Фото : Милован Миленковић / Камерадес

МАШИНА, Марија Јаковљевић

Транзициони оптимизам према реформи образовања показао се нереалним. Упркос прогнозама либералних теоретичара и обећањима политичара, доступност образовања и шансе за запослење нису постале боље.
Да ли заиста образовне програме треба свести на учење писања пословних имејлова и развијање бизнис вештина? Чак и поред свих интернет извора и садржаја каријерног унапређења који се нуде у сфери неформалног образовања? Коме иде у корист одбацивање теоријског образовања које би требало да нам даје алате за критичко разумевање света око нас и сналажење у њему? Чему нам уопште служи образовање, посебно факултетско и шта хоћемо од њега? Да ли је немогуће помирити његову инструменталну функцију, као канала који нам омогућава прибављање друштвеног признања и одобрења да се бавимо одређеним послом, и са друге стране простора за учење, упознавање себе, саморазвој и откривање, дељење и стварање знања у области(ма) која нас интересује? Одговор на ово питање зависи од система економско-политичких односа који у знатној мери обликује образовно поље и каријерну путању.
У капитализму је превише оних који ће високо образовање бирати у складу са својим интересовањима, али завршити тако што ће радити неке послове невезане за њих, и то углавном испод својих квалификација, јер капитализму није потребно оно што њих интересује. Такође, превише је оних који ће образовање гледати искључиво као пут ка добро плаћеним пословима, где ће их такво образовање неретко оставити слепим за проблематичности друштва у коме живе, па и за проблематичност њихове сопствене позиције у друштвеној структури. Но можемо замислити и створити другачији политичко-економски оквир где је економија у служби задовољења друштва а не обрнуто, односно где није постављена тако да корист има мали слој повлашћених, друштво у коме је заиста важно да свако може да ради на својим интересовањима, где се може запослити тако да бавећи се оним што га занима доприноси заједници и где би био праведно плаћен за свој рад. Да бисмо дошли до тог друштва, морамо изменити темељне претпоставке постојећег система и отклонити све оне негативне последице садашњег реда ствари.

Романса либералних теоретичара и доносилаца одлука

Ширење неолибералне парадигме треба пратити кроз спрегу академских, политичких и економских елита. Импликације су свуда исте: редефинисање постојећих оквира, промена очекивања од институција и пребацивање одговорности за (не)успех у позиционирању на друштвеним лествицама на индивидуу. Конкретно на образовном плану, Болоњска реформа је логични наставак либерализације друштвеног система и стога поље високог образовања не може бити изузето из системског редефинисања друштва. Њу је пратила промена у приступачности различитих нивоа образовања услед његове комерцијализације, затим промена квалитета и донекле форме образовања те индивидуалистичке и тржишне вредности које се промовишу кроз курикулуме и методе рада.
„Хватање корака с развијеним светом“, како се Болоња представља у Србији, није решило проблеме младих. Земља је деиндустријализована, приватни сектор не може да надомести губитак радних места из јавног сектора, где је „привремено“ забрањено запошљавање услед његове наводне прегломазности, а цивилни сектор, ионако мали, сада има још мање могућности за стабилна запослења, с обзиром на то да се донаторски новац преусмерава на неразвијеније земље и регионе. Тако се, с једне стране, инсистира на повећавању резервоара високообразоване радне снаге, а са друге урушава домаћа привреда, па се поставља питање где ће се сви ти млади људи запослити и под којим условима.
Бум уписаних студената није пак значио и уклањање класних препрека у приступу високом образовању. Већа је шанса да ће студенти из радничке класе и мањинских група завршити на мање престижним факултетима, и да ће њихова искуства бити другачија од искуства њихових колега из више класе. Чињеница је да у капитализму неупоредиво више користи од високог образовања имају они који долазе из богатијих породица, што су показала упоредна истраживања која су пратила генерације студената седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година прошлог века у западном свету, а чији закључци важе и данас.

Изневерена очекивања ‒ чија је одговорност?

