитања, у који је Данас имао увид, предложено је смањење броја чланова НПС-а, са садашњих 43, на 29, а њихов мандат трајаће четири, уместо досадашњих шест година. Липковски указује да је број представника универзитета у Савету драстично смањен, са 13 на свега четири, и то једног на предлог САНУ и три из Конференције универзитета Србије.

– Када је реч о надлежностима, по важећем закону НПС, између осталог, усваја наставне планове, програме и стандарде. Сада не усваја ништа, већ само даје мишљење. Чак ни не предлаже ништа релевантно. Надлежности су му чак мање него Савету за средње стручно образовање и образовање одраслих, који макар предлаже неке стандарде. Овакав НПС не треба ни да постоји. Све надлежности које су одузете Савету пребачене су министру у овом и другим члановима – наводи Липковски, уз опаску да се речи „доноси“ или „утврђује министар“ понављају у тексту 25 пута, а сама реч „министар“ чак 88 пута.

Он тврди да министар може предузимати драконске мере против надлежних завода и савета.

– Ако му се не свиђа резултат рада комисије завода, он може да оснује своју комисију, може да казни завод и његовог директора, али и да покрене разрешење чланова савета. Овакви заводи ће у следећој ревизији закона бити укинути као непотребни – оцењује Липковски.

Како је наш лист писао, Министарство је одустало од промене састава школског одбора, али је то тело развлашћено у избору директора, кога ће убудуће именовати министар просвете. Нацрт, наиме, предвиђа да се директор бира на основу конкурса, који расписује школски одбор. По истеку рока за пријаву кандидата одбор формира комисију која спроводи поступак за избор, односно обрађује конкурсну документацију, утврђује да ли кандидати испуњавају услов за ту функцију, прибавља мишљење наставничког већа и обавља интервју са кандидатима. Комисија у обзир узима и доказе о стручном усавршавању, објављеним стручним радовима и резултатима стручно-педагошког надзора, а уколико се на конкурс јави лице које је претходно обављало дужност директора, од значаја је оцена са екстерне евалуације установе. Ни у овом закону нема ограничења броја мандата, а новина је да се директору чува радно мести за време периода на који је постављен, док је сада то обавеза само у првом мандату. Коментаришући овај предлог, Александар Липковски сматра да ће „само подобни моћи да буду директори, што повлачи и подобност наставника“.

У нацрту је предвиђено да директору престаје дужност када напуни 65 година живота, на лични захтев, истеком мандата или разрешењем, што је такође у рукама министра. Прелазним и завршним одредбама је прецизирано да је орган управљања дужан да распише конкурс за избор директора у року од шест месеци од ступања на снагу закона.

Време проведено у школи
Нацрт закона доноси још неколико новина: могућност оснивања установе по моделу јавно-приватног партнерства, секторских већа као стручних тела за одређене секторе рада, а планирано је и формирање општинских савета родитеља. У овом закону није дефинисано недељно оптерећење ученика, али се у једном члану наводи да се време које ученик проводи у школи изражава у сатима и обухвата часове обавезних, изборних програма и време проведено у активностима. Шта то конкретно значи биће прецизирано другим законом.

Go to Top