Истраживање рађено 2009. године забележило је да се од факултета првенствено очекује стицање компетенција за запошљавање, смањење ризика од незапослености, стицање важних социјалних контаката и контаката за даљу каријеру и на крају добра основа за даље образовање. Ипак, диплома основних студија често се показује као недовољна за обављање многих послова, што значи додатне финансијске издатке за наредни ниво образовања. Након стицања звања и изласка на тржиште, многи студенти бивају разочарани. Више од трећине младих стручњака данас, због тешког проналажења посла, сматра да је требало да упишу други факултет (34%), или студијски програм (41%), забележило је истраживање из 2014. године у оквиру ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекта.1
Истраживања су такође показала да млади који стекну високо образовање и изађу на тржиште у ситуацији лоше економије имају веће шансе да заврше на неодговарајућим пословима и да током целог живота буду лошије плаћени него што би се очекивало за њихов ниво квалификација. Пошто нема довољно адекватних послова за високообразоване, њиховим попуњавањем нижих позиција има двоструке импликације: док послодавац добија боље квалификовану радну снагу коју не мора да плаћа у складу с квалификацијама, са тих истих места истискују се они с нижим образовањем. Илустративно је да је у Северној Америци скоро половина запослених деведесетих година била подзапослена,2 што значи да су радили послове и били плаћени исподсвог знања и квалификација.
У једном ОЕЦД-овом извештају се наводи да су млади неретко сами одговорни за своју ситуацију (незапосленост, подзапосленост, рад на (лошим) пословима невезаним за струку) услед лошег избора образовања, који није у складу с потражњом на тржишту. Претпоставља се, дакле, да је могуће да појединац има поуздане информације о будућим потребама тржишта. С друге стране, и када бисмо начелно могли да претпоставимо која ће занимања бити тражена, то не значи да млади имају могућности да плате школарине и пратеће трошкове за те факултете, што нас враћа на проблематику класне репродукције. Чак и да успешно прођу кроз образовни процес и стекну диплому високо вреднованог факултета, остају проблеми великог броја свршених студената у већини области и негативних утицаја економије која стагнира или је у кризи.

Шансе за образовање и запослење

Почетак трансформације у Србији ка тзв. демократији, демонтирањем постојећих институција и система друштвене заштите и давањем апсолутног примата приватном власништву и тржишту као врховном регулатору, био је праћен нереалним оптимизмом да ће систем постати уређенији те да ћемо имати боље шансе за образовање и запослење. Иако и даље често мешамо узроке и последице када говоримо о томе зашто нам је лоше, за многе ствари је ипак постало јасно да су „празне приче“. Стога не чуди пад генерацијског оптимизма у периоду између 2007. и 2011. године, детектован у социолошким истраживањима у којима су испитивани млади, њихове амбиције, перцепције и стратегије. У перцепцијама младих о факторима за напредовање у Србији квалитетно образовање је пало с првог места, на коме је било 2007. године, на четврто место 2011. године, иза познавања „правих људи“, богатог порекла и политичке ангажованости, према проценама младих људи.
У условима општег урушавање економије, осиромашења и смањивања расположивих ресурса, није необично да се млади ослањају на породицу током школовања и тражења посла, а у мањој или већој мери и кад се запосле. Није то питање менталитета, како се често представља у јавности, већ рационална реакција на непостојање окружења подстицајног за образовање и рад.
Но породица није само подршка већ и „камен спотицања“ у класно поларизирајућем друштву. Према подацима социолошких истраживања из 2012. године, чак 60,5% младих задржава исти ниво образовања као и родитељи. Дакле иако 40% младих из једне генерације уђе у високообразовни процес, највише шанси да га заврше имају они чији родитељи имају високо, а потом средње образовање. Разлог томе је читав сплет породичних ресурса који су класно условљени и за које се испоставља да омогућавају или онемогућавају достизање жељеног образовног нивоа.
Ипак, процес трансформације узроковао је и знатно осиромашење и довео у ризик средње слојеве, који су се репродуковали одржавањем друштвених веза. Социјални капитал који се преносио кроз генерације уписивањем истог факултета и одабиром породичног занимања сада је неретко урушен. Либерализација свих друштвених сфера и урушавање јавног сектора, у коме је раније било највише запослених, у знатној мери кидају везе међу старијом генерацијом квалификованог радништва и тиме смањују ресурсе за боље образовање и запослење младих из тих слојева. Тиме се и млади са социјалним капиталом (нпр. студенти медицине чији су родитељи лекари) такође налазе у ризику.
Евидентно је да студенти одређених области лакше долазе до (доброг) запослења. Но избор области студија не обликује само шансе да се добије посао, те да ли ће тај посао бити у струци, већ и какав тип уговора ће бити закључен с послодавцем. Са ступањем на снагу додатно либерализованог Закона о раду и са експанзијом аутсорсинга, реално је очекивати знатно повећање удела раније нестандардних радних аранжмана, односно све већу оријентацију запошљавања на одређено време.
Све ово пак много чешће доводи до даље фрагментације и интензивирања конкуренције међу младима, него што долази до удруживања у циљу побољшавања услова образовања и рада. Студентски покрет као да се на сваких пар година ресетује, што није необично када се има у виду проточност људи кроз образовни систем. Уколико новоформирани студентски покрети Новог Сада и Београда успоставе добру структуру и канале комуникације и повежу се с другим прогресивним покретима, има наде да се даља ерозија образовних и радних права може обуздати јаким притиском на доносиоце одлука.

1. Лажетић, П., Живадиновић, И. (ур.) 2014. Од студента до (не)запосленог стручњака ‒ Преглед резултата истраживања о дипломираним студентима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори у оквиру ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекта. Универзитет у Крагујевцу, ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекат
2. Млади радници и радници имигранти предњаче у преквалификованости у односу на потребе позиција које заузимају. Они којима посебно мањкају корисни контакти у ситуацији без посла лако завршавају на улици и у потпуној беди.
3. ЦОНГРАД истраживање наводи да најчешће они који су студирали бионауке (71,6%), право (65,7%), личне услуге (65,2%), хуманистичке науке (60,5%), новинарство и информисање (56,9%), друштвене науке (56,1%), медицину (54,8%), физику и хемију (53,3%), образовање наставника и образовне науке (51,9%), производњу и прераду (51,6%) добијају уговоре на одређено време, а да они који су завршили студије из области информатике и рачунарства (62,5%), математике (54,0%), ветерине (54,1%), бизниса, менаџмента и администрације (51,5%), пољопривреде, шумарства и рибарства (48,2%), архитектуре и грађевине (47,7%), производње и прераде (46,5%) чешће добијају уговоре на неодређено.

Преузми

У Министарству просвете, науке и технолошког развоја данас је уприличен први састанак представника репрезентативних синдиката са министром и представницима Радне групе која је припремила Нацрт ЗОСОВ-а.
Представници синдиката изнели су своје незадовољство што су били искључени из процеса обликовања овог значајног правног акта и што многа усаглашена решења, која је постигла претходна Радна група током 2014. и 2015. године нису укључена.
Представнице ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ нагласиле су неопходност решавања проблема преузимања запослених као приоритетног начина заснивања радног односа, заштиту запослених од стране родитеља, старатеља и уопште трећих лица, као и неопходност решавања питања избора и овлашћења директора.
Поред ових најзначајнијих тема ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ припремио је читав низ примедаба, коментара и предлога, чије усвајање има за циљ креирање закона који је у интересу свих запослених у образовању.

 

В. Андрић, ДАНАС

* Централизација просветних надлежности у рукама министра * Министар може предузимати драконске мере против надлежних завода и НПС-а

Председник Националног просветног савета Александар Липковски затражио је од министра просвете Младена Шарчевића да одмах суспендује даљи рад на нацрту новог Закона о основама система образовања и васпитања и распусти радну групу која се тим послом бави.

Он је предложио да се формира нова радна група за измене и допуне постојећег закона, у коју би биле равноправно укључене стручне и друге заинтересоване групе преко својих представника.

– Поправке не могу променити генералну намеру писца нацрта, а то је централизација просветних надлежности у рукама једног човека, до сада невиђена у српској просвети, као и политизација просвете која подсећа на ону из доба владавине Комунистичке партије. Овај закон, ако буде усвојен, може довести до несагледивих штетних последица – упозорава Липковски.

Он критикује ново законско решење по којем Национални просветни савет (НПС) именује Влада, а не Скупштина Србије као досад, напомињући да се тиме умањује изворни ауторитет Савета, који ће бити у потпуности потчињен Министарству.

У нацрту Закона о основама система образовања и васпитања, у који је Данас имао увид, предложено је смањење броја чланова НПС-а, са садашњих 43, на 29, а њихов мандат трајаће четири, уместо досадашњих шест година. Липковски указује да је број представника универзитета у Савету драстично смањен, са 13 на свега четири, и то једног на предлог САНУ и три из Конференције универзитета Србије.

– Када је реч о надлежностима, по важећем закону НПС, између осталог, усваја наставне планове, програме и стандарде. Сада не усваја ништа, већ само даје мишљење. Чак ни не предлаже ништа релевантно. Надлежности су му чак мање него Савету за средње стручно образовање и образовање одраслих, који макар предлаже неке стандарде. Овакав НПС не треба ни да постоји. Све надлежности које су одузете Савету пребачене су министру у овом и другим члановима – наводи Липковски, уз опаску да се речи „доноси“ или „утврђује министар“ понављају у тексту 25 пута, а сама реч „министар“ чак 88 пута.

Он тврди да министар може предузимати драконске мере против надлежних завода и савета.

– Ако му се не свиђа резултат рада комисије завода, он може да оснује своју комисију, може да казни завод и његовог директора, али и да покрене разрешење чланова савета. Овакви заводи ће у следећој ревизији закона бити укинути као непотребни – оцењује Липковски.

Како је наш лист писао, Министарство је одустало од промене састава школског одбора, али је то тело развлашћено у избору директора, кога ће убудуће именовати министар просвете. Нацрт, наиме, предвиђа да се директор бира на основу конкурса, који расписује школски одбор. По истеку рока за пријаву кандидата одбор формира комисију која спроводи поступак за избор, односно обрађује конкурсну документацију, утврђује да ли кандидати испуњавају услов за ту функцију, прибавља мишљење наставничког већа и обавља интервју са кандидатима. Комисија у обзир узима и доказе о стручном усавршавању, објављеним стручним радовима и резултатима стручно-педагошког надзора, а уколико се на конкурс јави лице које је претходно обављало дужност директора, од значаја је оцена са екстерне евалуације установе. Ни у овом закону нема ограничења броја мандата, а новина је да се директору чува радно мести за време периода на који је постављен, док је сада то обавеза само у првом мандату. Коментаришући овај предлог, Александар Липковски сматра да ће „само подобни моћи да буду директори, што повлачи и подобност наставника“.

У нацрту је предвиђено да директору престаје дужност када напуни 65 година живота, на лични захтев, истеком мандата или разрешењем, што је такође у рукама министра. Прелазним и завршним одредбама је прецизирано да је орган управљања дужан да распише конкурс за избор директора у року од шест месеци од ступања на снагу закона.

Време проведено у школи
Нацрт закона доноси још неколико новина: могућност оснивања установе по моделу јавно-приватног партнерства, секторских већа као стручних тела за одређене секторе рада, а планирано је и формирање општинских савета родитеља. У овом закону није дефинисано недељно оптерећење ученика, али се у једном члану наводи да се време које ученик проводи у школи изражава у сатима и обухвата часове обавезних, изборних програма и време проведено у активностима. Шта то конкретно значи биће прецизирано другим законом.

Преузми

 

Преузми

ДАНАС: В. Андрић

Захтев за исплату једнократне новчане помоћи запосленима у образовању није реалан, јер збрињавањем дела технолошких вишкова нису остварене реалне уштеде.

Ако део вишкова збринете на места оних који су у току једне године отишли у пензију, само сте изнивелисали стање. То није уштеђен новац већ само није направљен нови минус – каже у интервјуу за Данас Младен Шарчевић, министар просвете, науке и технолошког развоја, поводом захтева сва четири репрезентативна синдиката да им се исплати помоћ или награда.

Он очекује да ће до почетка наредне школске године око 1.200 људи отићи из образовног система уз отпремнине, али у овом тренутку не може да прецизира које ће се све категорије запослених наћи на том списку. Напомиње да ће можда доћи до вишкова у стручним школама које не буду уписале довољан број ученика, али и да ће бити благог запошљавања информатичара због увођења информатике као обавезног предмета у основној школи од септембра.

*Нацрт новог Закон о основама система образовања и васпитања, који ће се у фебруару наћи на јавној расправи, предвиђа да коначну реч при избору директора школа има министар просвете.

– Процедура избора директора биће иста као и до сада, осим што ће Министарство имати последњу реч. Желимо да се прекине са избором људи за директора који су само нашли просту већину у школском одбору. Министарство ће захтевати укупну анализу и резултате рада сваког кандидата, тражићемо лиценцу и низ других ствари, како бисмо изабрали најбоље. Ми сигурно нећемо бити у колизији са многим добрим школским одборима, али они људи који не желе да раде, не поштују закон, изигравају председнике синдиката, сигурно неће бити бирани за директоре школа. Досад није рађена никаква селекција сем да се обезбеди подршка школског одбора. Ово ће бити једна нова прича, битка за квалитет и само ће квалитет бити вреднован.

*Како ћете знати ко су најквалитетнији људи?

– Како нећемо знати кад се на порталу Министарства просвете све објављује, ту су школске управе, консултоваћемо све које треба …

*Руководиоци школских управа су готово без изузетна у блиским односима са локалним властима.

– Ако је нека школа добила четворку у спољашњем вредновању рада образовних установа, то је показатељ озбиљног рада и ја могу врло брзо да одлучим о таквим директорима. Ми ћемо школе научити да имају добро самовредновање, а са садашњих 200 саветника-спољних сарадника смо добили ресурс који немамо у заводима. Ти људи су предметно профилисани, изабрани су на конкурсу и они могу да раде и предметне надзоре, као и да помажу просветним саветницима у екстерној евалуацији, која је веома важна. Почећемо да користимо савременији алат, то је једна врста дигиталне школе коју смо радно назвали е-просвета, а која ће, осим електронског дневника, омогућити провере разних нивоа знања и где ћемо брзо имати резултат да ли је нешто добро или лоше. Тако ћемо знати шта се дешава у било ком делу Србије и моћи ћемо брже да реагујемо.

*Да ли ће бити расписан конкурс за избор школа у којима ће се у првом кругу увести електронски дневник?

– Неће бити конкурса, јер је то доста компликовано, али смо уз помоћ неколико компанија направили план. Биће то у око 100 школа којима је потребна помоћ на свим нивоима и још толико установа које су већ спремне. Први задатак ће бити увођење електронског дневника, који ће омогућити родитељима да у сваком тренутку виде оцене своје деце. У новом закону се предвиђа и електронско вођење документације, које ће запосленима олакшати живот. Има школа које већ сад то раде и њима ћемо омогућити смањење папирног вођења администрације да би осетиле бољитак и тог елемента.

*Ко ће бити администратори?

– Врло брзо ћу отворити једну непопуларну тему, а то је 40-часовна радна недеља, да видимо шта се под тим подразумева и зашто се све то не ради. Имамо јако много ресурса који су плаћени за нерад и које ћемо употребити.

*Ни такозвани демократичан начин избор директора није истерао политику из школе. Постоји оправдана бојазан да ће централизација коју најављујете ће то појачати.

– Та прича има историјат од комуниста, наставила се у социјализму, али и после 5. октобра, па су једни те исти људи само мењали странке и остајали на челним позицијама.

*Како ћете то променити?

– Тако што директоре неће бирати партија већ квалитет рада. Немам ништа против да је директор члан неке странке, јер он у свом приватном животу као грађанин по Уставу на то има право, али када пређе праг школе, његов једини задатак је да обезбеди да установа ради квалитетно.

*Али ви сте министар кога је политичка партија поставила на то место. Можда ваш наследник неће тако мислити, а законом ћете направити отворен пут да се за руководиоце образовних установа бирају партијски кадрови.

– Та опасност постоји, али ако је свако могао да децентрализује систем до мере потпуне неефикасности и злоупотребе, где немате ниједно одговорно лице, сада ће се знати ко је одговоран. Министар је одговоран премијеру, цела Влада Скупштини и грађанима. Онда ће њему бити много теже да преузима такву врсту одговорности зарад неефикасности. Зашто би неко био министар ако је метиљав, зашто би премијер бирао некога ко не зна свој посао? Можда је то било, можда ја не знам свој посао, па нека одем, али да би ствари функционисале мора да постоји озбиљна влада, озбиљан премијер, озбиљан министар и озбиљни планови и програми. У озбиљним земљама је направљен план шта је то заједничко што ће цело друштво да прихвати, макар у образовању, без обзира на партије. Али то не можемо да поистоветимо са Стратегијом образовања која истиче 2020. и коју дотад не можемо да остваримо. Имам намеру да позовем људе који су остварили резултате, интелектуалце из САНУ, Петнице и многих других институција да направимо отворени меморандум, који треба да послужи као путоказ шта треба да се уради, али и да се тиме спречи самовоља министра и да не дођемо у ситуацију да почињемо из почетка сваки пут кад се влада промени.

*Али уз Стратегију су урађени акциони планови. Значи ли то да правите нову стратегију?

– Не, меморандум ће бити мањег обима од стратегије. А што се тиче акционих планова, многе од њих не можете да остварите у наредне три године јер немамо новца, немогуће је повећати издвајање из БДП како је Стратегијом замишљено, треба брдо новца да се уведе једносменски рад у школама… Писци Стратегије су вероватно били у прилици да од некога преписују, ми немамо намеру да преписујемо већ да сагледамо реалну ситуацију где смо и куда треба да идемо.

*Више пута сте упозоравали директоре да поштују закон, потом сте на то подсетили секретаре школа и тражили да и они то поруче своји директорима. Верујемо да имате сазнања где се закон крши.

– Дуго радим и много знам. То није слато у случајевима када се нешто догодило. Кад пошаљете један општи акт, то је подсећања на ствари које су законом прописане.

*Тиме сте наљутили директоре и секретаре, ови други су вас оптужили да од њих тражите да цинкаре своје претпостављене.

– Нису у праву. Дуго су секретари школа били административни радници, а када су на то место постављени правници држава је желела да штити закон. Директор школе није правник и не мора да зна све правне норме, али треба да води фирму, а није полагао испит за лиценцу. Кад такав директор погреши казну плаћа држава, односно порески обавезници. Ја сам одговоран човек и не желим да плаћам туђе непромишљености, јер нам је тај новац потребан да урадимо нешто паметније.

*Али и сами секретари кажу да међу њима много је оних који не познају довољно школско законодавство.

– Ко им је издао диплому Правног факултета? У новом закону биће прецизиран опис посла секретара школе, али и казнене одредбе, уколико не упозори директора и школски одбор да крше закон. Секретар је једна врста заштитне мере. До сада није било никакве контроле. У чему је проблем да министар просвете контролише, рецимо, да ли су исправни подаци унети у „Доситеј“? Имам гомилу примера да нису. Приказују се лажна одељења, лажна запосленост, новац се одлива… Не видим разлог да и родитељи не буду контролни механизам у школама. Ако велики број ученика узима приватне часове из, рецимо, физике, и ако неки родитељи кажу да је то нормално, ја мислим да није и поставља се питање шта тај наставник ради на допунској настави и да ли је уопште држи.

*Често помињете речи попут кажњавање, оцењивање, Ваша реторика некад посећа на премијерову.

– А како можете другим речима казати кад неко крши закон? Да користим термин санкционисати или да нећемо толерисати, да се правим да нема везе што сада многи крше прописе? Нисам потписао именовање пет директора јер су имали пропусте, а обезбедили су већину у школском одбору. Ако су неки имали намеру да раде лоше, сада то неће моћи. Говорим о мањини, која се више чује, а озбиљни и паметни људи хоће ред и развој. У садашњем закону стоји да се директор стара о много чему, а шта ако се не стара? Са становишта садашњег закона Министарство је потпуно невидљиво, јер директора именује и разрешава школски одбор. Агенција за борбу против корупције је утврдила 36 случајева у којима је препоручено да се ти директори смене. Наша обавеза је била да ту информацију ставимо са сајт и да пошаљемо допис директорима, секретарима и школским одборима да се не праве да је све потаман и као да Агенција не постоји. Знате ли шта се десило? Игнорисало ме је 30 школских одбора, пет је написало да нисмо надлежни, што сам знао, а један је био врло оштар према мени, јер је председник школског одбора адвокат. То је слика Србије, ако не желимо да је мењамо, прича о реформама је бесмислена. Нећете моћи људе да мотивишете само новцем већ променом парадигме у којој се тренутно налазимо. Да се вратим на закон. Он треба да буде рестриктиван за оне који праве прекршаје, а стимулативан за оне који раде добро и нови закон то јесте. Ти добри наставници ће имати велики степен аутономије у раду, планирања пауза у раду, планирања неких пројеката и друго.

*Какав је ваш однос са премијером?

– Строго послован.

*Да ли вас зове, упозорава да нешто нисте урадили како треба, колико често се са њим консултујете?

– Ниједном ме није звао да ме на нешто упозори, два, три пута ме је похвалио на Влади. Лично доживљавам да имам одрешене руке. Немам намеру да траћим време већ имам потребу да будем ефикасан.

*Нисте за ограничавање мандата директорима школа. С друге стране, у високом образовању то постоји.

– Не можемо те моделе пресликавати јер је у високом образовању већа конкуренција.

*Да ли ће у новом закону бити уведен систем финансирања по глави ученика?

– Не можемо да мењамо систем финансирања, јер томе мора да претходи много промена, од питања изједначавања статуса запослених у просвети са другим корисницима буџета, до рационализације.

*Промене од јесени треба да стартују од петог разреда. Зашто је изостављен први циклус основног образовања? Зар није нелогично да се изборни предмети трансформишу у секције од петог разреда, а да остају у нижим разредима?

– Процена је била да не крећемо од почетка, јер је ТИМСС истраживање показало да су нам резултати доста добри у првом циклусу. Али и ту има доста да се ради. Није дефинисан статус страних језика, има дилема да ли све треба да буде предмет, могу ли се неки нови садржаји увести у оквиру постојећих предмета. Шта фали да учитељи буду оспособљени током студија до нивоа Б2 страних језика?

*Стручно друштво ће одмах реаговати јер се наставницима страних језика узима фонд…

– А где пише да морају то да раде професори страних језика? Зашто бих ја гледао интересне групе, које су себи направиле боље позиције? Хајде да видимо шта каже европска пракса. Зашто наставник физичког не би био ментор учитељима па им покаже како да раде квалитетније? Није нам намера да мењамо ничији фонд часова, али мора да се одради оно што подразумева 40-часовна радна недеља.

*Шта ће се десити ако Национални просветни савет не усвоји нови наставни план и програм за пети разред?

– Сачекаћемо да видимо да ли могу да схвате потребе јавности, а ако неће да разумеју, искористићу могућност коју ми пружа закон. Шта ако се ја не слажем са мишљењем НПС-а? Шта ако се не слажем са њиховом структуром?

*Промените закон.

– И мењамо га. Савет је тело које треба да саветује.

*Како ће бити дефинисано оптерећење ученика бројем часова у новом закону?

– Уређује се структура радне недеље. Тачно ће се знати шта улази у обавезну групу предмета, шта је то што се „тврдо“, а шта „меко“ оцењује, да се не правимо да су оцене из ликовног, музичког и физичког исте тежине и оптерећења ученика као математика и физика. Треба одмерити шта је садржајно оптерећујуће, шта треба растеретити да би дете то могло ефикасно да „упије“ током времена проведеног у школи, а да се смањи процес учења код куће. Неопходно је увести другачије моделе учења, али нам недостаје новац за обуку наставника и време.

Нема суфинансирајућих студената
*Које новине доноси нови Закон о високом образовању?
– Уводимо категорију менаџера на универзитетима, образовање у рад јер то тражи привреда. Одустало се од идеје да се уведе категорија суфинансирајућих студената, јер нема новца да би се нешто радикално променило. Више детаља јавност ће знати када почне јавна расправа.

*Када ће бити расписан конкурс за науку?
– Постојећи пројектни циклус је продужен до 30. јуна, али ћемо на пролеће припремити нови, краћи конкурс, који ће подразумевати комбиновани модел финансирања, кроз институције и пројекте. У међувремену, у сарадњи са институтима, тражимо трајно решење за финансирање науке. Поново пописујемо истраживаче да бисмо имали слику где ко ради, јер убудуће неће моћи допунски да раде на 15 места. У финансирању науке ће нам помоћи билатерални договори које имамо са многим државама, попут Америке, Кине, Вијетнама.

Нова мрежа школа
*Када ће бити позната нова мрежа школа у Београду?
– За неколико дана ћемо то објавити градоначелник Београда и ја на конференцији за медије. Нову мрежу донеће и остале локалне самоуправе.